НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » Житија Светих за јун

Житија Светих за јун

25. ЈУНИ
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ
ФЕВРОНИЈЕ
 
У време незнабожног цара Диоклецијана беше у Риму епарх[1] Антим, који имађаше сина Лисимаха, за кога он обручи дивну девојку, ћерку сенатора Просфора. Разболевши се смртно, епарх Антим призва свога брата Селина и рече му: Господине мој брате! ево ја одлазим из земаљског живота и теби поверавам свога сина Лисимаха; ти му буди отац уместо мене, а он нека ти буде син. После моје смрти ти што пре склопи брак између њега и његове веренице, Просфорове ћерке.
Селин обећа своме брату епарху Антиму да ће поступити по његовој жељи. Три дана након тога Антим премину. После смрти Антимове, цар Диоклецијан дозва к себи Лисимаха и његовог стрица Селина, и насамо рече Лисимаху: Младићу, памтећи љубав оца твога према мени, ја сам хтео да на његово место поставим тебе за епарха, али пошто чух да волиш хришћанску веру, ја то одложих док не проверим да ли је то истина. Ради тога ја хоћу да те сада пошаљем на Исток, да тамо искорениш хришћанску веру; и када се по извршењу тога будеш вратио, ја ћу те наградити чином епарха.
На ове цареве речи Лисимах не смеде узвратити ништа јер беше врло млад, имађаше око двадесет година. Но стриц његов Селин паде пред ноге цару и рече: Молим твоје бесмртно величанство, допусти Лисимаху да остане овде неколико дана, да би ступио у брак са ћерком Просфора. А када ступи у брак, онда ћу заједно са њим поћи и ја, и ми ћемо заједнички извршити све што нам нареди твоја божанствена власт. – Но цар рече на то обојици: Најпре идите куда вам наређујем, и истребите хришћане. И када то успешно свршите и овамо се вратите, тада ћу вам и ја помоћи да свечано обавите свадбу.
Чувши то, они се не усудише рећи ни једну реч више, и послушно се покорише царевој наредби: узеше од цара указ и са много војске кренуше на Исток. Лисимах поведе са собом свог рођака, комита[2] Прима, који беше син сестре мајке његове, и њему повери команду над војском. Када стигоше на Исток, они се зауставише у области Палмире,[3] и све тамошње хришћане стадоше таманити разним мукама: једне огњем спаљиваху, друге зверовима предаваху, а треће мачем погубљиваху и тела њихова бацаху псима. Стриц Лисимахов Селин беше веома суров и нечовечан. Велики страх обузе све покрајине на Истоку због бездушне свирепости Селинове. А Лисимах веома жаљаше хришћане, јер му мајка бејаше хришћанка, и од ње се беше научио познању Христа. Једне ноћи он призва к себи свога рођака, комита Прима, и рече му: Уважени Приме, ти знаш да је отац мој био незнабожац и у незнабоштву умро, али моја мати премину као хришћанка, и за живота свог се много стараше да ме начини хришћанином. Али ја, бојећи се цара и оца, не могох то учинити. Но од мајке имам заповест да ниједног хришћанина не убијем, и да се трудим да постанем пријатељ Христов. Сада пак гледам где стриц мој Селин бездушно мучи и убија хришћане, и због тога ми душа силно пати. Ја хоћу да тајно штедим хришћане, и да оне од њих што су по тамницама пуштам да беже и скривају се где могу.
Комит пристаде на то, и они утврдише међу собом споразум да штеде хришћане. Стога, чим би сазнали негде за цркве или манастире хришћанске, они су одмах кришом слали тамо поруке, извештавајући хришћане о доласку мучитеља и саветујући им да се крију. Осим тога комит нареди својим једномишљеницима међу војницима, да не хватају хришћане ради мучења, него да и ухваћене пуштају да беже.
Пошто проведе у Палмири дуго време и поби многе хришћане, Селин намисли да иде у град Сивапољ, који се налазио у крајевима асиријским,[4] потчињеним римској власти. У том граду бејаше женски манастир са педесет монахиња. Игуманија у њему беше Вриена, ученица блажене игуманије, ђаконисе Платониде, чије предање и правило она строго држаше. А Платонидин устав беше овакав: петком ниједна сестра није смела радити никакав посао, него су се све сабирале у цркву, и ту од јутра до вечера проводиле у молитви и у читању Божанствених књига; најпре је до девет сати пре подне сама ђакониса Платонида читала сестрама богонадахнуте речи, па је онда предавала књигу Вриени, наређујући јој да им она чита до вечера. Тако исто је потом радила и сама Вриена, која после смрти своје наставнице прими старешинство у манастиру, подражавајући је у свима врлинама њеним.
У те игуманије Вриене беху две девице, које она васпитаваше и руковођаше у монашком животу; звале су се Прокла и Февронија. Прокла имађаше двадесет и пет година, а Февронија двадесет. Февронија бејаше братаница Вриени, тојест ћерка њенога брата. Она беше толико лепа, да никакав живописац не би могао насликати лепоту цветајућег лица њеног. Таква Февронијина красота веома забрињаваше Вриену, и она много размишљаше о томе како да Февронију сачува целомудреном и читавом од саблазни овога света. Све сестре у манастиру узимаху по мало хране само једанпут дневно, и то предвече; но Вриена наређиваше Февронији да се пости до идућега дана: да цео дан остаје без хране, и да тек другога дана предвече једе по мало, јер се надала да ће због таког уздржања увенути лепота Февронијина. А и сама Февронија, желећи да умртви тело своје, усрдно се предаваше толиком пошћењу и уздржању, да никада досита ни хлеба јеђаше ни воде пијаше, него свагда глађу и жеђу, многим подвизима и трудовима изнураваше тело своје, па се и сну мало предаваше. Постеља њена састојала се из једне голе даске без икаквог намештаја, дугачке три лакта, а широке пед и по. И на тој дасци, или на голој земљи, Февронија предаваше кратком сну своје многоутруђено тело. И кад год би ђаво покушао да је у сновиђењима саблазни, она је одмах устајала, бацала се крстолико на земљу, и са многим сузама молила се Богу, да одагна од ње кушача; затим је узимала у руке Свето Писмо и усрдно читала божанствене књиге, наслађујући се духовно од њих. Февронија беше од природе оштроумна и жељна знања, и њеној се памети веома дивљаше Вриена.
Петком, када се све сестре сабираху у цркву, игуманија Вриена је налагала Февронији да чита Свето Писмо сестрама. Но пошто петком долажаху к њима у цркву и световне жене да слушају духовне поуке, то је Вриена наређивала Февронији да чита свештене књиге стојећи иза завесе, да не би видела лица и наките световних жена, које она никада није виђала раније. И шираше се добар глас о блаженој Февронији по целом граду; и свуда хваљаху њену корисну ученост, и њену лепоту, и њену доброту, јер она беше кротка, смиреноумна, целомудрена и свима врлинама украшена.
Чувши о томе нека жена сенаторског рода, по имену Јерија, веома зажеле да види Февронију и да разговара с њом. Та жена беше незнабожачке вере, млада по годинама, и удовица, јер само седам месеци поживе са својим мужем, па обудове, и живљаше у кући својих родитеља, који такође беху незнабошци. Јерија дакле дође у манастир и преко вратарке извести игуманију Вриену о својој жељи да види Февронију. А кад игуманија изађе пред њу, Јерија припаде к ногама њеним и, грлећи их, мољаше је овако: Заклињем те Богом, који је створио небо и земљу, не гнушај се мене незнабошкиње, која сам све до сада била игралиште идола и демона, – не лиши ме поучног разговора са вашом сестром Февронијом, да би ме упутила на пут спасења, и ја обретем у Христа, истинитог Бога, оно што је припремљено хришћанима. Избавите ме од таштине овога века и од нечистог идолослужења, јер ме родитељи приморавају на други брак, а ја желим да почнем нови живот, проводећи време у поучним и душекорисним разговорима са Февронијом, јер сам доста времена, из незнања, провела у незнабожју.
Говорећи то, Јерија сузама заливаше ноге игуманији Вриени, побуђујући је на сажаљење. А Вриена, саслушавши је, рече јој: Бог ми је сведок, госпођо Јерија, да сам Февронију још као двогодишњу девојчицу примила у овај манастир под своје старање, и ево сада је већ осамнаеста година откако она живи у манастиру безизлазно, и за све то време она не види ни мушкарца, ни жене световне, ни одећу њихову, ни наките њихове, нити ишта световно. Штавише, њу до сада није могла видети ни дојкиња њена, иако ме је много пута молила да је види и поразговара с њом, али ја то нисам дозволила. Сада пак, видећи твоје усрђе, и осетивши твоју љубав к Богу, и надајући се у твоје спасење, ја ћу те увести код ње, само промени своје световно одело и обуци се у монашко.
Јерија то одмах с радошћу, учини и Вриена је одведе к Февронији. Угледавши Јерију у монашкој одећи, Февронија помисли да је то дошла к њима нека монахиња са стране, па јој се стога поклони до земље и, загрливши је, пољуби се с њом као са сестром у Христу. Онда Вриена нареди обема да седну, и да се занимају поукама из божанских књига Светога Писма. Узевши Свето Писмо, Февронија стаде читати Јерији, и Јерија би толико тронута оним што је Февронија читаше и говораше, да она сву ноћ проведе без сна. Обе оне, занете речју Божјом, не заспаше; и нити се Февронија умори читајући и говорећи, нити Јерија слушајући. При томе Јерија проли толико суза, да и земљу окваси сузама својим; јер она, незнабошкиња по вери, никада не беше чула такве душекорисне поуке.
А када се раздани, игуманија Вриена једва убеди Јерију да иде кући к родитељима својим. Са сузама пољубивши Февронију и игуманију, Јерија оде кући својој. Февронија пак упита помоћницу игуманије Томаиду: Молим те, госпођо мати моја, кажи ми, која је та страна монахиња што толике сузе проли, као да никада слушала није божанске речи Светога Писма. – На то јој Томаида рече: Зар ти не знаш с ким си разговарала? – Февронија одговори: Како могу знати страну монахињу, коју никада видела нисам. – Тада јој Томаида каза: То је бојарка Јерија. – Зашто ми то не казасте раније, примети Февронија, ја сам разговарала с њом као са сестром. – Тако је била наредила госпођа наша игуманија, одговори Томаида.
После таког одговора Февронија ућута; и стаде се тајно у срцу свом молити Богу за Јерију, да је Бог обрати на пут истине и уврсти у Своје избрано стадо. А Јерија, дошавши дома, исприча све што чу од Февроније, и стаде убеђивати своје родитеље да оставе незнабожачку заблуду и познаду јединог истинитог Бога – Исуса Христа. Они послушаше душеспасоносни савет своје благоразумне кћери, повероваше у Христа, и примише свето крштење са свим домом својим. Тако утицаше на спасење њихово поуке Февронијине и све молитве њене.
Убрзо потом Февронија се тешко разболе. Јерија дође и служаше јој у време болести. Утом се пронесе градом глас да се Селин и Лисимах примичу граду да муче хришћане. Тада многи хришћани, међу њима и свештеници и клирици, па и сам епископ, оставише све и, поплашени, напустише град и кријаху се где је ко могао. Сазнавши за то, инокиње Вриениног манастира дођоше к својој игуманији и рекоше јој: Госпођо мати, шта ћемо радити? Ето приближавају се граду они зверови – безбожни мучитељи, и сви верни хришћани избегоше, бојећи се мука. – Вриена их упита: Шта ви мислите и шта намеравате? Оне јој одговорише: Нареди, мати, да се и ми сакријемо и спасемо душе своје. На то им Вриена примети: Још борбу не видесте, а већ помишљате на бекство; још не настаде час подвига, а ви се већ показујете побеђени. Не, децо, молим вас, не радите то! Боље останимо овде, поднесимо муке, и умримо за Христа који је умро за нас, да бисмо и живели с Њим вечито.
Чувши то, сестре умукоше. Но сутрадан једна сестра, по имену Етерија, рече сестрама: Знам ја да нас мати игуманија због Февроније не пушта да изађемо одавде и сакријемо се; како ми изгледа, она хоће да нас због једне Февроније све упропасти; него хајдемо понова к њој, и ја ћу јој у име свију вас рећи што треба. – Чувши то, неке се инокиње сложише са Етеријом, а неке се супроћаху; но најзад се све сложише и одоше к игуманији. Осетивши због чега су дошле, игуманија Вриена упита Етерију: Шта хоћеш, сестро? Она одговори: Молимо, да нам дозволиш да побегнемо од опасности која нам прети, јер се и епископ и презвитери и сав клир склонише. Треба да се сетиш, мати, да међу нама има девојчица, због којих се ваља бојати, да их незнабожни војници не похватају и не лише девства, и тиме их лише награде од Бога. Још се треба бојати и тога, да се и ми, не будући у стању претрпети љуте муке, не одрекнемо Христа, и тако погубимо душе своје. Такође нареди нам да са собом узмемо и болесну сестру нашу Февронију, те да и њу склонимо одавде.
Чувши то, Февронија рече: Жив ми Христос, коме се обручих и коме поверих душу своју, нећу отићи одавде, него ћу ту умрети и ту се сахранити. – Тада Вриена, обраћајући се Етерији, рече: Пази шта радиш; својим саветом ти смућујеш сестре. Ти ћеш видети, ја сам невина у ономе зашта ме ти окривљујеш. – Затим, обративши се осталим сестрама, рече им: Нека свака од вас изабере оно што хоће и што јој изгледа корисније.
Тада све сестре, бојећи се предстојећих мука, опростише се са игуманијом и Февронијом, и са великим плачем и ридањем, бијући се у прса, отидоше из манастира. А Прокла, Февронијина вршњакиња и саученица, загрливши је и љубећи је, плакаше и говораше: Помоли се за мене, госпођо и сестро моја! – Февронија, држећи је за руку и не пуштајући је да иде из манастира, говораше јој: Побој се Бога, сестро моја Прокло, бар нас ти не остављај! Ти видиш, ја сам тешко болесна и скоро ћу умрети, а мати наша Вриена неће ме моћи сама погрепсти. Стога остани овде, да би послужила погребу моме. – На то јој Прокла одговори: Нећу те оставити, сестро моја; остаћу овде по твојој жељи. – Но када се спусти ноћ, Прокла не одржа своју реч, и кришом оде из манастира. Са Февронијом остаде у манастиру само игуманија Вриена и њена помоћница Томаида.
Игуманија Вриена, видевши опустели манастир, са тугом уђе у цркву и паде на земљу, плачући и ридајући горко. Томаида је тешаше, говорећи: Престани, госпођо и мати моја, јер је Бог моћан да са тугом и искушењем учини крај (ср. 1. Кор. 10, 13), и да нам помогне да поднесемо наилазеће беде (Сирах. 2, 10). Опомени се: ко верова Господу, и би постиђен? ко борави у страху Његовом, и би остављен од Њега? – Вриена одговори: Да, госпођо моја Томаидо, тако је; но шта да радим с Февронијом? где да је сакријем и сачувам? Којим ћу очима гледати, када је варвари поведу као робињицу? – На то јој Томаида рече: Господ, који мртве васкрсава, моћан је и Февронију окрепити и сачувати је неповређеном од варвара. Стога те молим, госпођо и мати моја, престани са плачем и ридањем, па хајдмо к болесној Февронији да је поткрепимо и утешимо.
Када дођоше код Февроније, Вриена опет горко зарида. Февронија, погледавши у Томаиду, упита је: Због чега мати наша Вриена тако рида? Томаида јој одговори: Због тебе она матерински рида, јер си млада и лепа, а наићи ће мучитељи и нанети нам муке: нас ће старе одмах убити, а тебе ће, младу и лепу, сачувати, да би те преластили саблазнима света. И ми се бојимо да ласкама или насиљем они не упропасте девство твоје и лише те палате Небеског Женика.
Тада Февронија рече: Молим вас, помолите се за мене Господу, да Он погледа на смирење моје, и укрепи немоћ моју, и подари ми трпљење, као и свима слугама Својим који су Га заволели свим срцем. – На то јој одговори Томаида: Чедо моје Февронија! ево наступа време подвига. Ако те безбожни мучитељи стану мамити ласкавим речима, златом, сребром, скупоценим хаљинама, или ма каквим чарима овога света, пази да се не саблазниш, и тако изгубиш награду од Господа за пређашње трудове своје. Пази да те ђаво не исмеје, и ти постанеш игралиште идола. Пази, јер ништа није драгоценије од девства, и велика награда очекује девственице. Јер је Женик девственица бесмртан, и свима који Га љубе даје бесмртност. Зато, госпођо моја Февронијо, постарај се да видиш Њега, коме си сав живот свој посветила. Чувај себе, чедо моје, да не лишиш себе залога свога блаженства: благодати крштења и монашког завета. Јер ће Господ бити страшан у онај дан, када седне на престолу славе Своје да суди свима и свакоме да по делима његовим.
Слушајући ове речи, Февронија јачаше духом и јуначки се припремаше против ђавола. Потом рече Томаиди: Ти добро учини, госпођо моја, јер утврди слушкињу твоју и силно охрабри душу моју. Знај ово као сигурно: када не бих имала жељу да умрем за Христа – Женика свог, ја бих побегла са осталим сестрама и сакрила се од страдалничког подвига. Но пошто свим срцем љубим Небеског Женика мог, коме обручих и душу и тело своје, то се усуђујем поћи к Њему стазом мучеништва, ако ме Он удостоји да пострадам и умрем за име Његово.
Вриена, саслушавши такве речи Февронијине, рече јој: Кћери моја, Февронија! сети се мојих трудова и мојих брига око тебе; сети се да сам те као двогодишње детенце узела под окриље своје од твоје дојкиње, и да све до данашњега дана нико од световњака не виде лица твога. До сада те чувах као зеницу ока. А шта сада да радим с тобом, и како да те сачувам, чедо моје, не знам. Пази, немој ожалостити старост моју, и немој уништити трудове моје, које ја као духовна мати твоја уложих око тебе. Сети се мученика који пре тебе јуначки и славно страдаше за Христа, и добише од Њега венац победе, и то не само људи него и жене и деца. Сети се Ливије и Леониде, које јуначки положише душе своје за Господа. Јер Ливија, мачем посечена, и Леонида – у огањ бачена, обе заједно уђоше у дворе Небеског Женика. Сети се дванаестогодишње девојчице Евтропије, која заједно са својом мајком би мукама уморена. Ниси ли се ти свагда дивила њеној послушности и трпљењу? Ти знаш како судија, одрешивши јој окове, хтеде да је стрелама заплаши, мислећи да ће се она дати у бекство од њих. Али она, чувши глас своје матере: „Чедо моје, Евтропија, не бежи!“ остаде јуначки, стојећи као стуб непокретна, док је сву не изрешеташе стрелама, и она телом паде на земљу а дух свој предаде Господу. Та девојчица беше проста и неука, а ти си одлично изучила Божанствене књиге, и била си учитељица другима. Помисли онда, како јуначки ти треба да стојиш за Господа свога.
Док оне једна дугој говораху то и много друго, ноћ прође и дан освану. Када сунце грану, у граду настаде велика пометња и граја: јер Селин и Лисимах већ беху ушли у град, и њихови војници почеше хватати многе хришћане и у тамницу бацати. Неки незнабошци обавестише Селина о женском манастиру у њиховом граду, и он одмах посла војнике да ухвате све монахиње. Војници одоше, опколише манастир са свих страна, и, разбивши капију, јурнуше унутра као дивље звери. Дохвативши Вриену, они хтедоше одмах мачем убити старицу. Али Февронија, видећи опасност, паде пред ноге војницима и стаде громко викати: Заклињем вас Богом небеским, убијте најпре мене, да не бих видела смрт госпође моје!
Док Февронија тако запомагаше, стиже тамо комит Прим и, разљутивши се на војнике, истера их из манастира, а Вриену упита: Где су остале монахиње што живљаху у овом манастиру? Вриена одговори: Све побегоше из страха од вас. – Тада комит рече: О, камо да сте и ви побегле! Али, ви и сада можете слободно бежати куда хоћете. То је моја милост према вама.
Рекавши то, он изиђе из манастира и одведе са собом војнике. Када дође у судницу к Лисимаху, овај га упита: Је ли истина што чусмо о том манастиру? – Истина је, одговори комит. Па издвојивши се са Лисимахом, насамо му рече: Готово све монахиње су побегле из манастира, и ја тамо нађох само две старице и једну младу монахињу. Но имам ти казати нешто необично и дивно што видех у том манастиру: видех младу монахињу такве лепоте, какву никада до сада не видех међу женама. Бог је сведок да истину говорим. Угледавши ту монахињу, ја се задивих лепоти лица њеног; и да није сирота и убога, ја бих је сматрао достојном да постане жена теби, господину мом. – На то Лисимах одговори: Пошто не желим да преступам заповест своје мајке и проливам хришћанску крв, већ желим да штедим хришћане, како онда могу бити саблазнитељ невеста Христових? Никада то учинити нећу; него те молим, господине мој, изведи из манастира те старице и ту младу монахињу, и чувај их негде, да не би пале у насилничке руке мога стрица Селина.
Док они тако разговараху међу собом, један од најопакијих војника, који је био у манастиру, чу њихов разговор, и одмах похита к мучитељу Селину, и обавести га да су у женском манастиру нашли девицу веома лепу, и да комит саветује Лисимаху да је узме себи за жену.
Испунивши се јарости, Селин одмах посла војнике у манастир, да чувају тамо нађене монахиње, да не би побегле и сакриле се. Затим посла неке од својих најприснијих и највернијих слугу, да виде ту девицу и дознаду њено име. Они то урадише; и када се вратише, рекоше Селину да у поднебесју нема жене која би се могла по лепоти упоредити са том девицом. Добивши такав извештај, мучитељ Селин одмах нареди бировима да објаве у граду, да сутра изађу на гледалиште сви житељи, обојега пола и сваког узраста, да посматрају подвиг младе девице Февроније.
Чувши то, сви житељи града и околних села слегоше се у огромном броју на гледалиште, да виде Февронијин подвиг. Када свану, мучитељ посла у манастир најсвирепије војнике са наређењем да Февронију доведу на суд. Дошавши у манастир, војници немилосрдно дохватише Февронију, оковаше је у ланце око врата, и повукоше из манастира. Вриена пак и Томаида, са сузама грлећи своју ученицу, плакаху горко и мољаху војнике да им допусте да мало поразговарају са Февронијом. Војници им допустише. Затим Вриена и Томаида стадоше молити војнике да и њих поведу на подвиг који предстоји Февронији; јер се старице бојаху да се Февронија сама, без њихове подршке, не уплаши мука. Али војници одговорише: Нама није наређено да вас водимо на суд, већ само Февронију.
Тада Вриена и Томаида стадоше утврђивати Февронију у вери. Вриена јој овако говораше: Ето, чедо моје Февронија, ти сада одлазиш на страдалачки подвиг. Знај да ће Небесни Женик посматрати твоја страдања, и Анђелске Силе већ држе припремљени ти венац победе, ако јуначки претрпиш до краја. Пази да се не уплашиш мука и демони ти се наругају. Немој жалити тело своје, када га стану кидати ранама; јер ће оно са временом, чак и ако ми не би хтели, саћи у гроб и претворити се у прах. Ево ја ћу у манастиру, ридајући, чекати о теби вест добру или рђаву. Постарај се, чедо моје, молим те, да добру вест чујемо о теби. О, ко ће ми донети ту благовест, да је Февронија мученички пострадала за Христа и ступила у ред светих мученика!
На то блажена Февронија одговори Вриени: Надам се у Господа, мати моја, да као што до сада никада не преступих заповести твоје, тако ћу и сада неизоставно одржати наређење твоје и савет. И видеће људи, и удивиће се, и похвалиће труд Вриенин, и рећи ће: ово је заиста рукосад и изданак оне велике старице Вриене! Јер ћу ја, помоћју Господа мог, у женском телу показати мушку силу духа. А ви се молите за мене и пустите ме да идем на предстојећи ми подвиг.
Тада јој Томаида рече: Жив ми Господ, сестро моја Февронијо, ја ћу одмах поћи за тобом; обући ћу се у световне хаљине и, стојећи на гледалишту међу народом, посматраћу твој подвиг.
А када војници стадоше силити Февронију да пође, и већ беху готови да је вуку, она рече тим светим старицама: Молим вас, матере моје, дајте ми благослов на пут и помолите се за мене. – Тада Вриена, подигавши руке своје к небу, стаде се громко молити Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си се некада у обличју Павловом јавио Својој слушкињи Текли[5] у време страдања њеног, јави се и сада смиреној слушкињи Твојој Февронији у час подвига њеног и невидљиво је укрепи одозго, да се и преко ње прослави свето име Твоје!
Пошто се тако помоли Богу, Вриена са сузама загрли Февронију, целива је и пусти од себе. Војници онда узеше свету девицу и поведоше к мучитељу Селину. Вриена испрати мало љубљену кћер своју, па се плачући и ридајући врну у манастир. Тамо се у цркви баци на земљу и вапајно се мољаше Богу за Февронију. А Томаида, оставивши Вриену у цркви да плаче, обуче се у хаљине световних жена и похита за Февронијом на гледалиште.
Тамо кренуше и оне жене што сваког петка долажаху у манастир и слушаху Февронијине поуке из Књига. Оне жураху на гледалиште бијући се у прса; и срца им се кидаху од бола што се лишавају такве учитељице. Глас о томе, да Февронију воде на гледалиште да је истјазавају, дође и до бојарке Јерије. Она због тога тако громко закука, да силно уплаши своје родитеље, и све у кући, и они је стадоше питати: Шта ти је, Јерија? – А она им кроз ридање одговараше: Сестру моју Февронију воде на гледалиште; учитељицу моју изводе на муке за Христа Господа.
Родитељи стадоше тешити Јерију, али она још више кукаше, и говораше родитељима: Оставите ме да горко плачем за мојом сестром и учитељицом Февронијом. – Када она то говораше, родитељи њени такође заридаше, и сви плакаху због Февроније. Јерија замоли родитеље да је пусте да иде на гледалиште; и они јој допустише. Узевши са собом много робова и робиња, Јерија похита на гледалиште плачући; она сустиже велико мноштво жена које са сузама хитаху на гледалиште; сустиже и инокињу Томаиду која иђаше у световном оделу. Познавши је, Јерија пође заједно са њом; и обе оне, ронећи силне сузе, стигоше на гледалиште, где се силан свет беше слегао, а и судије већ сеђаху на својим местима.
Када све би готово, Селин и Лисимах наредише да се изведе пред њих света Февронија. Светитељку доведоше, и она им предстаде са рукама везаним наопачке, и са тешким ланцима око врата. Када то видеше, готово сви присутни заплакаше и зајецаше. Давши знак да ућуте, мучитељ Селин рече Лисимаху: Подвргни ту жену саслушању и њене одговоре саслушај.
И Лисимах стаде саслушавати Февронију. Најпре је упита: Реци нам, ког си сталежа, јеси ли робиња или слободна? Февронија одговори: Робиња сам. – Чија? упита Лисимах. – Христова, одговори Февронија. Лисимах је упита: Како се зовеш? – Зовем се смирена хришћанка, одговори Февронија. Лисимах је поново упита: Ми хоћемо да сазнамо твоје име? – Февронија одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанка. Ако пак хоћеш да знаш оно име које ми би дато при рођењу, ево ти одговора: мајка ме назва Февронијом.
Тада мучитељ Селин нареди Лисимаху да прекине саслушавање, па се сам обрати светој девици овим речима: Богови су ми сведоци, Февронијо, да нисам хтео да те удостојим својих речи; али пошто кротост твоја и изванредна лепота лица твога победише мој гнев на тебе, то ћу те упитати, не као осуђену већ као своју кћер. Чуј дакле, кћери, богови су ми сведоци да ти истину говорим. Ти видиш овог мог братанца Лисимаха што седи са мном; ја и његов отац Антим, мој брат, обручисмо за њега девојку високородну, веома богату, ћерку сенатора Просфора. Али, ако се покориш боговима нашим, ми ћемо одмах поништити то обручење са Просфоровом ћерком и обручити тебе. И ти ћеш постати жена Лисимаху, и као његова жена седећеш му с десне стране као што ја сада седим. Ти видиш, и он је тако леп као и ти. Послушај дакле савет мој као савет оца свог, па ћу те ја начинити чувеном и богатом на земљи, и ти никада више нећеш знати за беду. Ја немам ни жене ни деце; стога све што имам, поклањам теби, и начинићу те господарицом над свим имањима мојим. Све ћу то дати као мираз твој господину мом Лисимаху, и бићу вам уместо оца. И тебе ће славити и величати све жене, видећи колике си се части удостојила. Томе ће се обрадовати и победоносни цар наш, па ће вас и он веома наградити, јер је обећао да Лисимаха постави за епарха Рима. Ето, чула си све, па сад ми одговори као оцу свом оно што је угодно боговима нашим, те ми душу обрадуј. Ако пак не послушаш мој савет, онда, тако ми богова, нећеш бити жива дуже од три сата. Сада, дакле, избери себи што хоћеш, па нам кажи.
На то света Февронија одговори Селину: Судијо! ја имам на небу нерукотворени дворац, у коме се закључује брак који се никада не раскида, а мој мираз је – цело небеско царство. Имајући Бесмртног Женика, ја нећу да се присајединим човеку смртном и трулежном. А за оно што ми обећаваш ја нећу ни да чујем. Не, не мучи се, судијо! јер ме нећеш ни ласкама завести, ни претњама уплашити.
Чувши такав одговор, Селин се силно разјари и нареди да подеру хаљине на њој, па да је опашу кратким дроњцима, и тако скоро нагу срамно поставе на гледање свима. Селин се надао да ће се света девојка, видећи себе у таком сраму, постидети и покајати због свог упорства. Војници одмах извршише Селиново наређење и поставише мученицу скоро потпуно нагу пред очима свију.
Тада јој Селин рече: Шта сада велиш, Февронијо? Видиш ли какве си срамоте допала, а могла си уживати толика блага! – Светитељка му одговори: Чуј, судијо, ако ти са мене скинеш чак и ове дроњке, и иставиш ме потпуно нагу, ја ни тај срам нећу сматрати ниушта. Јер један је Саздатељ мужа и жене – Бог; Њега ради ја радосно подносим не само ово обнажење, него желим да и мачем будем посечена и огњем спаљена. О, када би ме само удостојио да пострадам за Њега Онај који добровољно претрпе за мене безбројна страдања!
О, бестидна и сваког срама достојна! – узвикну Селин, – знам ја да се ти гордиш лепотом својом, па због тога ниушта не сматраш ову срамоту што нага стојиш пред толиким народом, јер се надаш да се прославиш својом лепотом. – Светитељка му одговори: Христос ми је сведок да до данашњега дана ја не видех мушко лице, нити ико од световњака виде моје лице. Зар ћу сада, павши у твоје руке, бити бестидна? Не, бестидан си ти сам, обнажујући пред свима девојачко тело. Но реци ми, безумни судијо: ко од бораца, који се боре на Олимпијском гледалишту, икада излази у борбу одевен? не бори ли се наг, док не победи противника? Исто тако и ја овде, изишавши у борбу са противником и очекујући ране и огањ телу моме, како их могу поднети обучена у хаљине? Еда ли не наго тело прима ране? Стога ја излазим нага на подвиг, да бих, не марећи за муке, победила оца твог – Сатану.
Тада Селин рече слугама: Пошто ова жена сама жели муке, и вели да се не боји ни огња ни рана, растегните је по земљи на четири стране, па запалите огањ испод ње, и нека је четири војника бију моткама по леђима. – Војници одмах стадоше мучити светитељку, како им би наређено. И светитељка би дуго бијена, и силна крв истече из њенога тела. А да се огањ испод ње не би угасио, мучитељи сипаху уље у огањ, да би пламен био што већи, те што више пекао мученицу. Када тако мучаху светитељку дуго, многи од присутног народа стадоше викати к Селину: Поштеди, поштеди младу девицу, милосрдни судијо! – Али он, не обраћајући пажњу на молбу народа, наређиваше да све љуће муче свету девојку. Затим, једва се смиривши од гнева, он нареди да је престану мучити. Војници, сматрајући да је Февронија већ мртва, збацише је са ломаче.
Томаида, посматрајући тако свирепо мучење свете Фероније, изнеможе духом и телом, и паде на земљу крај ногу Јерије. А Јерија, подигавши глас, повика: Тешко мени! тешко мени, Февронијо, сестро моја! Тешко мени, учитељице моја! ја више нећу чути поуке твоје. И лишићу се не само тебе него и Томаиде, јер ево и она умире због тебе.
Ове речи Јеријине чу Февронија, која лежаше на земљи, и замоли оне што стајаху близу ње да полију водом лице изнемогле Томаиде. Они то учинише, и Томаида дође к себи и стаде на ноге. А судија, видевши да је Февронија жива, упита је: Шта велиш, Февронија, какав ти изгледа твој први страдалачки подвиг? Света мученица одговори: Ти видиш да при првом подвигу остадох непобедива и да не марим за муке на које ме стављаш.
Тада Селин нареди слугама: Обесите је на мучилишно дрво, па јој железним гребенима стружите бедра и огњем опаљујте ране, да би јој и кости сагореле. – Мучитељи одмах поступише по наређењу, Тако мучена, света Февронија подиже очи своје к небу и рече: Господе, дођи ми у помоћ и не презри у овај час мене, слушкињу Твоју. – Рекавши то, она умуче.
Док мучитељи немилосрдно стругаху и паљаху тело свете мученице, многи од гледалаца, не могући гледати такво мучење, отидоше са гледалишта; други пак викаху ка судији да поштеди младу и потпуно невину девицу. И нареди судија слугама да прекину мучење. И док света мученица још висијаше на мучилишту, судија је стаде распитивати, али му она не одговараше. Тада судија нареди да је скину са мучилишног дрвета и вежу за колац, побијен у земљу. Затим рече: Пошто ова гадна жена неће да ми одговара, онда јој одсеците језик и баците у огањ.
Чувши то, света мученица одмах испружи свој језик и даваше знак војнику да га одреже. Но када војник додирну њен језик да га одсече, присутни народ стаде викати, заклињући судију именом богова и молећи га да то не чини. Изишавши у сусрет молби народа, Селин нареди да јој не одсецају језик, али да јој уместо тога избију зубе. И један од мучитеља одмах узе гвожђе и стаде мученици избијати зубе један за другим и ређати их по земљи. Када јој изби седамнаест зуба, Селин нареди да престану са тим. Међутим, силна крв тецијаше из уста свете мученице, и она изнеможе телом од страховитих болова. Тада позваше лекара који заустави течење крви.
После тога Селин стаде поново испитивати свету мученицу, говорећи: Бар сада, Февронијо, покори се суду и исповеди веру у богове. Светитељка одговори: Анатема теби, проклети и у безакоњима остарели слуго ђавољи! Ти ли хоћеш да ме спречиш на путу мом, и не допушташ ми да брзо отидем ка Христу – Женику мом? Пожури да ме што пре ослободиш овог трошног тела, пошто ме љубитељ мој Христос већ чека. – На то Селин рече Февронији: На сваки начин ја ћу мачем и огњем уништити твоје тело, јер видим да се ти још бестидно гордиш младошћу својом. Али ти од тога неће бити никакве користи, јер ће ти та гордост твоја донети још премнога зла и најстроховитије муке.
Од великих болова света мученица не могаше ништа одговарати мучитељу, чиме још већма распали гнев његов. И свирепи Селин нареди да Февронији одсеку дојке. Присутни народ викаше, молећи судију да то не чини. Но Селин, бесан од гнева на војника који је требао да учини то, повика: Зашто оклеваш, погани непријатељу богова наших? Зашто не извршујеш брзо што ти је наређено? – Тада војник узе бритву и стаде мученици сећи десну дојку. А она, подигавши очи к небу, громким гласом повика говорећи: Господе Боже мој, погледај на моје страдање и прими у руке Своје душу моју!
Рекавши то, она умуче и више ништа не говораше. А када јој дојке бише одсечене, и на земљу бачене, судија Селин нареди да донесу огањ и опаљују ране, створене на грудима мученице одсецањем дојки. Поред тога он нареди да утробу жегу мученици, те јој тако изнутрицу сагореше. При томе многи људи од присутног народа, не будући у стању да гледају такво мучење, одлажаху са гледалишта и громко проклињаху Диоклецијана и његове богове.
Тада Томаида и Јерија послаше робињу у манастир да обавести Вриену о свему што се збива. Чувши то, Вриена се испуни духовне радости и весеља, и са сузама завапи к Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, дођи у помоћ слушкињи Твојој Февронији! – Затим врже себе на земљу, плачући и ридајући: Где си сада, Февронијо? где си, кћери моја слатка? где си, слушкињо Христова? где си, украсе иночкога чина? – Најзад, уставши са земље и подигавши руке к небу, рече: Господе, погледај на смирену слушкињу Твоју Февронију и притеци јој у помоћ! Удостоји ме да је очи моје виде где је скончала као мученица и где је увршћена у лик светих мученика.
У то време на гледалишту се догађало ово: безбожни мучитељ Селин нареди да мученицу одвежу од колца, за који беше везана. Чим је одвезаше, светитељка паде на земљу, пошто не беше у стању да се држи на ногама. Видевши то, комит Прим тихо упита Лисимаха: Зашто ову младу девицу стављају на тако свирепе муке? Зашто не престану да је муче? – Лисимах одговори на то: Остави, брате, јер њена страдања биће на корист многима од оних који је гледају. А држим да ће и мени бити на спасење. Ја сам много слушао од моје мајке, која ми је казивала како су мученици својим јунаштвом многе обраћали на пут спасења. Нека стога и ова девица претрпи до краја свој мученички подвиг на спасење многима.
А Јерија, када угледа мученицу Февронију где паде на земљу, повика громко ка судији, говорећи: О, бездушни мучитељу! не беху ли ти доста прва мучења, којима си подвргао ову невину девојку? Зар се не сећаш мајке своје, која је такође имала женско тело? Зар ниси сисао дојке као што су ове које си наредио да се одсеку? И јеси ли ради тога одгајен женским дојкама, да би вршио такву свирепост и насилништво над женским полом? Ја се заиста чудим, како ништа не може да умилостиви твоју свирепу и нечовечну нарав. Но знај: као што ти ниси поштедео ову девицу, тако неће поштедети тебе Цар Небески.
Када Селин чу ове Јеријине речи, испуни се јарости и нареди војницима да ухвате Јерију усред народа, желећи да је одмах подвргне мучењу пред свима. Чувши Селиново наређење, Јерија с радошћу сама пође к њему и, крчећи себи пут кроз народ, она викаше: Господе Боже Февронијин, прими с њом и мене, смирену слушкињу Твоју! – Али пре но што она дође до судишта и ступи пред судију, пријатељи Селинови стадоше саветовати Селину, да Јерију не ставља на муке, пошто је она високородног порекла. Притом му говораху: Ми се бојимо, да све ово мноштво народа, видевши њено страдање, не пожели да пострада заједно с њом, и тада би имали посла са целим градом.
Селин послуша савет својих пријатеља и не нареди да је доведу на истјазање, него јој само љутито довикну громким гласом: Чуј, Јерија! кунем се боговима, да ти својим дрским и бестидним речима навлачиш на Февронију још веће муке. – Рекавши то, он одмах нареди да се светој Февронији одсеку обе руке. Оруженосац подметну дрво под десну руку мученице, удари је секиром и одсече; на исти начин одсече јој и леву руку. Онда мучитељ нареди да се мученици одсече и десна нога. Подметнувши дрво под светитељкину ногу и узевши секиру у руке, оруженосац свом снагом удари секиром изнад колена, али не могаде одсећи ногу мученици. Тада он удари по други пут, али опет безуспешно. У народу пак настаде јаук и узбуна, јер сви негодоваху због тако свирепог мучења. Оруженосац удари и трећи пут по нози, и тек јој тада једва одсече ногу. Од силног бола Февронија задрхта целим телом, и, ма да већ беше на прагу смрти, она ипак, колико јој снага допушташе, пружаше и другу ногу, стављајући је на дрво, да и њу одсеку. Угледавши то, судија рече: Погледајте, како велику силу има ова бестидна жена. – Затим, обраћајући се оруженосцу, он бесно викну: Одсеци јој и другу ногу! – И овај јој одсече ногу.
Тада Лисимах, уставши са свога места, рече Селину: Шта би више имао да радиш овој бедној девојци! Хајдмо одавде, јер је време ручку. – Но безбожни Селин одговори: Тако ми богова, нећу је оставити докле год дише, него ћу остати овде док не умре. – Али пошто душа свете мученице не излажаше из тела за дуго време, Селин упита оруженосца: Зар је још жива та погана жена? – Да, жива је, одговорише они, јер је душа њена још у њој.
Тада Селин нареди да мученици одсеку свету главу њену. Војник узе мач у једну руку, а другом руком ухвати за косу свету мученицу, и закла је по врату, као што се овца коље, па јој онда одсече главу. Одмах затим устаде Селин и оде на ручак; са њим оде и Лисимах, лијући сузе.
После мученичке кончине свете Февроније верни, који беху међу народом, жељаху да украду њене свете мошти. Али Лисимах постави војнике да их чувају, да ниједан део мученичина тела не би био украден. Сам пак, веома тужан и уцвељен, не окуси ни јела ни пића, него се затвори у спаваћој соби п горко ридаше због Февронијине погибије. А стриц његов Селин, дознавши за Лисимахову тугу, ожалости се и не хте да окуси ништа, него устаде и веома узнемирен стаде ходати по палати тамо-амо. А када случајно подиже очи увис, ка небу, њега изненада спопаде страх и ужас, и он онеме. Затим повикавши силно, и рикнувши као во, он се удари главом о мермерни стуб који се тамо налазио и, разбивши себи главу, паде на земљу мртав. Међу слугама и војницима Селиновим настаде пометња и плач. То чу Лисимах и дотрча из спаваће собе на место где његов стриц лежаше мртав. Страшан призор га зачуди и запрепасти. И кад се мало смири и прибра, он нареди да престану са плачем и вревом, и распитиваше како се то догодило. Присутни му испричаше све како је било. А Лисимах, дуго климајући главом, рече: Велики је Бог хришћански! благословен је Бог Февронијин, јер освети невину крв!
Рекавши то, он нареди да се Селинов леш изнесе из града и погребе по јелинском обичају. Затим Лисимах призва к себи комита Прима и рече му: Заклињем те Богом хришћанским, немој прекршити заповест коју ти дајем: пожури да што пре спремиш за Февронијино тело ковчег од нетруљивог дрвета, и пошљи гласнике на све стране да се сви хришћани без страха скупе на погреб свете мученице Февроније, пошто је Селин умро. Ти знаш, драги Приме, жељу срца мога: узми чету војника, па, сабравши све одсечене делове Февронијина тела, однеси са телом њеним у манастир; при томе пази да неко не узме што од одсечених делова тела њеног. Осим тога, да пси не би лизали земљу, по којој се просу крв мученице, ти нареди да се ископа та земља, затим сабере, и заједно са моштима однесе у манастир.
Комит одмах поступи по Лисимахову наређењу: дозва чету војника и нареди им да тело свете мученице носе у манастир; а сам покупи одсечене делове тела њеног: главу, руке, ноге, дојке и зубе, зави их у свој плашт и пође за војницима, праћен од мноштва народа. Дошавши у манастир, комит не допусти никоме од народа да уђе унутра, сем Томаиди и Јерији. А чесна старица игуманија Вриена, угледавши Февронијино тело и одсечене делове њене, од велике жалости изнеможе телом и паде на земљу као мртва. Комит пак, поставивши војничку стражу манастиру, поврати се к Лисимаху.
Игуманија Вриена једва дође к себи после неколико сати. И уставши са земље, она припаде к телу свете мученице и, грлећи га, она кукаше и говораше: Авај мени, кћери моја Февронијо, сада се ти узе од очију матере твоје Вриене! Ко ће сада читати сестрама Божанска Писма? Чије ће руке отворити твоје књиге?
Док Вриена тако нарицаше, све сестре што са Етеријом беху отишле, вратише се у манастир и, павши, са сузама се поклонише телу свете мученице Февроније. А и блажена Јерија горко плакаше крај моштију свете мученице и нарицаше: Поклонићу се светим ногама које згазише главу змије! целиваћу ране светога тела којима је исцељена душа моја! овенчаћу венцем похвале главу оне која красотом подвига свог овенча сав женски род!
И плакаху све сестре и ридаху над светим моштима мученице. Потом, омивши их, оне их положише на оној дасци, на којој се светитељка за живота одмарала, и одсечене удове приложише к ранама на њихово место, па са псалмопојањем унеше чесне мошти у цркву.
А када се дан поче клонити к вечеру, игуманија Вриена нареди да се отвори манастирска капија, како би сви који желе могли ући, видети свету мученицу и прославити Бога који јој даде тако јуначко трпљење у страдањима. И уђе мноштво народа. А дође тамо и Лисимах са комитом Примом; јер Лисимах изјави комиту: Ја се одричем свих отачких обичаја и идолослужења, и остављам сва богатства своја, и идем да се присајединим Христу. – На то му комит узврати: И ја ћу, заједно с тобом, урадити то исто. Нека пропадне Диоклецијан и његово царовање; ја му више служити нећу, него ћу, оставивши све, послужити Христу. – Тако они обојица, сложивши се, оставише судијску палату и дођоше у манастир к моштима свете Февроније. Тамо дође још и епископ тога града са свештеницима и клиром и мноштвом инока, и одслужише свеноћно славословље Богу са сузама и радошћу духовном.
Када свану, донеше диван ковчег за тело свете мученице, и у њега с побожношћу положише ово чесно тело; затим приставише к њему све одсечене делове, а зубе метнуше на прса мученице. После тога миром и мирисима намазаше свете мошти, и погребоше их у цркви, славећи и благодарећи Господа. И даваху се од гроба свете мученице исцељења болеснима, и многи од незнабожаца вероваше у Христа и крстише се. Исто тако, свето крштење примише и Лисимах и комит Прим. При томе они оставише своје чинове, и не вратише се злочестивом цару Диоклецијану, него, одрекавши се света, они отидоше к архимандриту Маркелу и примише монаштво; и пошто богоугодно поживеше у постничким подвизима, они чесном кончином пређоше ка Христу.
Исто тако и бојарка Јерија, поклонивши сва своја имања манастиру, рече игуманији манастира Вриени: Молим те, мати моја, прими ме к себи као кћер, уместо свете Февроније, и ја ћу ти послужити са сваком покорношћу, као што ти она служаше. – Рекавши то, она скину са себе све драгоцене наките женске и даде их за украшење цркве; сама пак, одрекавши се света, постаде инокиња.
Спомен свете мученице Февроније празноваше се у том манастиру сваке године двадесет петог јуна, ког дана светитељка и пострада за Христа. И у тај дан празника њеног сваке године збивало се ово чудо: у време свеноћног бденија појављивала се међу певајућим сестрама света мученица Февронија и заузимала своје пређашње место. Када се то догоди први пут, све се инокиње уплашише угледавши свету мученицу у својој средини, а игуманија Вриена громко ускликну: Гле, дошла нам је кћи моја Февронија! – и радосно полете к њој да је матерински загрли. Али преподобномученица тог часа постаде невидљива. Од тог времена нико се не усуђиваше да додирне јављајућу се светитељку или да јој реч рекне, него је са ужасом и удивљењем сваки пут посматраху, и од њене појаве радост и весеље у себи осећаху, и од умилења срца сузе проливаху. И сваки пут света мученица стајаше међу певајућим сестрама по три сата, посматрана од свих, па затим поново постајаше невидљива.
Епископ тога града, имајући велико молитвено усрђе према светој мученици Февронији, подиже у име њено цркву у граду, коју је градио шест година. А кад је доврши и украси, он сазва околне епископе ради освећења цркве на дан празника свете Февроније, намеравајући да у исто време пренесе у своју цркву и чесне мошти свете мученице. По завршеном свеноћном богослужењу, епископи са свим сабором свештенослужитеља одоше у манастир, помолише се Богу, па отворише гроб свете мученице и угледаше њене чесне мошти где сијају као сунце. При томе све инокиње плакаху и ридаху што им се узима тако прескупоцено благо. А када се руке епископа коснуше ковчега да га узму, тог часа у ваздуху пуче гром тако страшан, да сви попадаше на земљу од страха. После једнога сата епископ се понова дрзну да додирне ковчег, но овога пута настаде тако велики земљотрес, да се сав град усколеба. Тада разумеше сви да света мученица не жели да је крећу са њенога места. Епископ се растужи, и не смејаху више да се косну ковчега. И стаде епископ молити игуманију Вриену: Чуј ме, сестро, ти знаш колико сам труда уложио, да бих подигао храм у славу и част преподобномученице, чије је зидање трајало ево шест година. Но пошто света мученица неће да услиши молитве моје и пређе у храм, саздан у њено име, ја те молим: узми својим рукама бар један од одсечених удова њених и дај нам, да не би труд мој остао бесплодан и залудан.
Вриена пружи руку своју и додирну једну светитељкину руку, са намером да је да епископу, али игуманијина рука би задржана невидљивом силом и постаде као мртва. Тада Вриена, расплакавши се, стаде говорити светитељки као живој: Молим ти се, чедо моје, света мученице Февронијо, немој се гневити на мене, матер твоју; опомени се трудова мојих око тебе, и немој ирезрети старост моју.
Када она то изговори, рука јој се ослободи. После тога Вриена плачући понова рече светој мученици: Подај нам благослов, госпођо наша, и не ожалошћуј нас. – Рекавши то, она опет пружи руку, узе један мученичин зуб који лежаше на прсима њеним, даде га епископу, па одмах затвори ковчег.
Епископ с радошћу прими тај зуб светитељкин, положи га у златни сасуд, па се са другим епископима, клиром и са свим народом врати к новоподигнутом храму, носећи добијени дар са псалмопојањем, са свећама и кадионицама, при свеопштем народном весељу и ликовању. Пошто унеше тај дар у храм, епископи осветише храм. И догодише се тог дана у новоосвећеном храму многа исцељења молитвама свете мученице: слепи прогледаше, хроми се исправише, бесомучни се ослободише од бесова; и сваки болесник, ма од које болести боловао, чим се уснама коснуо тог малог делића светитељкиних моштију и целивао га, одмах се исцељивао и одлазио здрав кући својој, радујући се и славећи Бога.
После освећења новога храма у име свете Февроније преподобна игуманија Вриена поживе још две године. А када се приближи блаженој кончини својој, она постави Томаиду за игуманију место себе, па се престави ка Господу.
„Ја пак, – вели списатељка овога житија, игуманија Томаида -, по престављењу матере наше Вриене написах житије и страдање свете мученице Февроније, како их очима својим видех; а о Лисимаху написах оно што чух из његових уста. Све то написах на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин“.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДИОНИСИЈА,
ктитора манстира Св. Јована Крститеља на Атону (Дионисијат)
 
Преподобни Дионисије родио се у Корици, близу Касторијских гора, у Албанији. Родитељи његови беху незнатнога рода и, задовољни својим сеоским животом, они живљаху побожно. Њиховим родитељским старањем благородни Дионисије доби почетно класично образовање, и уз припомоћ благодати Божје он веома порасте у расуђивању, те гораше од жеље да остави све световно и временско, да би стекао духовно и вечно, свега себе посветивши на службу Богу. И Бог, видећи његову пламену љубав к Њему и жељу за спасењем, устроји његово спасење на следећи начин: Дионисије имађаше старијег брата који се звао Теодосије. Браћа по телу, они беху слични по особинама и нарави, и држаху се у животу једних правила. Када Теодосије напуни осамнаест година, он зажеле да види Цариград, да би тамо међу побожним монасима нашао себи опитне руководиоце на животном путу. Оставивши отаџбину, родитеље и свог брата Дионисија који тада беше још дете, он отпутова у Цариград. Тамо се најпре јави у патријаршију, као у обиталиште и пристаниште искусних монаха, који сачињавају цвет и красоту Цркве. Измоливши дозволу да се настани у патријаршији, он се, с једне стране, стаде учити почецима подвижничког живота, а с друге стране – изучавати потребне ствари из световног образовања. Одличних способности, Теодосије успешно напредоваше у изучавању Светога Писма и догмата вере. Због тога, као и због своје кротке нарави, умиљатости и подвижничког живота, он постаде предмет свеопштег поштовања и љубави. Такве особине Теодосијеве душе не могаху се сакрити ни од самог патријарха. Чувши за врлински живот Теодосијев, он обрати на њега нарочиту пажњу и рукоположи га најпре за ђакона, а затим, као силног у речи и изврсног у знању Светога Писма, и за свештеника.
Примивши свештенички чин, Теодосије стаде водити живот далеко строжији и узвишенији од пређашњег. Такав живот постепено развијаше у њему жудњу за пустињском тишином и безмолвијем, молитвеним тиховањем. При таком стремљењу духа ка усамљеништву, мисао Теодосијева се заустави на Светој Гори Атонској. И он се удаљи из Цариграда на Атон. Тамо он обиђе манастире и неке келије, па ступи у братство Филотејевског манастира. Богољубива братија ове обитељи служаху у почетку Теодосију као пример за подражавање и као подстрек у подвижничком животу. Но потом он превазиђе њих све, и сам постаде узор другима и украс богољубивог братства свог. Док Теодосије тако напредоваше у подвизима монашког живота, премину игуман Филотејевске обитељи. Тада сва братија молише Теодосија, да им он као искусан и достојан буде духовни вођ. Прави послушник, свестан својих свештених завета о безусловној послушности, датих пред олтаром у присуству братије, Теодосије прими игумански жезал управе. Помаган благодаћу Божјом, он тако мудро руковођаше свакога посебно и све скупа по стазама иночког живота, да се славом имена његовог испуни Света Гора, и многи стадоше долазити к њему ради душевних поука.
По одласку Теодосијевом у Цариград, његов малолетни брат Дионисије постепено растијаше, а упоредо с тим у њему се све јаче и јаче распириваше пламена жеља, нарочито откако стадоше стизати гласови о славном монашком животу његовог брата Теодосија, да и он посвети себе на служење Господу Богу. Чувши да је његов брат на Светој Гори Атонској, и да тамо има много стараца високог духовног живота, он се реши да отпутује тамо. Али када дознаде да тамо, по завештању древних отаиа, не примају у манастире сувише младе, он, иако тешка срца, одложи свој одлазак до свога пунолетства. А кад постаде пунолетан, он као орао полете на Свету Гору, жељан не само пустињских подвига него и виђења са братом, за кога је већ знао да је игуман у Филотејевском манастиру.
Тешко је изразити радост братског сусрета. Сва обитељ би тронута, и сво се братство радоваше доласку Дионисијевом. А Дионисије, загледајући се у начин монашког живота и видећи љубав и слогу међу братијом, клицаше с пророком Давидом: Како је лепо и красно, када сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1).
Након неколико дана игуман Теодосије постриже Дионисија, и Дионисије благодараше и слављаше Господа што му испуни жељу срца. Под мудрим руководством свога брата Теодосија, Дионисије стаде напредовати у подвизима, подражавајући, према својим моћима, благочестиве старце. Теодосије нарочито упућиваше Дионисија у читању Светога Писма и у изучавању божанствених догмата Цркве. Најзад Теодосије постави Дионисија за еклесиарха, као узорног по чистоти живота. Ово послушање он обављаше веома марљиво. А потом Дионисије би, на предлог Теодосијев, рукоположен за ђакона епископом Јериским; а кад напуни тридесет година, онда би рукоположен за презвитера. Као презвитер, Дионисије се стаде још јаче узвишавати чистотом мисли и срца и смиривати себе пред Богом, сматрајући себе недостојним оних дарова благодати које Он изли на њега кроз презвитерство. Он је, по речима светог апостола Павла, заборављајући што је остраг, а сежући се за оним што је напред (Флб. 3, 13), уз помоћ Божију узлазио из силе у силу и царски сатирао и ломио главу невидљивог непријатеља – кнеза таме овога света.
На тај начин, ова два брата засијаше међу оцима обитељи као две јарке звезде, и њих ради слављаше се Бог који прославља оне који Њега славе. Но божанствени Дионисије, препун љубави к Богу, стремљаше ка вишим подвизима поста, молитве и потпуног сиромаштва. Он осећаше, попут древних богоносних отаца, да је тешко водити такав живот усред мноштва братије, са којима се мора општити, а понекад и у сукоб долазити. Због тога он науми да се повуче дубоко у пустињу, да би се тамо у савршеном безмолвију и ненарушивој тишини могао бавити умном молитвом и разговарати једино са возљубљеним Спаситељем и Богом. Али, да га у овом случају не би занела самовоља, он се обрати опитним старцима, откри им своју намеру и затражи савет од њих. Добивши благослов од њих за такав подвиг, он кришом напусти обитељ и попе се готово на сам врх Малога Атона. Тамо у јужном делу он пронађе пећину и близу ње извор са дивном водом. Обрадован тиме, Дионисије заблагодари Господу, и остаде тамо, иако није имао ни најпотребније за живот ствари: хлеба и другу одећу, сем одеће што имађаше на себи, па и она беше подерана.
Као прави подражавалац бестрасног анђелског живота, блажени Дионисије није обраћао пажњу ни на немоћ своје људске природе, ни на њене потребе, него је, уздигавши се изнад свега телеснога, хранио себе читањем Светога Писма и молитвом, и тако посведочавао собом реч Господа Христа: Не живи човек о самом хлебу (Мт. 4, 4). Као храна за тело служаху му кестени и дивље траве. А када би се у њему појавила жеља за хлебом, он је силазио или до које келије или до ког манастира, па се опет повлачио у своју пустињску пештеру. Тако он проведе три године.
Стално очишћујући молитвом и постом чувства душе и тела, Дионисије најзад достиже савршенство. Тада, упућен Богом, к њему дође један од искусних и благочестивих подвижника Свете Горе и замоли га за благослов да се настани поред његове пештере. С великом муком он умоли строгог у том погледу Дионисија. За овим убрзо дође други брат. Они обојица начинише себи колибе, и потчинише себе Дионисију, безусловно се покоравајући његовој вољи, као вољи духовног старца.
Али, као што се град не може сакрити кад на гори стоји, тако се и подвизи Дионисија разгласише свуда, и славом имена његова испуни се Света Гора. Услед тога многи долажаху к њему ради поуке и савета, и изјављиваху жељу да остану под његовим старачким руководством и управом. Спочетка Дионисије није пристајао на то. Али када га ови стадоше упорно молити и преклињати, он им одговори: Браћо драга! ја уклањам вас од себе, и уклањам себе од вас, не због чега другог, већ једино због тога што је ово место дивље и свирепо. Но ако ви непоколебљиво желите да останете поред мене, онда се попните уз гору више, па ћете тамо наћи згодно место, које ће вам се допасти, и тамо живите; и ја вам дајем реч да ћу вас похађати и, колико могу, помагати вас у вашим духовним потребама.
Сложивши се са тим, они подигоше у северном делу горе келије са црквом у име светог Јована Претече, која се и сада назива Древни Претеча. На тај начин унаколо преподобног Дионисија образова се одабрано друштво пустињске братије. Он је одлазио к њима суботом, служио свету Литургију, причешћивао их Светим Тајнама, остајао са њима два дана поучавајући их, па се у недељу вече, узевши од њих за себе хлеба и пустињског зеља, враћао у своју пећину. Но пошто на гори, нарочито у северном делу, зими је веома хладно, и братија се много паћаху од хладноће, то се они, са благословом старца, спустише наниже, на западну страну: ту начинише себи колибе, засадише винограде, и саградише једну малу лађу, да би на њој превозили намирнице из других места Свете Горе. При истоваривању пшенице, или чега другог, свети Дионисије је, као образац трудољубља, сам учествовао са братијом у послушањима, утолико пре што је од природе био снажан и јак. При томе је говорио да старешина треба да буде у сваком погледу пример за братију. Често је преподобни проводио ноћи у обалској колиби. И тада је он заједно са братијом, по обичају, устајао у поноћ ради вршења јутрења под отвореним небом, пошто тамо нису имали храма. И у току целе службе он је стајао као непомични стуб, уздижући се мишљу и срцем к Богу.
Једном, у току јутрења, преподобни Дионисије одједном угледа диван светилник, који јарко гораше све до самог расвитка, на оном месту где касније, по вољи Божјој, би подигнут манастир. Спочетка, мислећи да је то дело зле силе, светитељ никоме не говораше о своме виђењу. Али пошто се оно понављаше многе ноћи узастопце, то он обавести о њему једног прозорљивог и богонадахнутог старца, јеромонаха Дометија, који живљаше при храму Пресвете Богородице. Да би проверио виђење, мудри Дометије оде сам к светом Дионисију: виђење се трипут понови у присуству Дометија. На тај начин обојица убеђени у стварност божанственог чуда, они обавестише о њему сву братију. Сви се сабраше код камена где се јављала необична светлост, да испитају нема ли ту каквог предмета који светли под утицајем природних сила. И када ништа такво не открише, преподобни Дометије пророчки изговори божанственом Дионисију ово: Богу је угодно да се овде подигне света обитељ, у коју ће се сабрати иноци, и у њима ће се прославити Бог. Стога не оклевај почети са зидањем, не бринући се за материјалне потребе; свемогући Бог послаће ти све што је потребно, а и ја ћу са своје стране помоћи чиме могу.
То исто изјавише и братија, обећавајући своме старцу помоћ при грађењу обитељи. И пошто се помолише Богу, они очистише то место. Али се прво постараше, те подигоше кулу, да би осигурали себе, а касније и обитељ, од морских разбојника. Слава Дионисијева имена и његов узвишени живот побудише многе, не само у Светој Гори, него и у далеким покрајинама, да шаљу обилне новчане прилоге и остале ствари, потребне за нову обитељ.
Док се преподобни Дионисије труђаше око подизања своје обитељи, његов брат Теодосије, игуман Филотејевски, једном, пред празник Благовести, изађе са братијом да лови рибу. У време тог риболова, ноћу их нападоше разбојници, похваташе их, па их као робље одвезоше у Брусу, и тамо продадоше хришћанима. Купивши их, хришћани им подарише потпуну слободу, дозволивши да иде ко куда хоће. Тада, по промислу Божјем, божанствени Теодосије отпутова у Цариград. Патријарх и други који су га израније познавали, веома се обрадоваше његовом доласку, утолико више што један од византијских манастира није имао игумана. Теодосије остаде тамо не дуго. Одмах по његовом доласку у Цариград сконча митрополит у Трапезунту. У то време у Трапезунту борављаше цар Алексије Комнен. Он наложи патријарху да се за осиротелу столицу трапезунтске митрополије изабере достојна личност. По вољи Божјој, од патријарха и клира би изабран смирени Теодосије, као човек чиста срца, светог живота, слаткоречив, велики зналац догмата и канона црквених. Иако Теодосије одбијаше да се као недостојан прими овог високог и одговорног звања, патријарх га ипак рукоположи и узведе на степен митрополита. Митрополит Теодосије отпутова на своју нову дужност, к својој пастви, где свечано и с радошћу би дочекан од цара и целе цркве.
Чувши за свог брата Теодосија да је постао митрополит, божанствени Дионисије се обрадова, славећи Бога. А дознаде и то, да његов брат ужива нарочиту пажњу и благонаклоност цареву. После извесног времена Дионисије науми да крене к брату у Трапезунт, и преко њега издејствује за своју нову обитељ помоћ од цара и осигурање. Али, он се и у овој ствари не ослони на своје расуђивање, већ се обрати преподобном Дометију за савет. Дометије благослови његову намеру, и Дионисије, у пратњи својих ученика, отпутова за Трапезунт. Сусрет браће беше дирљив. Дионисије исприча Теодосију о започетом грађењу манастира, објасни му побуде оваквог свог потхвата, и најзад га замоли за братску помоћ, нарочито – за заузимање код цара. Теодосије прими к срцу молбу свога брата и лично је изложи цару. Цар позва к себи самог Дионисија и врло усрдно разговараше с њим о Светог Гори. Охрабрен тиме, преподобни Дионисије предложи цару да буде ктитор његове започете обитељи, као што су његови преци били ктитори неких обитељи у Светој Гори, где се из поколења у поколење, и из века у век, узносе молитве за спасење душа њихових. Тронут старчевнм речима, император са задовољством прихвати његов предлог: осигура манастир из царских ризница својих, и царском повељом обавеза и наследнике престола свог да се старају о манастиру. Притом, сем новчаних сума датих Дионисију царем, том истом повељом[6] цар одреди да се манастиру сваке године даје из царских ризница по хиљаду сребрних новчаница, што је и чињено дуго време.
Пошто проведе неко време код свога брата, после успешно обављеног посла код цара, преподобни Дионисије радостан крену од њих, славећи промисао Божји, који тако дивно оствари намеру његову. Али, налазећи се на Црном Мору, одједном и он и сапутници његови приметише неколико турских лађа, које им пловљаху у сусрет. На догледу варвара, све их спопаде страх. Но Дионисије, чврсто се уздајући у Бога, рече сапутницима: „Ништа се не бојте! Почекајте мало, па ћете видети силу Божију. Положимо сву наду на Господа, и Он ће отклонити од нас опасност“. – Међутим варвари, приближавајући им се, стадоше их гађати стрелама. Тада преподобни, подигавши руке своје к небу, стаде се са сузама молити Господу овако: Господе Исусе Христе, Боже наш, прослављан увек са Оцем и Духом, услиши мене, недостојног слугу Твог, и ради посредовања Пречисте Матере Твоје и Претече и Крститеља Твог, избави нас од непријатеља наших.
У време ове молитве одједном се појави велики Претеча, са жезлом у десној руци, и успокоји све сапутнике ДионисијеЕе, а варварима прећаше смрћу ако се приближе и не крену натраг. И Претечине претње бише стварно пропраћене казном варварима: изненада им руке малаксаше и укочише се. Видећи тако славно чудо и брзу помоћ с неба, сви присутни заблагодарише Господу, кличући: Слава Ти, свемогући Царе, што си нас преко Крститеља и Претече Свог избавио од смртне опасности!
Спасени на такав начин, преподобни Дионисије и његови ученици срећно стигоше у Свету Гору, у свој манастир. Када братија дознадоше како им је Господ помогао, сви радосно прославише божански промисао Његов. При томе преподобни Дометије рече блаженом Дионисију, да сваком добром потхвату, па и оснивању манастира, потребан је само добар почетак, а у осталоме – Господ је помоћник. „Тако дакле, приступи сада с усрђем зидању обитељи!“ – заврши он. И преподобии Дионисије приступи зидању обитељи, и подиже велељепни храм у част светога Претече; а начини и водовод, и многа друга манастирска здања. Тако ниче манастир Претече Господњег у 1380. години.
Свети Дионисије утроши на грађење обитељи сав новац, добијен од цара. Но пошто му је ваљало живописати храм, он поново отпутова у Трапезунт. Као и први пут, цар и сада благонаклоно саслуша његове молбе, и с радошћу их испуни. И када се преподобни старац радосне душе враћаше к своме братству, по попуштењу Божјем, свагдашњи непријатељ спасења људског, завидљиви Сатана, нанесе му тежак удар. Стигавши у Свету Гору, светитељ не затече никога у свом манастиру, пошто туда беху прошли Турци и одвели у ропство сву братију и однели све црквене драгоцености. Угледавши то, светог старца обузе силна туга и плач; али ни једну реч роптања не рече на Господа, знајући да му је ово зло приредио ненавидник добра – ђаво. Кроз неко време преподобни Дионисије, као прави пастир покраденог стада, откупи из тешког ропства своју братију, и сви се они опет нађоше заједно. Али овај човекољубиви подвиг скупо је стајао светог Дионисија: сав царски новац он утроши на откуп деце своје и на довршење обитељи, и остаде без средстава у погледу намирница и осталих црквених потреба. У тако тешком положају он се опет обрати божанственом Дометију за савет: шта да ради, да ли да поново иде к цару или не. Дометије му препоручи да још једном оде к цару. Дионисије са безусловном послушношћу прими савет, и замоли преподобног Дометија да узме на себе бригу и старање о његовој обитељи за време његовог отсуства. Праштајући се с њим, он му рече: Теби, оче мој, после Господа Бога и великог Претече, теби поверавам обитељ ову; предосећам да више нећу видети ни њу, ни тебе, оче мој! – Да, одговори надахнути старац: ми више нећемо видети један другога на земљи; али се зато тамо, на небесима, пред лицем Божјим, блаженствујући бесконачно нећемо растати никада.
Тако и би. По доласку у Трапезунт, преподобни Дионисије исприча своме брату митрополиту Теодосију, а потом и цару, о несрећи која га снађе, и смирено замоли цареву помоћ за своју обитељ. Цар саучесно саслуша старца и утеши га обећавши му своју царску помоћ. Али свети Дионисије не доживе до тога дана, јер кроз неколико дана наступи последњи дан његовог живота на земљи. Замоливши брата свог и цара да се старају о његовој обитељи, он се у њиховом присуству помоли Богу за њих, па тихо испусти последњи дах живота, и оде ка Господу, 25. јуна, у седамдесет другој години свога живота.
Брат његов, митрополит трапезунтски, чесно и побожно изврши сахрану тела његова, од кога касније биваху многобројна чудеса онима који молитвено призиваху себи у помоћ преподобнога. Међутим братија, сапутници преподобнога из Свете Горе, бише богатим прилозима обдарени како од цара тако и од митрополита, па онда отпутоваше у Свету Гору. Када они саопштише манастиру вест о кончини преподобнога, сви ударише у ридање што се лишише таквога оца. А свети Дометије, који их у почетку тешаше, науми да се повуче у безмолвије; но целокупно братство са сузама паде к ногама његовим и мољаше га да их не оставља као потпуну сирочад, већ да им замени преподобног Дионисија. Тронут њиховим сузама, послушни Дометије и преко своје воље прими се управе над манастиром. И управљаше манастиром све док не оде ка Господу, у дубокој старости својој. Богу нашем слава кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОМЕТИЈА,
игумана дионисијатског
 
Богоносни и духоносни отац наш Дометије беше саподвижник и друг светог Дионисија, ктитора обитељи све тога Претече на Светој Гори; а после кончине његове би пастирем и игуманом те обитељи.[7]
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ПРОКОПИЈА
 
Завичај светог преподобномученика Прокопија беше место крај Варне, у Бугарској. Његови родитељи беху побожни хришћани. Када Прокопију би двадесет година, у њему се појави жеља да посвети себе иночком животу. Стога он остави родитеље и сроднике и удаљи се у Свету Гору – Атон.
Дошавши у Свету Гору, он се у почетку не опредељиваше ни за један манастир, већ живљаше као скитач, прелазећи из једног места у друго по целој Атонској Гори. При томе он пажљиво расматраше разне врсте монашког живота. Најзад изабра суров отшелнички, пустињачки живот, и потчини себе руководству старца Претечиног скита Дионисија. Проводећи строг отшелнички живот он, да би себе утврдио у још већим подвизима, зажеле да прими анђелски образ. Његов старац то радо прихвати, и сам га постриже у монаштво.
Пошто прими анђелски образ, Прокопије се стаде још ревносније подвизавати: у посту, бдењу и молитви. Сем тога он имађаше савршено послушање и велико трпљење у обављању трудова отшелничког живота. А круну његових подвига сачињаваше његова кротка и незлобива нарав, и он све оце задивљаваше својом добротом и простодушношћу. Али враг нашега спасења ђаво, видећи Прокопија где напредује у врлинама, није дремао него је будно мотрио за подвижником и вребао згодно време да га изненада нападне, опљачка му ризницу душе, и, наневши му смртни ударац у срце, да га потпуно упропасти.
Свезлобни враг поче своје лукаво наступање тиме што свакодневно навођаше на Прокопијеву душу помисли да иде у свет. Борба, изазвана душеубицом, постајаше из дана у дан све јача, док најзад не овлада Прокопијевим осећањима и претвори се у страховиту буру, која са кореном ишчупа несрећног монаха из градине Христове и из средине њених трудбеника. Прокопије не одстоја вражју буру, и реши се да напусти Свету Гору и оде у свет. Он то и учини, не казавши се никоме, и отпутова у Смирну.
Чим се Прокопије искрца на обалу, недремљиви ђаво, који већ беше овладао његовим срцем и умом, стаде смућивати Прокопија и приводити га у очајање, дошаптавајући му: пошто је без икаквог разлога напустио Свету Гору и подвиге и вратио се у свет, ништа му друго не остаје него да се подвргне мучењима. Смутња његове душе постаде још јача, када се он опомену да је својим одласком из Свете Горе веома ожалостио врлинске мужеве и да га сви оци Претечиног скита сматрају већ као умрлог за врлински живот, пошто је као лопов отишао из Свете Горе, не посаветовавши се ни с ким и не узевши благослов ни од кога. Тако исто и овде он не хтеде, или му можда враг не допусти, да открије своје помисли духовнику и поступи по његовом савету.
Несрећни Прокопије, угасивши светилник који му је осветљавао душу, западе у мрачну и тамну ноћ, у којој га разбојници одвукоше у понор погибли. Сматрајући себе изгубљеним, бедни Прокопије се реши на веома очајан и ужасан корак: да напусти хришћанску и прими муслиманску веру.
Душу сваког хришћанина мора спопасти дрхтавица, када само замисли стање несрећног Прокопија: он, бивши подвижник Христов, одједном постаде одступник. Узрок томе су несавесност и сакривеност, који су га и довели до дубоког пада. Разуме се, душа је његова патила и борила се све дотле, док адска сила није надвладала и, зауздавши га, одвукла га у погибао.
И једнога дана он, да би једном учинио крај свима својим патњама, пође градскоме судији да му саопшти своје одрицање од Христа. Пред судом га стража заустави и упита: Зашто ти треба судија: или да му какву жалбу предаш, или да примиш муслиманску веру? – Да примим муслиманску веру, бојажљиво одговори Прокопије. – Стражар га одмах уведе код судије, рекавши да Прокопије жели примити Мухамедову веру. Тада се судија љупко обрати Прокопију: Стварно ли хоћеш да примиш нашу веру? – Да, стварно! одговори несрећник, заборавивши завете, дате при постригу, обећање вечних блага и претње вечних мука.
Чувши овакву изјаву, судија нареди Прокопију да изговори неке хулне речи, а кроз петнаест дана над Прокопијем би извршено обрезање. Али, чудесно је промишљање Божје! Чим одступника обрезаше, у њему се одједном мисао промени, савест проговори, изобличавајући га због вероломног одречења од Господа Христа. И он, као отрезнивши се од пијанства, потпуно дође к себи, и одмах се реши да тражи спаса од своје заблуде. И изабравши згодно време, он кришом оде к пријатељу свом духовнику, с којим се познавао још на Атону. Но духовник, видећи га у турским хаљинама, зачуди се тако необичној промени. – Ти се, оче, рече му Прокопије, несумњиво чудиш што ме видиш у турској а не у монашкој одећи. Али, ја сам баш за то и дошао к теби, да спереш са мене ову љагу, коју сам ја, преварен ђаволом, сам на себе навукао, и да ме обучеш у моју првашњу одећу. – Даље Прокопије исприча како је оставио Свету Гору, и како се одрекао Христа, додавши да он, ради очишћења себе од свога пада, жели примити мученичку смрт за исповедање имена Господа Христа.
Видећи благу мисао Прокопијеву, духовник се обрадова његовом обраћењу, али му уједно с тим примети: Јеси ли промислио како треба о томе, на шта се решаваш? Ти знаш да ће те непријатељи вере Христове жестоко мучити, па стога пази, да не будеш по други пут побеђен, и уместо венца допаднеш срама. Ако си ти стварно дошао да се посаветујеш са мном као са духовником, онда ти као пријатељ и отац говорим: безгранична је милост Божја према нама грешнима, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; стога ти саветујем да се вратиш на Свету Гору Атонску, и тамо у покајању и сузама оплакујеш свој грех; и ја сам уверен да ће ти Господ, видећи твоје покајање, опростити твој дубоки пад, као што је опростио апостолу Петру који Га се одрекао пред слугама јеврејског првосвештеника. – Но кајући се одреченик одговори му: Знам и ја, оче, да ћу многе муке претрпети од непријатеља Крста, али ја верујем да је Бог, који је све свете мученике крепио у страдањима, свемоћан укрепити и мене за исповедање имена Његова.
Духовник, видећи чврстину његове намере, не хтеде га више одвраћати од његове жеље за мучеништвом. Од тога времена Прокопије се стаде спремати за подвиг и чешће долазити к духовнику ради поткрепљења својих мисли. А кроз петнаест дана Прокопије му изјави ово: Овог дана је последње виђење моје с тобом, пошто сам решио да данас предстанем на суд пред Турцима.
Тада они обојица одслужише молебан Богоматери, целиваше један другога последњим целивом, па изађоше заједно из дома духовника, који, идући за мучеником издалека, праћаше га својим тајним молитвама до саме суднице. Када мученик предстаде судији, збаци са своје главе зелену чалму и стаде неустрашиво исповедати хришћанску веру, а проклињати муслиманску са њеним лажним пророком. Слушајући хулу на своју веру, судија нареди најпре да Прокопија бију, па потом закључају у тамницу, држећи да ће га тиме приморати да промени своје мисли. Али пошто у томе не успе, судија му се обрати ласкама и обећањима високих положаја и чинова. Слушајући ласкава обећања, свети мученик благодушно одговори: Када бисте ми ви поклонили и цео свет, то ни тада не бисте могли да промените моју чврсту намеру.
Мученикова непоколебљивост убрза пресуду судија. Они, држећи се најновије цареве наредбе: да што пре посвршавају све предмете, велике и мале, и да се спремају за одбрану од непријатеља који угрожава њихову државу, – одлучише да не губе време дуготрајним мучењем Прокопија, већ наредише да му се одмах одруби глава.
Када свети мученик би доведен на губилиште, он спокојно преклони главу своју на посечење. Муслимани, видећи овакво јунаштво његово, удивише се, и нико се од њих не реши да изврши казну. У то време живљаше у Смирни један отпадник од Христа, човек свирепе нарави. Њега доведоше на губилиште, и он без колебања изврши оно што сами варвари не могоше извршити: одруби Прокопију главу.
Тако се душа светог преподобномученика Прокопија растаде од тела, очишћена својом крвљу, двадесет петог јуна 1810. године, у суботу. Слава и благодарност Христу Богу, који укрепљује свете Своје, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА
ЛИОНИДЕ, ЛИВИЈЕ И ЕВТРОПИЈЕ
 
За веру у Христа: свету Лиониду спалили, а светој Ливији и светој Евтропији главе мачем одсекли, 310. године. Свету Евтропију као девојчицу мајка подстакла на мучеништво.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАРТИРИЈА ЕПИСКОПА
 
Спомиње се у Јерусалимском Канонарију као свети епископ.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ГЕОРГИЈА АТАЛИЈСКОГ
 
Овај свети новомученик Христов би родом из крајева Аталије (у Малој Азији), од родитеља благочестивих и богатих, који имађаху на свом имању цркву у част свете великомученице Екатерине. Још као дете Георгије би од стране аге Прусала насилно отет и насилно потурчен, и доби турско име Мехмед. Кад одрасте ага га ожени својом ћерком и он живљаше у засебној кући. Тада побожни родитељи његови наговорише хришћанску жену Марију, која служаше у кући Георгијевој, да му открије његово порекло и на који начин би потурчен. Тада мудри Георгаје схвати шта му је ага урадио па, изговарајући се да иде на хаџилук у Меку, отиде са овом Маријом у Свету Земљу и тамо проведе две године. Затим отиде у Малу Азију у место звано Чесма и тамо се већ као хришћанин ожени хришћанком Јеленом. Но ту њему дође жеља да мученички пострада за Христа и он се реши да то и учини. Отиде дакле у турску судницу и сретнувши тамо свога ранијег агу исповеди пред њим са смелошћу своју веру у Христа јединог истинитог Бога. Због тога би најпре бачен у тамницу, а затим ужасним мукама мучен: тучен моткама, ногама укљештен у дрвене справе за мучење, на главу му стављали усијан бакарни суд. Но све ове муке свети мученик претрпе с радошћу и вере се своје не одрече. Најзад од Турака би обешен о зид куће Пантелака Фармакевса, ту у месту Чесми, 25. јуна 1823. године.[8]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СИМОНА
 
У миру се упокојио. Његове мудре изреке о смиреноумљу налазе се у „Евергетиносу“.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СИМЕОНА
 
Синајски подвижник; подвизавао се у петом веку.
 
СПОМЕН СВЕТИХ КНЕЗА
ПЕТРА – ДАВИДА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ – ЕФРОСИНИЈЕ,
МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА
 
Свети супрузи; веома побожни и милосрдни; хранили гладне, неговали болне, збрињавали сиротињу; живели строго по хришћански; били смирени, целомудрени, некористољубиви. У старости обоје примили монаштво, и обоје се преставили у један дан 1228. године. Свете чудотворне мошти њихове покоје се у Муромској саборној цркви.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Епарх – градоначелник, управник области.
[2]Комит – пратилац цара или високог великодостојника; тако су се називала лица која су сачињавала њихову свиту.
[3]Палмира – некада град у Сирији, између Дамаска и реке Еуфрата.
[4]Асирија – на истоку од Сирије, у горњем, северном делу Месопотамијске равнице.
[5]Спомен свете првомученице Текле празнује се 24. септембра.
[6]Повеље – хрисовуље, дате царем трапезунтским Алексијем III Комненом (1350-1390) Дионисијевом манастиру (Дионисијату), чувају се у манастирској архиви.
[7]Види о томе напред: Житије преподобног оца нашег Дионисија, под данашњим 25. јуном.
[8]Опис страдања овог св. новомученика донео је из М. Азије светогорски монах Геласије Лавриот, родом из споменутог места Чесме, и предао га старцу Синесију Симонопетриту, а овај о. Герасиму у скиту Свете Ане (малом). Објавио га је Виктор Матеу, „Мегас Синаксаристис“, том VI, стр. 325-331.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *