НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
17. МАЈ
 
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АНДРОНИКА
И ЊЕГОВЕ ПОМОЋНИЦЕ ЈУНИЈЕ
 
Свети апостол Андроник припада лику Седамдесеторице апостола. Поверовао је у Христа пре светог апостола Павла, коме је и рођак. О томе апостол Павле сведочи у посланици Римљанима, говорећи: Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и пре мене вероваше у Христа (Рм. 16, 7). Свети Андроник беше епископ Паноније,[1] но ипак не беше проповедник и учитељ само једнога града или једне земље, већ целе васељене, јер је као окриљен путовао по разним земљама, свуда проповедајући Христа и искорењујући идолодемонство. Помоћница му је била чудесна Јунија, која беше умрла свету и живљаше само Христу. Њих двоје приведоше многе познању истинитога Бога, и порушише идолске храмове, и подигоше свуда божанске цркве, изгонећи нечисте духове из људи и исцељујући неизлечиве болести. Блистајући тако, они обоје пострадаше за Христа, и примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти бише, по нарочитом откривењу Божјем, нађене у пределима Евгенијским, о чему је подробно речено под двадесет другим фебруаром.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СОЛОХОНА
И СА ЊИМ ПАМФАМИРА И ПАМФАЛОНА
 
Свети мученик Солохон живљаше у време цара Максимијана,[2] по рођењу Египћанин, по вери хришћанин. Он беше војник римски код трибуна Кампана, који имађаше под собом три хиљаде војника. По царевом наређењу Кампан са својим пуком отпутова из Египта у Халкидон.[3] Тада цар нареди свима војним старешинама да са својим војницима принесу жртве идолима. Испуњујући царево наређење, Кампан приступи приношењу жртава. Сви војници принеше жртве, само се њих тројица успротивише: Солохон, Памфамир и Памфилон. Они објавише да су хришћани и одлучно изјавише да се никада неће одрећи Христа и да ће до смрти остати у светој вери хришћанској, па макар их ставили на најстрашније муке.
Тада их ставише на тако жестоке муке, да двојица од њих, Памфилон и Памфамир, у тим мукама предадоше душе своје у руке Богу. А свети Солохон и надаље смело призиваше име Христово и осуђиваше Кампана као незналицу што мртве идоле назива боговима. То разјари Кампана, па нареди да мученику мачем отворе уста и саспу у уста идоложртвено вино. Но свети мученик зубима прегризе мач, и избаци парче из уста; затим искида на себи окове и ступи пред мучитеља Кампана, величајући Божанство Христово а исмевајући Кампаново беснило, злобесје (=την κακοδαιμονιαν). Тада свети мученик чу глас који долажаше с неба, који га потстицаше и крепљаше на мучеништво.
После тога свети Солохон би мучен на разне начине: засуше тркалиште оштрим камењем, везаше мученику обе ноге, па га голог вукоше по том камењу, те му цело тело у ране претворише; затим му десну руку везаше за греду једне куће, а о леву ногу му обесише велики камен, и висаше тако три сата; за то време га мучитељи наговараху да се одрекне Христа, али он остаде чврст. Затим пресекоше конопац којим беше везан за греду, и светитељ, павши на земљу, диже се и стајаше право. Најзад, како већ беше пала ноћ, Кампан, бесан од гнева, дохвати писаће перо, па прободе светитељу кроз оба уха, и остави га тако да умре, а он са војницима оде на вечеру. Онда дођоше хришћани, узеше светитеља и положише на носиљку, пошто беше веома малаксао, и однеше у дом неке удовице хришћанке. Ту светитељ узе мало хлеба и попи мало воде, те се окрепи, и стаде саветовати присутне хришћане да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога, подигавши очи к небу и помоливши се довољно Богу, он предаде блажену душу своју у руке Богу, од кога доби венац мученички.
Света три Мученика пострадаше 298. године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
НЕКТАРИЈА И ТЕОФАНА,
КТИТОРА МАНАСТИРА ВАРЛААМА НА МЕТЕОРИМА[4]
 
Нектарије и Теофан беху рођена браћа по телу и живљаху у другој половини 15. века у Јањини у Епиру. Из њихове породице, зване Апсарадон, седам чланова постадоше монаси. Преподобни Нектарије и Теофан живљаху најпре уз једног духовног старца по имену Саву, а по његовој смрти отидоше у Свету Гору и ступише у манастир Дионисијат, где нађоше Светог Нифонта, бившег патријарха Цариградског (његов спомен 11. августа). Светитељ их усаветова да се врате на место својег ранијег подвига, на острво у Јањинском језеру, што они из послушања и учинише. Тамо подигоше цркву Светом Претечи и Светом Николају (око 1507. г.).
Пошто на том месту не имађаху мира за молитвено тиховање за којим жуђаху, а Свети Нифонт им беше рекао да траже мирно и тихо место, они одатле кретоше и дођоше на брда звана Метеори у Тесалији. По благослову епископа Лариског и игумана манастира Великог Метеора, они се настанише на стени званој Светог Претече и ту проведоше седам година. Око 1518. године они добише благослов да се успењу на такозвану Стену Варлаамову, која тада беше пуста, и тамо поставише своју аскитирију (место подвизавања). На овој стени они нађоше остатке некадашњег храма Св. Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, који беше подигао древни подвижник на тој стени Варлаам, савременик Светог Атанасија Метеоритског и преподобног Јоасафа, царевића Српског (њихов спомен 20. априла). Када ови преподобни обновише овај свети храм Св. Три Јерарха, око њих се почеше окупљати многобројни монаси, тако да ту постаде прави и потпуни манастир. Пошто је ова црква била мала, свети подвижници почеше да граде већу цркву у част Свих Светих и године 1544. она би завршена. Света браћа ускоро подигоше и све остале потребне манастирске зграде и снабдеше манастир потребним њивама и виноградима.
При свему овоме преподобни не заборавише главни монашки посао: подвиге своје и старање о спасењу братије, те тако ону неприступачну стену учинише лествицом за узлажење на
небо. Поживевши тако чесно и богоугодно мирно се преселише ка Господу своме Кога од младости љубљаху, и то преподобни Теофан 17. маја 1544. године, а преподобни Нектарије 7. априла 1550. године. Њихов свети манастир и данас постоји на Метеорима.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА НОВОГ,
ЕПИСКОПА ХРИСТИЈАНОПОЉСКОГ, ЧУДОТВОРЦА
 
Атанасије Нови беше епископ града Христијанополиса (у области Трифилијској на Пелопонезу). Рођен је на Крфу 1165. године од побожних родитеља Андреја и Ефросиније, који имађаху осим њега још три сина.
У то време Јонским острвима и Пелопонезом владаху Млечићи и Атанасијев отац беше један од службеника у млетачкој управи, те они стога пређоше да живе на Пелопонезу. Атанасија дадоше родитељи да се учи књизи, и он веома брзо у томе напредоваше, а понајвише у науци Господњој. Када одрасте отац га нагоњаше да се ожени и већ му беше нашао вереницу. Усрдно се молећи Господу и особито Пресветој Богоматери да га тога ослободи, јер је желео да постане монах и живот свој посвети Богу, он би удостојен јављања у сну Пресвете Богородице Која му рече да бежи у Цариград. Дошавши у Цариград преподобни се јави тадашњем патријарху Гаврилу и ускоро од њега би рукоположен за патријаршијског ђакона (око 1702. г.), а затим и за презвитера. Године 1711. он би хиротонисан и за епископа и то у граду Христијанопољу на Пелопонезу.
Дошавши у своју епархију светитељ отпоче поучавати народ православној вери и штитити га од венецијанске латинске пропаганде. У ту сврху он отвори и православне школе за децу, јер су Венецијанци намерно остављали православне у неписмености да би их лакше придобили за своју латинску веру. Такође поче градити и православне храмове, делити милостињу, и уопште мудро и спасоносно пастирствовати својим стадом. У свом пак личном животу он свагда остајаше подвижник и зато од Бога би удостојен дара чудотворства. Поживевши тако богоугодно и чудотворећи, свети и нови Атанасије мирно се престави у Господу 1735. године и би погребен у свом граду. Његове свете мошти бише пренете затим у Каритену, а одатле у манастир Светог Претече у Гортинском крају на Пелопонезу. Митрополит Гортински и Мегалупољски Јован Мартинос записа живот и чудеса овог светитеља и састави му такође посебну службу.[5]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Панонија – значајна област римске царевине. Она се граничила: са запада – Алпима, са југа – реком Савом, са истока и севера – реком Дунавом. У историји хришћанске Цркве позната као поприште апостолске делатности светих првоучитеља словенских, Кирила и Методија.
  2. Максимијан владао римском царевином од 284. до 305. године.
  3. Халкидон – првобитно мегарска колонија на обали Мраморног Мора. Под хришћанским царевима Халкидон био главни град малоазиске области Витиније. Важан је и као град у коме је одржан Четврти Васељенски Сабор 451. године.
  4. Њихово житије написа митрополит Мирликијски Матеј, а и сами су Светитељи оставили своје записе у рукописима свога манастира на Метеорима.
  5. Штампана најпре у Ерхупољу 1877., а затим у Атини 1886. и 1919. године.

Један коментар

  1. Слава Богу на овом сајту и хвала свима који су се потрудили да ставе житија светих овде. Сад можемо било где да их читамо:). Јако радосна вест. Било би добро да неко преведе и нс Енглески.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *