НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
27. МАЈ
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕРАПОНТА,
ЕПИСКОПА САРДИЈСКОГ
 
Овај свети мученик Терапонт беше епископ свете Цркве Сардијске[1]. Он многе Јелине својим учењем обрати ка Христу од идолопоклоничке заблуде, и просвети их светим крштењем. Због тога буде ухваћен од кнеза Јулијана, окован, и у тамницу затворен, и тамо дуго мучен глађу и жеђу. Затим би изведен из тамнице, и стављан на љуте муке. Потом га окована водише у град Фригијски Синаон[2] и у град галатијски Анкиру[3], и свуда на разне начине мучен. А кад стигоше до реке Астале, обнажена га положише на земљу и везаше за четири суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију и земљу натопише. Но мученик оста ипак у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, и својим лишћем исцељиваху сваку болест и сваки недуг по људима. Најзад свети Терапонт би доведен у област тракисијску, у Лидији, близу реке Ермос, где се налази епископија саталијска, потчињена митрополији сардијској. Ту после многих и страшних мучења би напослетку посечен за Христа, и тако прими од Господа венац неувенљиви. Чесно пострада свети Терапонт 259. године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРЕ И ДИДИМА
 
За царовања Диоклецијана и Максимијана[4] и управљања градом Александријом кнеза Евстратија, изађе царска заповест да хришћани или принесу жртве боговима или буду мучени. Тада кнез Евстратије, севши на судишту у Александрији, нареди да изведу пред њега на суд хришћанску девицу Теодору, недавно ухваћену и у тамници држану. Кад је изведоше, судија је упита: Које си вере, девојко? Она одговори: Хришћанка сам. Судија је упита: Јеси ли слободна или робиња? Теодора одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанка, јер Христос, дошавши у свет, ослободи ме од греха, а рођена сам од знаменитих родитеља у овом сујетном свету. Погледавши у градоначелника Лукија, кнез га упита: Познајеш ли ову девојку? Лукије одговори: Познајем је добро, јер је високог и чесног рода. Кнез се онда обрати Теодори са питањем: Када си, девојко, високог и чесног порекла, зашто се до сада ниси хтела удати? Теодора одговори: Ради Христа одрекох се брака, јер Господ наш Исус Христос, дошавши у свет рођењем од Пречисте Приснодјеве Марије, избави нас од трулежи и обећа нам живот вечни. И ја, верујући у Њега, одлучих из љубави према Њему да сачувам у чистоти девичанство своје до краја живота свог. Судија јој на то рече: Цареви нам наредише да све девице, које желе да сачувају своју чистоту, приморамо да се поклоне боговима нашим; а које не буду хтеле да се поклоне боговима, њих предавати у блудилиште.
Девојка одговори: Сматрам да знаш, да Бог пре свега гледа на намеру срца, јер као срцезналац Он зна помисли наше и намеру нашу прима као само дело. Бог зна моју намеру: сачувати девичанство своје у чистоти. Стога, ако ти и наредиш, као што се хвалиш, да ме насилно лише девичанства, ипак то неће бити блуд за тело моје него насиље и страдање. И као што ћеш ме начинити мученицом Христовом, ако ми отсечеш главу или руку или ногу; тако ћеш ме начинити мученицом Христовом а не блудницом, ако ми насилно одузмеш девичанство. Но знај, моћан је Господ мој сачувати девичанство моје у чистоти, ако хоће.
Судија на то рече: Немој срамотити високородство своје, нити излажи себе порузи и исмевању, пошто си кћер угледних и знаменитих родитеља, као што овде сведоче о теби. Девојка одговори: Ја ћу прославити Христа Бога мог који ми је дао високородство и чедност, и надам се да ће Он голубицу своју сачувати читавом. Судија јој рече: Зашто обмањујеш себе, верујући у распетог човека као у Бога? Еда ли ће те Он избавити из руку, које ће те узети да те оскврне? Немој мислити да ћеш изаћи чиста из блудилишта, ако те тамо одведу. Теодора одговори: Верујем Христу моме, који је страдао у време Понтија Пилата, да ће ме избавити из нечистих руку блудника и сачувати неоскврњеном верну слушкињу Своју.
После тога судија јој предложи три дана за размишљање. Но она изјави да жели одмах бити стављена на муке, јер ће она и после три дана, и после безброј дана, имати само једну намеру, само једну жељу: умрети за Христа Бога свог.
Тада Теодора би поново одведена у тамницу, и после три дана по други пут изведена на истјазавање. Но када кнез Евстратије виде да је она непоколебљива у својој хришћанској вери, нареди да је воде у блудилиште. Одведена тамо, она се помоли Господу говорећи: Христе Боже, Ти си неразумне звери укротио пред лицем свете Текле[5] на гледалишту, укроти и свесвирепе разумне звери – бестиднике, сакупљене да упропасте чистоту тела мог. Ти си, Господе, избавио Сузану из руку прељубочиних стараца, – избави мене, слушкињу Твоју, из руку такових похотљиваца; не допусти да буде оскврнављен храм који је само Теби посвећен, Ти који си одагнао од мене невидљиве непријатеље, који су много пута покушавали да лупешки подкрадају ризницу мога девичанства, молим Те, одагнај и јавне насилнике, који су се спремили да разбојнички отму од мене моје богатство. Дођи ми у заштиту, Господе Боже мој, и свемоћном силом својом учини да изађем одавде чиста, нетакнута рукама безбожника, да бих прославила пресвето име Твоје.
Док се светитељка тако мољаше, гадни похотљивци стајаху око те куће и препираху се међу собом, ко ће први ући к девици. Утом међу њих наиђе неки младић, снажан телом и војнички одевен, одгурну их све и уђе к девојци, и нико се не усуди спречити га у томе. А то беше један од хришћана, по имену Дидим, који, покренут Богом, намерно се обуче у војничко одело, и дође тобож ради греховног дела, уствари да заштити девојку. Угледавши га, света Теодора се запрепасти. А блажени Дидим јој рече: Не бој се, сестро, јер иако ти по спољашности изгледам вук, изнутра сам јагње и брат твој по светој вери; и ја дођох да избавим одавде тебе, слушкињу и голубицу Бога мог. Измењајмо хаљине: ти се обуци у моје а ја ћу у твоје, да би ти прикривена хаљинама мојим, спасла девичанство своје одавде. А ја ћу у твојим хаљинама поћи на подвиг мученички, и показаћу да сам стварно војник Христов.
Света девица пристаде на то, јер осети да јој је Дидим послан од Бога. Они измењаше одела: девица се обуче у мушко војничко одело, а младић у девојачко. Онда младић рече девојци: Излазећи одавде, покриј лице своје као да се стидиш, јер сви одлазе одавде са стидом; и тако те нико неће распознати.
Девица поступи тако: изиђе из блудилишта у војничком оделу са покривеним лицем, и журно оде дому свом, хвалећи Бога за промишљање Његово о њој, што је на такав начин избави од поганих блудника, као птицу од замке и као овцу од вукова.
Када света Теодора изађе из блудилишта, унутра уђе неки младић, запаљен блудном страшћу и, нашавши место девојке мушкарца, он се пренерази и повика: Шта је ово? девојка се претворила у мушкарца? Ја сам слушао од хришћана да је њихов Христос некада претворио воду у вино; а ево сад видим да је Он претворио женски пол у мушки. – И изишавши брзо из блудилишта, он викну својим друговима: Бегајмо одавде, бегајмо, док нас Христос није претворио у жене.
И побегавши, они известише о томе судију, кнеза Евстратија. Кнез нареди те му доведоше на суд Дидима. И упита га кнез: Ко си ти? Дидим одговори: Ја сам слуга Христов, а име ми је Дидим. Судија га упита: Зашто видим на теби не мушке већ женске хаљине? Дидим одговори: Узех их од Теодоре, а њој дадох своје, да је блудници не би познали, и да им се на тај начин измакне из руку. Судија га упита: Ко ти нареди да тако поступиш? Дидим одговори: Бог мој Исус Христос научи ме и посла ме да његову овцу отмем из чељусти зверова читаву и неповређену. Судија га упита: А где је сада Теодора? Кажи нам пре но што те станемо мучити. Дидим одговори: Стварно ја не знам где се она сада налази. О њој знам само то, да је добра и верна слушкиња Христова, која исповеда пресвето име Христово. Зато је и Христос заволе, и сачува је у чистоти, као невесту Своју.
Разгневивши се силно, кнез нареди да се Дидиму мачем отсече глава а тело баци у огањ. А свети Дидим чувши да је осуђен на смрт, веома се обрадова и кликну к Богу говорећи: Благословен си, Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, што ниси презрео молитву моју и што си испунио жељу моју: јер си и слушкињу Своју Теодору сачувао читавом и неоскврњеном, и мене удостојаваш мученичког венца.
И одведен би свети Дидим ван града на посечење. А када за то сазнаде света Теодора, она отрча за светим мучеником Дидимом, стиже га на самом губилишту где је имао бити посечен, и стаде се препирати с њим око мученичког венца, говорећи: Ма да си ме спасао од оскврњења, ја те нисам молила да ме спасеш од смрти. Ја сам била прва ухваћена, прва истјазавана и суђена, стога уступи мени мученичку кончину: нека ја будем посечена, а ти иди куда хоћеш. Теби ће бити довољна награда од Господа што си сачувао моје девичанство. Ја не желим да ти умреш због мене, и преотмеш ми венац; ја не желим да будем виновница твоје смрти, већ сама да умрем, сама да исплатим свој дуг: имам главу – нека буде посечена за Христа; имам крв – нека буде проливена за Господа нашег. Ја нисам хтела, и нећу да будем оскврњена, али сам желела и желим да будем замучена; не отимај ми венац, који сам пре тебе почела плести. Но ако завидиш моме мучеништву, онда ми допусти да најпре ја одем под мач, а ти после мене можеш постати мученик Христов. Ја хоћу да ти останеш после мене, а не ја после тебе, јер тебе не могу лишити чедности, а мене могу. Стога, као што си ме из блудилишта извео чисту, тако ме пошљи испред себе чисту ка Христу.
Свети Дидим јој на то рече: Возљубљена сестро, Господ наш који те је једанпут сачувао неоскврњеном, моћан је да те свагда сачува чистом. А мени, осуђеном на смрт, не сметај да умрем за Христа и крвљу својом сперем грехе своје.
Док се они тако с љубављу препираху, би издато наређење да се обоје мачем посеку. Тада света мученица Теодора прва подметну под мач главу своју, а за њом свети мученик Дидим. Тела пак њихова бише бачена у огањ. Тако обоје чесно пострадаше 304. године и добише победничке венце од Христа Господа нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА РУСКОГ, НОВОГ ИСПОВЕДНИКА И ЧУДОТВОРЦА[6]
 
Преподобни и богоносни отац наш Јован, нови исповедник и бескрвни мученик Христов, беше родом из једног села у Малорусији од благочестивих православних родитеља. Они дете одгајише у науци Господњој, а дете беше бистро и стараше се да живи по вољи Божјој, Када Јован поодрасте би узет у војнике за време Петра Великог (1682-1725 г.) и приликом борби са Турцима он би заробљен од Татара. Са њим заједно би тада заробљен и свети преподобномученик Пахомије, који се слави 21. маја. Ухвативши блаженог јуношу Јована Татари га продадоше једном отоманском (турском) старешини, који га доведе у свој крај у Малој Азији, у место звано Прокопион близу Кесарије.
Овај турски старешина имао је и других заробљеника хришћана и неке од њих је успео био да преобрати у веру муслиманску. То исто он покуша и са преподобним Јованом, те му час обећаваше велике дарове и положај час му опет прећаше и бијаше га свуда по телу. Блажени исповедник Христов ни мало не подлегну тим искушењима и мукама, него се увек држаше чврсто Господа свога Који за све нас пострада. А своме господару говораше да ће га у свему другом слушати као слуга осим у томе да промени своју хришћанску веру. Пре ће и умрети ако треба, него што ће се Христа одрећи. Видећи његову чврстину у вери и разборитост у разговору Турчин се смилова и престаде га мучити, него му даде да живи у његовој штали и да му негује добре коње, којима се Турчин поносио. Када је пак Турчин изјахивао у село, Јован га је пратио као сеиз, и уопште у свему му верно служио.
Свој ропски живот код иноверца преподобни је смирено подносио, трпећи све невоље и оскудице скопчане са таквом врстом живљења и ропског рада. Он, међутим, душу своју храњаше молитвама и повременим тајним ноћним похађањима храма Светог великомученика Георгија, који се налажаше у близини. Једнога дана, његов газда, који се у међувремену беше веома обогатио, крете на поклоничко путовање у муслимански центар Меку. Јован остаде код куће и служаше госпођу његову. За време отсуства свога мужа Туркиња приреди богату гозбу на коју позва све своје суседе и познанике. За ручак беше спремила омиљено турско јело пилав и веома жаљаше што њен муж, који много воли то јело, није у могућности да га сад има и да га једе. Тада блажени Јован замоли од газдарице да му да један пун тањир пилава и он ће га послати своме господару. Турци се на то насмејаше, али на наваљивање Јованово њему би дат тањир пилава. Блажени се тада повуче у самоћу своје штале и помоливши се најусрдније Богу на тајанствени начин посла онај тањир пилава своме газди у Меку. Вративши се из Меке газда са запрепашћењем исприча како је тог и тог дана (тачно у онај дан у који је преподобни сатворивши молитву послао јело) на свом столу изненада нашао пун тањир пилава, а тањир је био из његове куће са његовом ознаком. Ово дивно чудо задиви све присутне, а господар Јованов реши се да Јована ослободи и премести га у једну чисту и уређену собу. Преподобни то са смирењем одби и остаде на свом ранијем месту у штали, продужујући тамо свој смирени и богоугодни живот само јединоме Богу познат.
Поживевши тако још неко време он се иако још млад разболе, и предосећајући свој блиски крај, поручи једном познатом свештенику да му донесе Свете Дарове Христове да се причести. Бојећи се опасности свештеник се досети па Свете Дарове стави у једну јабуку и тако их посла блаженом. Причестивши се тако светим Телом и Крвљу Христовом, свети исповедник и добровољни мученик предаде мирно свој дух Господу ради Кога је све тегобе подносио, 27. маја 1730. године. Чувши за смрт свога слуге турски великаш дозволи хришћанима да га узму и сахране у своје гробље, што и би тако.
Три и по године после упокојења јави се свети Јован једном старом свештенику у селу и потстицаше га да изврши пренос његових чесних моштију. Када старац томе не поверова поче се јављати небески стуб светлости на гробу светитељевом, а када најзад откопаше његов гроб сви угледаше да је Господ заиста прославио нетрулежношћу и благоуханим мирисањем целокупно тело његово. Зато га пренеше у храм Св. великомученика Георгија у Прокопиону, где се одмах почеше скупљати многи хришћани и добијати од светога различита исцељења. Године 1832. Турска јаничарска војска покушала је да спали тело светога исповедника, али се светитељ на њихове очи дигао као жив и све их растерао. Многа друга спасоносна чуда догодише се над моштима светога Јована у старом Прокопиону у М. Азији. После малоазијске пропасти Грка (1922-3 г.), бежећи из Турске у Грчку, хришћани пренесоше његово свето тело на острво Евију, у место названо Неон Прокопион, где и данас почива светитељ у свом велелепном храму, творећи многа и дивна чуда, о чему се опширно говори и пише у данашњој Грчкој.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИОТА
 
За своју веру у Христа Господа скончао у огњу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛИПИЈА
 
Каменом му главу размрскали; и тако пострадао за Христа.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕРАПОНТА,
БЈЕЛОЈЕЗЕРСКОГ ЧУДОТВОРЦА
 
Племић, родом из Волоколамска, у Московској губернији. Од детињства побожан и склон монаштву. У четрдесетој години својој пострижен за монаха у Московском Симоновом манастиру, и ту пријатељски друговао са светим Кирилом[7], а с времена на време слушао поуке светог Сергија Радонежског. Заједно са светим Кирилом Бјелојезерским он ускоро отишао на Бјело језеро, у Новгородској губернији, и након извесног времена почео живети отшелнички, усамљенички. Изабравши дивно место између два језера и рашчистивши земљу за градину, он начини себи колибу. У току времена к њему се стекоше други љубитељи усамљеничког молитвеног тиховања, и преподобни Терапонт оонова манастир 1398. године, али се из смирења свог не хте примити игуманског чина. Преподобни беше образац неуморног трудољубља за сву братију. Године 1408. свети подвижник основа други манастир у Лужкама, у близини града Можајска. После осамнаестогодишњег подвизавања у овој обитељи, преподобни Терапонт се као њен архимандрит упокоји 1426. године, а кад њему беше деведесет година. Свете мошти његове покоје се у цркви њему посвећеној у Лужецком Можајском манастиру.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Град Сардис или Сард налазио се у малоазијској области Лидији; у старини био престоница лидијског царства, и био чувен по своме богатству. Ту је било много хришћана, још у време светих Апостола. Сардијска црква спомиње се у Откривењу (Откр. 1, 11; 3, 1-4).
  2. Малоазијска област.
  3. Малоазијска област.
  4. Цар Диоклецијан управљао источном половином Римске царевине од 284. до 305. године, а цар Максимијан западном од 284. до 305. године.
  5. Реч је о светој првомученици Текли, која се празнује 24. септембра.
  6. Постоје Житије и Служба његова од непознатог аутора, и издавана је више пута до сада: у Атини 1849. и 1897. године, у Цариграду 1899, у Њујорку 1944, и опет у Атини 1960.
  7. Спомен његов Црква слави 4. фебруара.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *