НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
22. МАЈ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИСКА
 
После погубљења светих мученика Евтропија и Клеоника[1], са којима много пострада и свети Василиск, који остаде жив и нахођаше се у тамници; и после погибије обласног управитеља Асклипиодота, у области Понта[2] дође други управитељ, Агрипа, послат од мучитеља Максимијана и Максимина[3]. Агрипа дође са наређењем да продужи гонити и убијати оне који верују у Христа. Још пре његовог доласка у град Амасију[4] свети Василиск, који тамо беше у тамници, са сузама се мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, опомени се и мене, и не заборави ме до последњег тренутка страдања, него ми помози да што пре добијем мученички венац, да не бих био одвојен од оних светих мужева, који заједно са мном бише ухапшени, али пре мене пострадаше и добише венце мученичке.
И у поноћи јави му се Господ у сну, и рече му: Имам ја тебе на уму, и нећу те заборавити; име твоје је записано са онима који с тобом беху ухапшени. Не тугуј дакле што ћеш пострадати после њих, јер ћеш многе претећи, и спомен твој учинићу славним на свој земљи. А сада иди, опрости се са својом мајком, браћом и сродницима; па кад се вратиш, одмах ћеш добити венац мученички и бићеш сахрањен у Коману[5]. Не бој се мука на које ћеш бити стављен, јер сам ја с тобом, и неће ти нашкодити злоба људска.
Пробудивши се, свети Василиск се испуни радости, и узнесе благодарност Господу. И виде врата од тамнице отворена. Када стаде свитати, он замоли тамничке, стражаре и њиховог старешину, говорећи: Пустите ме на слободу за четири дана, да идем да се опростим са мојом мајком и браћом, који живе у селу Кумиаљсту, па ћу се вратити, и онда отићи к истинитом Оцу мом – Исусу Христу. А војници и тамнички старешина му одговорише: Сведок је Господ Бог твој, коме ти непрестано служиш, да бисмо те ми сасвим пустили, када се не бисмо бојали обласног управитеља, чији долазак очекујемо за кратко време. Светитељ им на то рече: Ја нипошто не желим да будем пуштен, него, као што вам рекох, ишао бих само да се опростим са мајком, браћом и сродницима, јер ми Господ мој заповеди да то учиним. Војници му одговорише: Бојимо се да те убрзо по твом одласку не затраже од нас, јер као што чусмо, данас треба да стигне у град обласни управитељ, а сви су сужњи записани у судску књигу. Свети Василиск им онда рече: Воља Бога мог је да идем у моје село; стога, ако се слажете, нека неколико од вас пођу са мном, па ћемо се заједно вратити.
Војници пристадоше на његов предлог, и неколико од њих одоше са њим у његово село. Тамо га његова три брата и мати дочекаше са великом радошћу. И војници бише одлично угошћени у њиховом дому. А сутрадан светитељ сазва све своје сроднике, и много им говори о стварима корисним по душу, и о истинама хришћанске вере, и како им кроз многе невоље ваља ући у царство Христово. Тако, тешећи их, и дајући последњи целив свима, светитељ им рече: Возљубљена браћо, оци и децо по Христу! останите у вери Господа нашег Исуса Христа, и од Њега нипошто не отступајте, јер ништа није овај свет и што је у њему, – све је то као сенка која брзо пролази, а Господ остаје вавек. Вас пак молим, помолите се за мене Господару свију нас – Богу, да ми подари силу да завршим подвиг мученички, као што га завршише свети Теодор Тирон, Евтропије и Клеоник, који заједно са мном беху ухапшени. Спасавајте се, слатки оци, и мајке, и браћо, и сестре, и децо, а ја одлазим од вас, и више ме нећете видети у овом привременом животу.
Када светитељ изговори ове речи, настаде силан плач и ридање, и сви га стадоше молити: Када добро завршиш страдање своје, помоли се за нас и за све хришћане Госггоду, да престане гоњење на православну веру и да се уништи идолослужење, а да благодат Христова засија по целој земљи.
После тога свети Василиск крену с војницима на пут, враћајући се својим тамничким оковима. У то време стиже у град Амасију управитељ Агрипа, сазва све најугледније грађане, па са њима уђе у идолски храм, звани Петасон, и у други, звани Серапион, и принесе жртву својим поганим боговима.
Сутрадан, севши на судишту, Агрипа се стаде распитивати за сужње, нарочито за Василиска, јер је слушао за њега, па је хтео да прво изведе њега преда се на суд. Градоначелник оде у тамницу, желећи да судији доведе Василиска, али га не нађе тамо. Стога он веза тамничког стражара, и доведе пред судију. Истјазавајући га, судија га питаше: Како си из тамнице пустио сужња, непријатеља богова наших и противника наредаба царских? Тамнички стражар одговори: Ово је већ други дан, откако Василиск са војницима оде у своје село. – Судија се силно разјари и повика: Главу ћу ти мачем отсећи, ако ми не доведеш тога хулитеља и ружитеља богова наших. – Стражар одговори: Четвртог дана ја ћу га довести пред тебе.
И судија Агрипа одмах посла са тим стражарем свога магистријана[6], човека љута и свирепа, и војнике са њим, и рече магистријану: Само ћу онда поверовати да си човек који ревнује за наше богове, ако тог богохулника ухватиш и везаног приведеш к мени. Води га у Коман, јер ја одавде идем тамо.
Отишавши од управитеља, магистријан припреми гвоздене чизме са врло много оштрих гвоздених клинаца изнутра, па узе тамничког стражара и војнике, и упути се у Василисково село, носећи на магарцу тешке железне окове. Кренух и ја за њима, вели описивач ових догађаја свети мученик Евсигније, желећи да видим страдање и кончину светог Василиска. Дошавши у село, они сретоше мученика који већ беше кренуо из куће у град Амасију, одмах га оковаше у двоструке окове, и око врата му ставише железан ланац, и на ноге му обуше гвоздене чизме са клинцима изнутра који му се зарише у ноге до самих костију и крв лину из изранављених ногу. И бијући силно Христова мученика, они га вођаху путем ка граду Коману. А мученика праћаху плачући мајка, браћа и сродници. На растанку, мати му рече: Чедо моје слатко, нека ти Христос, кога си заволео, буде помоћник у овом мученичком подвигу! Твој живот овде неће бити дуг, али ће у будућем веку твој живот бити вечит; сада подносиш горке муке, али ћеш од Христа Бога добити венац славе; зли људи муче те на земљи, али ће те Анђели мира примити на небу; као разбојника суде те, али ће те онај разбојник што с Христом би распет примити у рај; цареви трулежни и смртни мучењем те убијају, али ће те Вечни Бог оживети и уврстити међу Анђеле. Чедо моје слатко, на овом путу Господњем којим идеш, сећај се и нас! – Рекавши то, мати се врну своме дому, молећи се Господу за сина свог, да га Он укрепи у мукама.
А свети Василиск, окренувши се и видевши где за њим иду његова три брата, и сродници, и многи од народа, и плачу за њим и ридају, мољаше их да се врате својим домовима, и говораше им: Не плачите за мном, него боље молите се Господу, да ми да снаге да победим ђавола и посрамим слуге његове. – Затим целива свакога, и саветоваше им да се врате, говорећи: Опет ћемо се видети у дан васкрсења и у вечном животу. – Али они не хтедоше да се врате, него иђаху за њим плачући. Тада им свети Василиск поново рече: Зашто ми својим плачем и сузама, смућујете срце? О, кад би ми дано било да много пута умрем за Господа нашег Исуса Христа! Молим вас, вратите се и молите се Богу за мене!
Но пошто се они ни после тога не хтедоше вратити, магистријан им рече: Тако ми здравља царева мојих, ако се не вратите, све ћу вас повезати и одвести к управитељу. – Али пошто они не послушаше ни њега, магистријан их онда са војницима стаде бити и једва успе да их одагна.
Вођен тако, свети мученик јуначки ношаше тешке окове и храбро трпљаше болове у ногама, које беху избушене од оштрих клинаца у гвозденим чизмама, и пут се заливаше крвљу његовом. А он певаше: Ако ме опколи војска, неће се уплашити срце моје[7], Христе Господе мој, јер си Ти са мном. – И много друго говораше светитељ ка Господу у певању и молитви. А магистријан и они с њим, видећи мученика како лако иде са клинцима у ногама, чуђаху се. Но са светим мучеником беше Господ, који му ублажаваше болове.
Када стигоше до села, званог Дакозарије, магистријан и војници зажелеше да се одморе, пошто беше врућина, и усто подне. А господарица тога села, удовица Тројана, видевши магистријана са војницима, замоли их да сврате у њен дам на залогај хлеба; беше их четрдесет људи. Они свратише, и она их угости. И они јеђаху и пијаху веселећи се, а свети мученик Василиск, са рукама везаним позади, стајаше пред капијом њенога дома привезан за један суви храст. И око њега се слеже много народа: људи, жена и деце. Видећи га у тешким оковима, и на онакој жеги везаног за дрво, док му је крв текла из ногу, они беху потресени и сажаљеваху га. А свети мученик се мољаше Богу, говорећи: Господе, посети ме као што си посетио Јосифа у тамници, Јеремију у блату, Данила у рову лављем, Три Младића у пећи Халдејској. И као што си показао милост Сусани, напаствованој од злих стараца, и извео Петра из тамнице, и заштитио Теклу од поруге, – тако и на мени, недостојном и смиреном слузи Твом, покажи чудесну милост Твоју и јави чудеса Твоја у славу пресветог имена Твог!
Када свети мученик заврши молитву своју, изненада се затресе земља и чу се одозго глас који говораше: Не бој се, ја сам с тобом! – И одједном гвоздене чизме што беху на мучениковим ногама истопише се као восак од огња; и окови спадоше с њега; и суви храст постаде зелен, раширивши многолиснате гране и правећи велики хлад око светитеља; а на месту где стајаху ноге светитељеве и земља беше обагрена његовом крвљу – протече извор воде.
И стаде светитељ благодарити Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Предвечна Речи, и Сине непостижног и неисказаног Оца, Ти си благоволео сићи на земљу и постати човек, да би нас искупио од древног мучитеља – ђавола, и избавио од свих злих дела његових; Ти си нас узвисио и узнео, а њега понизио и сатро и на бездан осудио; Ти си нас оживотворио; – каким ћу Те устима прославити? каким ћу се речима исповедити Теби и опевати Тебе? како ћу објавити велика дела Твоја и силу Твоју, које си сада јавио на мени слузи Твоме, као раније на светима Твојим: Евтропију и Клеонику, када бејасмо мучени пред управитељем Асклипиодотом? Уствари, ко сам, Господе, ја недостојни, те си излио на мене тако велику и чудесну милост Твоју? Сама земља, видевши Тебе, затресе се.
А Магистријан и војници, уплашени од земљотреса, излетеше из куће, па видевши чудеса која су се догодила, забезекнуше се; и једни од њих говораху да су то привиди, а други сматраху да су то мађије. Но народ који стајаше око светитеља, запрепашћен дивљаше се томе и прослављаше силу Христа Бога. И многи повероваше у Христа, и говораху: Овај Божји човек послан је овамо Богом, да освети наше место.
Донесоше к светитељу раслабљеног који лежаше на одру; кад га се мученик Христов дотаче, раслабљени тог тренутка устаде здрав, и узевши одар свој оде кући својој славећи Бога. Доведоше к светитељу и губавце; он и њих исцели додиром. Исто тако он речју исцели све болеснике од најразличитијих болести, и оне који паћаху од нечистих духова. И сви слављаху Бога истинитога и вероваху у Њега; и велика радост би у народу онога места. Поверова у Христа исто тако и господарица тога села Тројана са сином својим Тројаном, и мољаше да се крсти. А ја грешни Евсигније, вели описивач, гледајући све што се збива, од срца се радовах и прослављах Господа. Тог истог дана предвече, стадо волова и друга стока, враћајући се са паше у село путем где свети мученик стајаше, дошавши до њега, падоше пред њим на колена и поклонише се праведнику, својим гласовима славећи Бога.
Тада се магистријан и војници покајаше за муке које нанесоше светитељу, јер их ужас обузимаше гледајући преславна чудеса што их светитељ чињаше. Идућег дана изјутра магистријан кротко предложи мученику: Ако ти је по вољи, господине Василишче, можемо да кренемо на пут, да нас због тебе не би снашла нека беда од управитеља. Светитељ одговори: Хајдемо, јер хоћу да умрем за Господа мог.
Кад изиђоше из села, сав народ, са госпођом Тројаном, праћаше светитеља. А свети мученик их мољаше да се врате кућама својим; једни се вратише, а други продужише за њим. Када ступише на велики мост преко реке Иреос, затресе се мост од присуства Христова, јер Господ наш Христос невидљиво иђаше са слугом својим, као што сам свети мученик Василиск каза после мени недостојном Евсигнију. Када се мост затресе, свети мученик застаде и, узневши хвалу Богу, моли народ да се врати натраг. И једва их наговори те се вратише.
За време пута светитељ је на свакој узвишици и лепшем месту преклањао колена и молио се Богу, говорећи: На сваком месту владавине Његове благосиљај, душо моја Господа (Пс. 102, 22). А када стигоше у село Саон, седоше војници с магистријаном да једу, и нуђаху светитеља да се прихвати с њима. Али он не хтеде, говорећи: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати (Пс. 22, 1); мене храни Господ мој, Исус Христос. А они наваљиваху на њега: Једи, човече, да не би умро од глади, јер ћемо због тебе бити у великој невољи, ако те не приведемо управитељу. Ево, већ је трећи дан како ништа окусио ниси. Светитељ им одговори: Ја сам препун бесмртне хране, стога нећу да узимам смртну храну. Вас храни земаљски хлеб, а мене – небеска реч Божја; вас весели вино, а мене – благодат светога Духа; вас насићује месо, а мене – пост; вас окрепљује снага телесна, а мене – крст Христов; вас обогаћује злато, а мене – љубав Христова; вас украшавају хаљине, а мене – врлина; ви се веселите у смеху, а ја се тешим духом у молитви; ви волите временског, смртног, трулежног цара вашег, и жудите да га видите, и испуњујете законе његове, а ја волим Небеског Цара и Бога мог, и законе његове грлим, и желим да се храним гледањем лица Његова; ви очекујете почасти на земљи, а ја – на небу; ви тражите славу од људи, а ја се надам добити славу при васкрсењу праведних на Страшном суду, када ће Господ мој рећи: Ходите благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34).
Када ово светитељ изрече, магистријан нареди да се стока оседла, и предложи светитељу да седне на једног магарца, рекавши: Три дана пешачиш гладан; уседни бар на магарца, да не би потпуно изнемогао. Светитељ не пристаде на то, рекавши: Мене крепи Господ мој Исус Христос, а сваки одмор и утеху даје ми Дух Свети.
Затим кренуше на пут. Предвече стигоше у једно село, и ту се зауставише да преноће. И кад војници стадоше вечерати, моли магистријан блаженог Василиска да што поједе. Али он не хте. И сву ноћ проведе у молитви и појању, при чему сами свети Анђели певаху заједно са угодником Христовим.
А када се раздани, кренуше на пут, и у десет сати стигоше пред град Коман. А приближавајући се Коману, они путем чуше од многих да управитељ ставља на муке оне који неће да се поклоне идолима. Но Господ се јави светом Василиску и рече му: Буди храбар, не бој се претњи безаконика, јер сам ја с тобом.
Кад уђоше у град, војници питаху грађане: Где је управитељ? Они им рекоше да је у Аполоновом храму, и тамо са народом приноси боговима жртву. Магистријан оде к њему и извести га да је довео Василиска. Управитељ се веома обрадова томе. Магистријан му исто тако исприча и о чудесима која се догодише на путу. Али управитељ не поверова у то, и рече: То су хришћанске мађије. – И нареди да Василиска доведу к њему у Аполонов храм, хотећи да га принуди на жртвоприношење. Војници управитељеви отрчаше одмах, и стадоше тући мученика, говорећи: Хајде у храм к управитељу и поклони се боговима, ако хоћеш да останеш жив. – А магистријан и војници који с њим беху дошли с пута стадоше причати управитељевим војницима о чудесима које сами видеше, и додадоше: Заиста чудесна знамења и силу Божју видесмо ми. То не беху ни привиђења ни мађије већ сушта стварност. – Затим, обраћајући се светом мученику, рекоше: Опрости нам, господине Василишче, сва зла која ти у незнању свом учинисмо, и помоли се за нас твоме Богу.
Док они то говораху дотрчаше други војници од управитеља, зграбише мученика и у храм одведоше. Светитељ уђе у храм светла лица, радујући се у Господу Богу свом. Угледавши га, управитељ га упита: Јеси ти Василиск? Светитељ одговори: Да, ја сам. Управитељ продужи: Шта дакле велиш, хоћеш ли принети боговима жртву? Светитељ га упита: А ко ти то рече за мене да не приносим жртву Богу? Ја сваког тренутка приносим жртву хвале Богу моме. Не схвативши ове речи, управитељ се обрадова и рече мученику: Благо боговима! Хајде, љубимче, принеси жртву коме хоћеш од наших богова.
Свети Василиск онда, приближивши се идолу, упита присутне: Како се зове овај ваш бог? Одговорише му: Аполон. Светитељ им на то рече: Добро рекосте да се зове Аполон, јер Аполон значи губитељ. И заиста, у погибао вуче оне који верују у њега и клањају се као Богу њему који није Бог. Управитељ упита онда мученика: А како се зове бог коме ти хоћеш да принесеш жртву? Светитељ одговори: Мој Бог је неисказан, непостижан, невидљив и несазнајан. Управитељ га упита: Шта дакле, нема ли имена бог твој? Светитељ одговори: Имена Бога мог написана су у Светим Књигама, и ако хоћеш да чујеш, ја ћу ти их казати. Управитељ рече: Кажи их. Светитељ тада рече: Бог мој назива се Отац и Сведржитељ, Господ Саваот, Цар свих, Спаситељ милостиви, милосрдни и дуготрпељиви. Њему ћу ја принети жртву хвале. Управитељ на то рече: Коме год хоћеш богу принеси жртву, – то је за мене свеједно, – само принеси, јер те нисам позвао да ми мудрујеш, него да жртву принесеш.
Светитељ одговори управитељу: Онда обрати пажњу на моју жртву. И подигавши руке к небу, он се стаде молити, говорећи: Боже вечни, Творче неба и земље, Ти слушаш све који Ти истински служе, – услиши сада и мене, слугу Твога, и разбиј у овај час овог глувог и слепог и безчувственог идола, да увиде незнабошци каквог бога поштују, и да се постиде, и да познаду да си Ти једини свемоћни Бог.
Чим светитељ заврши молитву, затресе се земља и храм, и паде идол на земљу и разби се у прах. А управитељ и народ што беху у храму, побегоше из страха напоље, само свети Василиск остаде унутра, певајући и говорећи: Нека устане Бог, и нека се распу иепријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њ! Нека ишчезну као што ишчезава дим; као што се восак топи од огња, тако нека изгину сви идолопоклоници од лица истинитог Бога нашег (Пс. 67, 2-3).
После неког времена управитељ нареди да мученика изведу из храма, и шкргућући зубима на њега, рече му: Непријатељу богова наших, зашто си једно обећао а друго учинио? Обећао си принети богу жртву, а мађијама си својим учинио да падне и разбије се бог наш Аполон. Светитељ одговори: Онај који разби вашег бога, тај ће и храм његов спалити.
Тек што светитељ изговори ове речи, огањ спаде с неба на храм Аполонов и спали га до темеља. А управитељ и сав народ од силног страха побегоше далеко. Затим управитељ призва светог Василиска, и рече му: О, како су велике твоје мађије! бога си сакрушио и храм његов спалио. Светитељ му на то рече: Ако је бог твој заиста бог, као што ти кажеш, онда нека ми се освети! Управитељ одговори: Наши богови су добри и никакво зло не чине својим противницима. Светитељ онда узвикну: О, слепила људског! како демони могу бити добри, или што добро чинити, када су зли по природи; они ће и вас, своје љубитеље и поклонике, одвући са собом у пакао.
Тада управитељ рече: Бедни мађионичару, принеси боговима жртву, да те не бих предао на горку смрт. Светитељ му на то одговори: Зверу шумски, псу који крв лочеш, развратни Агрипо, лику демонски, слико ђавоља, мучитељу безакони, зашто ме још задржаваш? Ја се журим да завршим течење своје.
Управитељ се силно разгневи на мученика, и нареди да га мачем посеку. Војници онда узеше светитеља, и поведоше ван града на посечење, на место звано Диоскорија. Притом много народа праћаше светитеља. А управитељ нареди војницима да по посечењу тело мучениково баце у реку. И кад мученик Христов би посечен[8], ми видесмо, вели свети Евсигније, којима дано би да видимо, страшно тајанство: мноштво светих Анђела дође и, узевши светитељеву душу, узношаху је ка небу. А Господ наш Исус Христос би виђен где стоји на небу и говори: Ходи, мој добри и верни слуго Василишче, уђи у Небеско Царство међу праведнике, где се налазе слуге моје који заједно с тобом беху узети на мучење Мене ради.
Ми који све то видесмо и чусмо, наставља свети Евсигније, падосмо ничице на земљу и поклонисмо се Господу благодарећи Му што нас удостоји таквог виђења. А тело мучениково џелат Приск дохвати и стаде вући ка реци. Ми му приступисмо, вели свети Евсигније, и молисмо га да причека мало док се народ разиђе, и кришом му дадосмо тридесет златника. Он нам препусти мучениково тело и главу, говорећи: Пазите само да ко не сазна и обавести управитеља; тада ће снаћи беда и мене и вас.
Ми онда узесмо чесно тело и сакрисмо, па га ноћу однесосмо на једну поорану њиву, ту сахранисмо и одозго посејасмо жито. Те исте ноћи жито проклија и узрасте, а сутрадан укласа и даде род. Док смо копали мученику гроб, неки од нас ожеднеше, и ми се помолисмо Господу призивајући светог Василиска, чијим молитвама одмах изби извор воде близу његовог гроба. Ми се написмо и прослависмо Бога. Тај извор постоји и до данашњег дана, и болесници који пију од те воде добијају исцељење.
После свега дух нечисти нападе на обласног управитеља Агрипу, и он стаде тражити тело мучениково, говорећи: Када бих се дотакао тела Василискова, ја бих се избавио од ове беде. – И нико му не смејаше рећи да је мучениково тело сахрањено у земљу. А неки га питаху: Ти си наредио да тело баце у реку, зашто га сада тражиш? – Агрипа пак оде на место где мученик Христов би посечен, нађе тамо неколико капи крви његове, сабра их рукама заједно са прашином, саши их у свој појас, и чим се опаса, одмах се ослободи од нечистог духа, и поверова у Господа нашег Исуса Христа.
Затим, после извесног времена, грађанин Комана Марин, човек побожан, сагради цркву у име светог мученика Василиска, па извади из земље свете мошти његове и пренесе их у њу. И од најразноврснијих болести бивају многа чудесна исцељења од моштију светитељевих молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светом Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, амин.
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈОВАНА ВЛАДИМИРА, КРАЉА СРПСКОГ
 
Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).
Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним – беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин[9], он је био „човек правичан и мирољубив и пун врлина“. Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом „Краљевство Словена“ (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.
Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем[10]. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.
Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).
Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.
У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.
Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.
А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.
Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године[11]“.
Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио[12]. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.
Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.
Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском).[13] Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе („Аколутије“) и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године[14]. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.[15]
Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.
 
ПОХВАЛА СВЕТОМ КРАЉУ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ[16]
 
Светоме међу краљевима, великомученику Јовану, знамењетворцу, мироточцу и чудотворцу Владимиру. Благослови оче!
Сабрао нас је данас, божански и свети празникољубиви зборе, христољубиви народе православни, овај међу краљевима изобилни љубављу, добропобедни мученик Истине, Јован Владимир, у овај велики духовни и пресвети храм. Сабрао се к њему христољубиви народ на ову годишњу и значајну светковину у жељи да му се по обичају побожно поклони, јер је време светог и благодатног спомена његовог, који је узрок божанских дарова. Зато се радујмо сви духовно, сви који сте окружили чесни и мироточиви ковчег свеблагочестивог мученика, Светога Владимира. Радују се с нама Анђели, небеса се веселе, крајеви земље играју; Илирик и сва земља Албанска и Српска радосно се окупљају на славу; све што је земаљско сједињује се данас са небеским, и заједно празнују; све постојеће учесник је у весељу, све се радује слави Јовановој; све му кличе славословље. Па и сами Пророци свети сагласно с осталима кличу у песмама. Један узвикује: Нека се веселе небеса и нека се радује земља! Други пева: Диван је Бог у светима својим, и – Бог се прославља на сабору светих! Један вели: Спомен је праведнога с похвалама; други говори: Прославићу оне који Ме прослављају, вели Господ! Трећи пак Пророк припева: Дому Твоме припада светиња, Господе, у све дане! Један од Пророка заповеда христољубивом народу: Саставите празнике на саборима од краја жртвеника; а други са песмом поручује: Глас је радости и спасења у насељима праведних! Један слави мученик овим речима: Блажен си ти и добро ће ти бити, а друга виче болесницима: Приђите к Њему и просветите се и лица ваша неће се посрамити! – Свему пак овоме повод је и узрок овај Пречудни и Мироточиви, некадашњи краљ Илирика и Дукље, мученик предвечнога Логоса Божјег и веродостојни сведок Његов, Јован – имењак благодати, којега ми данас с радошћу опевамо мада за то нећемо бити кадри, него ћемо само онолико испунити дужност колико нам силе дозвољавају.
Јер како ћемо ми људи достојно славити онога који је живео надчовечански; и то још мученика, то највеће и свагдасветлеће и најсјајније светило што се заблистало из отаџбине му; похвалу васељене, украс Цркве, поборника Крста и храброг борца за Истину, непобедиво оружје Христових царева и војника. Јован је круна благочестивог царства; Јован је најбржи исцелитељ и учитељ болних и ожалошћених; Јован је страдалницима осветник и лажљивцима укротитељ. Јован је свима нама утеха: оскуднима изобиље, сиротима заштитник, удовама хранилац, стаду пастир, њивама и гумнима благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, месалијанима и осталим јеретицима пораз, заблуди пропаст, а вери правило и утврђење. Њега су безбожни јеретици па и рођаци напали и главу му отсекли, но он је своје гониоце победио и по смрти је уистину живео; и прихвативши рукама чесну главу своју отсечену у свети храм је ушао, и убицу свога запрепастио, завидљивце сатро, и из овог привременог прешао у вечно и бесмртно царство. Сада се налази у кругу Анђела око престола Величине на небесима, али је опет и близу нас, јер се невидљиво међ нама налази раскошно делећи дарове онима који му долазе. О свечудесног чуда! Којим речима да похвалим Краља и Мученика, заиста чудесног Мироточца! Којим ли звуцима и гласовима да похвалим његове подвиге! И на који начин да опевам његова дивна чудеса?
Одвоји се од Великомученика земни прах, али се од овога не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. Он на једном месту почива, а у целом свету где год био призван пребива. Горе на небу уз Христа Бога стоји, а овде се ни најмање од нас не удаљује. Онамо нас заступа, а овде са нама ликује. Онамо служи, а овде чудотвори. Његове мошти почивају, а дела му се проповедају; језик му ћути, а чудеса му кликују. Ко је тако нешто видео? Да ли је ико икад тако нешто чуо? Кости су му затворене у гробу, а чудеса му се виде по свему свету. Нека се постиде идолопоклоници (безбожници) и нечестиви јеретици кад чују да зли духови од моштију страхују. Велика је слобода твоја пред Богом, Свети Јоване Владимире, кад си за Христа Цара поднео неправедну мученичку смрт и кад си Крст као скиптар узео на себе. Шта би сада рекли они који су због мале невоље и опасности отступили од Преслатког Исуса Христа и одрекли Га се? Нека сада виде каква је моћ вере. Разумите, народи, и покорите се, јер је с нама Бог! С нама је Бог дивни у светима Својима, Који показа такав изданак који израсте из краљевског корена и владаше над Албом и свом Илирском земљом и Далмацијом!…
На њега су се излиле одозго све благодати већ од првог узраста његовог, и сав је био богооблагодаћен. Назван је био по имену Јован, што значи – Божја благодат… Он беше рођен од родитеља царског порекла, познатих више по вери него по племићству. И од таквих родитеља рођен, Јован не постиде нити посрами родитеље своје, нити се мањи од њих показа, већ беше пун небеских благодати, кротак и смеран, тих и побожан, смирен и целомудрен. Он хиташе од нискога и привременога ка ономе што је узвишено и небеско, тако да је свима очевидан био његов напредак и достојан се показао наследник очевог престола и краљевине. Бог је објавио какав ће Јован постати, јер он напредоваше узрастом и нарави и разумом; уздржаваше се од страсти (и лепо се развијаше, тако да се од самог почетка могао видети напредак и узраст у који је касније достигао. Даноноћно напредујући у благодати и у узрасту, он се никад није мешао са другим господичићима и децом, него се само одавао молитвама и осталим врлинама. Будући вођен од Пресветог Духа он је изучавао само оно што му је требало, и то из Светога Писма, растући тако и учећи се науци и заповестима Господњим. Он се служио само оним што краси и улепшава нарав и врлине човекове. Родитељи га дадоше једном војводи да га учи војној вештини, и он то за кратко време изучи тако да су се храбрости његовој сви дивили, те убрзо постаде највештији и најбистрији краљевић. Али блажени у себи сједињаваше врлину и побожност, молитву и снагу. Увек се клонио рђавог друштва, а ипак је био свима све, и многим благодатним даровима обасут…
А када стиже у пуни узраст он и тада чуваше своју девственост, и када га родитељи оженише Косаром, ћерком Самуила цара бугарског и охридског, он тражаше згодно време да и жену обрати у ову врлину у којој се и сам находио. По смрти родитеља његових и по примању краљевства и власти требало је видети ревност његову и дивити јој се. Он одмах призва к себи старешине краљевине и сав покорни му народ, и вођаше их све по вољи Божјој, постављајући учитеље да људе његове васпитавају у православљу. Јер он ни на шта друго није мислио него на то, како да се по свој држави његовој прошири побожност и права вера у Христа Бога нашег. После поче да мудрим речима и духовним небеским поукама поучава своју жену и речима Светога Писма је увераваше да девичанство има велику награду пред Богом. Они који би девичанство одржали, говорио је, могу рећи да већ нису земаљски него небески и да су се по животу изједначили са Анђелима. Говораше јој све што је потребно за целомудрије и васпостављање вишег и будућег живота и бестрашћа и изједначења са Анђелима. А она њему, како историја прича, одговараше: Та је ствар, драги мужу, и неким птицама и животињама природно дата, па ако и ми добијемо тај дар онда нека је хвала Богу од Кога ти је та божанска намера дата. Таквим је речима блажени Јован жену своју приводио ка целомудрију.
А што се тиче његове љубави према сиромасима и милостиње што је свагда чинио потребитима и невољницима, и што се тиче давања хране гладнима и саучешћа показаног према болнима, – много о томе говори стари српски синаксар, и ко би то све могао испричати и избројати? Свети Владимир беше пријатан и умилан телом но још пријатнији и умилнији духом, тако да су се надприродна показала врлинска дела његовог живота и чистоте. Једно само желим да нагласим, и то не ради показивања и хвалисања, него што ће се то онима који то нису чули и знали показати као најочигледнија слика која и најнемарљивије и најлење људе може покренути на подражавање. А то је ово.
Близу краљевског двора и краљевских дворских соба била је једна мала зграда у којој нико од посетилаца њених није смео да проведе ноћ, јер је место било страшно и мрачно и около су текле реке. Била је ту велика дивљина и због густине шуме и дрвећа тамо није допирао зрак сунца ни месеца. Нико тамо није кренуо у шетњу а да не сретне звери и дивље животиње. (Сада је то место, наравно очишћено и ту је подигнут храм у име овог светитеља). Једнога дана јашући туда овај блажени краљ Јован Владимир са своја три великаша, и пролазећи покрај тога места, угледа изненада као једнога орла коме се више главе сијаше као сунце пресветли Крст. Идући даље у ту шуму они стигоше у долину, и ту се заустави часни Крст. Сјахавши с коња заједно са великашима, људима одличним и побожним, он са њима заједно паде ничице и са великим усрђем и сузама поклони се свечасном и животворном Часном Крсту, који му се као оно Константину показа од Бога као скиптар моћи, као прави знак блаженства и бесмртног Царства које му се у наследство припремало. Због тога он сагради тамо молитвени дом, цркву, и долажаше на то место не једном него по писаноме – седам пута на дан. Тако он често улажаше у ту шуму и по обичају чињаше молитве и поклоне. Ту он постави и икону распетога Христа, и силом чесног и животворног Крста и Господа на њему прикованога, слободно долажаше сам ноћу и без престанка ту у тајности чињаше ноћна бдења и молитве. Но није било могуће овај светилник под судом скривати, јер је требало да светли и да се види и што пре да се покаже људима двора и дома његова, да би се на тај начин, по нелажним устима Господа нашег Исуса Христа, прославио Отац Небески. Шта се дакле догодило, и куда га је то Дух Свети упућивао и руководио?
Кад у оно време грчки самодржац Василије Порфирогенит диже рат на цара Самуила и победивши га уђе у Охрид, и непријатељи овог блаженог кретоше на његово краљевство, Албанију и Илирију, тада се свети Јован Владимир хваљаше не снагом и оружјем, него Господом Богом својим… Он и тада спокојно живљаше као што је то и доликовало човеку који је сав свој ум имао свецело посвећен Свевишњем Богу, за Кога је желео и крв своју да пролије и за љубав Његову да умре, да себе целога принесе Богу на жртву живу и миомирисну. И он, више небески него земаљски човек, стално је из божанске љубави размишљао о заповестима и наредбама Господњим. Завидљивац пак наших добара и непријатељ рода људског, онај исти који је и праведнога и беспрекорнога Јова искушавао, и који се на лоповски начин супротставља подвизима праведника, то јест сами лукави ђаво, лукаво је смислио да против праведника покрене мржњу и непријатељство брата жене његове. Покренут од ђавола овај (тј. Владислав) вешто смисли против Праведника неправедну смрт. Претварајући се најпре лицем како га тобож воли, а у себи у ствари скриваше злочин, … он – пакосник дозва к себи шурака свог и мучки га удари мачем својим. Но он у томе не успе. И тек када му светитељ даде свој мач, онда му овај вероломник отсече главу. И, о чуда! Светитељ онако на коњу прихвати своју свету и драгоцену главу и потрча право у молитвени дом оне шуме где се налажаше чесни и животворни Крст. И кад тамо стиже, на опште запрепашћење свих, он сјаха с коња, и узевши своју свету и мученичку главу, спусти је, и поклонивши се на коленима рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! А онај гнусни убица уздрхта и с места побесне отргнут и од једног и од другог живота. Јер праведник само по видљивости паде, а одлете као крилат ка Ономе Кога је свагда желео, и сједини се са Анђелима чије је житије на земљи подражавао.
Када пак народ сазнаде шта се збило и чу за неправедно убиство доброга краља, заштитника и оца, потрча одмах сва војска: намесници краљевства, великаши, кнезови, архијереји са крстовима и литијама и са клиром и народом, и сахранише девичанско и пречисто краљевско тело његово са многим кађењима и појањима. И сиђе божанска светлост на гроб његов, и премнога се чудеса догодише: слепи прогледаше, беени се од демона ослободише, болни се исцелише, свето миро из моштију његових потече. И тако све до данашњега дана Светитељ поста творац толиких чудеса и дивних дела. Он се заиста показује као сведок (мученик) Истине увенчан по праведним мерилима правде Божје, јер је Божански Промисао заиста праведно измерио правду његову. Тако је дакле поживео и животни свој пут завршио, и к Богу је узишао Кога је толико љубио. И сада, не гледа као кроз огледало, него се самим лицем појављује пред Лицем Христовим, и чистије и јасније созерцава светлост Блажене и Свете Тројице.
Ради свега тога треба према моћима својим да прослављамо и похваљујемо овога праведника, поборника и учитеља благочешћа, подвижника и уздржљивца, кротког, мирног и тихог врлиника, који је на земљи царовао и над земаљским стварима, и над гресима, и над уобразиљним помислима. Њега, који у борбама беше непобедив, и који је однео победу над заблудама и јересима. Јер кад се слави и хвали праведник тада се радују народи. Кроз ово ми узашиљемо Богу бескрајну жртву кроз жртве и молитве мученика. Пошто дакле оваквог заступника имамо пред Господом, празнујмо данас не по јелински него по хришћански; не трбухом, него душом, еда би светковина била достојна Светитеља. Они који у себи имају злопамтљивост нека је из љубави према Великомученику забораве и опросте ближњима, и нека добрим делима и милостињама умилостиве Бога. Угледајмо се добрим делима на Светога, еда бисмо и ми задобили бесмртни живот и нестариво блаженство. Ускликнимо и завапимо, ми грешни и ништавни, који смо се овде сакупили, овоме Мученику и Венценосцу:
О! мучениче Христов и војниче, и пријатељу и слуго Његов, који си од Њега толике благодати и милости добио! Као и обично, тако те и сада истичемо као свога заступника, и молимо те сви ми верни који ти вршимо овај пречасни спомен твој: Буди посредник и молитвеник пред Господом за нас грешне и унижене, и као заступник наш моли се за народ хришћански који се бедно мучи. Не престај неућутно говорити заједно са свима светима: Поштеди стадо Твоје, Пастиру Добри! Помилуј, Човекољупче, Цркву Твоју, јер ју је бура страшно захватила и јер је у опасности да се поцепа! Сажали се на наследство Твоје, јер га сваки дан поробљавају. Смилуј се на децу Своју, јер их је све мање и мање. Погледај, Владико, на народ Твој, јер га спопаде понижење и пропаст. Погледај на насиље и пружи нам човекољубиву љубав Твоју: види болест нашу, и дај нам оздрављење; погледај на вапаје наше, и јави милосрђе Твоје. Услиши нас, Милосрдни, и немој се до краја гневити и одбацити нас. Казнио си нас, сад нас исцели; расејао си нас, сад нас окупи и сабери; одбацио си нас, сад нас помилуј и поврати Теби; предао си нас – ослободи; прогнао си нас – опет нас поврати; немој се сећати више безакоња народних. Јер си Ти једини безгрешан, Ти си једини Човекољубац, Ти си једини многомилостиви Господар. Твој је живот и у Тебе је извор живота; Твоја је моћ и Твоја је сила. Јер си Ти Бог наш, Ти – Пастир и Спаситељ свету. Помилуј нас и из ропства избави народ Твој, еда бисмо у радости прослављали Тебе у Тројици слављенога Бога: Оца и Сина и Светога Духа, једно Божанство и Царство, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ДРУГОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
 
У време благочестивог и православног цара Теодосија Великог (378-395 г.) овај Свети Васељенски Сабор би сазван, месеца маја 381. године, у Цариграду. Сабор би сазван да још једном и коначно осуди Аријанску и с њом Духоборачку јерес, а и јерес Аполинаријеву. Безбожни Арије погрешно учаше о Сину Божјем, и зато би осуђен на Првом Васељенском Сабору (325. г. у Никеји), а неке његове присталице стадоше погрешно учити о Духу Светоме. Такав је био Македоније, епископ Цариградски, и други с њим јеретици, звани Духоборци („Пневматомахи“). Духоборци учаху како је тобож Дух Свети твар Божја а не Ипостас (Лице) Божанска, равна Ипостаси Оца и Сина и с Овима једнобитна и једносуштна. Такву хулу на Духа Светог Свети Сабор сабран у Цариграду једногласно осуди и подврже анатеми Македонија и његове присталице. Сабор такође осуди и јерес Аполинаријеву, која је говорила као да Син Божји, Господ наш Исус Христос, поставши ради нас човек, није на Себе узео потпуну природу човечју, него само тело без ума и разума. Свети Сабор је потврдио и допунио свети Никејски Символ Вере додавши тамо опширније учење о Духу Светом. Сабор је донео и седам светих канона о уређењу и управљању Цркве Христове. На Сабору је било 150 Светих Отаца, највише њих из Мале Азије, а Сабору је председавао Св. Мелетије Антиохијски. Уз Светог Мелетија још су били Оци: Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски, Св. Амфилохије Иконијски, Св. Кирило Јерусалимски и многи други.
Као што рекосмо, од овог Светог Сабора остао нам је у Цркви Православној и Васељенској саборно потврђен, допуњен и дефинитивно запечаћен свети и неизменљиви Символ Вере, познат од тада под именом Никејско-Цариградски (јер је састављен на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године и на овом Другом Васељенском у Цариграду 381. године).
Ево како гласи тај свети и католичанско-васељенски непроменљиви Символ Вере у свим својим члановима (од којих су првих осам из Никеје, а четири последња из Цариграда):
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, Који је од Оца рођен пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног са Оцем, кроз Кога је све постало.
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
И Који је распет за нас у време Понтиског Пилата, и страдао и погребен.
И Који је васкрсао у трећи дан као што је писано.
И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца.
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Чијем царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно обожава и слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за отпуштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ПАВЛА ПЕЛОПОНЕСКОГ
 
Новојављени Христов мученик Павле беше родом из села Сопота у Калавритском крају на Пелопонезу. Родитељи му беху сиромашни али честити православни хришћани и дете васпиташе у свакој побожности и чистоти. Његово име на крштењу беше Панагиот, и као мали дође у град Патру где изучи обућарски занат. Тамо проведе 14 година па се врати у Калавриту и отвори обућарску радњу. Власници те радње стално тражаху од њега више новаца него што су се били погодили, и на крају га због тога стрпаше у тамницу. У тамници он једном у гневу изговори ове речи: Нек постанем Турчин ако вам ишта више дам! Ипак принуђен, он им исплати тражено и тако изађе из затвора. Гоњен од ђавола он отиде у град Триполис (на Пелопонезу) и са своја два пријатеља отиде да се провесели говорећи им притом да је он Турчин. Али се Бог смилова на њега и савест му се пробуди. Он одмах отрча једном духовнику и све му исповеди и тако доби извесну утеху. Затим крете на пут и дође у Свету Гору. Тамо ступи у Лавру Светог Атанасија и придружи се једном пелопонеском монаху по имену Тимотеју, коме све исприча и доби и од њега утеху. После неког времена свети мученик се замонаши и доби име Павле.
Заједно са монахом Тимотејом пређе овај блажени у Руски општежитељни манастир на Светој Гори где проведе три године у послушањима и подвизима. Кроз свете подвиге и врлине њему се у души распали жеља за мучеништвом. Одатле отиде у скит Свете Ане и повери своју тајну жељу тамошњем старцу Ананији. Испробавши га четрдесет дана у најстрожијим подвизима старац му најзад даде благослов и он крете на мученички пут да пострада за Христа. Најпре стиже у манастир Велика Пећина („Мега Спилеона“) код Калаврите и тамо проведе још четрдесет дана у посту и молитви, па онда отиде у Навплион где беше чуо да се налази његов један рођак који се беше одрекао хришћанске вере. Нашавши га он пође с њим у град Триполис и појави се пред турским судијом, пред којим смело исповеди своју хришћанску веру и наружи муслиманску лаж и заблуду. Његово смело исповедање чуше и многи присутни хришћани. Турски судија нареди да мученика бију, али када он остаде непоколебљив, судија најпре нареди да се спали, и потом промени одлуку и нареди да се погуби мачем. Одлука би одмах и извршена и светом новомученику Павлу би отсечена глава за Христа Господа 22. маја 1818. године у Триполису. Свето му тело би извађено из нечистог места и тајно сахрањено у манастиру Св. Николе код Триполиса. Његово страдање описа јеромонах Јаков Вернаја из светогорског Руског манастира.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКЕЛА
 
Напојен врелим оловом – угушио се; и тако пострадао за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОДРА
 
Привезан коњима за репове; и тако вучен од њих положио живот свој за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СОФИЈЕ ЛЕКАРКЕ
 
За веру у Христа пострадала мачем посечена.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види њихово житије под 3. мартом.
  2. Понт – покрајина, заузимала у старини североисточни део Мале Азије. Сада су то два турска вилајета: Трапезунт и Сивас.
  3. Максимијан цар – управљао од 284. до 305. год. западном половином Римске царевине, а Максимин цар – управљао од 305. до 311. источном половином царевине.
  4. Амасија – у старини главни град Понтиске државе.
  5. Град Коман – удаљен од Амасије четири дана хода.
  6. Магастријан – помоћник управитеља области; имао је на расположењу известан број војника, са којима га је управитељ обично слао у провинцију да свршава разне послове.
  7. Псал. 26, 3.
  8. Свети Василиск пострадао почетком четвртог столећа.
  9. Тачније речено то је рекао византијски хроничар Скилица (из 11 века), кога Кедрин само препричава. Видети о томе: Византијски извори за историју народа Југославије (Византолошки институт, књ. 10), том III, Београд 1966, стр. 51 и 117.
  10. Словенски цар Самуило, владао у Бугарској и Македонији од 976-1014. год.; грчки цар Василије II Македонац владао Византијом од 976-1025. године.
  11. По неким новијим историчарима то је било 1016. године, али Н. Банашевић (Летопис попа Дукљанина и народна предања, Београд 1971, стр. 189-191) показује исправност старије хронологије.
  12. По сведочанству руског путописца И. Јастребова овај крст св. Владимира чуван је касније у црногорским племенима око планине Румије, код Крајињана, Мрковића и Андровића у селу Микулићи. Видети о томе код Ст. Новаковића, Први основи Словенске књижевности међу Балканским Словенима, у Београду 1893, стр. 229.
  13. Овај запис на сва три језика преписао је и објавио Ст. Новаковић, Први основи Словенске књижевности… стр. 226-227.
  14. Из предговора овога Јована Папе види се да је ту Службу, Синаксар и похвалу св. Владимиру саставио, користећи притом и већ постојеће словенско (српско) Житије и Службу, бивши митрополит Китије на Кипру Козма, који је тада, око 1690. год., заступао Охридског архиепископа и управљао манастиром св. Јована Владимира у Елбасану. После овог првог издања из 1690. год. било је и новијих издања ове „Аколутије“: 1741. год. у Мосхопољу о трошку манастира св. Наума затим 1774. и 1858. у Млецима, итд.
  15. Већ године 1405. подигнута је била једна црква св. Јовану Владимиру у близини града Улциња (на Јадранском мору), у чијој близини постоји и једно место звано Владимирово.
  16. Ова похвала је узета из напред споменуте грчке Службе („Аколутија“), с тим што је понешто изостављено и исправљено, тј. усклађено према старијем српском предању о св. Краљу Мученику.

Један коментар

  1. Слава Богу на овом сајту и хвала свима који су се потрудили да ставе житија светих овде. Сад можемо било где да их читамо:). Јако радосна вест. Било би добро да неко преведе и нс Енглески.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *