НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
20. МАЈ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТАЛАЛЕЈА И ОНИХ СА ЊИМ
 
У време цара Нумеријана[1] царски намесник Теодор стаде гонити Цркву Божју у граду Егеји,[2] и на разне начине убијаше верне слуге Христове. Тада би ухваћен и осамнаестогодишњи младић хришћански Талалеј, красан изгледом и узрастом телесним, косе плаве, лекар по занимању, који бесплатно лечаше сваку болест. Када би у храму Адријановом[3] изведен пред незнабожни суд, намесник погледавши у њега, зачуди се његовој лепоти, па упита оне око себе: Где ухватисте овог дивног младића? Они му одговорише: Идући у град Аназар Киликијске области, ми га видесмо где иде испред нас, па кад нас примети он се брзо сакри у шуму. Ми га онда брижљиво тражисмо, и једва га нађосмо где седи под дивљом маслином; везасмо га, и ево доведосмо к теби на суд.
Намесник упита Талалеја: Реци нам, младићу, које си вере, из кога града, од каквих родитеља, и како се зовеш? Талалеј одговори: Хришћанин сам, име ми је Талалеј, родом сам из Ливана,[4] отац ми Верукије беше војвода, мајка ми се зове Ромилија, имам и брата који припада црквеном клиру у чину ипођакона, ја сам лекар, изучио сам лекарску вештину код учитеља Макарија архилекара. Када због гоњења од стране идолопоклоника сви хришћани који живе у Ливану побегоше у горе и пустиње, ја бих ухваћен и приведен к Едеском намеснику царском Тиберију. Мучен од њега, ја исповедих име Оца и Сина и Светога Духа, Бога истинитог и свеблагог, Творца свега, и помоћју Господа мог бих избављен из мучитељевих руку и побегох. А сада, опет ухваћен, налазим се у твојој власти. Чини са мном што хоћеш, јер треба да умрем за Христа, небеског Бога, Спаситеља мога.
Намесник га упита: Надаш ли се, бедниче, да побегнеш из мојих руку, као што си побегао из Тиберијевих? Светитељ одговори: Немам више намеру да бежим, јер верујем Господу мом Исусу Христу, и надам се у Њега, да неће допустити да се осрамотим, него ће ми помоћи да до краја претрпим муке.
У близини стајаху два џелата, Александар и Астерије. Њима намесник нареди да Талалеју сврдлом проврте глежње на ногама, провуку коноп кроз пробушене кости и главачки обесе. Но џелатима сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. А један од хришћана, ученик светог Талалеја, по имену Тимотеј, који стајаше тамо и посматраше све шта се догађа, климну светитељу главом, говорећи: Видиш ли шта они раде? Светитељ му одговори: Ћути, брате; са мном је Христос који ми помаже.
А намесник, погледавши, виде не мученика него даску где виси о дрвету, па упита џелата: Шта сте то урадили? Не наредих ли вам да човека обесите, а ви сте обесили даску. – И разјарен, мислећи да му се џелати ругају, намесник нареди да их обојицу бију без милости. А они бијени, викаху: Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, јер верујемо у Христа, и страдамо за Њега!
Чувши то, намесник нареди да их сместа мачем погубе. И они, скончавши мученички, добише венце од Христа Бога заједно са осталим светим Мученицима. А светоме Талалеју намесник рече: Принеси боговима жртву, па ћеш остати у животу и наслађиваћеш се сластима овога света. Мученик одговори: Нећеш убедити слугу Христовог да принесе жртву демонима.
Тада намесник, бесан од јарости, хтеде сам да сврдлом проврти глежње мученику, али кад покуша да устане са седишта, не могаде, јер као да беше прирастао за седиште. А сви идолопоклоници, присутни у Адријановом храму, видевши шта се догоди, громогласно повикаше, говорећи: Велик је хришћански Бог који чини оваква чудеса! – Намесник пак, сав постиђен, стаде молити мученика, говорећи: Помоли се за мене твоме Богу, Талалеје, да бих могао устати са свога седишта, јер је заиста Бог твој велик.
Светитељ се помоли Богу, и намесник устаде. Али сматрајући да је то учинила не сила Божја већ мађије Талалејеве, намесник се силно наљути на светитеља и стаде зубима шкргутати на њега. Затим дохвати сврдло и поче сам бушити ноге мученику, али му се тог тренутка руке осушише. И завапи к мученику говорећи: Опет те молим, Талалеје, помоли се за мене, да ми се руке исцеле.
Светитељ молитвом својом даде исцељење рукама намесниковим. Тада намесник рече онима око себе: Макните ми с очију овог мађионичара и потопите га у дубини морској, да би погинуо. – А светитељ му рече: Ти си почео ислеђење нада мном, стога си дужан и да га довршиш. Намесник одговори: Одлази од мене, мађионичару, и погини на другом месту, јер ја ти још не учиних никакво зло, а ти ми толика зла причини мађијама својим! Светитељ му на то рече: Немој мислити, мучитељу, да бих се ја уплашио твојих претњи и одрекао Бога мог. Знај заувек: никада нећу принети жртву боговима твојим, нити ћу се поклонити демонима којима служиш.
При овим речима, слуге намесникове дохватише светитеља, посадише у чамац, извезоше насред пучине морске, и тамо га утопише. Тонући, светитељ сатвори овакву молитву к Богу: Господе Боже мој! не дај да сада умрем, јер хоћу да страдам још за свето име Твоје, да бих довршивши потпуни подвиг мучеништва, примио од Тебе неувенљиви венац у бесмртном животу.
Вративши се после мученикова потопљења, слуге известише намесника, говорећи: Поступисмо по наређењу твоје величине: бацисмо Талалеја у море, и он потону на наше очи. – Но док слуге још то говораху намеснику, дође свети Талалеј, обучен у беле хаљине. Угледавши светитеља, намесник и они што беху с њим веома се изненадише. И рече намесник светитељу: Гле, твоје мађије одолеше и мору! Светитељ му одговори: Где је сада сила и моћ богова ваших? Где ваша гордост и величина? Ето, Господ мој Исус Христос развеја замисли ваше и не допусти да ја умрем, да бих још победио ђавола, оца твог.
Разгневи се намесник и рече онима око себе: Гледајте како овај мађионичар и море омађија, и нас вређа; ако га отпустимо тако, онда ће нас он све погубити мађијама својим. – Поред намесника беше неки мађионичар Урвикије; он учини предлог намеснику, говорећи: Властодршче, нареди да овога даду зверовима да га поједу. – И намесник, дозвавши одмах чувара и храниоца зверова, нареди му да спреми пространо гледалиште; а светог Талалеја упита: Талалеје, хоћеш ли принети боговима жртву, или желиш да тело твоје постане храна зверовима? Светитељ му одговори: Зар још ниси познао силу и величину Господа и Бога мог Исуса Христа? Ево, ја ти речима пророчким објављујем: Нећу умрети, него ћу жив бити, и казиваћу дела Господња; десница Господња узвиси ме, десница Господња даде силу (Пс. 117, 16-17).
Затим одведоше светитеља на гледалиште и изведоше пред зверове, али га зверови не такнуше. Једна најљућа медведица притрча к светитељу, леже му крај ногу, и стаде их лизати. Видећи то, намесник зашкргута зубима и као лав рикну од јарости. Затим нареди да се на мученика пусте изгладнели лав и лавица; али и они притрчавши к мученику, припадоше к ногама његовим, и лизаху му их. Тада намесник од беса раздра на себи хаљине своје, а народ стаде громогласно викати: Велик је Бог хришћански! Боже Талалејев, помилуј нас! – Па дохвативши мађионичара Урвикија, народ га баци зверовима, и ови га одмах растргоше и поједоше. А намесник, уставши са свога места, нареди да мученика мачем убију. И свети мученик би ради посечења одведен на нарочито одређено место, звано Едеса, и после молитве би посечен мачем двадесетог маја 284. године, и пресели се у живот вечни ка Господу нашем Исусу Христу, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АСКАЛОНА (АСКЛА)
 
Када царски намесник Аријан путоваше из града Ермопоља[5] у град Антиној[6] тиваидски, њему би на том путу приведен неки хришћанин, по имену Аскалон. Угледавши га, намесник упита: Ко је то? Један од намесникових саветника, Аполонид, одговори: Мислим да је хришћанин. Намесник рече Аполониду: Упитај га ко је. И Аполонид упита Аскалона: Ко си ти? Он му одговори: Хришћанин сам. Намесник га онда упита: Јеси ли чуо за царске наредбе, разаслате на све стране, да хришћани морају приносити боговима жртве. Свети Аскалон одговори: Чули смо за те неправедне наредбе, издате на саблазан многима. Намесник га упита: Како смеш да унижаваш цареве, називајући саблазном њихове пресвете спасоносне наредбе? Светитељ одговори: Чини са мном шта хоћеш, а ја не признајем за наредбе оне наредбе које се незаконито издају не на корист људима него на њихову штету и погибао; јер каква ми је то наредба, рећи: поклони се идолу? Намесник му на то рече: Не беше ли ти доста ружити цареве, него још и богове наше називаш идолима? Кунем ти се самим боговима, не будеш ли их признао за богове, и не будеш ли им принео жртве, предаћу те на муке, спремљене за непослушне. Светитељ одговори: Не бојим се ја твоје претње, него се бојим занемарити Онога који је рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28). Другим речима: треба се бојати Бога који може вечито мучити целога човека, а не вас који мучите само један део човека, тојест тело, и то не вечито, него за кратко време. – Намесник му рече: Прими добар савет: принеси жртву бесмртним боговима; не послушаш ли ме, готово је и мучилиште и мучитељи. Светитељ му одговори: Видећемо, ко ће се од нас двојице показати јачи: или ћеш ме ти убедити мукама да идоле назовем боговима, или ћу те ја убедити да Христа Господа мог признаш за истинитог Бога и Творца свега.
Разгневљен, намесник нареди да мученика нагог обесе о мучилишно дрво, па онда бију и стружу гвозденим справама. Немилосрдно мучен на такав начин, кајиши светитељеве коже и меса падаху на земљу, но светитељ ћуташе, не уздахну нити што рече. Онда га намесник упита: Неће ли твоје срце попустити, да боговима принесеш жртву? – А неки ретор,[7] по имену Визамон, који стајаше ту, рече: Од смрти која му се приближила, он је с ума сишао. А светитељ му одмах живо одговори: Нити сам с ума сишао, нити од Бога, Творца мог, одступам. Аријан му на то рече: Опет ли се јогуниш срцем? Но ово место, на путу, није подесно да би ти био мучен како заслужујеш. Уз помоћ богова, кренимо у град, па ћеш тамо добити муке које заслужујеш својом непослушношћу.
Рекавши то, намесник нареди да мученика одмах одреше и воде испред њега. Но на путу, у близини града, беше велика река Нил. Свети мученик Аскалон би раније доведен, пошто намесник иђаше полако позади. А грађани града Антиноја, који беху изашли до реке у сусрет намеснику, окупише се око светог мученика који наг у ранама лежаше на земљи поред обале, јер од рана не могаше ни стајати ни седети. И беху потресени призором, и сажаљеваху мученика. Утом, угледавши намесника који беше стигао с друге стране реке и сео у чамац да се превезе, грађани се почеше припремати да га дочекају и поздраве. А свети мученик, чувши где говоре да намесник чамцем прелази преко реке, напреже сву снагу те устаде са земље, па подигавши руке к небу, завапи ка Господу, говорећи: Боже мој Исусе Христе, ради кога трпим ове муке и ради чије љубави стојим наг на срамоту овоме народу, – услиши ме сада ради славе светог имена Твог и пружи свемоћну руку своју, те задржи усред реке онај чамац у коме седи нечестиви судија, и не допусти му да стигне на ову обалу, док не призна да си Ти једини истинити Бог, Творац и Господар свега, и не прослави пред целим народом свето име Твоје, које он мрзи.
Када се светитељ тако помоли, чамац у коме се возио намесник, изненада стаде усред реке и не могаше се помакнутн с места. Видећи то, Аријан се чуђаше, па сетивши се мученикових речи којима је обећавао да ће га привести признању Христа за Бога, рече својима: Шта мислите о овоме што чамац стаде, и стоји непомично? Није ли то од мађија онога хришћанина? – Онда намесник нареди да се доведе други чамац, и он седе у њега; но чамац, из кога он изиђе, одмах се покрену са свога места, а чамац, у који пређе, стаде и укопа се као да је на суву, и никако се не могаше покренути, иако је веслача било много, и једра била разапета, и ветар био повољан.
Видећи то, намесник посла по свом изасланику овакву поруку мученику: Пошто си се уплашио мука, којима сам ти претио, ти си зато помоћу својих мађија учинио да не могу да пређем реку и уђем у град. Мученик одговори изасланику: Жив је Господ Бог мој, и чамац у коме се налази Аријан неће се покренути, док Аријан не исповеди име Господа мог Исуса Христа, као што сам му раније рекао. Изасланик га онда упита: Ако намесник чак и исповеди име Бога твог, као што ти желиш, како ћеш ти чути његов глас, када се он налази на средини реке, а ти седиш на овој обали, река пак веома је широка као што сам видиш? Мученик му одговори: Нека он напише на хартији исповедање Господа мог, па нека ми пошље, и чамац ће се тог тренутка кренути и пристати уз обалу.
Вративши се, изасланик извести намесника о мучениковој поруци. Намесник одмах узе хартију и својеручно написа ове речи: Један је истинити Бог – Онај кога Аскалон почитује, и нема другога осим Њега. Он је Творац и Господар свега.
Написавши тако, намесник посла хартију Аскалону. Прочитавши је, мученик се помоли Богу и чамац са намесником одмах се покрену и стиже на обалу. А кад уђе у град, намесник седе на судишту, и свети мученик Аскалон би изведен пред њега. Намесник му онда рече: Ти си сву своју мађионичарску богомрску силу покренуо против мене, да би ме задржао на води; а ја ћу на суву показати теби сву силу власти своје.
И одмах нареди да мученика нагог обесе о мучилишно дрво, па да му огњеним свећама пале тело док се цело не истопи. Тако паљен, светитељ ћуташе. Онда му намесник рече: Како видим, ти већ умиреш, Аскалоне. Светитељ одговори: Ако и умрем, ипак ћу опет живети. Тада намесник рече својима: Само се замарамо, мучећи га; ја видим, он је готов и да умре за своју веру. Ипак, и ми ћемо учинити још што можемо. – И нареди да му се веже за ноге велики камен, па да ги живог баце у дубину реке.
Војници онда узеше мученика и поведоше ка реци. За њим иђаше много народа, међу којима беше и не мало хришћана, који беху дошли да виде мученикову кончину. Они нуђаху светом мученику понуде, и мољаху га да једе. Али он не хте, говорећи: Нећу више јести ништа од пролазне хране овога света, јер сам се спремио да идем и примим „оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1 Кор. 2, 9). Старајте се и ви, браћо, да добијете блага која су уготовљена светима.
Док светитељ тако говораше, војници га посадише у чамац, и отступивши од обале, стадоше му везивати за ноге велики камен. А он, обраћајући се хришћанима који стајаху на обали, рече: Чеда моја, не заборавите иа моју сахрану; али ипак, данас и сутра немојте тражити моје тело, а прексутра отидите у северни део града и тамо ћете на обали наћи моје тело са привезаним каменом; сахраните ме заједно са тим каменом.
Тако и би. Трећега дана после мученикова потопљења хришћани нађоше његово свето тело са привезаним каменом, као што им он рече, и чесно га сахранише, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.[8]
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ПИПЕРСКОГ,
ИГУМАНА МАНАСТИРА ЋЕЛИЈЕ ПИПЕРСКЕ
 
Живот сваког људског бића изаткан је од безброј тајни. У то ткиво уткани су и небо и земља, и добро и зло, и Бог и ђаво. Зато је, уопште, тешко и претешко ухватити у речи чији живот, и казати сву тајну његову. Нема сумње, свачији живот се разлива и прелива преко свих видљивих и невидљивих светова. Поготову живот светитеља Божјих. То важи и за живот Светог Стефана Пиперског. А сви светитељи, без изузетка, сведоче једно, и показују једно: живот им је грађен и саграђен од светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. При томе, главни градитељ је Дух Свети, а сарадник сам светитељ. А све то бива, и све се то збива у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи од сиромашних но побожних родитеља, Рад(ив)оја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.[9]
У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског – Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина – свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9, 23).
Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче.
Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут.
То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине. У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде.
Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан.
Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и постом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима.
Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња.
У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља.
Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела.
На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
НИКИТЕ, ЈОВАНА И ЈОСИФА,
КТИТОРА НОВОГ МАНАСТИРА НА ХИОСУ[10]
 
Ова тројица са острва Хиоса; подвизавали се у првој половини једанаестог века; оставили свет, отишли у планину, звану Проватион, и настанили се у једној пећини. Ту се подвизавали сваким подвигом монашког живљења, једући само хлеб и пијући само воду, и то једанпут недељно. Једне ноћи небеска светлост обасја подножје те планине; подвижници сиђоше и видеше како је све дрвеће сагорело, само једна мирта гораше и не сагореваше, као некада купина на Синају, и на тој мирти они угледаше где виси икона Пресвете Богородице са Богомладенцем у наручју. Они скинуше свету икону и однеше у своју пећину. Али се икона сама врати на старо место. Преподобни онда сазидаше ту малу црквицу, посвећену Богородици, па затим основаше манастир, уз помоћ и цара Константина Мономаха (1042-1055. г.). Преподобни се после тога у миру упокојише. Свете мошти њихове почивају у њиховом манастиру на Хиосу чинећи многа чудеоа. (То је тај Нови Манастир – „Неа Мони“ – на Хиосу, који и данас постоји).
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА И АСТЕРИЈА[11]
 
Мачем посечени за Господа Христа.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТАЛАСИЈА МИРОТОЧЦА
 
Живео у седмом веку и био ученик Св. Максима Исповедника (који се слави 21. јануара). Био игуман Либијске обитељи у Африци. Много се бавио изучавањем Светога Писма. Од њега остао спис: „О љубави, уздржању и духовном животу“, који се налази у Добротољубљу. Упокојио се у миру.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ПУСТИЊАКА
 
У миру се преставио у Господу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ДОВМОНТА – ТИМОТЕЈА, КНЕЗА ПСКОВСКОГ
 
Родом Литванац, незнабожац; он 1265. године, спасавајући се од освете, пребегне у Псков и крсти се. Године 1266. Псковчани, видећи јунаштво и добродушност Довмонта, изабраше га за кнеза. Довмонт је тридесет три године бранио од непријатеља, нарочито од Литванаца и литванских витеза, не само Псков него и сву Северну Русију. У мирно време он се одликовао побожношћу и врлинским животом; волео је правду, био милостив према сиротињи, посећивао сужње, збрињавао путнике, проводио живот у посту и молитви, побожно држао празнике. Свети кнез преставио се 1299. године, и био погребен у Тројицкој цркви.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Римски цар Нумеријан царовао од 283. до 284. године.
  2. Егеја или Ег – приморски град у Киликији, малоазијској области. Под именом Ајаскала сачувао се до данашњег дана.
  3. Храм, подигнут у част цара Адријана (царовао од 117. до 138. год.). Стари Римљани су имали обичај да подижу храмове у част својих царева; исто тако стављали су статуе царева по храмовима и трговима.
  4. Ливан – гора у Сирији, припада планинском систему који почиње Синајем, па се протеже на север преко Арабије, Палестине и Сирије паралелно са источном обалом Средоземног Мора све до близу Тавре. Ливан сачињава средњи, највиши део овог планинског система.
  5. Град Ермопољ налазио се у Средњем Египту, на делти Нила (данас Танта).
  6. Град Антиној налазио се у Средњем Египту, на супротној обали Нила од Ермопоља.
  7. Учитељ, красноречивости, беседништва.
  8. Свети мученик Аскалон чесно пострадао 287. године.
  9. Манастир Морачу, на истоименој црногорској реци подигао је „Стефан краљ“, син Немањиног сина великог жупана Вукана, 1252. год.
  10. Житије и Службу њихову написа преподобни Никифор Хијоски и објави у Венецији 1804. године.
  11. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Талалеја.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *