НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУН

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУН

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
8. ЈУНИ
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈЕФРЕМА,
патријарха антиохијског
 
Свети Јефрем најпре беше војвода страна источних у време византијских царева Анастасија[1] и Јустина.[2] Потом он би постављен за патријарха антиохијског (526 – 546 г.) као човек велике вере и побожности, врлинског и богоугодног живота, веома милостив према ништима, самилостив и састрадалан према онима што су у невољама и опасностима, и љубак према свима. А избор његов за патријарха би по Божјем благовољењу и откривењу о томе једном светом епископу, који живљаше у време када се Антиохија, разрушена земљотресом, обнављаше.
У то време у Антиохији се беху умножиле разне јереси и јеретици – несторијанци,[3] евтихијанци[4] и други, хуљаше се на Божанство Христово и ниподаштаваше се поштовање Пречисте Богородице. Због тога се гнев Божји сручи на град Антиохију: у петак двадесет и деветог маја, у подне, поче страшан земљотрес, а са њим и пожар захвати цео град. Од земљотреса се рушаху и падаху камене зграде и бедеми градски, а пожар уништаваше све остало. То јасно показиваше велики гнев Божји на грешне људе. И умало Антиохија не постаде као Содом и Гомор, јер велики део града пропаде, и безбројно много људи погибе: једни изгинуше од зграда које су се рушиле и падале, други изгореше у пожару, па и сам патријарх антиохијски Ефрасије[5] погину од неког стуба што паде на њега. А преостале антиохијске житеље обузе плач и ридање горко; житеље пак околних градова и крајева спопаде страх и ужас. Овај гнев Божји, који се љуто обори на Антиохију, посматраху прозорљивим очима неки од светих отаца који се налажаху на великој даљини од града (као на пример преподобни Теодосије Велики[6] који се налазио у Палестини, и преподобни Зосима који је био у Кесарији Палестинској.[7] И ридаху молећи се Богу, да не уништи сасвим град, на који се с правом разгневио.
После овог страшног земљотреса и силног пожара цар Јустин посла у Антиохију источног војводу, овог блаженог Јефрема, да обнови град подижући нове грађевине. Овај посао Јефрем обављаше са великом ревношћу. Међу радницима се тамо налазио један никоме познат епископ, који беше оставио свој чин и звање, и под видом сиромашка радио као надничар на једној грађевини. Но једнога дана војвода Јефрем имаде овакво откривење о томе епископу: уморан од тешкога труда, тај епископ беше са осталим радницима прилегао на земљу да се одмори, и спаваше. А војвода Јефрем виде огњени стуб који се извијаше од тога човека и досезаше чак до неба. И ово блажени Јефрем виде не једанпут, не двапут, већ много пута, и спопаде га ужас, јер ово чудо беше заиста страшно и ужасно. Међутим, војвода Јефрем није знао да је овај радник епископ, јер по спољашњем изгледу није се могло познати ко је он и шта. Он је имао изглед простог и сиромашног човека: глава му је пуна праха, одећа стара и подерана, и сва блатњава, тело измршало, изнурено од великог уздржања и безмерног труда. Призвавши овог радника, Јефрем га насамо распитиваше, ко је, и откуда је, и како се зове. А он му одговори: Ја сам један од убогих житеља овога града; пошто немам од чега да се прехрањујем, ја радим као надничар, и Бог ме храни.
Тада Јефрем, побуђен Богом, рече му: Веруј ми, нећу те пустити док ми не кажеш сву истину о себи. Тако притешњен, и не могући више скривати себе, епископ рече војводи: Дај ми реч пред Богом, да нећеш никоме казати о мени док сам ја жив. – Јефрем му то обећа са заклетвом. Онда радник исприча о себи ово: Ја бејах епископ, али Бога ради оставих епископство, и допутовах овде међу непознате људе, и радећи зарађујем својим трудом ово мало хлеба; но име своје и име града у коме бејах епископ, ја ти казати нећу. А ти к милости коју чиниш, додај још доброте своје: јер ових дана Господ ће те уздигнути на апостолски престо ове Антиохијске цркве, да пасеш људе које крвљу својом стече Христос, истинити Бог наш. Дакле, као што ти рекох: чини што више милостиње и, борећи се јуначки против јеретика, стој чврсто за православну веру. Таквим подвизима ти ћеш добро угодити Богу.
Рекавши то, овај се непознати епископ удаљи од Јефрема. Међутим, блажени војвода Јефрем, чувши ово, удиви се и рече себи: Колико има Бог потајних слугу Својих, које само Он једини зна! – А епископ онај не остаде више међу радницима, него отиде некуда, да га људи не би распознали, јер је избегавао сујетну славу људску. Пророчанство пак његово ускоро се зби: тих дана, по промислу Божјем, блажени Јефрем би постављен за патријарха великога града Антиохије.
Колика беше ревност свјатјејшег патријарха Јефрема за веру и уједно за светињу, види се из следећег. Једнога дана казаше свјатјејшем Јефрему за неког столпника, који је живео у околини Јерапоља,[8] да има општење са зловерним северијанима.[9] Тада велики архијереј Божји сам лично отпутова к њему, и учаше га, и уједно мољаше, да одустане од Северовог зловерја и да ступи у општење са светом саборном апостолском Црквом. На то столпник одговори патријарху: Ја се никад нећу присајединити вашој Цркви. Патријарх га онда упита: На који начин хоћеш да те уверим, да је благодаћу Господа нашег Исуса Христа саборна апостолска Црква чиста од зловерних заблуда? Желећи да уплаши патријарха, столпник рече: Господине патријарше, наредимо да се наложи велика ватра у коју ћемо ући и ја и ти, па ко од нас изађе из ватре читав и неповређен, онога је вера права, и за њим онда да пођемо сви. Патријарх одговори столпнику: Требало је да ме послушаш као оца, и да не истражујеш ништа што је изнад наших моћи. Но пошто хоћеш да испробаш ствари које превазилазе силу моје ништавости, то ја, уздајући се у милосрђе свемоћног Сина Божјег, верујем да ће Он то учинити ради спасења душе твоје.
Тада се патријарх обрати присутнима: Нека је благословен Господ! Донесите дрва овамо! – Када донесоше много дрва, патријарх нареди да се пред столпом наложи велика ватра, па онда рече столпнику: Сиђи са стуба, и по предлогу твом уђимо обојица у огањ. – Столпник се зачуди патријарховој великој вери и чврстој нади у Бога, и не хте да сиђе са столпа. Патријарх га онда упита: Ниси ли ти сам предложио то? Ниси ли ти сам изабрао овај начин да опробаш Бога? Зашто сада нећеш да учинимо то – да уђемо у огањ?
После тога патријарх скиде са себе свој омофор, па ставши близу ватре подиже очи своје к небу и помоли се Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже наш, који си благоволео ради спасења нашег истински се оваплотити и родити од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, – покажи нам сада праву веру!
Завршивши молитву, патријарх баци свој омофор усред ватре. Ватра је горела око три сата, и када дрва најзад изгореше, патријарх узе из ватре свој омофор читав и ни најмање неповређен. Видевши све то, столпник се увери да је патријархова вера истинита. Стога се одрече свога зловерја и, проклевши Севера, приђе светој саборној апостолској Цркви, прими из руку свјатјејшег патријарха Јефрема свето причешће Божанских Тајни, и прослави Христа Бога.
Овај велики угодник Божји сатвори и многа друга чудеса. И после мудрог управљања паством, он се престави к Богу,[10] коме верно и истински послужи у све дане свога привременог живота, и уђе у радост Господа свог, и Њега, кога побожно прослављаше на земљи, он сада слави на небу са свима светима, амин.[11]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЗОСИМЕ ФИНИКИЈСКОГ
 
Преподобни Зосима би рођен у финикијском селу Синди, двадесет стадија далеко од града Тира. Упражњавајући се у монашким подвизима, Зосима уздржањем, пошћењем и другим врлинама које сијаху у њему издејствова себи од Бога толику благодат, да је он не само био слободан од сваког узнемирења у својој савести, него прозорљивим очима својим прозираше у будућност и у оно што се на великој даљини догађа као да се пред њим догађа. Манастир његов се налажаше близу села Синде, у коме се он родио.
Једном се деси да преподобни Зосима беше у Кесарији Палестинској, где у то време епископствоваше преподобни Јован, звани Хозевит,[12] који због врлинског живота свог силом би узет за епископа из обитељи Хозевитске, која се налажаше не сувише далеко од Јерусалима, на путу који је водио у Јерихон.[13] У том граду Кесарији живљаше неки благородни патриције, по имену Аркесилај, човек побожан и свима врлинама украшен. Код њега борави преподобни Зосима, примљен с чешћу и радошћу. И баш у оно време када се Антиохија рушила од земљотреса,[14] старац Зосима стаде изненада јецати, и горко ридати, и из дубине срца уздисати; и толико суза проли, да њима земљу окваси. Затим потраживши кадионицу и напунивши је жаром и тамјаном, он окади све тамо присутне. Потом се крстолико простре по земљи, и стаде молитвама и молбама умилостивљавати Бога. Тада га Аркесилај упита, зашто се тако узнемири. А он одговори громко: Тутњава од страшног рушења и падања Антиохије проломи се пред мојим слухом, и заглуну ми уши. – Задивљен и запрепашћен, Аркесилај и остали тамо присутни, записаше час у који то преподобни изрече. И убрзо затим сазнадоше тачно, да је истина оно што старац рече; јер Антиохија се поруши баш у оно време, у које се старац, заплакавши, простре на молитву, и објави њено рушење.
Преподобни Зосима учини и многа друга чудеса, од којих ћемо овде споменути само нека. Тако, једном приликом споменути Аркесилај дође у обитељ преподобнога у Синди. Обитељ је била удаљена од Кесарије Палестинске пет стотина стадија. У то време по непажљивости својој, супруга се Аркесилајева убоде иглом у око, и силне болове имађаше од тога. Чувши за то, свети епископ Јован Хозевит хитно оде к њој да види рану, и угледа где јој је зеница испала и око изашло из свога места. Тада он нареди једноме од лекара који се беху сабрали тамо, да сунђером врати око на своје место и затим привеже сунђер платном. Док се то догађало, Аркесилају би послан гласоноша да га хитно извести о ономе што се десило у његовом дому. У то време Аркесилај се налазио у синдијској обитељи и водио духовни разговор са преподобним Зосимом. Обавештен од гласоноше, Аркесилај стаде горко ридати и косу чупати. Преподобни Зосима га упита, зашто рида; па, добивши одговор, уђе у унутрашњу келију своју, у којој се по обичају свом молио Богу. Затим убрзо изађе к Аркесилају весела и радосна лица и рече му: Иди радостан своме дому, јер благодат, дата Хозевиту од Бога, исцели твоју жену; сада су јој оба ока читава и здрава; болест јој ни најмање не нашкоди, пошто је тако хтео Хозевит.
Ова два чудеса бише учињена од ове двојице праведника у једном часу: свети епископ Јован исцели убодено око женино, а преподобни Зосим прозорљивим очима својим угледа издалека то исцељење, и извести о томе њеног мужа.
Једном приликом Зосима крену у Кесарију са магарцем, на кога беше натоварио своје неке ствари. Но на путу га срете лав, зграби магарца и побеже са њим у пустињу. Свети Зосима пође за лавом по његовом трагу. А кад се лав, појевши магарца, засити, старац му приђе, и осмехујући се рече му: Знаш шта, пријатељу, мени је пут потпуно ометен: ја сам изнемогао од старости и нисам у стању да на својим старачким леђима носим товар који је носио мој магарац, зато ћеш ти понети овај товар, ма да је то несвојствено твојој природи, ако хоћеш да избавиш себе од Зосима; а после тога опет ћеш се вратити својој свирепој и зверској нарави.
Тада се лав, заборавивши своју природну јарост, стаде умиљавати око светог старца и постаде кротак као јагње, и самим умиљавањем својим показиваше знаке послушности. Свети Зосима натовари на њега товар, који је магарац носио, доведе га до капије града Кесарије, стовари са њега товар, па га онда отпусти у пустињу.
У овоме се, с једне стране, показа свемогућа сила Господња која свирепе звери приводи у послушност слугама Његовим, а с друге – очигледно се показа да се врлинском човеку, који се у свему повињава заповестима Господњим и истински служи своме Богу Творцу, повињава и служи му све остало, па чак и неразумна створења. И најзад, овај случај нам потпуно доказује светост оца Зосима Финикијског. Нека је пак за све то слава Богу нашем сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети Зосима се упокојио мирно у шестом столећу.
 
ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА СТРАТИЛАТА
 
Овај светитељ празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано. 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту.[15] Тако беше и завештао св. Теодор при страдању своме слузи Уару: „Тело моје, рече, положи у Евхаити на имању мојих предака“. Св. Анастасије Синајски[16] записао је ово чудо од иконе св. Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име св. Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик св. Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарецена изумре ту у цркви. Св. Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на дувару и трагове од остинуле крви.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
НИКАНДРА И МАРКИЈАНА
 
Као хришћани, ови свети мученици беху истјазавани од игемона Максима, па у тамницу бачени. После двадесет дана изведоше их из тамнице, па их понова примораваху да се одрекну Христа. Но они то одбише. Зато их стругоше железним ноктима, па о дрва вешаше, па усијаним гвожђем жегоше, па свећама палише, па онда скидоше и на жеравицу положише, па их моткама тукоше, па им преко рана со и оцат излише, па им ране оштрим четкама трљаше, па им камењем уста и вилице поломише. А жена светог Никандра, која све то посматраше, сокољаше свога мужа да истраје у мукама. Жена пак светог Маркијана чињаше сасвим супротно: она плакаше и показиваше мужу њихово детенце, те мученику потресе душу. И мученик, узевши дете, подиже очи к небу и рече: Господе, ако хоћеш, старај се о овом детету! – Па пољубивши дете, продужи путем мучеништва. После тога светим јунацима ножем одсекоше језике, па им напослетку свете главе одрубише.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
КАЛИОПЕ
 
Света мученица Калиопа пострадала 250. године у време цара Декија. Блисташе света мученица красотом душе и лепотом тела. Истјазавана и приморавана да се одрекне вере Христове, она се јуначки држаше. Зато је немилосрдно мучише, па јој груди одсекоше. Но Анђео Господњи дође к њој, и исцели је. Затим је положише преко ужарених цигаља, и пекоше је на ватри; онда јој изранављено и пуно опекотина тело мазаху сољу, па трљаху оштрим четкама. Напослетку јој мачем одсекоше главу. И тако, блажена победоносица узиђе на небо.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОДОРА,
епископ ростовски
 
Родом Грк, први епископ Ростовски, он постављен за епископа 991. године. Ростовски крај у то време још беше насељен незнабошцима и светом Теодору ваљало је да се много потруди над њиховим просвећењем вером Христовом. Груби и дивљи незнабошци много су јада задали светитељу, много му увреда нанели, па га чак једном и прогнали. Тада се свети Теодор настанио у Суздаљској области, ту многе просветио светлошћу истините вере; и после многих апостолских трудова преставио се у Суздаљу 1023. године. Свете мошти почивају у Суздаљској Богородичиној саборној цркви.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НИКАНДРА
 
За веру своју у Христа пострадао мачем посечен.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАРКА
 
Пострадао за Господа мачем посечен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НАВКРАТИЈА
 
Ученик светог Теодора Студита; претрпео прогонство и заточење због поштовања светих икона; по повратку из заточења, на молбу патријарха Методија и царице Теодоре, примио се игуманства у Студитском манастиру, сабрао мноштво монаха, и својим неуморним трудом украсио манастир као неку башту, пуну раскошних ружа врлина и миомира духа. Упокојио се 16. априла 848. године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ТЕОФАНА
 
У младости преварен примио ислам. Но он се убрзо раскаја и прими монаштво. Желећи да крвљу откаје своје одречење од Христа, он се поче припремати на мучеништво и зато се одаде великим подвизима. Припремивши се тако за мучеништво, он оде у Цариград и јавно објави да је хришћанин. Турци га ухватише и жестоко га измучише: одераше му кожу и месо у виду крста, отсекоше му нос и уши па га о ченгеле обесише. Затим га укљештише у гвожђа и тако он сконча мученички за Христа 8. јуна 1559. године у Цариграду.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
МЕЛАНИЈЕ
 
У миру се преставила.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АТРА
 
Ученик преподобног Ора Нитријског; подвизавао се у Египту; био узор строге послушности; упокојио се у миру у петом веку.
 
САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ И АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
у Состенију
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Анастасије I царовао од 491. до 518. године.
  2. Јустин I царовао од 518. до 527. године.
  3. Несторијанство основао Несторије, патријарх цариградски (од 428. до 431. године). Он је учио: Исус Христос није истинити Бог већ само човек, син Јосифа и Марије, само због светости живота удостојен нарочите благодати Божје и спасава нас не својим искупитељским заслугама, него једино учењем и примером. Несторијанство осуђено на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу, 431. године.
  4. Евтихијанство основано цариградским архимандритом Евтихијем. Он је учио: Исус Христос је имао једну природу, и то божанску, а човечанска природа је била потпуно апсорбована божанском. Ова јерес се стога називала и монофизитством (грчка реч μόνος = један, и φυσις = природа). Осуђена на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. год.
  5. Ефрасије патријарховао од 523. до 527. године.
  6. Празнује се 11. јануара.
  7. Његово житије налази се под овим истим датумом.
  8. Јерапољ се налазио у малоазијској области Фригији.
  9. Северијани – јеретици, нешто у измењеном облику држали монофизитску јерес. Ма да су и они признавали у Исусу Христу само једну природу – божанску, ипак су допуштали у њој разна божанска и човечанска својства. Тако, они су тврдили да је тело Христово до васкрсења било као и наше – трулежно. Свој назив ова јерес је добила од имена Севера, патријарха антиохијског (од 512. до 518. год.).
  10. Свети Јефрем се преставио 545. године. Свети Симеон Дивногорац био је божанским откривењем обавештен о његовом престављењу, и видео је његову свету душу где је Анђели узносе на небо, о чему се подробно говори у житију св. Симеона Дивногорца под 24. мајем.
  11. Свети Јефрем се у неким Синаксарима спомиње и 7. марта.
  12. Јован Хозевит добио је такав назив због лавре Хузивске, у којој се он подвизавао. Та се лавра налазила у пустињи Хузив или Хозева, између Јерусалима и Јерихона, недалеко од низијске долине Јорданске. Ова лавра је поникла у петом веку. Име њеног оснивача није познато. Ова је лавра цветала нарочито у шестом, седмом и осмом веку, када је особито била на гласу због строгости живота својих подвижника. Јован је епископовао у шестом веку. Спомен његов Црква празнује 3. октобра.
  13. Град Јерихон налази се на западној обали реке Јордана, у врло плодној долини, усред вртова, пуних палми, због чега се и називао „градом палми“. Сада се на месту старог Јерихона налази бедно сеоце Риха, а постоји и ново насеље Јерихон.
  14. Реч је о земљотресу који се догодио у Антиохији 526. године.
  15. Град Евхаита налазио се у северном крају Мале Азије, недалеко од Ираклије; данас – местанце Марсиван.
  16. Патријарх антиохијски; патријарховао од 561. до 572, па потом од 596. до 601. године. Празнује се 20 априла.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *