НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАЈ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
13. МАЈ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ГЛИКЕРИЈЕ И С ЊОМ ЛАОДИКИЈА, ТАМНИЧКОГ СТРАЖАРА
 
У првој години владавине незнабожног цара римског Антонина[1], када Грчком управљаше царски намесник Савин, хришћани тракијског града Трајанопоља сваки дан се сабираху у свој мали храм, и са великим усрђем мољаху се Богу, просећи од Њега мир и умножење хришћана. Јер тада беше мало хришћана, а и они беху у великим невољама због гоњења. А гоњења на хришћане настадоше зато што цар Антонин, као незнабожац, приношаше жртве поганим идолима, и свуда разасла безаконо наређење да сви који се не клањају идолима буду побијени. Када то наређење стиже у Тракију, намесник Савин оде са њим у град Трајанопољ, објави га народу и одреди дан у који ће сви грађани морати узети учешћа у празновању бога Зевса. Празник се тај називао лампадофорија, тојест буктињоношење[2], и имао је почети на три дана по доласку намесниковом у Трајанопољ.
У Трајанопољу живљаше благородна хришћанска девица, по имену Гликерија, кћи бившег градоначелника Рима Макарија. Она се са својим родитељима беше преселила ту из Рима, па затим остала сироче. У граду Трајанопољу она поверова у Христа и прикључи се хришћанима, и сваки дан одлажаше са њима у храм Божји, и усрдно се мољаше Христу Богу и Пречистој Дјеви Богородици, према којој имађаше особиту љубав као према Мајци Сина Божјег; и трудећи се да подражава Њено вечно девство, Гликерија обручи себе Господу Христу за невесту. А хришћанима говораше: Браћо, и сестре, и оци, и сви остали који ми замењујете мајку, пазите добро каквом Цару ми служимо, каквог Цара лик носимо, и каквим знаком ми ограђујемо себе. Старајмо се дакле свесрдно да заповести овог нашег вечног Цара испуњујемо, да бисмо добили од Њега спасење, које ће бити дато само онима који чесно и храбро испуне све обавезе хришћанског позива.
А хришћани јој одговараху: Сви ми желимо да душе своје положимо за Господа нашег. На то им она опет говораше: Стога вас молим, помолите се Господу за мене, да и мене укрепи заједно с вама на подвиг; да и мене удостоји да мученички пострадам за Њега. Помолите се Господу за мене, да и мене уврсти у ред чедних невеста својих које бораве у његовом свесветлом двору небеском. – И хришћани се мољаху за њу.
Међутим, на три дана по доласку намесника Савина у Трајанопољ, поче незнабожачко празновање: сви грађани незнабошци са запаљеним буктињама хитаху у идолиште Зевсово. Тада и блажена девица Гликерија, запаливши срце своје ревношћу за Христа Господа и Бога свог, и прекрстивши се, журно оде у исто идолиште, и ставши усред њега, рече царском намеснику: Светли намесниче, ево ја ћу прва почети са приношењем жртава истинитом Богу, пошто сам знаменитијег порекла од свих житеља овога града: отац ми је био градоначелник славнога града Рима. Стога треба ја прва да принесем жртву Богу.
Намесник је упита: А где је твоја буктиња којом би запалила своју жртву? Света Гликерија му одговори: Буктиња је моја написана на челу мом; она је неугасива и осветљује нашу истиниту жртву, приношену Богу. – Не схвативши њене речи, намесник јој ипак рече: Добро. Приђи и принеси жртву пре свих. На то му светитељка рече: Вечни Бог не тражи дим упаљених буктиња. Стога нареди да сви погасе буктиње, да би нестао тај дим. Тада ћете видети моју беспрекорну жртву, коју желим да принесем Богу моме.
Намесник нареди да се погасе све буктиње. У то време света Гликерија, ставши на узвишеније место, да би је видео сав народ, откри чело своје и показа свима знак крста Христовог, нацртан на челу њеном, па громко упита све присутне: Видите ли пресветлу буктињу на челу мом? Затим подигавши очи к небу и руке, она рече: Боже свесилни, Тебе славе слуге твоје ради Крста твог; Ти си се јавио у пећи вавилонској тројици Младића својих и избавио их од огња; Ти си затворио уста лавовима, учинио победитељем слугу твога Данила, разорио идола Вила[3], умртвио змију[4] и смрвио лик демонски на пољу Деиру[5], – Ти, Исусе Христе, Пречисто Јагње Божје, молим Те, дођи и помози мени, смиреној слушкињи твојој, и смрви овог идола начињеног рукама људским, и уништи ове одвратне и бесмислене жртве демонске.
Док се света Гликерија тако мољаше Богу, изненада тресну страшан гром, и идол Зевсов паде на земљу и разби се у парампарче. Видећи то, царски намесник и жреци побеснеше од гнева и наредише да Гликерију камењем претуку. Но камење, бацано на светитељку, не додириваше је, већ падаше око ње на гомилу, као да га неко руком слагаше. А незнабошци, не познавајући силу Божју, називаху светитељку мађионичарком. Но она им рече: Сила Христова која делује у мени, изобличава вашу заблуду, а Његова помоћ развејава оне муке које ми наносите.
После тога намесник нареди да свету Гликерију вежу и одведу у тамницу. Стражарима пак тамничким нареди да будно мотре на њу, рекавши им: Пазите да вам она помоћу мађија својих не умакне из тамнице, јер ће после рећи да ју је избавио бог њен; а тиме она може преварити многе. На то света Гликерија рече намеснику: Безумни, слепи и безбожни човече! Зар не схваташ да сам ја везана заповестима Господа Бога мог и прикована за Закон његов, и не могу да одрешим себе од тих милих уза, нити да бежим од страдалничког подвига, на који добровољно пођох за Христа Спаситеља мог? – Рекавши то, она оде у тамницу.
Док се света Гликерија налажаше у тамници, к њој дође јереј Божји Филократ, посећујући је као сужња Христовог. Светитељка му рече: Осени ме крсним знаком, и украси ме њиме као неким помазањем, и учини ме пријатном Богу и Цару коме служиш, да бих, ограђена и укрепљена знамењем његовог часног крста, победила злобу ђавољу. – Осењујући је светим крстом, презвитер рече: Нека ти знамење Христово помогне у намери твојој! и нека ти сам Христос буде духовно миро које те помазује својом благодаћу, да би добила оно што желиш! – Укрепивши тако Гликерију у Господу, и давши јој мир, Филократ оде из тамнице.
Сутрадан изјутра намесник Савин дође у царски двор са намером да тамо мучи свету Гликерију. Позвавши је преда се на суд, намесник је упита: Јеси ли одлучила, Гликеријо, да принесеш жртву великоме богу Зевсу, коме се клања и приноси жртве и сам цар наш? Светитељка одговори: Како се могу поклонити или жртву принети ономе који паде и разби се у парампарче, неспособан да себи самом помогне? Ја знам само једнога Бога; Он живи на небесима, и помаже ми да уништавам вашу незнабожачку силу. Њему треба приносити жртву, и клањати Му се, и угађати Му. – Намесник јој опет рече: Принеси жртву, иначе ћу те ставити на муке. Мученица одговори: Мене ће мучити Бог мој, ако тебе послушам. На то намесник одврати: Значи – ти хоћеш да умреш? Мученица му одговори: Ја хоћу да телесним мукама излечим душевне болести своје.
Тада намесник нареди да је нагу обесе за косу о дрво мучења и да јој гвозденим ноктима стружу тело дотле док не умре. Тако обешена и стругана, светитељка не осећаше бол у телу свом од тих мучења, и говораше намеснику: Безбожни и препуни сваке злоће, слуго ђавољи! Ништа су за мене ове муке, ја их не осећам, јер имам Господа Исуса Христа који ми помаже. Него хајде, припреми за мене неке друге муке, пошто су ове ништавне.
Док светитељка тако говораше, слуге који је мучаху малаксаше. А намесник, видећи да мученица одолева мукама, нареди да је скину са мучилишта и бију по лицу. Бијена, светитељка говораше: Мој Бог је светлост моја, и Христос је тврђава моја; Он благодаћу својом утврђује расположење слушкиње своје. – Затим, погледавши у небо, она рече: Тебе молим, Господе, просвети лице моје и учини да јуначки примам ударце.
Ти ме, Господе, укрепи у страдању за Тебе, јер си Ти Бог који богатствима Светога Духа свог обогаћујеш оне који неустрашиво исповедају пресвето име твоје пред мучитељима. Ти, Господе, помажеш на земљи свима твојим светима, под чијим руководством и ја познадох Тебе, Бога мог, и заволех Тебе, Творца мог. Услиши сада мене, слушкињу твоју која се бори за име Твоје, и помози ми да се избавим из замки ђавола и чељусти змије.
Док је светитељка тако говорила Богу, мучитељи је немилосрдно удараху по лицу. Но одједанпут стаде поред ње Анђео Господњи, који толико уплаши мучитеље њене да сви попадаше на земљу као мртви. А намесник, не видећи појаву Анђела поред ње, упита је: Реци ми, Гликеријо, зашто се не повињујеш царском наређењу? Светитељка одговори: Кога цара наређења треба да слушам? Намесник јој рече: Самодржца римског који нареди да се држи древни закон отачки о клањању боговима нашим. Светитељка му на то одговори: Ја слушам Бога Сведржитеља и његовом се закону повињујем. Ја држим његов закон и зато Му себе саму приносим на жртву, као што некад Авраам принесе на жртву Богу сина свог Исака, због чега постаде мио Богу истинитоме, и доби од Њега благослов да буде отац многим народима. Намесник рече: Изврши што ти наређујем, ако не желиш да погинеш злом смрћу као жена саблажњена. Но мученица му одговори: Христос, Начелник подвига нашег, укрепљује у подвигу духовном не само људе него и жене који војују противу оца твог, ђавола, и награђује их светлим венцем.
Тада намесник нареди да мученицу одведу у тамницу и да је много дана море глађу и жеђу. И светитељка крену у тамницу радујући се, и уђе у њу узносећи хвалу Богу. А кад чврсто затворише тамничка врата, она стаде славити Бога, говорећи: Благословен си Ти, Господе Боже отаца наших! Благословен си Ти, Боже, познаван од Светих твојих који држе заповести твоје; Ти си се јавио светом апостолу Петру кад је напуштао Рим, и посрамио његовог противника Симона врачара; Ти си помогао Давиду, и Голијата му под ноге покорио; Ти свепречесни и свепречисти Боже, услиши и мене, и дођи у помоћ мени, слушкињи Твојој; и избави ме од замки вражијих, и од прелести безбожног намесника.
Пошто прођоше три дана, намесник рече трибуну: Узми мој прстен па иди и удари печат на оно одељење тамнице, у коме се налази она мађионичарка. – Трибун оде и изврши наређење: запечати тамничка врата, и издаде заповест тамничкој стражи да будно мотри да не би ко давао храну или пиће затвореници. Али Анђели Божји доношаху светој мученици непознату храну и неисказано пиће, и крепљаху невесту Христову.
После извесног времена царски намесник намисли да иде у град Ираклију[6], па оде до тамнице да види мученицу, да би је повео са собом. Нашавши тамничка врата запечаћена његовим печатом и печат нетакнут, он помисли да је Гликерија већ умрла од глади и жеђи, пошто је било прошло много дана откако је затворена. Но, отворивши врата, он је угледа живу и од уза одрешену; виде пред њом и посуђе у коме се налазио чист хлеб и млеко, и вода у чаши. То све веома изненади намесника, јер бедник није схватао да сам Бог храни слушкињу своју. И нареди намесник да мученицу изведу из тамнице и поведу за њим у Ираклију. А светитељка узношаше благодарност Богу говорећи: Господе Боже, Ти нас научаваш познању истине; Ти свестрано промишљаш о људима својим; Ти си послао Данилу храну у рову; Ти си и пророка Илију снабдевао храном у потоку; Ти обраћаш заблуделе; Ти просвећујеш слепе; – благодарим Ти што си се опоменуо и мене, смирене слушкиње своје, и хранио ме за време глади дарежљивом руком твојом из неодузимљивих ризница твојих.
Говорећи тако, светитељка је ишла путем у Ираклију. А намесник, који раније беше стигао тамо, већ приношаше жртву у Зевсовом храму. Међутим хришћани града Ираклије, чувши да к њима долази мученица Христова Гликерија, која је страдала за Христа у Трајанопољу, изађоше јој са својим епископом Дометијем у сусрет изван града три потркалишта, и угледавши је они је прославише за страдања њена ради Христа, а епископ сатвори молитву Богу за њу, говорећи: Господе Исусе Христе, светлости неугасива, просветитељу оних што су у тами, вођо заблуделих, Ти си Мојсија провео кроз море као по суву, а Фараона потопио у мору, молим Те: буди вођ и овој слушкињи твојој у исповедању пресветог имена твог.
Међутим, светитељка окована би уведена у град од војника који су је спроводили. Сутрадан намисли намесник да је огњем спали, ако не принесе боговима жртву. Извевши је на суд, он је упита: Ниси ли се предомислила, Гликеријо, да боговима принесеш жртву? Светитељка одговори: У закону што нам је од Бога дат пише: Немој кушати Господа Бога свог (1 Мојс. 6, 16); и: нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мт. 5, 37). Ја ти већ рекох да се присајединих Христу моме а одрекох ђавола коме ти служиш. Сједињена са Христом, како се могу икада одвојити од Њега, и место живота изабрати смрт? Чини што хоћеш, а ја презирем сва сујетна блага земаљска, да бих добила небеска.
Тада намесник издаде наређење да Гликерију баце у пећ огњену. Када пећ би ужарена, света девица се прекрсти и рече: Господе Боже свесилни, благосиљам Те и прослављам свето име твоје што си мени, слушкињи твојој, даровао овај дан и овај час на вечно весеље, и што си моје исповедање написао пред Анђелима и људима. Молим Те, испуни жељу душе моје: покажи овом незнабожном и нечистом намеснику, да си Ти заиста мој помоћник.
Док светитељка тако говораше, бацише је у пећ. Но одмах роса паде с неба и угаси пламен огњени, а светитељка стајаше у пећи као чисто јагње, певајући ове речи: Свет си, Господе Боже, који посла помоћ с неба смиреној слушкињи својој, да би сви схватили да се Теби повињава све и сва и да је по твојој вољи огањ овај изгубио силу своју. – Рекавши то, света мученица изађе из пећи потпуно неповређена.
А намесник, приписујући ту њену неповређеност од огња мађионичарској сили, нареди да јој одеру кожу са главе. И када то слуге чињаху, света мученица призиваше Бога, говорећи: Господе Боже, Ти производиш светлост, и Ти указујеш милост те правда цвета усред ових мучења, покажи поганом намеснику Савину да се нико, који полаже наду у Тебе, не боји мука, него чак жели веће муке, да би за исповедање Тебе примио што светлији венац од Тебе. Славим Те што си, скинутом кожом са мене, открио сву душу моју, те сада, обасјавана светлошћу твојом, ја могу рећи: Отвори очи моје, да бих видела чудеса закона твог (Пс. 118, 18).
Намесник, видећи у овим речима њеним и у јуначком трпљењу њеном срамоту за себе, нареди да мученицу одведу у тамницу и да је тамо, везавши јој и руке и ноге, положе нагу на оштро камење. А кад наступи поноћ, Анђео Господњи сиђе у тамницу. Облиставши тамницу, он ослободи свету мученицу окова, исцели је, успоставивши јој на глави кожу, одрану од мучитеља, и не беше ни трага од рана на њој, него сва беше читава и здрава, и лицем дивна и светла.
Сутрадан намесник опет нареди да му сужањку доведу на ислеђење. Када тамнички стражар отвори тамницу и уђе, он виде Гликерију разрешену од окова и здраву, и не познаде да је то Гликерија, и хтеде да убије себе мислећи да је Гликерија побегла, јер се веома уплаши љутих мука на које би га намесник ставио. Но светитељка му рече: Не чини себи зла, ја сам Гликерија. – А он, престрављен, замоли је: Смилуј се на мене, да не бих умро од страха, јер верујем у Бога који помаже теби. Светитељка му рече: Иди за Христом, и спашћеш се.
Излазећи из тамнице, стражар метну на себе окове светитељкине, и иђаше за њом к намеснику. Када га намесник угледа, упита га: Шта си то урадио, Лаодикије? Где је сужањка што ти је поверена на чување? Лаодикије му одговори: Ево је пред тобом. Прошле ноћи она би обасјана светлошћу Божјом и исцељена руком светог Анђела, посланим јој од Бога, који је ослободи окова и поврати јој првобитну лепоту лица. Видећи чудеса Божија, ја поверовах у њеног Бога, и метнух на себе окове њене, и хоћу да умрем са њом.
Тада намесник, испунивши се гнева, рече: Нека овај бедник буде посечен, па ћемо видети да ли ће Христос доћи да му помогне. – Када се приближи време да секиром буде посечен, Лаодикије подиже очи к небу и громко узвикну: Хришћански Боже, уврсти ме у царству твоме поред слушкиње твоје Гликерије! А света Гликерија мољаше се за њега Богу, говорећи: Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти си исцелио болести смртне и заробљеног човека ослободио окова адских, Ти и слугу твога Лаодикија ослободи од власти ђавола, и помози му да до краја доведе подвиг исповедања твог, и душу његову прими у миру! – Ладокије, који је слушао Гликеријину молитву, рече: Амин. И би му глава отсечена секиром; а тело његово хришћани узеше тајно и погребоше чесно.
Међутим, обраћајући се светој мученици Гликерији намесник рече: Ми знамо да је отац твој био градоначелник Рима, знамо да је и мати твоја исто тако била високог порекла; но не знамо ко теби помаже, ти нам сама кажи. Светитељка одговори: Мени помаже Христос, Спаситељ света и Бог сваке утехе; Он ми је слао храну у тамницу, Он ме је од окова ослободио; Он ми је и унакажену лепоту лица обновио.
Тада намесник нареди да мученица буде бачена зверовима да је поједу. И светитељка иђаше к зверовима радосно и весело као на неки пир. Када стиже на место где се испуштају зверови, она стаде. И би пуштена огромна лавица која је страшно рикала; но, притрчавши, она леже крај светитељкиних ногу и лизаше јој стопала. А светитељка, подигавши очи своје к небу, рече: Благодарим Ти, Боже свесилни, Боже отаца, Боже милосрђа што си укротио јарост звера, да би показао божанску силу своју, и што си све љуте муке претворио за мене у лаке. Услиши ме, Боже, и овом злом намеснику узврати по делима његовим, а мене не лиши венца благодати твоје са светима твојим.
Када се светитељка тако помоли Богу, чу се глас с неба који јој говораше: Услиших молитву твоју. Ходи к мени с миром! Ево, теби се отварају врата царства небеског! – Ускоро би пуштена на светитељку друга лавица, која приђе светитељки и уједе је, али од тог уједа не направи се никаква рана на телу њеном; и мученица предаде свету душу своју у руке Божје. Звери се онда вратише у своје кавезе, а царског намесника тог часа спопаде љута бољка, те сав отече и силно се наду, и умре на улици, пошто нису имали времена да га однесу његовој кући. Епископ пак Дометије дође, узе многострадално тело свете мученице Гликерије и сахрани чесно на једном дивном месту близу града Ираклије. Потом из чесних моштију њених потече целебно миро[7], исцељујући сваку болест у славу Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
Света Гликерија чесно пострада 177 године.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА[8]
 
За владања незнабожног цара римског Максимијана[9] беше жестоко гоњење хришћана по целој царевини римској. Један стотник, врло ревностан идолопоклоник, по царевом наређењу сазида храм поганом богу свом Јупитеру недалеко од Рима. И би издата заповест од цара, да хришћани под морањем приносе жртве боговима незнабожачким. Осим тога цар нареди да се сви саберу на обновљење Јупитеровог храма. Царски гласници се разлетеше на све стране по Риму, и трубама објављиваху то, говорећи: Чујте, пријатељи богова! сутра пре подне треба да се саберете заједно са царем у храм бога Јупитера!
Незнабошци, чувши трубе гласника, стадоше се припремати да изјутра крену у Јупитерово идолиште. И сутрадан многи продавци одоше рано са својом робом код новог Јупитеровог храма, како ради поклоњења, тако и ради продаје своје робе. У то време један веома богат човек, трибун Тиверијан, који имађаше под собом много војника, предатих му на управу од војводе Феликса, сазва те војнике и рече им: Чујте браћо! Знате ли за царево наређење, да нам данас ваља бити са царем у Јупитеровом храму? Будите дакле готови.
Када он ово говораше, њему стиже извештај да је цар већ отишао код Јупитеровог храма. Тада сви ужурбано кренуше ка идолишту, да буду у присуству цара. Али један од тих војника, по имену Александар, од детињства одгајен у хришћанској вери и богобојажљив, рече трибуну: Ти би добро урадио да си нас позвао да идемо и да се поклонимо истинитоме Богу који живи на небу. Они пак које ви називате боговима, нису богови већ демони. Тиверијан му рече: Данас ћемо приносити жртве не свима боговима него само Јупитеру, мада у нас има много богова које штује и цар и ми. На то блажени Александар одговори: Јупитер, кога ти називаш богом, исти је као и остали демони лукави, који своје поклонике увлаче у погибао, наводећи их на дела безакона и мрска, којима се и сами богови ваши оскврнавише, као што и ви сами казујете за њих. Наиме: некада они, распаљени пожудом према женама, завођаху жене, силоваху, и чињаху с њима срамна дела, скврнавећи не само земљу, него и море и ваздух. Но ко је икада чуо или видео да се бог бави блудочинством? А наш Бог је невидљив телесним очима; Он се само вером познаје, Бог пречисти, свемоћни, Творац неба и земље. Он не тражи такве жртве какве ви приносите нечистим демонима вашим; Он тражи жртве чисте и бескрвне. – Саслушавши Александра, Тиверијан рече: Престани са таквим безумљем, Александре! Не хули богове, добротворе наше, да не би цар чуо за то и разгневио се на мене што у своме пуку трпим таког богохулника. – Рекавши то, Тиверијан похита к цару, а Александар оде својој кући.
Када настаде време за жртвоприношење, цар стаде приносити жртву одвратном богу свом Јупитеру у новом храму његовом. Тада Тиверијан каза цару да један од његових војника, Александар, не слуша царево наређење и грди богове и хули. Цар одмах посла по Александра, наредивши да га доведу пред њега окована у гвоздене ланце. Беше то у подне. Александар се одмараше у постељи својој. Но у сну му се јави Анђео Господњи и рече му: Мушки се држи, Александре, и буди храбар, јер многа страдања имаш поднети за име Исуса Христа распетог. За тебе су спремљене не мале муке. Ево, војници цареви већ иду по тебе. Али их се ти не бој; и нека се не плаши срце твоје, јер сам ти ја послан у помоћ. Устани дакле, и помоли се Богу, а ја ћу бити с тобом док не завршиш свој подвиг.
Уставши од сна, Александар стаде појати псалам Давидов: Који живи у помоћи Вишњега настаниће се под кровом Бога небескога; рећи ће Господу: Ти си заштитник мој и уточиште моје, Бог мој, у кога се уздам (и остало до краја: Пс. 90, 1-16). Затим, изишавши из куће, Александар срете војнике који су долазили по њега; све то беху његови другови из пука. Када они угледаше Александра, сви попадаше на земљу од страха, јер лице његово блисташе као муња. А свети Александар им рече: Устаните, браћо! Што сте се препали? Војници му одговорише: Видимо те окруженог силом Божјом, и од страха попадасмо. Светитељ им на то рече: Чујте браћо, Бог неба и земље посети слугу свога; али се ви не бојте, већ чините што вам је наређено, јер сте послани да ме ухватите и окованог одведете цару. Војници му одговорише: Ми се договорисмо да ти ништа не казујемо. А откуда си ти сазнао да смо ми послани по тебе? Светитељ им на то рече: Не треба да много разговарам с вама, пошто хитам на предстојећи ми подвиг, који ми је уготовио Цар Небески, јер ће ме водити из Рима чак у Византију.
Рекавши то, блажени Александар преклони колена и помоли се Господу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже отаца наших, хваљен и благословен кроза све векове! Молим Те сада, Господе, не одвоји ме од лика праведника Твојих, нити одбаци мене који идем к Теби, пошто си ми открио свето и страшно име Твоје; Ти си, Господе, помоћник и заштитник мој, пошљи ми Анђела Твог, да ми помаже, и да управља језиком мојим када будем одговарао пред мучитељима.
Када светитељ заврши своју молитву, војници метнуше руке своје на њега, оковаше га у гвоздене ланце и поведоше к цару Максимијану. А мати светитељева Пименија не знађаше да је син њен Александар одведен к цару на суд. Свети Александар беше телом крепак, растом висок, лицем диван и млад; имађаше осамнаест година. Када би изведен пред цара, цар га упита: Ти ли то вређаш моћ моју, безумниче? Ти ли се то не повињујеш своме старешини, и ниси дошао са својим савојницима да се поклониш великом богу мом Јупитеру? Светитељ на то одговори: Ја се клањам Богу моме који је на небесима, и Његовом Јединородном Сину, Господу Исусу Христу, и Светоме Духу. Другог бога ја не знам, нити признајем, зато ме не питај више о другом богу. А власти се твоје не плашим, нити се бојим твојих претњи и мука на које ћеш ме стављати.
Чувши то, Максимијан се разгневи, и упита: Шта може учинити тај бог кога ти исповедаш? Светитељ одговори: Бог је мој невидљив и свемогућ, и нема ничег што би било немогуће Богу мом. Максимијан га онда упита: Може ли бити богом онај који би распет од људи и умре убијен? Светитељ одговори: Умукни, Сатано! јер ниси достојан да поганим устима својим спомињеш пречисто и пресвето име Господа мог Исуса Христа, који добровољно претрпе за нас распеће и смрт. О свебезумни! када кажеш да је Он распет и умро, зашто онда не говориш да је Он и васкрсао из мртвих и даровао живот многим мртвима? Максимијан на то рече: Штедим твоју младост, јер видим да си врло млад. Но светитељ одговори: Штеди ти себе самог, и ишчупај се из ђаволских мрежа, а ја се не бојим мука, јер имам Бога за помоћника. Максимијан опет узврати: Рекох да желим да те поштедим. Приступи дакле и принеси жртву, па ћеш стално бити у мојој царској палати и заузимати прво место. Светитељ одговори: Коме богу наређујеш да се поклоним? Максимијан објасни: Поклони се и принеси жртву великом богу Јупитеру.
Светитељ онда подиже руке своје к небу, и стаде се молити говорећи: Господе Исусе Христе! Не остави мене, смиреног слугу твог, него помози мени грешном и недостојном. Када се он мољаше тако, па подиже очи своје к небу, он виде небеса отворена и Сина Божијег где седи с десне стране Оца, и испуни се неисказане утехе духовне. Па понова упита Максимијана: Коме богу желиш да принесем жртву? Максимијан одговори: Принеси жртву великом Јупитеру. Светитељ га упита: Зар ти не знаш да је онај кога ти називаш богом био некада човек, и то развратан и одвратан човек, јер се једном, распаљен пожудом према једној жени и заљубљен у њу, претвори у вола и својим мађијама заведе несрећну жену и оскврни.
Чувши то, Максимијан се насмеја и рече: То доказује силу богова наших, јер се јављају људима у онаквом виду у каквом сами зажеле. Светитељ му одговори: Бедниче, ти хвалиш погана и одвратна дела богова ваших, јер се и сам нечистим делима својим усличаваш њима, и не желиш да познаш Бога који Ти је даровао част и царство. Максимијан на то рече: Богови моји дали су ми царску власт. Светитељ одговори: Чудим се теби, да си ти, који сматраш себе мудрим, убио себе сама, пошто верујеш у демоне и служиш немим и бездахним идолима; оставивши Бога живог и бесмртног, ти идеш за оцем својим – Сатаном. Хајде, обрати се од таме к светлости, да не би занавек био погружен у паклу огњеном.
Тада Максимијан, препун гнева, предаде Александра трибуну Тиверијану да га мучи. У исто време он нареди Тиверијану да мучи не само Александра него и све хришћане уопште. Са тим циљем он посла истога трибуна у Тракију, наредивши му да свуда гони и мучи хришћане. Још нареди Максимијан да и Александра води за собом до Византије. Чувши то, свети Александар рече цару: Благодарим ти, мучитељу, што хоћеш да ме учиниш славним по многим земљама. О, да би ме Господ Бог мој удостојио да по свима крајевима земље претрпим свако мучење и свако страдање за пресвето име Његово!
Максимијан нареди да му Александра макну с очију. Трибун Тиверијан га узе под своју власт, и сутрадан изјутра нареди те Александра обесише о дрво за мучење, па му нагоме гвозденим ноктима стругаше цело тело. Тако струган, мученик и не уздахну, него са очима упереним к небу узношаше благодарност Богу. Затим мученика скинуше с дрвета, и трибун нареди да га окују у тешке окове и предаду војницима да га воде у Тракију.
У време када светог мученика Александра војници вођаху окованог за Тракију, Анђео Господњи јави се у сну његовој матери Пименији и рече јој: Устани брзо, спреми слуге своје и стоку, па прати сина свог у Тракију, кога воде на мучење за сведочанство Христово, да би после кончине његове сахранила тело његово. – Пробудивши се из сна, блажена Пименија не стаде туговати због сина, него се напротив испуни радости и весеља. И уставши одмах, она брзо спреми све што јој беше потребно за пут, па журно оде оним путем којим сина њеног вођаху, и сустиже га у граду Картагени. Јер улазећи у овај град она угледа светог сина свог Александра где му Тиверијан суди пред народом. А кад га стадоше истјазавати и мучити, она од велике радости велегласно повика ка милом сину свом, говорећи: Чедо моје, нека ти Бог вишњи, Пастир добри помогне!
Чувши глас њен, Тиверијан упита: Чији је то глас? – Но нико му не умеде казати откуда би тај глас, пошто беше сувише много народа присутно. Затим Тиверијан рече мученику: Несрећниче, принеси боговима жртву! Свети мученик одговори: Ја ћу принети Богу жртву хвале. Мучитељ му на то рече: Зар ниси говорио да ваш бог не тражи жртве? Светитељ одговори: Стварно, Бог мој не тражи онакве жртве какве ви приносите вашим идолима, али Он тражи жртву правде и светости, јер је Он Бог праведан и свет.
Тада нареди Тиверијан да свећама пале тело мучениково, говорећи: Видећемо, да ли ће бог његов доћи да га избави из мојих руку. – Тако паљен, свети мученик подиже очи к небу говорећи: Слава Теби, Господе Исусе Христе, који си твог Архангела Михаила у Вавилон послао и Три Младића од огња избавио, Ти Господе, избави и мене сада од ове муке и посрами мучитеља силом Твојом, да бих и ја са псалмопевцем Давидом могао рећи: Прођосмо кроз огањ и воду, и Ти нас изведе на одмор (Пс. 65, 12).
Тиверијан пак, видећи да се огањ не дотиче мученика, постиде се и нареди војницима да Александра вежу и воде за њим даље путем. А кад светитељева мати виде где одведоше од мучитеља сина њеног, замоли војнике да јој допусте да се види са сином. Војници јој допустише. А кад свети мученик угледа своју мајку, рече: Добро си урадила, госпођо мати моја, што ме пратиш овамо, где ћу завршити подвиг, као што ми Господ откри. – Неки пак од војника говораху: Благо теби, Александре, јер је вера твоја велика, јер је Бог хришћански велик. Ето колике си муке поднео за Њега, па ипак ти ништа није.
Тако они говораху за време путовања, које предузеше по Тиверијановом наређењу. Наишавши путем на један извор, седоше да се одморе, и стадоше јести. Војници мољаху и светог мученика Александра да једе с њима, јер већ беше четрдесет дана откако светитељ не окуси ништа, ни хлеба ни воде. Али он, имајући молитву као своју храну, преклони колена и стаде појати псалам: Подигох очи своје ка горама, одакле ми долази помоћ. Помоћ је моја од Господа, који је створио небо и земљу (Пс. 120, 1-2). Затим настави молити се овако: Господе Исусе Христе, сачувај мене, јагње Твоје, безазленим, да се непријатељ мој не би обрадовао због мене, јер сам познао име Твоје. Не посрами ме пред мучитељем, Господе, него ми пошљи Анђела Твог и десницу Твоју, и буди ми помоћник и покровитељ.
Када свети мученик заврши своју молитву, Анђео Господњи стаде пред њега и рече му: Не бој се, Александре, јер је Господ услишио твоју молитву, и ја сам послан од Бога да ти помажем. – Ове речи које Анђео говораше Александру, војници чуше, али никога не видеше, па се стога силно уплашише и од страха на земљу попадоше. А блажени Александар их упита: Шта видесте, браћо, те од ужаса попадасте? Они му одговорише: Чусмо глас Бога Твог, који ти говораше, и нас спопаде страх, и од страха попадосмо на земљу.
Када војници говораху ово светом Александру, сустиже их Тиверијан, праћен велможама градским. Тиверијан упита велможе: Како се зове ово место? Они му одговорише: Зове се Судско место. Тиверијан на то рече: Ако је ово Судско место, онда овде треба обавити суђење. Доведите ми Александра хришћанина. – Када му свети Александар предстаде, Тиверијан му рече: Зар се ти још држиш свога безумља и не желиш да се боговима нашим поклониш? Како видим, срце је твоје окамењено, и ја те истински сажаљевам, и због тога хоћу да те обратим к боговима, господарима васељене. Мученик му на то одговори: Безбожни, слепи умом, сине ђаволов, ти си се предао оцу своме – Сатани, како ме онда можеш сажаљевати и бити милостив према мени? Та отац твој Сатана ни према коме није милостив, већ хоће да све одвуче са собом у пакао огњени и погуби.
Тиверијан онда рече: О зла главо! Зар си ти раван мени, те ми тако одговараш? Да ли ме зато бешчастиш што те ја штедим? Није ли требало да ме још више почитујеш за моју доброту и кротост према теби, а ти ме чак дрско вређаш? Светитељ му одговори: Заиста личиш на оца свог – Сатану, јер имаш срце тврдо као најтврђи камен. Не пада ли ти у очи, да се ово место зове Судско место? Сам овај назив јасно показује да ће те ускоро постићи праведни суд Бога, који ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим. Тада ћеш схватити да сам ти истину говорио, јер ће ти Бог судити што немилосрдно мучиш слугу његовог. Бог види како ме ти неправедно и љуто мучиш. Али знај, ове ће муке мени донети славу а теби припремити погибао вечну.
Чувши овакве речи, Тиверијан се сав запали још већом јарошћу и нареди да се по земљи распростре трње, и да по њему вуку мученика. А светитељ, тако мучен, ћуташе као да не осећа бол. Приметивши да Александар не осећа болове, Тиверијан се разјари још више, па нареди да четири војника бију мученика чвороватим гвозденим моткама. Тако бијен, мученик довикну мучитељу; Безбожниче, јесу ли само ово муке што си измислио за мене? Хајде, дај друге, теже муке, јер ја помоћју Христа Бога мог не осећам никакав бол од ових мучења.
Тиверијан му на то рече: Ја ћу те на комаде искидати, и у огањ те бацити, и пепео твој развејати, да ни трага не остане о теби на земљи. Онда ћу видети, да ли ће ти доћи Христос и избавити те из мојих руку. Светитељ одговори: Христос мој ће те ускоро погубити; тело твоје и кости твоје биће искидани на комаде и разбацани по земљи; ти се нећеш вратити у Рим, нити видети лице поганог цара твог, јер ће Господ уништити спомен твој са земље. И све ће те то снаћи, бедниче, зато што ниси познао Бога истинитога нити Му одао дужно поштовање што ти је даровао част и власт. Но када би ти познао Бога, онда би могао стећи себи живот вечни на небу. Сада пак, оставивши Бога живога, ти си заволео оца свог – Сатану, са којим ћеш заједно бити вргнут у пакао огњени. А ја ћу свагда прослављати Господа и Спаситеља мог Исуса Христа, који ће ме избавити из твојих руку и удостојити ме благодати своје у своме вечном царству.
Чувши овакве речи, мучитељ се измени у лицу од јарости, али ипак нареди да престану мучити Александра. Но како се дан клонио вечеру, Тиверијан зажеле да преноћи у том месту. Пошто вечера, он леже да спава. И у сну имаде виђење: јави му се Анђео Божји, страшног изгледа и са мачем у руци, и рече му: Безбожниче, ево ја сам дошао противу тебе, јер љуто мучиш слугу Божјег Александра. Знај да те одмах могу убити овим мачем, али ћу те трпети још неко време. Када се пробудиш, иди хитно кроз Илирију у Византију, јер се приближи кончина слуге Божјег Александра.
Тиверијан се одмах пробуди од страха. И сав дрхћући од ужаса, он сазва своје пратиоце – саветнике, и исприча им страшни сан свој. А они му рекоше: Ми смо давно хтели да ти кажемо да не мучиш оног човека тако страшно и неправедно, али нисмо смели. Још смо чули да је хришћански Бог велик и баца у огањ неугасиви оне који муче слуге његове. – Тиверијан се још више уплаши после ових речи, па нареди да војници одмах по ноћи крену и воде мученика напред, а он сам иђаше позади њих. И пролажаше Тиверијан поред многих градова, не свраћајући у њих, јер, по наређењу Анђела, хиташе у Византију. А оно страшно виђење у сну Тиверијану се данима не скидаше с памети, и он стално беше у страху и не смејаше више да ставља на муке светог Александра.
Када Тиверијан пролажаше кроз Илирију, и приближи се граду Сардикији, у сусрет му изађе градоначелник и градске велможе. Али Тиверијан не сврати у град, већ га промину. Хришћани пак тога града, чувши да трибун Тиверијан, идући из Рима, води са собом неког мученика, изађоше сви изван града, не да сретну трибуна него да виде мученика. Угледавши мученика где засебно воде, они му притрчаше и, павши му пред ноге, говораху: Моли Бога за нас, страдалче Христов! А он им рече: Молите и ви Господа за мене, браћо, да довршим подвиг свој у Христу Исусу и да се удостојим примити из свете деснице његове обећани ми венац.
Затим свети мученик би одведен даље. Прошавши град Клисуру, они се приближише месту, званом Вономасиски Пук, удаљеном од Филипопоља четрдесет потркалишта. И ту се зауставише. У то време Тиверијан већ стаде заборављати оно страшно сновиђење које је имао односно мученика Александра. Па извевши светог мученика преда се на ислеђење, он га упита: Александре, да ли још остајеш непокоран и не желиш да приступиш милосрдним боговима нашим и принесеш жртву Јупитеру и Асклипију, који владају васељеном? Светитељ одговори: Ослепљени умом, сине Сатанин, шта још желиш да чујеш од мене? Ја сам ти већ рекао да нећу принети жртву демонима. Тиверијан му на то рече: Ја и не наговарам тебе да се поклониш демонима, већ великим боговима: Јупитеру и Асклипију. Светитељ му одговори: Безумниче, зар ти не схваташ да су твој Јупитер и Асклипије – демони? Тиверијан рече: Тако ми богова, ја ћу учинити да твоје име постане срамота по целој земљи због тако велике увреде коју наносиш и мени и боговима мојим. Светитељ одговори: И ја то желим, да би се мноме прославио по свој земљи име Господа мог Исуса Христа.
Тада Тиверијан рече војницима својим: Макните га са очију мојих, јер не могу више да подносим увреде његове. Водите га у Филопопољ и вргните у тамницу. И држите га у тамници док ја не дођем тамо. – Војници поступише по наређењу: одведоше мученика у Филопопољ и закључаше у тамницу. Грађани пак, чувши да долази Тиверијан, изађоше му у сусрет. И он, дошавши у град, спремаше се да принесе жртву Јупитеру и Асклипију. А Филопопољски хришћани, сазнавши да се у њиховој градској тамници налази свети мученик Александар, слегоше се код тамнице и молише тамничког стражара да их пусти у тамницу да виде мученика Христовог. Стражар их пусти, јер се и сам бојаше Бога. А кад уђоше унутра и угледаше светог мученика у оковима, они припадаху к ногама његовим и целиваху окове његове, и говораху: Благослови нас, страдалниче Христов! благослови и постојбину нашу, јер смо хришћани, живимо у великом страху у овом граду, јер војвода овога града сваки дан нас тражи да нас мучи, да би нас одвратио од Христа. Али нас не може одвратити од Христа. По благодати Христовој, нас је овде много; међу нама се налазе и неки од првих и најугледнијих грађана. Ми се надамо да ће сила Христова победити безбожну веру многобожачку, те ће сав град наш славити Христа. А ти, страдалче Христов, јуначки претрпи до краја подвиг твој за Христа.
Међутим, Тиверијан, приносећи погану жртву идолима, сети се Александра окованог у тамници, па рече велможама градским: Ви треба да знате да ми је цар предао једног хришћанина ради ислеђења; ја га целим путем приморавах разним мукама да се поклони боговима нашим, али ништа не успех. На моја питања он одговара врло грубо, и вређа и мене и богове наше. Нека га доведу овамо, еда би се некако постидео од вас, пошто вас, је много, и принео жртву боговима.
Александар би одмах доведен. Седећи са градским војводом заједно, Тиверијан се обрати мученику: Реци ми, Александре, ниси ли се већ одлучио да принесеш жртву боговима нашим? Ето, сви хришћани овога града већ се поклонише Јупитеру и Асклипију, само се ти једини противиш. Светитељ одговори: Лажеш, бедниче, као што лаже и отац твој – Сатана, јер ниједан од овдашњих хришћана није извршио ваше безбожно наређење. Од мене пак шта желиш да чујеш, осим онога што сам ти већ н раније много пута рекао: хришћанин сам и нећу принети жртву поганим демонима вашим. А и сада ево изјављујем да сви присутни чују: слуга сам Бога небескога, и никада се одрећи нећу Исуса Христа, Бога мог.
Посрамљен, Тиверијан рече војницима: Окованог у гвоздене ланце, водите га испред мене, а ја ћу ускоро кренути за вама. – И одведоше светог мученика даље путем. А кад дођоше до једног потока, званог Сирмије, мученик уми руке своје и лице, окрену се Истоку, и стаде се молити, говорећи: Хвала Ти, Господе мој, што си ме и у Филопопољу удостојио да исповедим пресвето име твоје. – Али, војници му не дадоше да се још моли, него га примораше да настави пут. И кад дођоше до места званог Пуковско, где су се приређивале незнабожачке свечаности, сустиже их Тиверијан. Позвавши к себи Александра, Тиверијан му рече: Знаш ли, Александре, да ти ја пред војводом благо предложих да принесеш боговима жртву, а ти ме пред свима страшно увреди? Хајде бар сада изврши што ти се наређује, па ћу те одмах пустити на слободу. Светитељ одговори: Што ти рекох пред војводом, то ћу ти рећи и на сваком месту: сине Сатанин, помрачени ђаволом, не надај се да слугу Христовог одвратиш од Бога истинитога.
Тада Тиверијан нареди да се побију у земљу четири коца, да се мученик растегне између њих на четири стране и привеже за колце, па да му се ударе двеста батина. Примајући ове батине, мученик ћуташе, али се у себи мољаше Господу Богу своме. Утом се чу с неба глас који говораше мученику: Буди храбар, Александре, и не бој се мука, јер су оне пролазне, а ја сам увек с тобом.
Чувши овај глас, Тиверијан се силно уплаши, и одмах нареди да престану тући мученика, па наставише пут. Дошавши до града Карасуре, између Филипопоља и Верије, Тиверијан уђе у град, а војници не уђоше него остадоше у хладовини под дрвећем близу града. Беше управо подне, и силна жега. Свети мученик рече војницима: Браћо, ја сам жедан. А војници му одговорише: И ми смо жедни, али одакле да узмемо воду? Светитељ им на то рече: Причекајте мало, моћан је Бог мој да нам и на овом месту да воде. Рекавши то, он преклони колена и помоли се Господу говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си некада у пустињи из камена извео воду жедноме Израиљу (2 Мојс. 17, 1-7), погледај и сада милостиво на слугу Твога, и дај нам на овом месту воду, да бих пио ја и сви који су са мном, те да се због тога прослави пресвето име Твоје.
Када се свети мученик тако помоли Богу, одмах се раседе земља испод дуба, и потече поток воде чисте и студене. Видевши ово чудо, војници говораху: Ваистину је велик хришћански Бог, који брзо испуњава молбе верних слугу својих. – И пи од те воде свети мученик, и сви што беху с њим, и слављаху Христа Бога.
Затим, преваливши велики пут, војници дођоше до реке Арзон. Па пошто беху уморни од пута, седоше да се одморе. Седе са њима и мученик. Ту их сустиже Тиверијан, па видевши мученика где седи, љутито упита војнике: Што сте, несрећници, допустили да седи овај безбожни човек? – Онда поустајаше и кренуше пут града Верије. Када се приближише томе граду, грађани чесно сретоше Тиверијана. А у том граду беше врло много хришћана, више од половине. Али они, бојећи се мучења од стране незнабожаца, тајно исповедаху хришћанску веру. Када хришћани угледаше мученика Христовог, где га одвојено воде, они му прилажаху и говораху: Радује се, страдалче Христов! буди храбар и држи се јуначки, јер безбожни мучитељи неће никада успети противу силе Христа Бога нашег.
Међутим, Тиверијан призва к себи мученика и рече му: Александре, послушај ме као оца свог: заједно са мном принеси сада жртву боговима нашим. Ако то учиниш, обећавам ти пред свима, да ћу те одмах пустити на слободу, и ако желиш можеш од овога тренутка бити старешина у моме пуку; ако пак то не желиш, онда можеш ићи куда ти је воља. – Насмејавши се, светитељ му одговори: О, како је горка твоја утеха којом ме тешиш! Јер те речи твоје наносе најљућу муку души мојој. Но, не дао ми Бог да послушам твој савет! Ја сам ти већ много пута рекао, а и сада ти кажем, и касније ћу ти исто рећи: хришћанин сам и нећу принети жртву демонима твојим.
И Тиверијан крену одатле даље путем. За њим вођаху мученика окованог у ланце. И стигоше у друго место, које се налажаше на обали исте реке Арзона, удаљено од Верије четрнаест потркалишта. У том месту бејаше много гостионица. Тиверијан заноћи ту, очекујући мученика, кога праћаху многи хришћани из града Верије. А кад војници са мучеником приспеше код Тиверијана, мученик моли Тиверијана да му допусти мало времена да се помоли Богу своме. Тиверијан му допусти. А свети мученик, видевши у близини велики орах, оде испод њега, преклони колена, и мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, пошљи Анђела свог и узми душу моју, јер ништа више не могу поднети, пошто изнеможе тело моје.
Тиверијан пак, посматрајући мученика где се моли, рече својима: Чуди ме веома, откуда се овај научи мађионичарским молитвама? Одрастао је на моје очи, и ја сам га учинио војником, али никада ни слутио нисам да зна мађије. – И дозвавши к себи Александра, рече му: Александре, принеси боговима жртву! Светитељ одговори: Заиста је твој ум помрачен, јер опет желиш да чујеш од мене оно исто што си већ много пута чуо.
Тада Тиверијан нареди слугама својим да мученику поливају леђа врелим уљем. Но Анђео Господњи невидљиво предстаде, изли врело уље на мучитељеве слуге и опече их, а суд разби. Мучитељ пак, видевши да су врелим уљем повређене слуге његове а не мученик, силно се разјари, и нареди четворици војника да мученика испруже на земљи испод ораха и да га немилосрдно бију моткама. И слуге га тукоше све док не малаксаше. Тада устаде свети Александар и рече: Господе Боже, благослови ово дрво и подај му целебну силу, јер под њим страдах за пресвето име Твоје. – И од тог времена род и лишће тога ораха исцељиваху од сваке болести.
Затим војници са мучеником кренуше даље путем, идући испред Тиверијана. А кад прођоше Адрианопољ стигоше у место, звано Вуртодексион. Ту свети мученик затече своју блажену матер Пименију, која беше пре њега стигла тамо. Видевши сина свог, она му паде пред ноге плачући. Затим устаде и загрли га. А свети мученик јој рече: Не плачи, мајко моја, јер се надам у Господа мог, да ће ми дати да сутра завршим подвиг свој.
У том месту сустиже их Тиверијан. Пошто дан беше на измаку, Тиверијан остаде да преноћи. У два сата после поноћи од устаде, и кренуше на пут. При изласку сунца стигоше до реке, зване Зионкел. Ту беше гостионица у којој се Тиверијан одмори од пута. Пошто се одмори, он рече мученику: Стављао сам те на многе муке, и ипак те не узмогох обратити мојим боговима. Знај дакле, сада ћу те погубити, ако ме не послушаш.
Рекавши то, Тиверијан крену даље. Приближавајући се Византији, дође до града Дризипера што лежи на реци Еригони. Зауставивши се поред реке, Тиверијан одлучи да изрекне коначну пресуду мученику, па му рече: Ето, сада је смрт твоја пред тобом, Александре. Шта велиш: хоћеш ли боговима принети жртву, или не? Јер ево, овде ћу те убити, и у реку твоје тело бацити, да га рибе поједу. Светитељ му одговори: Био бих ти захвалан када би ти заиста учинио сада то што говориш, јер бих се брзо избавио из твојих руку. А боговима твојим никада нећу принети жртву, па макар ме ти могао погубити и са хиљаду смрти.
Тада мучитељ изрече смртну пресуду Александру, и предаде га војницима, наредивши им да му отсеку главу а тело баце у реку. И уставши, Тиверијан настави пут, а војници остадоше да изврше наређење. Ту се слеже много народа, који су желели да виде мучеников крај; међу њима беше и много хришћана. Свети мученик моли џелата да причека мало док се он помоли Богу, и потражи мало воде. Један човек из народа, који беше дошао да види овај призор, узе суд те захвати воду са реке, и донесе мученику. Пошто уми руке и лице, свети мученик се окрете Истоку, прекрсти се, и стаде се молити говорећи:
Слава Теби, Боже отаца наших! Слава Теби, Боже Авраамов, Исаков и Јаковљев! Од Тебе дрхће сва твар и клања Ти се као Творцу неба и земље! Пред Тобом, Богом невидљивим и вечним са страхом стоје Серафими, не смејући да погледају на Те, и непрестано кличу: Свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје. Тебе благосиља сунце што небом ходи; Тебе благосиља земља и што је на њој, људи и животиње, и све што је живо слави Тебе, јер си Ти једини вечни Бог, Отац и Син и Свети Дух. Опомени се, Господе, оних који се боје Тебе и узносе благодарност пресветом имену Твом. Не презри, човекољубиви Господе, и мене грешног и недостојног слугу Твог.
Затим, обративши се хришћанима, свети мученик им рече: Браћо и оци! опомињите се трудова мојих, јер се не лених да страдам за Господа нашег, да би Он био милостив према мени и према целом хришћанском роду. Знајте да тај дуги пут од Рима довде ја пређох, узама везан и оковима окован и злостављан и вучен и мучен, не својом силом него помоћју Господа нашег Исуса Христа. Том помоћју ја јуначки све претрпех, и победих насиље Тиверијана и помоћника његовог – ђавола. И ево сада већ одлазим да предстанем Господу моме. Ви се пак помолите за мене, да бих обрео милост пред Господом.
Затим моли џелата да причека још мало и, преклонивши колена, мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе! услиши слугу Твога који страда за свето име Твоје! Дај благодат телу моме: где оно буде положено, нека се тамо дају чудесна исцелења болнима у славу пресветог имена Твог.
И чу се с неба глас који обећаваше да ће молба мученикова бити испуњена. Онда мученик рече војницима: Браћо, извршујте брзо што вам је наређено. А џелат, коме беше име Целестин, рече светитељу: Мучениче Христов! помоли се Богу твоме, да ми Он не упише ово у грех, јер ми је наређено да те убијем. Светитељ му одговори: Ти то чиниш не по својој вољи него по наређењу. Грех је на ономе који је наредио, а ти чини брже што си дужан чинити, јер ја журим ка Господу моме.
Тада Целестин чистим убрушчићем веза очи светом мученику и, исукавши мач, хтеде да га посече. Али, угледавши свете Анђеле који беху дошли да узму мученикову душу, препаде се, и стајаше тако, не знајући шта да ради. А светитељ, очекујући да му глава буде што пре отсечена, рече џелату: Чини, брате, што ти је наређено. Џелат му одговори: Бојим се, слуго Божји, јер видим неке дивне људе где стоје близу тебе. – Тада светитељ повика к Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, дај ми да овог часа скончам!
И Анђели отступише мало од њега. Тада џелат Целестин приступи и отсече мученику чесну главу. И одмах Анђели узеше у своје руке свету душу његову, и узношаху је на небо славословећи Бога. И то ангелско појање чуше сви хришћани који беху тамо.
Тако свети мученик Александар заврши подвиг страдања свог, а чесно тело његово војници бацише у реку, као што им Тиверијан беше наредио. Али, по промислу Божјем, четири пса извукоше из воде тело мучениково на обалу. И лизаху пси свето тело, и седећи крај њега чуваху га од звериња. А када на то место стиже мученикова мати, блажена Пименија, она узе многострадално тело милог сина свог, помаза га мирисима, обави чистом плаштаницом, и чесно погребе поред реке Еригоне. И од гроба мученикова даваху се многа исцељења болнима.
Ускоро после тога свети мученик се јави својој матери у виђењу, утеши је, и обавести је да ће се она брзо преселити к Богу. Стојећи сада с њом пред престолом славе Божје у сабору светих Мученика, свети мученик Александар моли за нас човекољубивог Господа и слави Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, слављеног од свеколике видљиве и невидљиве твари сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети мученик Александар пострада 298. године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА
ЈОВАНА, ЈЕВТИМИЈА, ГЕОРГИЈА И ГАВРИЛА ИВЕРСКИХ
 
Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Св. Гори. Св. Јован подвизавао се најпре у лаври Атанасијевој, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998 године. Јевтимије и Григорије превели Свето Писмо на грузински језик. Јевтимије се упокојио 1028 а Георгије 1066 године. Гаврил се удостојио чути глас Божји и прихватити чудотворну икону Божје Матере, која је морем дошла у манастир (спомен о њој 12 фебруара).
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПАВСИКАКИЈА, ЕПИСКОПА СИНАДСКОГ
 
Блажени Павсикакије живљаше у доба цара Маврикија[10]. Родно место његово беше град Апамеја на Црноме Мору. Родитељи његови беху благородни, чувени и одгајени у хришћанској вери. Још као млад, Павсикакије се предаде строгом посту, молитви и свима осталим суровим подвизима. Стога касније постаде монах. Отада се храњаше са по мало хлеба и воде, а бављаше се и лекарством, те истовремено лечаше и тела и душе. Он изгоњаше демоне из бесомучника, исцељиваше хроме, усправљаше грбаве, и чињаше друга слична чудеса.
Слава његова пронесе се, те за њега сазнаде ондашњи патријарх цариградски, блажени Киријак, који га рукоположи за епископа синадског. Отишавши у град Синаду[11], он прогна из своје епархије духовне вукове, тојест јеретике отсече мачем учења свог од здравог тела хришћана, и као труле делове избаци их из Цркве, да они не би нанели штету осталим здравим члановима. На тај начин осигура пастви својој мир и спасење. Путовао је у Цариград и исцелио цара Маврикија од болести. Због тога цар својом хрисовуљом одреди да се сваке године синадској епархији даје по литра злата. При повратку из Цариграда, у месту Солону он молитвом изведе из земље воду и утоли жеђ својих сапутника који се мучаху од силне жеђи. Пошто проведе живот у таквим подвизима и многима би узрок спасења, свети Павсикакије остави овај земаљски живот и пређе у онај небески.
Свети Павсикакије упокојио се 606 године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА, ЕПИСКОПА ТИВЕРИЈАНСКОГ
 
Пострадао за Господа мачем посечен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКИФОРА
 
Презвитер обитељи Ефапсијске; у миру се преставио.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
СЕРГИЈА ИСПОВЕДНИКА
 
Свети мученик и исповедник Сергије родио се у Цариграду. Због поклоњења и молитвеног поштовања светих икона он би ухваћен од иконобораца и приведен безбожном цару Теофилу[12]. Цар га стаде разлозима и претњама приморавати да се одрекне поклоњења светим иконама, али светитељ не пристаде. Побуђен одвратним и лажним речима мучитељевим, светитељ му рече: Сваки прави хришћанин треба да се клања чесним иконама и да их молитвено штује, пошто молитвено поштовање светих икона прелази на прволик.
За ове речи светом Сергију везаше конопац око врата и вукоше га по градским улицама као злочинца, затим га затворише у тамницу, и најзад му одузеше и разграбише целокупну имовину, па га заједно са женом његовом Ирином и децом послаше у прогонство. У прогонству он претрпе много мука, па с радошћу отиде ка Господу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА
 
Родом из Цариграда; под царем Теофилом због поштовања светих икона одузето му имање; и после разноврсних страдања послат у заточење заједно са својом женом и децом; у заточењу и преминуо, у деветом веку.
 
СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
МОНАХА ИВЕРИТА
 
Изобличили латинствујућег цара Михаила Палеолога (1258-1282 г.) и патријарха Јована Века, који је био присталица уније са Римом; због тога бачени у море, и тако пострадали.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ
ГЛИКЕРИЈЕ ДЕВИЦЕ
 
Кћи Новгородског старешине Пантелејмона; преставила се 1522 године. На 50 година од њене смрти мошти њене обретене нетљене, и положене у цркви Флора и Лавра у Новгороду; прославила се многим чудесима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Антонин Пиј владао римском царевином од 138 до 161 године.
  2. Лампадофоријом (λαμπαδηφορια) или лампадодромијом (λαμπαδηδρομια) називало се уствари трчање са буктињама. У тим тркама узимала је учешће, углавном, омладина. При томе, награде су додељиване онима који би извесно растојање претрчали са запаљеном буктињом. Лампадофорије су приређиване о разним религиозним празницима и свечаностима, обично у част богова светлости и огња (Прометеја, Пана), а и у част врховног бога Зевса.
  3. Вил или Ваал – врховно божанство код Вавилонаца, бог сунца и светлости уопште. У Вавилону је у част овог божанства био подигнут велики храм у облику високе четвороугаоне куле. У приземљу овога храма налазила се постеља и златан сто; ту су жреци свакодневно постављали храну, одређену за Вила. Вавилонци су сматрали Вила за бога живог који једе и пије. Но ту њихову обману обелоданио је пророк Данило (види Књигу пророка Данила).
  4. Змија, која је била у великом поштовању код Вавилонаца и чији је златни кип стајао у Виловом храму, била је развејана у прах пророком Данилом (Књига пророка Данила).
  5. Види Књ. пророка Данила, гл. 3.
  6. Познато је да је у старини било око двадесет градова који су се називали Ираклија; у даном случају подразумева се Ираклија, која се налази у Тракији и лежи у близини Мраморног Мора.
  7. Очевидац течења мира из гроба свете мученице Гликерије био је, поред осталих, и цар Маврикије (царовао од 582 до 602 год.). При њему се десило на гробу свете мученице следеће чудо: епископ ираклијски одлучи да бакарни суд у који се стицало свето миро замени сребрним, који он беше купио у Цариграду. Но када овај сребрни суд би постављен крај светитељкиног гроба, миро престаде. После напорних молитава, и пошто сребрни суд би замењен старим бакарним судом, миро опет потече. Испоставило се да је сребрни суд раније припадао човеку који се бавио враџбинама и употребљавао тај суд у нечисте сврхе.
  8. Св. мученик Александар спомиње се још и 25 фебруара, где се налази кратко казивање о његовом страдању.
  9. Цар Максимијан владао од 235 до 305 године.
  10. Цар Маврикије владао од 589 до 602 године.
  11. Синада или Синад – град на северу Фригије, сада рушевине близу Ескипара – Хассаф.
  12. Цар Теофило – сурови гонитељ иконопоштовалаца, владао од 829 до 842 године.

Један коментар

  1. Слава Богу на овом сајту и хвала свима који су се потрудили да ставе житија светих овде. Сад можемо било где да их читамо:). Јако радосна вест. Било би добро да неко преведе и нс Енглески.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *