NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. MAJ
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIKITE ISPOVEDNIKA,
EPISKOPA HALKIDONSKOG
 
Prepodobni otac naš Nikita u mladosti vozljubi Hrista, odreče se sveta i udalji se na podvig monaški. Svojim životom on ugađaše Bogu, i bi uzveden za episkopa na presto halkidonske episkopije, na kome, kao sveća na svetnjaku, svetljaše svetu i ukrašavaše Hristovu Crkvu.
Sveti Nikita beše veoma milostiv prema ništima: hranjaše gladne, odevaše nage, primaše putnike i zbrinjavaše; beše otac siročićima, zaštitnik udovicama i spasilac onima kojima je činjena nepravda.
A kada nastadoše teška vremena od ikonoboračke jeresi za carovanja Lava Jermenina[1], sveti Nikita se pokaza ispovednik Hristov: jer se mnogo podvizavaše u borbi protiv jeretičkog zloverja, izobličavaše i opovrgavaše nepravoslavne dogmate, a učaše i savetovaše pobožno se klanjati ikoni Hrista Gospoda i Njegove Prečiste Bogomatere i svih svetih. Hrabri i mudri ispovednik mnogo postrada od zlovernog cara i njegovih jednomišljenika, i podnese i izgnanstva i uniženja i zlostavljanja za pravoverje. Kada carev izaslanik Teodosije dođe k svetom Nikiti i saopšti mu ovakvu carevu poruku: „Car ti naređuje preko mene: ili da stupiš u opštenje sa patrijarhom Antonijem (koji kao i sam car beše ikonoborac) i da se odrekneš poštovanja ikona, ili da te smesta oteram u izgnanstvo“, svetitelj odgovori: „Svete ikone neću prestati molitveno poštovati, iako se to vama ne sviđa, a Antonija, dok imam čitav i zdrav razum, neću nazvati patrijarhom već preljubočincem. Hajde, šalji me u izgnanstvo, ubij me, i učini mi svako drugo zlo koje želiš!“ – I svetitelj bi odmah poslat u izgnanstvo.
Posle dugotrajnih i mnogobrojnih ispovedničkih trudova i stradanja, pošto potpuno ugodi Bogu, sveti Nikita pređe sa zemlje u obitelji nebeske, i Bog ga proslavi na nebu pred Anđelima Svojim, a na zemlji – pred ljudima, jer od česnih moštiju njegovih bivahu mnoga čudesa, isceljenja od svakovrsnih bolesti, u slavu Boga, proslavljenog u svetim Svojim.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE ELIKONIDE
 
Sveta mučenica Elikonida bi rođena u Solunu, i vaspitana u blagočešću hrišćanskom. U vreme Gordijana[2] i Filipa[3] kada nastade gonjenje na hrišćane, ona ode u Korint[4] i gledajući ljude gde prinose žrtve idolima – demonima, ona se pope na jedno uzvišeno mesto i vele glasno povika: O, nerazumni i tvrdoglavi Korinćani! vidim da ste veoma neznabožni, jer napustivši večnog i neraspadljivog Boga, vi ste se obratili dušegubnim idolima. Pogledajte, molim vas, na visoko nebo i na široku zemlju, pa razmislite umom svojim: ko rasprostire nebo kao kožu nad glavama vašim? ko osnova zemlju nad bezdanom? ko može strašnim i slavnim imenom svojim ukrotiti neukrotive valove morske? ko stvori čoveka od prašine i udahnu mu dah života? Onaj koji na dlanu svom drži svu tvar – jedini je istiniti Bog i živi na nebu. A bogovi neznabožački su demoni, nemi i bezdahni; neka budu slični njima svi koji im se klanjaju!
Dok svetiteljka slobodno i veleglasno govoraše tako, neznabošci je dohvatiše i odvedoše na sud svome načelniku Periniju. A on, pogledavši na nju i videvši da je blagolika, stade joj krotko govoriti ovo: Izobiluj svakim blagom, kćeri moja prekrasna, jer smatram da veruješ u naše večne bogove; i ja se radujem tebi. Svetiteljka odgovori: Kakva radost može biti kod neznabožaca? Radost tvoja, načelniče, okrenuće se u plač, i gordost tvoja u nemoć. Ja verujem u Boga koji je nad svima, i radujem se što se udostojih ući radi Boga mog u ovaj podvig, u kome nesumnjivo očekujem dobiti pobednički venac. Načelnik joj reče: Ne budi mnogogovorljiva kao bezumne žene, nego nam krotko i kratko reci, kako se zoveš. Svetiteljka odgovori: Nisam bezumna, nego sam mudra u Hristu, Gospodu mom; a ako želiš da znaš moje ime, ja se zovem Elikonida. Načelnik reče: Tebi ne dolikuje ime Elikonida, jer zbog velike bestidnosti svoje ti spremaš telu svome muke i rane. Svetiteljka odgovori: Ja se s pravom zovem Elikonida, jer je milosrđe Boga mog vazda sa mnom i ja puštam strele na oca tvog đavola[5]. No i tebi je s pravom dato ime Perinije, jer će nečestivo i bedno telo tvoje sa poganom ti dušom biti ognjenim trozupcima odvučeno u pogibao. Načelnik onda reče: Kratko nam kaži: hoćeš li prineti bogovima žrtvu ili ne? Kunem se bogom mojim Asklipijem lekarom[6], ja te neću poštedeti, ako ne poslušaš carsku naredbu i ne pokloniš se našim bogovima. Svetiteljka odgovori: Čuj što ti slobodno izjavljujem: ja sam sluškinja Hristova, a ko je Asklipije ja ne znam; čini sa mnom šta hoćeš.
Tada načelnik ispunivši se gneva, stade mučiti svetiteljku. Najpre naredi da je prostru po zemlji i biju, pa stopala na nogama režu. Zatim vrže mučenicu u kazan, pun vrele i kipeće smole. No javi se Anđeo Gospodnji, rashladi kazan, i kipeću smolu pretvori u hladnu rosu; i iz kazana izlažaše divan miris kao od mnogih mirisnih materija. Videvši to, načelnik uzviknu: O, kako je veliki čarobnjak Hristos, koji može oganj pretvoriti u vodu! A svetiteljka, obraćajući se načelniku, upita ga: Smatraš li i sada velikim bogove svoje Dija[7] i Asklipija, koje posrami jedna žena, sluškinja Hristova?
Ove reči još više razjariše mučitelja, i on mučenicu nazva čarobnicom, i naredi da joj zajedno sa kosom oderu kožu sa glave, i da joj gorećim svećama pale glavu i grudi. A svetiteljka sve te muke trpljaše junački, kao da ne oseća nikakav bol. Tada načelnik, promenivši tobož jarost na krotost stade umiljato govoriti mučenici: Kćeri mila, pristupi i prinesi žrtvu nepobedivim bogovima, naročito Veneri[8] i Minervi[9], pa ću te ja načiniti žrečicom velike Dijane[10] i izjednačiti sa ženama senatora. U tvoju čast ja ću postaviti zlatni stub u sredini grada, i pismeno ću obavestiti careve o tebi, i ti ćeš celome ovome gradu biti kao mati. – Sveta Elikonida na to reče: Vodi me u hram bogova tvojih, da im prinesem žrtve.
Čuvši to, načelnik se veoma obradova, i odmah naredi birovima i trubačima da o tome obaveste ceo grad i sazovu. Zatim veoma svečano povede svetu mučenicu u hram idolski. A ona, ulazeći u idolište, reče žrecima: Želim da potpuno sama prinesem čiste žrtve; stoga naredite svima da izađu iz hrama; a i vi sami iziđite i zatvorite vrata. – Žreci je poslušaše, ostaviše je samu u zatvorenom idolištu, pa stojeći pred vratima likovahu i objavljivahu to trubama i bubnjevima.
A nevesta Hristova, ostavši unutra sama, dohvati Venerin kip i razbi ga na tri dela; zatim obori Minervin kip koji se sav razbi pavši na zemlju. Posle toga obori Asklipija sa njegovog žrtvenika, pa mu otseče ruke, noge i glavu; to isto učini i sa Dijem. No ovo obaranje i razbijanje bogova ne čuše žreci i ljudi koji behu oko idolišta, pošto treštanje truba i bubnjeva zaglušivaše sve to; i tako stajahu oni dugo izvan idolišta, čekajući dok devojka obavi svoje molitve i žrtvoprinošenje. Pošto prođe prilično mnogo vremena, žrecima se dosadi čekati, pa nadviriše u idolište, i ugledaše bogove svoje na zemlji porazbijane, a mučenicu Elekonidu gde sedi na žrtveniku i uznosi hvalu Hristu Bogu svome. Oni odmah poskakaše, razdraše haljine svoje, i besni od jarosti dohvatiše mučenicu, i odvukoše je načelniku vičući: Pogubi ovu mađioničarku! – A i sav narod, razgnevljen zbog razbijanja idola besno vikaše i navaljivaše: O, načelniče! brzo pogubi ovu čarobnicu!
Načelnik onda naredi da se svetoj mučenici odrežu dojke, i da je zatvore u tamnicu, dok on razmisli kojoj ljutoj smrti da je preda. I ostade sveta mučenica u tamnici pet dana. U to vreme dođe u Korint na mesto Perinija drugi načelnik, po imenu Justin. Njega obavestiše o mučenici Elikonidi, o njenom mučenju, i kako ona porazbija njihove bogove. Revnujući jako za svoje bogove, Justin se razjari na Elikonidu što ih je poizrazbijala, pa naredi da se peć što jače užari. I peć bi ložena tri dana neprekidno. I u tu peć Justin baci svetu Elikonidu. A ona, kao nekada Tri Mladića u Vavilonu, likovaše usred peći, pevajući i blagosiljajući Gospoda, jer joj oganj beše kao rosa i plamen ognjeni kao povetarac. Zatim iz peći suknu silan plamen na neznabošce koji stajahu naokolo i sažeže njih sedamdesetoricu. A svetiteljka posle dugo vremena izađe iz ognja nepovređena.
Tada igemon Justin, obraćajući se svetoj mučenici, upita je: Reci nam, pokvarena ženo, kakvim to mađijama ti mogade nadvladati silu ognjenu? Sveta mučenica odgovori: Hristos Gospod moj, koga tn ne vide niti Ga ikako možeš videti, On došavši rashladi mi oganj.
Ne verujući tome, igemon naredi da se pred njega donese gvozdena postelja, užarena do najveće mere, i da se na njegove oči mučenica položi naga na tu postelju, i da se ispod nje neprestano održava najjača vatra. Kada sve to bi spremljeno, igemon reče: E, sada ću videti, da li će Hristos doći da joj pomogne. – Dok svetiteljka beše tako mučena, iz tela njenog isteče mnogo krvi da ugasi sav oganj i rashladi postelju.
Tada mučenica bi skinuta s postelje i odvedena u tamnicu. Ležeći u tamnici na zemlji, ona se moljaše govoreći: Isuse, silo i kreposti naša! Isuse, slavo naša! O, Hriste, nado naša! Budi mi pomoćnik, i stavi lek na rane moje, Lekaru Dobri, spasavajući dobrotom Svojom one koji se uzdaju u Tebe.
Kad se ona tako moljaše, javi joj se Hristos, Spasitelj sveta, u velikoj svetlosti, zajedno sa svetim Arhistratigom Mihailom i Arhangelom Gavrilom. I prišavši joj, On joj pruži ruku svoju govoreći: Ustani, i stani na noge svoje, i okrepi se! Ja sam s tobom, samilosno pazeći na podvig tvoj, i božanskom silom svojom olakšavajući ti patnje i lečeći ti rane. – Ustavši na noge, mučenica pade ničice pred Gospodom na zemlju, pokloni Mu se, i reče: Isuse Hriste Bože moj, isceli mene, sluškinju Tvoju! i daj mi da nadvladam protivnika, da bih, pobedivši ga, sa pesmom i radošću ušla u sveti dvor Tvoj. – Spasitelj joj na to reče: Budi odvažna, kćeri moja! Ja ću te isceliti, i venac besmrća pripremiću ti u Carstvu mome.
Rekavši to, Gospod ode na nebo, a sveti Anđeli dadoše Elikonidi hleb čist i svetao kao sunce. Okusivši od tog hleba, Elikonida se oseti potpuno zdrava, i lice joj zasija kao sunce, i telo joj postade belo kao sneg. I ona blagodaraše Boga, pevajući i slavosloveći Ga sve do svanuća.
Kada se razdani, sveta mučenica bi izvedena iz tamnice, i opet na sudište dovedena. Zatim bi u cirkusu data zverovima da je pojedu. I pustiše na nju dva gladna lava koje su tri dana morili glađu. Ali lavovi, prišavši k svetiteljki, pokloniše joj se i stadoše lizati noge njene. Videći to, narod stade vikati: Zaista je čarobnica ova nečestiva žena, jer i zverove opčini, te je ne mogu dodirnuti. Pogubi je, o igemone, pogubi je što pre! – Dok narod tako vikaše, sila Božja razvali i otvori vrata na cirkusu, i ova dva lava skočiše među narod, jarosno ričući i svirepujući; narod se dade u bekstvo; igemon od straha pobeže u sudnicu; a lavovi, goneći narod koji je bežao, rastrgoše sto i dvadeset ljudi. Tada igemon, ne znajući više šta da radi s mučenicom, naredi da joj mačem otseku glavu.
Kada sveta Elikonida bi izvedena van grada na posečenje, ona podiže ruke svoje k nebu, i moljaše se govoreći: Dođi sada, o Hriste Bože moj! predstani sluškinji Tvojoj u ovaj čas, ispuni svoje istinito obećanje: uvedi me u sveti tor Tvoj i pridruži blagoslovenim ovcama Tvojim! Pridruži me ženama koje su Ti ugodile: Sari, Reveki, Rahili, Liji, Susani i Tvojoj Preneporočnoj Materi, Prečistoj Prisnodjevi Mariji, tako isto i Marti i Mariji, sestrama Lazarevim, i Ani proročici koja je zajedno sa svetim Simeonom Bogoprimcem svedočila za Tebe o Sretenju, i Jelisaveti, materi Pretečinoj, i prvomučenici Tekli; uvrsti me među njih, i udostoji da s njima počivam zanavek.
Dok se svetiteljka tako moljaše, ču se s neba glas koji govoraše: Hodi, kćeri moja! Za tebe je spremljen venac i presto. Evo i Anđelski horovi počinju da pevaju svečane pesme povodom tvog ushoda na nebo.
Čuvši takav glas, sveta Elikonida se sva ispuni neiskazanom radošću, i veselo prekloni pod mač svetu glavu svoju. I kada bi posečena, iz rane umesto krvi isteče mleko. To bi znak njene čistote[11]. A česno telo njeno uzeše hrišćani i sa strahopoštovanjem pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je čast i slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA ELADIJA
 
Sveti Eladije, pošto očisti sebe od svake nečistote i postade sasud Svetoga Duha, bi izabran za arhijereja Božjeg, i poverena mu bi krma Crkve Hristove. Kao pastir dobri, on odgonjaše od Hristovog stada duhovne vukove – jeretike; a kao vešt krmanoš, on čuvaše lađu Crkve da je ne oštete vetrovi i bure na moru života.
Kada ondašnji mučitelj izvede preda se svetog Eladija, tada svetitelj još više zasija i još jače obasja razume vernih, jer neustrašivo ispovedi svetu veru i junački iđaše putem mučeništva. Zato bi ovaj nezaboravni borac stavljen na najraznovrsnije i najstrašnije muke. Ali njemu se javi Gospod Hristos, isceli mu rane i učini ga još željnijim za dalje muke. Videvši ga isceljena, mučitelj se zapali jarošću i baci svetitelja u oganj. Ali, pošto blagodaću Božjom on ostade nepovređen od ognja, mnoge nevernike privuče veri Hristovoj. Kasnije pak, strahovito mučen i bijen, on predade dušu svoju u ruke Božje; i tako dobi venac mučenički[12].
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG IGNJATIJA,
EPISKOPA ROSTOVSKOG
 
Prepodobni Ignjatije rodi se od pobožnih roditelja, koji ga vaspitavaše u svakoj hrišćanskoj vrlini. Ubedivši se u taštinu ovoga sveta, on se odreče sveta i postade monah. A pošto provođaše život veoma vrlinski, on bi najpre postavljen za arhimandrita, pa zatim za episkopa grada Rostova. Primivši eparhiju rostovsku, on s velikim usrđem pasaše stado svoje. Provevši kao episkop dvadeset i šest godina, on se prestavi ka Gospodu u petak, posle večernja, 28. maja 1288. godine.
Saznavši za svetiteljevu končinu, sav se Rostov sleže k njegovom telu, i neutešno plakahu, jer ih ostavi pastir i učitelj, pomoćnik i izbavitelj u opasnostima i nevoljama, zaštitnik udovica i siročadi, hranitelj ništih i ubogih, nastavnik i učitelj sveštenstva i monaštva, savetnik knezova i velmoža. I uzevši česno telo njegovo, poneše ga u crkvu, ali zbog mnoštva naroda ne mogoše ga uneti unutra, već ga postaviše pred crkvom, i tu ga opojaše.
U to vreme dođoše dve pobožne monahinje, od kojih se jedna zvaše Teodosija. Ona je bila supruga Pavla, protođakona episkopovog; no čim stupiše u zakoniti brak, oni odlučiše da žive u braku devstvenim i čistim životom. I sav život svoj oni provedoše u molitvama i pošćenjima. I svi behu svedoci takvog življenja njihovog. A kada blaženi Pavle otide ka Gospodu, supruga se njegova zamonaši. No saznavši za prestavljenje episkopa Ignjatija, ona dođe da se pokloni svetim moštima njegovim; zajedno sa njom dođe i druga monahinja, po imenu Ksenija, koja takođe vođaše vrlinski, bogougodni život. Ove dve monahinje i još neki pobožni ljudi, kojima Bog otkri, videše ovo čudo: kada telo svetiteljevo beše nošeno ka crkvi, svetitelj Božji Ignjatije ustade u arhijerejskom oblačenju sa odra na kome su ga nosili, podiže se po vazduhu, stade visoko iznad crkve i blagoslovi sav narod i sav grad; zatim se spusti u odaju što je kraj žrtvenika, gde i grob beše pripremljen česnom telu njegovom.
Ovo Bog otkri prepodobnim monahinjama, kao i drugima koji behu dostojni, da bi proslavio ugodnika Svog i obelodanio svetost njegovu. Time Gospod pokaza da je sveti episkop zaslužio milost od Gospoda i udostojio se istog udela sa svetima.
U to vreme dogodi se i ovo drugo čudo: arhimandrit Stefan imao je od rođenja jedan prst na ruci zgrčen i povijen ka dlanu; no kada se arhimandrit dotače česnog tela svetitelja Ignjatija, tog časa mu se zgrčeni prst ispravi, i postade kao i ostali prsti.
Potom česno telo svetog Ignjatija bi uneto u crkvu. Sutradan se svi ponovo sabraše k moštima ugodnika Božjeg. Služba bi odslužena i opelo otpojano. I kada telo svetitelja Božjeg bi položeno u grob, i u ruke mu staviše svitke sa imenima onih koje je za života svog rukopoložio za prezvitere i đakone, ugodnik Božji kao živ pruži ruku svoju i uze svitke. Svi koji videše ovo čudo, ispuniše se i straha i radosti, i slavljahu Boga. Molitvama ovog ugodnika Božjeg, svetitelja Ignjatija, neka se i mi udostojimo da budemo sa njim učesnici večnih blaga u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KRISKENTA, PAVLA I DIOSKORIDA
 
Ovi sveti mučenici življahu u Rimu. Svojim učenjem oni mnoge neverne privedoše ka Hristu i krstiše. Zato ih neznabošci uhvatiše, zatvoriše u tamnicu i žestoko mučiše. U tamnici oni mnoge obratiše u veru Hristovu. Najzad ih baciše u peć užarenu. I tako ovi nezaboravni borci dobiše vence mučeničke.
 
SPOMEN SVETOG I NOVOG SVEŠTENOMUČENIKA
ZAHARIJE PRUSKOG
 
Ovaj sveti novomučenik i sveštenomučenik rodi se u gradu Prusi (Brusi) u Maloj Aziji u drugoj polovini osamnaestog veka od pobožnih hrišćanskih roditelja. Bi odgajen u nauci Gospodnjoj i uzraste u svetim vrlinama, tako da potom bi udostojen svešteničkog čina. Međutim, služeći kao paroh u svom mestu Zaharija pade jednom u iskušenje i opi se vinom. U tom pijanom stanju on se odreče Hrista i primi veru lažnog proroka Muhameda. Ovo bi godine 1801. Došavši pak sebi i pokajavši se za svoj strašni pad, on otide pravo pred sudiju i pred njim baci na zemlju turski fes, naruži lažnu muslimansku veru i ispovedi Hrista Boga i Spasitelja. Misleći da je pijan kada to govori, sudija ga odmah uhvati i vrže u tamnicu 25. maja. U tamnici se sveti mučenik još više kajaše sa suzama i moljaše Bogu, a i hrišćani koji za to doznadoše čitahu i služahu moleban u crkvi za njega.
Sutradan ga age izvedoše iz tamnice i stadoše ga ubeđivati, ali mučenik ostade nepokolebljiv i neustrašiv na sve njihove pretnje i zastrašivanja. Zato ga opet povratiše u tamnicu, gde na njega udariše strašna i nepodnošljiva mučenja: tukli su ga po celom telu, stavljali ga na usijanu stolicu, na glavu mu stavljali usijani šlem, i najzad zabijali mu oštre klince pod nokte ruku i nogu. Sve ove muke sa radošću je podnosio sveti sveštenomučenik i ni na momenat nije otstupio od svoga mučeničkog svedočenja o veri u Gospoda Hrista. Kada ga ponovo vratiše u tamnicu on poruči drugim sveštenicima u gradu da mu nekako donesu Sveto Pričešće, da ne bi umro neispoveđen i nepričešćen. Sveštenici se bojahu, ali ipak neki način nađoše i poslaše mu jednog duhovnika te ga ispovedi i pričesti. Na novom suđenju pred Turcima sveti mučenik ne samo što se ne odreče Hrista nego i muslimanima savetova da postanu hrišćani. Ovo razljuti sudiju te mu izreče presudu: da se pogubi otsecanjem glave. Ali verujući da će ga ta presuda uplašiti vratiše ga opet u tamnicu do sutra. Na drugi dan, 28. maja 1802. godine, pošto i dalje ostade nepokolebljiv, bi izveden na gubilište na koje iđaše sa velikom radošću. Usput pozdravljaše sve hrišćane ovim rečima: Oprostite mi, braćo, i vama Bog neka oprosti! Najzad mu dželat mačem otseče česnu glavu u njegovoj trideset i osmoj godini života.
Njegovo sveto telo turski sudija nije dozvoljavao za tri dana da se uzme sa mesta pogubljenja, ali kada se nad njime stade pojavljivati nebeska svetlost, i to posvedočiše i očevidci Turci, sudija dozvoli te hrišćani preko Jermena otkupiše telo mučenikovo i česno ga pogreboše. (Stradanje mu zapisa Nikifor Hijoski u „Novom Limonariju“).
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
MITRA ILI DIMITRIJA PELOPONESKOG[13]
 
Poreklo mu beše slavni Peloponez. Mada mu roditelji behu hrišćani on još kao jedanaestogodišnje dete bi obmanom poturčen od Turaka (verovatno posle ugušenja ustanka na Peloponezu 1769. godine). Živeći od tada u blizini raznih paša i kao vrlo bistar, on bi unapređivan na razne položaje, tako da jednoga dana postade i turski eparh i oko sebe imađaše mnoštvo slugu i veliko bogatstvo. A novo tursko ime mu beše Mustafa.
No ne mogaše duša hrišćanina Dimitrija da se zadovolji niskom i gnusnom muslimanskom verom i običajima, i zato iz dubine savesti njegove javi se čvrsta želja da se vrati u veru otaca svojih, veru Hristovu. Odlučivši to Mitar prodade sve što je imao i otide u Tripolis (grad na Peloponezu), nađe jednog duhovnog oca i ispovedi pred njim svoj greh odricanja hrišćanske vere. Duhovnik primi njegovu ispovest i posavetova mu da od sada živi strogo hrišćanski, što sveti mučenik i činjaše ali još uvek u tajnosti. Jednoga dana, međutim, kad on iđaše u Mistru (kod Sparte), primetiše ga neki Turci i uhvativši ga dovedoše ga pred pašu u Tripolis. Mučenik pred pašom smelo ispovedi da odbacuje tamu Muhamedove zablude i vraća se svetlosti Hristove Istine koju je bio izgubio. Pritom on dodade da je gotov i krv svoju proliti za Hrista i za ljubav Njegovu. Paša ga stade savetovati da se ponovo vrati na svoj raniji položaj i obećavaše mu da će ga uzdići na još veći. Ali sva nagovaranja, ne samo pašina, nego i mnogih imama i hodža, ništa nisu pomogla i mučenik bi vržen u tamnicu. Kada ni u tamnici ne uspeše Turci da ga preobrate, paša izdade naredbu da se mučeniku glava odseče kao ružitelju vere Muhamedove.
Kada mučenik bi poveden na gubilište i sam dželat ga nagovaraše da se povrati u tursku veru, a blaženi Dimitrije pred njim ponovo pljunu na tu zabludu i doviknu prisutnim hrišćanima: I ja sam jedan od vas, Dimitrije mi je ime, i molite Gospoda za mene! Tada mu dželat odseče glavu 28. maja 1794. godine u gradu Tripolisu na dan Pedesetnice. Drugoga dana hrišćani izmoliše telo od vlasti i česno ga pogreboše u crkvi Sv. velikomučenika Dimitrija u Tripolisu.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA JEVTIHIJA (ILI EVTIHA),
EPISKOPA MELITINSKOG
 
Radi ljubavi Gospoda Hrista dobrovoljno prišao mučiteljima, ispovedio Hrista Boga i naružio idole. Posle mučenja utoplen udubinu morsku.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG SOFRONIJA
 
Iz sela Penkovca, blizu Sofije; bio monahom u manastiru blizu Ruse, na reci Dunavu, i skončao mučenički, ubijen sekirom oko 1510. godine. Godine pak 1512. njegove svete mošti biše pronađene netljene i miomirisne; i proslaviše se čudeeima.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANDREJA JURODIVOG[14]
 


 
NAPOMENE:

  1. Lav Jermenin carovao od 813. do 820. godine.
  2. Gordijan carovao od 238. do 244. godine.
  3. Filip carovao od 244. do 249. godine.
  4. Korint – grad čuven u starini, na Korintskom zalivu u Grčkoj.
  5. Ime Elikonida znači – ona koja po milosti Božjoj baca strele na đavola.
  6. Asklipije – kod starih Grka bog lekarstva.
  7. Dij ili Zevs – vrhovni bog stare grčke vere.
  8. Venera ili Afrodita – boginja ljubavi i lepote.
  9. Minerva ili Atina – boginja mudrosti.
  10. Dijana ili Artemida – boginja lova i pokroviteljka šuma.
  11. Sveta mučenica Elikonida postrada 244. godine.
  12. Smatra se da je sveti Eladije postradao od Persijanaca u vreme njihove najezde na istočne pokrajine Rimske carevine.
  13. Njegovo stradanje opisa Sv. Makarije Notaras (slavi se 17. aprila) i ono bi objavljeno u „Novom Limonariju“.
  14. Njegovo čudesno žitije i podvige videti pod 2. oktobrom.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *