NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
21. MAJ
 
ŽITIJE SVETOG RAVNOAPOSTOLNOG
CARA KONSTANTINA VELIKOG
I SVETE HRISTOLJUBIVE MAJKE NJEGOVE JELENE
 
Krajem trećeg i početkom četvrtog veka, kada se neznabožački svet odlučno spremao da ognjem i mačem zbriše sa zemlje hrišćanstvo,[1] Promisao Božji pripremao je među samim carevima – goniteljima hrišćanstva pokrovitelja Crkve Hristove u licu cara Konstantina Velikog, koji još za života dobi naziv: Ravnoapostolni. Rođen 274. godine, od roditelja, iako ne hrišćana, ali upoznatih sa hrišćanstvom i blagonaklonjenih hrišćanstvu. Konstantin se izmlada tuđio neznabožačkih sujeverica i približavao ka Hristu, istinitom Bogu. Desnica Gospodnja ga je postepeno na razne načine pripremala za izabrani sasud slave Božje.
Konstantinov otac, Konstancije Hlor, car u zapadnoj polovini Rimske carevine[2] iako po spoljašnjosti i zvaničnoj dužnosti idolopoklonik, u duši je bio daleko od neznabožačkog sujeverja: srcem se odrekao služenja lažnim bogovima i priznavao jednog istinitog Boga, Njemu se jedinome klanjao on i sav dom njegov. Koliko je Konstancije bio daleko od služenja idolima, pokazuje ovaj slučaj iz njegovog života. Odrekavši se služenja idolima, Konstancije jednom namisli da dozna stvarno raspoloženje u tom pogledu svojih dvorjana. On ih sazva sve i reče im: Ko hoće da uživa moje poverenje i ljubav i ostane gde je, taj se mora pokloniti bogovima mojim i zajedno sa mnom prineti im žrtve; ko pak ne pristaje da to učini, taj neka ide iz moga dvora kuda hoće, jer ne mogu da budem zajedno sa nejednovernima.
Kada to car reče, dvorjani se podeliše u dve grupe: jednu sačinjavahu oni koji ljubljahu ovaj svet i slavu njegovu više nego Hrista Boga; oni pristadoše na carev predlog; a drugu sačinjavahu istinske sluge Hristove: oni ne pristadoše na carev predlog, i stadoše napuštati svoja visoka zvanja i počasti, i odlaziti iz carevog dvora. Videći to, Konstancije vrati istinske hrišćane koji napuštahu dvor, i reče im: Pošto vidim da verno služite Bogu svome, ja želim da vas imam za svoje sluge i prijatelje i savetnike, jer se nadam da ćete i meni biti verni kao što ste verni svome Bogu. – A onima koji pristadoše da se odreknu Hrista i poklone idolima reče: Vas ne želim da imam u svome dvoru, jer kada ne ostadoste verni svome Bogu, kako ćete biti verni meni!
I tako postiđene, on ih udalji od sebe, a verne sluge Božje on približi sebi i postavi ih za upravitelje u svojoj oblasti. Na taj način, dok je Dioklecijanovo gonjenje plamtelo po svima pokrajinama ogromne Rimske carevine, u oblasti Konstancijevoj hrišćani su živeli na miru i blagodeti. Ali da se ne bi oglušio o volju Dioklecijana, najglavnijeg od careva, Konstancije dopusti da se poruše neke hrišćanske crkve.
Takva blagonaklonost Konstantinovog oca prema hrišćanima, pa obraćenje ka Hristu njegove matere, svete Jelene, i njegove sestre Konstancije[3], posejali su u mladu dušu Konstantinovu ljubav prema istinitom Bogu i njegovom zakonu i položili temelj za njegovo buduće delanje. Godine svoje mladosti Konstantin je morao provoditi na Dioklecijanovom dvoru u Nikomidiji, gde je bio uzet kao zaloga vernosti njegovog oca Konstancija prema najglavnijem caru, Dioklecijanu. Na Dioklecijanovom dvoru Konstantin je dobio pravu sliku neznabožačkog načina života i mišljenja: taštu naduvenost, raskoš, pijanstvo, neobuzdani razvrat misli i života, spletke, licemerno poštovanje tobožnjih bogova, pakost prema poštovaocima istinitog Boga. S druge strane on je bio u mogućnosti da upozna život drugoga društva – hrišćanskih vernika: tu su i starci i starice, i mladići i devojke, i prostaci i učeni mudraci, pa čak i deca, dokazivali istinu, čistotu i uzvišenost svoje vere svojim delima, svojim vrlinskim životom, svojim ispovedništvom, pa i svojom smrću. Jer u to vreme buktalo je najužasnije gonjenje na Crkvu Hristovu, u kome se na svima stranama pokazivalo junaštvo hrišćana i njihovo nepobedivo trpljenje.
Kada Konstantin otputova iz Nikomidije u Galiju k svome ocu, zateče ga teško bolesna. Konstancije Hlor predade Konstantinu svoju carsku vlast, pošto ga je najviše voleo od sve dece, i ubrzo umre. A i sva vojska beše za Konstantina. I tako posle smrti Konstancija Hlora Konstantin bi proglašen, 306. godine, za cara Galije i Britanije. Konstantin tada imađaše trideset i dve godine.
Carevi Dioklecijan i Maksimijan, zamoreni svojom zlobom protiv nepokolebljivih stradalnika za svetu istinu – hrišćana, rešiše da se povuku sa carskih prestola. Ali to bi povod za mnoge nerede. Galerije, koji se na istoku zacari mesto Dioklecijana, beše nezadovoljan zacarenjem Konstantina na severozapadu, i ne hte ga priznati za cara, već priznade Severa koji je upravljao Italijom i Afrikom. Međutim u Italiji bi proglašen za cara Maksencije, sin Maksimijanov. Podržavajući Severa, Galerije pođe sa vojskom protiv Maksencija; Maksencije zatraži pomoć od svoga oca Maksimijana, koji ponova uze vlast u svoje ruke. Sever se predade Maksimijanu i bi pogubljen. Tada Galerije proglasi za cara svoga pukovodca Likinija, a vojska – cezara Maksimina. Na taj način dogodi se da u Rimskoj carevini u isti mah carovahu šest careva, i svi behu u međusobnoj zavadi. Samo Konstantinovi podanici uživahu mir i blagodat, jer Konstantin beše zadovoljan oblašću nasleđenom od oca i nije želeo da se meša u međusobnu borbu drugih sacareva. On je govorio: Ja sam se otuđio od ostalih sacareva, jer sam video divljačnost njihovih naravi.
Prema hrišćanima Konstantin se, po ugledu na svoga oca, držao politike mira, jer ih je cenio kao marljive i verne podanike.
Posle Galerija koji umre 311. godine od strašne bolesti, i Maksimina, upravitelja Sirije, koji 313. izvrši samoubistvo, u istočnoj polovini Rimske carevine ostade kao jedini vladar Likinije, koji se potom oženi Konstantinovom sestrom. U zapadnoj pak polovini, u Italiji, posle ponovnog carovanja Maksimijanovog, zacari se iznova Maksencije, nasuprot želji rimskog naroda. Konstantin ga priznade za cara u Rimu, pa mu uputi i mirotvorno izaslanstvo. Ali Maksencije ne hoćaše mir sa Konstantinom, niti ga nazivaše carem, pošto je želeo da bude jedini gospodar u svima zemljama i oblastima Rimske carevine. Učvrstivši se u Rimu, Maksencije stade činiti nepravdu ljudima: ne samo gonjaše hrišćane, nego i svoje neznabošce mučaše; ubijaše ugledne senatore i oduzimaše njihova imanja; nasrtaše na čestite domove; otimaše senatorima žene i kćeri; strasno se bavljaše mađijama i gatanjem. Zbog svoje svirepe tiranije i strašne pokvarenosti on beše celome Rimu vrlo težak i odvratan. Stoga Ramljani tajno uputiše molbu caru Konstantinu, koji sa svojom majkom Jelenom življaše u Britaniji, da dođe i izbavi ih od ovog tiranina. Konstantin najpre uputi Maksenciju pismo, prijateljski mu savetujući da prestane sa tiranijom. Ali Maksencije ga ne samo ne posluša, i ne popravi se, nego se još više ozlojedi, pa se stade pripremati za rat protiv samog Konstantina.
Saznavši za sve to, Konstantin odluči 312. godine da krene u vojni pohod protiv Maksencija. Ali je taj pohod predstavljao ogromne teškoće. I sam Konstantin nije mogao biti slobodan od nevoljnoga straha. Pritom, Konstantinu je bilo poznato da je vojska njegovog protivnika mnogobrojnija od njegove, i da se Maksencije čvrsto uzda u svoje bogove, koje se starao umilostiviti prinoseći im na žrtvu mnogu decu, devojke i trudne žene; pa je još mađijama i činima ogradio sebe i svoju vojsku; i tako imao na svojoj strani veliku silu demonsku. Pri takvom stanju stvari, Konstantinu je bilo jasno da nije dosta uzdati se samo u ljudske sile i sredstva, nego treba imati neku višu pomoć, pomoć odozgo. Razmišljajući o nesrećnom stanju carevine, koja uzalud ište zaštitu od bezdahnih idola; o pomoći Božjoj, ukazanoj mnogo puta i ocu njegovom i njemu; o političkim prevratima koji su se zbili na njegove oči; o sramnoj pogibiji triju lica koja su zajedno s njim delili vrhovnu vlast u imperiji, – on uvide da je bezumlje uzalud se držati nepostojećih bogova i ostajati u zabludi posle tolikih dokaza.
Usred takvih uzbudljivih razmišljanja, Konstantin stade uznositi molitvu Bogu oca svoga, da mu On sam otkrije istinu o Sebi, da mu da hrabrosti i pruži desnicu Svoju u pretstojećem pothvatu. I ova molitva njegova bi uslišena: Gospod mu se uskoro sam javi, uteši ga i uputi šta treba da radi. Jevsevije, savremenik događaja, kazuje ono što je sam lično čuo od cara Konstantina: „Jednom posle podne, pričao je car, kada se sunce već poče kloniti zapadu, ja svojim očima videh na nebu Krst Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jače od sunca, i na krstu napisano: Ovim pobeđuj!“
To videše i svi vojnnci, i vojvoda Artemije, koji behu pored cara, i čuđahu se; ali ih i strah poče hvatati, jer su neznabošci smatrali krst kao rđav predznak, kao znak nesreće i smrti, pošto su na krsnu smrt bili osuđivani razbojnici i zločinci. I sam car Konstantin beše u nedoumici, i pitaše se: Šta znači ova pojava? No naredne noći caru se u snu javi sam Gospod Hristos, i opet pokaza znamenje česnog krsta, i reče mu: Načini ovakav krst, i naredi da se nosi pred tvojom vojskom, i ti ćeš pobediti ne samo Maksencija nego i sve neprijatelje tvoje.
Ustavši od sna, car ispriča svojim velmožama svoje snoviđenje. Zatim pozva vešte majstore i naredi im da na zastavama izrade česni krst od zlata, bisera i dragog kamenja, opisavši im oblik i izgled javljenog mu znamenja; usto naredi svojim vojnicima da naprave krsni znak na svima svojim oružjima, na šlemovima i na štitovima. Poražen divnim viđenjem, Konstantin odluči u duši da ne poštuje drugog Boga osim Hrista koji mu se javi. I pozva k sebi hrišćanske sveštenike, i upita ih: Ko je taj Bog i kakav je smisao znamenja koje vide? Saslušavši njihov odgovor: o jedinom Bogu, o tajni ovaploćenja Njegovog Sina Jedinorodnog radi spasenja ljudi, o krsnoj smrti Gospoda Isusa Koji pobedi silu smrti, o krsnom znamenju koje mu se javilo kao o pobednom znaku, – Konstantin svesno i potpuno postade hrišćanin u duši. Od toga vremena on stade usrdno čitati Sveto Pismo, i stalno je pored sebe imao sveštenike, ma da još ne beše primio sveto krštenje.
Prizvavši Hrista Boga kao pomoćnika i zaštitnika, Konstantin sa svom svojom vojskom, pred kojom je nošen česni krst, krenu iz Galije u Italiju protiv Maksencija. A Maksencije, pošto bogovima prinese raskošne žrtve i sasluša gatare, osiono pođe sa velikom vojskom u susret Konstantinu. Štićen spasonosnim znamenjem krsta, Konstantin, posle tri sudara sa protivnikom, dođe do pred sam Rim. Tu mu nanese odlučan udarac i konačan poraz. Sam Maksencije dade se u bekstvo, ali kad bi na mostu preko reke Tibra, most se po dejstvu sile Božje sruši, i on se udavi sa odabranim konjanicima svojim, kao nekada Faraon sa vojskom svojom. Konstantin uđe u Rim svečano kao pobedilac, dočekan od naroda sa velikom radošću. Svestan da je pobedu odneo Božjom pomoću, Konstantin uznošaše veliku blagodarnost Bogu što je silom časnog i životvornog krsta pobedio tiranina, i naredi da se u sredini grada istakne zastava sa krstom. A potom, kada zahvalni Rimljani postaviše statuu u čast novoga cara, Konstantin naredi da se u ruke te njegove statue stavi i učvrsti visoko koplje u vidu krsta sa sledećim natpisom na njemu: „Ovim spasonosnim znamenjem oslobodih vaš grad od jarma tiranovog i povratih Rimskome narodu pređašnji sjaj i slavu“.
Pošto na taj način postade upravitelj cele zapadne polovine Rimske carevine, Konstantin prvi od careva izdade zakon 313. godine, kojim objavi potpunu slobodu vere za sve narode u carevini: mnogobošcima ostavi da obavljaju obrede svoga bogopoštovanja, a hrišćanima odobri da se slobodno klanjaju jedinome istinitome Bogu. Za ovim zakonom došao je čitav niz zakona, blagoprijatnih po Crkvu Hristovu: zabrana krsne smrti, ukidanje krvavih igara u cirkusu, prestanak mnogobožačkih žrtvoprinošenja i kađenje u svečane dane; zavedeno je praznovanje nedelje, i zabranjeno vršiti u nedelju sudske rasprave, i uopšte raditi; siročad i bezprizorna deca, bedni i ubogi, primljeni su pod carsko pokroviteljstvo. Po svima gradovima nastali su praznici obnovljenja i osvećenja crkava; svuda su se slobodno uznosile pesme i zahvalne molitve Bogu; episkopi su se nesmetano sastajali i većali o potrebama Crkve. Ponekad je i sam car Konstantin prisustvovao tim skupovima, unosio se u pitanja vere, i rado činio sve za dobro hrišćanskog društva. On je sveštenoslužitelje oslobodio od svih nesvešteničkih dužnosti i od danka, – kao što su i neznabožački žreci bili slobodni od danka, – da bi se mogli potpuno posvetiti službi Bogu. On je ne samo vratio Crkvi groblja i sva mesta, oduzeta od strane gonitelja, nego je još poklonio nekoliko velikih zdanja, zvana bazilike, koje su upotrebljavane kao sudnice, a koje je bilo lako preobratiti u crkve. On je prepustio pravo pastirima da rešavaju sporove i nesuglasice među hrišćanima. Car Konstantin je na svome šlemu nosio monogram „Hristos“[4], kao očigledan za sve znak njegovog pobožnog poštovanja Hrista Boga. On je svojim vojnicima propisao molitvu, koju su oni bili dužni čitati svake nedelje, jer je ona bila ispovedanje srdačne vere samoga cara, i stvarala je raspoloženje prema Svemogućem Davaocu dobara i Pomoćnika u svima poslovima.
Ovako držanje cara izazva među hrišćanima oduševljenje. Savremenik Jevsevije ovako opisuje to vreme: „Sada je svetao i vedar dan, bez ikakvog oblaka, obasjao Crkvu Hristovu zracima nebeske svetlosti. Mi treba da smo svesni, da naša sreća premaša naše zasluge. Mi smo veoma zaprepašćeni blagodaću Vinovnika tako velikih darova; mi se kako treba divimo Njemu i govorimo s prorokom: Hodite i vidite dela Boga, koji učini čudesa na zemlji (Ps. 45, 9). Ljudi svakog uzrasta, muškog i ženskog pola, radujući se svom dušom, umom i srcem uznose molitve i blagodarenja Bogu“.
Dok je na Zapadu bilo hrišćanima tako dobro pod vladavinom Konstantinovom, dotle je stvar sasvim drukčije stajala na Istoku, gde je carovao Likinije. Vaspitan na dvoru Dioklecijana, pukovodac pod Galerijem, Likinije je, postavši car, u duši nenavideo hrišćane. Oženivši se Konstantinovom sestrom 313. godine, on u prvo vreme nije se usuđivao da se protivi svome moćnom šuraku, nego je čak potpisao Milanski zakon o slobodi vere. Ali uskoro, pošto posle smrti cara Maksimina, postade punovlasni gospodar celoga Istoka, on poče pritešnjavati i unižavati hrišćane. Bojeći se da ne izgubi svoju carsku vlast i podajući se klevetama pretstavnika idolopoklonstva, on je zatvarao i rušio hrišćanske hramove pod izgovorom, da se u njima mole za Konstantina a protiv njega; i zahtevao je od svih, naročito od svoje vojske, neznabožačku zakletvu i prinošenje žrtava idolima. One koji ga ne bi poslušali, on je slao u progonstvo, stavljao na užasne muke, pa i ubijao. Koliko je bio podozriv i svirep, ne samo prema hrišćanima, nego i prema drugima, pokazuje i ovo: on je predao na smrt ženu i kćer svoga bivšeg pokrovitelja, Dioklecijana, i pobio svu decu cara Maksimina, cara Severa i cara Galerija.
Likinijevi odnosi prema Konstantinu nisu mogli biti, i nisu bili prijateljski. Tu je bilo u Likinija i lukavstva i dvoumljenja: uveravao je Konstantina u svoje prijateljstvo, a potajno ga je mrzeo i radio mu o glavi. No njegova lukavstva nisu uspevala, i među njima je ne jedanput dolazilo do razdora, koji su se završavali ratom. Konstantin je ostajao pobedilac, ali je, obmanjivan lažnim uveravanjima zeta, zaključivao sa njim mir. No ipak su se odnosi među njima u toku vremena zaoštravali sve više i više. Najzad je Likinije prestao da skriva svoje zamisli protiv Konstantina i stupi u otvorenu borbu. Godine 323. među njima se rasplamti žestok rat. Taj rat je imao konačno rešiti sudbinu hrišćanstva u Rimskoj carevini, koja je obuhvatala „svu vaseljenu“.
Oba cara skupiše velike vojske, i spremahu se za rešavajuću bitku. Izgledalo je da je izumiruće neznaboštvo krenulo u rat protiv hrišćanstva, koje se javilo u svetu da obnovi čovečanstvo. Uoči bitke, okružen žrecima i gatarima, Likinije sabra odabrane vojnike i svoje najbolje prijatelje u hladovitu šumicu, gde su stajali idoli, obavi svečano žrtvoprinošenje, i obraćajući se prisutnima reče: „Prijatelji, evo naših bogova, koje treba obožavati, kao što su nas tome učili naši preci. A starešina neprijateljske nam vojske, odbacivši otačke običaje, primio je lažna shvatanja i proslavlja nekakvog tuđeg, nepoznatog Boga. Sramnim znamenjem njegovim, krstom, on sramoti svoju vojsku; uzdajući se u njega, on je podigao oružje ne toliko protivu nas koliko protivu bogova. Sam će ishod pokazati ko je u pravu a ko u zabludi; ako mi pobedimo, onda je jasno da su našn bogovi – istiniti bogovi; a ako odnese pobedu Konstantinov Bog, koga mi niušta ne smatramo, tuđinački Bog, onda neka ga obožava. Ali je van svake sumnje da će naši bogovi pobediti. Zato poletimo smelo sa oružjem u rukama na bezbožnike!“
Naprotiv, Konstantin se pred bitku udaljavao u svoj šator i tamo se molitvom i postom pripremao za borbu. U tim sudbonosnim trenucima on je vršio smotru svoje prošlosti: sećao se mnogobrojnih opasnosti u kojima se nalazio i koje je srećno prebrodio; sećao se sramnih pogibija gonitelja hrišćanstva, i junačkog i spokojnog umiranja sledbenika Hristovih; i videći u svemu tome promišljanje Svevišnjega, on je i sebe i svoj pothvat poveravao nebeskom rukovodstvu i zaštiti. Hrišćani pak usrdno su se molili za cara, svoga pokrovitelja; sveto znamenje vilo se među pukovima Konstantinovim i oduševljavalo nadom na nebesku pomoć. Sa pobožnošću je vojska Konstantinova gledala u to pobedno znamenje, a neprijatelji su ga sa strahom posmatrali. Likanije je sam uveravao svoje vojnike da ne treba da obraćaju pažnju na neprijateljske zastave, „jer su one, – govorio je on, – strašne svojom silom i neprijateljske nama“.
Neznabožački žreci i gatari proricali su Likaniju pobedu, ali ju je Bog podario Konstantinu. Likinije je mnogokratno vršio napade na protivnika koji je napredovao, ali je uvek doživljavao poraze i spasavao se bekstvom. I onda se pritvorno kajao, molio za mir, pa je opet tajno prikupljao novu vojsku, i tražio pomoć od varvara. Najzad, pobeda na moru koju u blizini Vizantije odnese Konstantinov sin Krisp, i bitka kod Adrijanopolja konačno rešiše ishod rata. Likinije položi oružje, a kroz kratko vreme bi pogubljen u Solunu, jer je i posle toga bio sklopio zaveru protiv Konstantina. Tako 323. godine Konstantin postade jedini gospodar cele Rimske carevine.
Pobeda nad Likinijem još jedanput, i tako očigledno i opipljivo, ubedi Konstantina, da se zemaljska blaga i uspesi daju poštovaocima istinitoga Boga. I smatrajući sebe za smireno oruđe u rukama Svevišnjega, Konstantin evo kakvu hvalu smireno odaje Bogu za sve svoje uspehe. „Neće biti nikakva gordost, veli on u jednom od svojih ukaza, ako se hvali onaj koji je svestan da je dobročinstva dobio od Svevišnjeg Bića. Moju službu Bog je našao i ocenio kao podesnu za ispunjenje Njegove volje. Počevši od Britanskog mora, ja sam uz pomoć neke svevišnje sile gonio pred sobom sve strahote koje su me sretale, da bih rod ljudski, vaspitavan pod mojim uticajem, prizvao na služenje sveštenom zakonu i pod rukovodstvom Najvišeg Bića uzrastao preblaženu veru… Ja sam čvrsto verovao, da sam obavezan prineti velikome Bogu svu dušu svoju, sve čime dišem, sve što postoji u dubini moga uma“.
Tako nastrojen u duši, Konstantin posle pobede proširi i na hrišćane Istočne carevine ona prava koja su imali hrišćani na Zapadu. On i na Istoku zabrani da se u ime cara prinose žrtve idolima. Za upravitelje oblasti birao je prvenstveno hrišćane; starao se o obnovljenju i podizanju crkava; vraćao hrišćanima imanja, koja su im bila oduzeta u vreme gonjenja. U jednom ukazu njegovom stajalo je: „Naređujemo da se imanja vrate svima onima, koji su izgubili imanje prolazeći neustrašivo i junački slavno i božanstveno poprište mučeništva, ili postali ispovednici i stekli sebi večnu nadu; i koji su lišeni bili imanja, primorani da se sele, pošto nisu pristali pred goniteljima da se odreknu svoje vere“. – U slučajevima gde nije bilo bliskih srodnika, oduzeta hrišćanima imanja predavana su mesnim crkvama; privatna pak lica, od kojih su uzimana mučenička imanja, dobijala su naknadu iz državne kase.
Konstantinova hrišćanska osećanja izražena su naročito i potpuno u jednom njegovom raspisu oblasnim upraviteljima. „Sada, obraća se on u tom raspisu Bogu, molim Tebe, veliki Bože! budi milostiv i blagonaklonjen prema Tvojim istočnim narodima; i preko mene, sluge Tvoga, daruj isceljenje svima oblasnim upraviteljima… Pod Tvojim rukovodstvom ja sam započeo i dovršio delo spasenja; uvek noseći napred Tvoje znamenje, ja sam vodio pobedonosnu vojsku; i gde god me je pozivala neka društvena neophodnost, ja zam sledovao tom znamenju Tvoje sile i išao na neprijatelje. Zato sam Ti ja i predao svoju dušu, dobro okušanu u ljubavi i strahu, jer iskreno ljubim ime Tvoje i s pobožnim poštovanjem stojim pred silom, koju si Ti mnogo puta očigledno pokazao i kojom si veru moju ukrepio… Hoću, da narod Tvoj uživa spokojstvo i mir; hoću, da slično vernima i zabludeli uživaju prijatnosti mira i tišine, jer takvo vaspostavljanje opštenja može i zabludele izvesti na put istine. Neka niko ne uznemirava drugoga… Ljudi pametni treba da znaju, da će samo oni živeti sveto i čisto koje Ti sam prizoveš da počivaju pod svetim zakonima Tvojim; a koji se odvraćaju, neka, ako im je volja, vladaju udelom svoga lažnog učenja… Neka niko ne nanosi štetu drugome; što je jedan saznao i shvatio, to neka upotrebi, ako je moguće, na korist bližnjega; a kada je to nemoguće, onda treba da ga ostavi, jer jedna je stvar – dobrovoljno primiti na sebe borbu za besmrtnost, a druga – biti primoran na to silom… Udaljujući savest od svega rđavog, koristimo se svi darovanim nam blagom, tojest blagom mira“.
O krštenju cara Konstantina kazuje se ovo: po promislu Božjem, koji sve uređuje na korist ljudima, car Konstantin se razbole od vrlo opasne i neizlečive gube, i beše u ranama sav od glave do pete. I dovođahu k caru mnoge vrlo mudre lekare i vračare, ne samo iz rimskoga carstva nego i iz Persije. Ali mu sve to nimalo ne pomože. Zatim dođoše k caru Jupiterovi žreci sa Kapitola i rekoše: Ako se ne okupaš u krvi male dece i ne umiješ dok je još topla, ne možeš se izlečiti; a učiniš li to, odmah ćeš ozdraviti. I nema ti drugog leka osim ovoga.
Car posla na sve strane da pokupe malu decu radi potrebne krvi. I donesoše na Kapitol mnogo dece, odojčadi. A kad dođe dan u koji je trebalo da se deca pokolju, car krenu na Kapitol gde su žreci imali da mu spreme kupanje u krvi. I gle, steče se mnoštvo žena koje čupahu kose svoje i noktima kidahu lica svoja, kukajući i gorko naričući. Car upita, zbog čega one toliko plaču. A kada saznade da su to majke dece koja su imala biti poklana, sažali se na njihovo gorko ridanje i suze, i reče: O, kako ogromne nečovečnosti u onih što mi savetovaše da prolijem nevinu krv! Nije sigurno da ću ozdraviti i ako se okupam u nevinoj krvi. Pa i kad bih nasigurno znao da ću se izlečiti, bolje je da ja jedan trpim bolest, nego da prolijem krv tolike dečice koja mi nikakvo zlo nisu učinila, i da njihove majke u neiskazanu žalost i tugu vrgnem. – Rekavši to, vrati se u dvor, i naredi da majkama vrate dečicu čitavu, i još da svakoj dadu zlata iz carskih riznica, i da ih otpuste s mirom.
Videći takvo milosrđe carevo, preblagi Bog uzvrati mu dvostrukim zdravljem: telesnim i duševnim. Jer posla k njemu svoje vrhovne svete apostole Petra i Pavla, koji mu se, kad on spavaše, javiše u viđenju stojeći kraj postelje njegove. I upita ih car, ko su i otkuda su. A oni mu rekoše: Mi smo Petar i Pavle, apostoli Isusa Hrista; On nas posla k tebi da te uputimo na put spasenja; i da ti pokažemo banju u kojoj ćeš dobiti zdravlje i tela i duše; i da ti obećamo od Boga život večni što si poštedeo decu i poklonio im privremeni život. Pozovi dakle episkopa Crkve, koji se iz straha od tebe skriva u gori Soraktes, i poslušaj njegovo učenje: on će ti pokazati kupatilo, u kome ćeš se očistiti od svake nečistote, i izići iz njega zdrav i dušom i telom. – Rekavši to, sveti apostoli otidoše od njega.
Car se trže iza sna. Utom uđe k njemu lekar po običaju. I on reče lekaru: Nije mi više potrebno vaše lečenje, jer se nadam božanskoj pomoći. – I reče mu da ide. Zatim naredi da svuda traže episkopa Crkve, i da ga česno dovedu k njemu A kada nađoše episkopa i dovedoše k caru, on ga primi s poštovanjem i ljubavlju, jer sam ustade, srete ga i prijateljski zagrli. Zatim upita episkopa: Ima li u vas nekih bogova koji se zovu Petar i Pavle? – Episkop odgovori: Care, u nas je jedan Bog, koji stvori nebo i zemlju i sve što je na njima. A Petar i Pavle o kojima govoriš nisu bogovi, nego sluge Božje, koji propovedaše po vaseljeni ime Hristovo, pa najposle i krv svoju proliše za Gospoda svog, jer ih Neron pogubi.
Čuvši to, car se obradova i reče: Molim te, episkope, pokaži mi njihove likove, ako ih imaš izobražene na slici, da bih sigurnije saznao, da li su to oni koji mi se u snu javiše. – Episkop odmah posla đakona da donese ikonu svetih apostola Petra i Pavla. I kada car vide likove apostola na ikoni, reče: Zaista, to su oni koje videh. – I podrobno ispriča episkopu svoje viđenje, i moli ga da mu pokaže takvo kupatilo, u kome bi se mogao očistiti od duševne i telesne gube, kao što mu u viđenju rekoše apostoli. Sveti episkop Crkve reče caru: Care, u to kupatilo ne možeš ući dok najpre ne poveruješ čvrsto u onog Boga koga su propovedali apostoli što ti se javiše. Car odgovori: Kada ne bih verovao da je Isus Hristos jedini Bog, nikada ne bih pozvao k sebi tvoju svetinju. Na to mu svetitelj reče: Najpre treba da postiš, i da molitvom i suzama i ispovedanjem grehova svojih umilostiviš Boga. Stoga skini sa sebe porfiru i krunu za smirenje; i naredi da se zatvore idolski hramovi, i da prestanu prinositi im žrtve; daj slobodu hrišćanima koji su u progonstvu, i pusti one koji su u okovima, budi dobar prema onima koji ti se obraćaju molbama, i svakoj pravednoj molbi izići u susret; i daj od imanja svog obilnu milostinju sirotinji. – I obećaj da ćeš sve to stvarno učiniti. Episkop metnu ruku na njega, pomoli se Bogu, pouči ga, i otide.
Sazvavši sve verne, episkop Silvestar naredi im da i oni poste i mole se, eda bi prestalo gonjenje na crkvu Božju, i razvejala se tama idolopoklonstva, i zasijala svima spasonosna svetlost. A krštenje Konstantinovo bi odloženo za kasnije.[5]
I odmah izdade car zapovest da niko ne sme huliti Hrista niti zlostavljati hrišćane. I podiže u carskom domu svom crkvu u ime Spasitelja Hrista. I naredi da se slobodno krste svi koji žele da budu hrišćani, a da bele haljine za krštenje uzimaju iz carskih riznica. I krsti se u to vreme vrlo mnogo ljudi; i iz dana u dan rastijaše i uvećavaše se Crkva Hristova, a idolopoklonstvo opadaše. I nastade radost velika kod hrišćana, jer ih beše tako mnogo u Rimu da htedoše već da proteraju iz grada sve koji ne žele da budu hrišćani. Ali car zapreti narodu govoreći: Bog naš ne želi da Mu iko pristupa nasilu i pod moranjem, nego ako ko dobrovoljno i blagonamerno pristupa Njemu, taj Mu je po volji, i On ga milostivo prima. Stoga neka svaki slobodno veruje kako hoće; i neka jedan drugoga ne goni. – Takvoj naredbi carevoj ljudi se veoma obradovaše, jer dopušta svima da slobodno žive, svaki u svojoj veri i po svojoj slobodnoj volji.
I ne samo u Rimu nastade radost među vernima, nego i u celom svetu: jer svuda stadoše oslobađati okova i puštati iz tamnice verne, mučene za Hrista; ispovednici Hristovi se vraćahu iz progonstva; oni koji su se iz straha od mučitelja krili po planinama i pustinjama, slobodno se vraćahu svojim domovima. I svuda gonjenje umuče, i nasilje prestade.
Postavši jedinim vladarem cele Rimske carevine, i objavivši slobodu vere u celom svetu, Konstantin nije ostao „mlak“ (Otkr. 3, 15), u svome carskom životu. Odrekav se neznaboštva i staviv se na čelo hrišćanskog društva, on je u hrišćanstvu gledao najvažniji oslonac carevine, osnovno jemstvo moći i napretka države, koja je, po njegovom mišljenju, dužna krčiti put ka slobodnom, neprinudnom, zavlađivanju Carstva Božjeg na zemlji i ukazivati i davati sredstva za vaspitavanje i usavršavanje roda ljudskog u duhu Hristovom. Kao otvoreni pokrovitelj hrišćana, Konstantin je bio malo voljen u Rimu, gde je bilo još mnogo neznabožačkih običaja i naravi. I sam on nije voleo Rim sa njegovim Panteonom, gde su, takoreći mehanički, bili sabrani neznabožački bogovi svih pokorenih naroda te je retko i nerado posećivao staru prestonicu. I Rimljani, blagodarni oslobodiocu za izbavljenje od tiranina Maksencija, nisu shvatali i nisu mogli kako treba da ocene delatnost carevu; u njemu su oni gledali narušioca svojih starodrevnih poredaka, neprijatelja svoje vere, tesno vezane sa političkom veličinom Rima. Njihovo nezadovoljstvo i roptanje, čak zavere i pokatkad otvorene pobune, potstakli su Konstantina na misao da sagradi sebi novu prestonicu, grad hrišćanski, koji ničim ne bi bio vezan sa neznaboštvom. Konstaninu se dopadao položaj drevnog malenog grada Vizantije na obalama Bosfora, obeleženog usto pomorskom pobedom nad Likinijem. I on ga izabra, i načini od njega novu prestonicu imperije. On je sam u svečanoj procesiji odredio krajnje granice novome gradu i stao graditi velelepne građevine. Prostrani dvorci, vodovodi, kupatila, pozorišta, ukrasiše prestonicu. Ona bi ispunjena riznicama umetnosti, dovezenim iz Grčke, Italije i Azije. Ali se u njoj nisu gradili hramovi, posvećeni neznabožačkim bogovima. Glavni ukras novoga grada bili su hramovi, posvećeni istinitome Bogu, u zidanju kojih je uzimao živo učešće sam car, pokrovitelj hrišćana. On se čak lično starao i o snabdevanju tih hramova bogoslužbenim knjigama.
Prožet dubokim religioznim osećanjem, Konstantin je u novoj prestonici udesio i svoj svakodnevni život prema zahtevima pobožnosti i svetosti. Sam njegov dvorac bio je očigledni odražaj njegovog hrišćanskog nastrojenja. „U carskim dvoranama bilo je ustrojeno podobije crkve Božje, i car je svojim usrđem prema pobožnim upražnjavanjima davao primer drugima. On se svakodnevno u određene sate zatvarao u nepristupačne odaje i nasamo razgovarao s Bogom, i u molitvama prosio ono što mu je potrebno; a ponekad je i svoje dvorjane zvao da uzmu učešća u tim molitvama. On je sa naročitom pobožnošću provodio nedelju i petak: u te dane prekidao je obične poslove i sav se posvećivao službi Bogu. Sagovornici njegovi bili su „tajnici Reči Božje“ – episkopi i sveštenici; njegovi službenici i stražari odlikovali su se čistotom života i vrlinama. Hrišćanin – domaćin dvora stavljao je na sve hrišćanski pečat. U glavnoj dvorani na pozlaćenom svodu bio je izobražen Krst od dragog kamenja i zlata. Nad glavnim ulazom u carske palate, na najvidnijem mestu, stajala je ovakva slika: lik carev, iznad njegove glave krst, a pod nogama njegovim zmaj, rinut u bezdan. Smisao slike je ovaj: zmaja, neprijatelja roda ljudskog Konstantin je u licu gonitelja hrišćanstva – neznabožačkih careva, rinuo u bezdan pogibli spasonosnom silom Krsta.
Nova prestonica bi nazvana po imenu svoga osnivača: Konstantinopolj = Konstantinograd (= Carigrad). Nastanivši se u divnoj prestonici, car Konstantin nije mogao ostati ravnodušan prema poruganoj kolevci hrišćanstva – Svetoj Zemlji, u kojoj je Gospod Isus živeo, sradao, umro i vaskrsao. Imajući izuzetno pobožno poštovanje za znamenje Krsta, on je veoma želeo da proslavi samo Živonoono Drvo, na kome beše raspet Car i Gospod. Ali kao vojnik koji je prolio mnogo krvi, on je smatrao sebe nedostojnim da to učini sam lično. Tu blagočestivu nameru njegovu ostvari njegova česna mati, carica Jelena, koju on posla u Jerusalim, snabdevši je punomoćijem i bogatim darovima.
Carica Jelena, kako kazuje Jevsevije, ta starica uputi se na Istok sa mladalačkom brzinom, da bi se poklonila mestu gde su stajale noge Gospodnje. Došavši tamo, ona zateče u Svetoj Zemlji veliku pustoš, pošto su neznabošci, iz mržnje prema hrišćanstvu, mnoge svetinje porušili, neke naružili, neke zatrpali. Sam grob Gospodnji bio je zatrpan đubretom; a na brežuljku do samog groba bilo je podignuto idolište „sladostrasnom demonu ljubavi“ – Veneri. Tada blagočestiva carica Jelena iz svojih sredstava podiže prekrasne crkve: nad pećinom Roždestva Hristova, na Gori Maslinskoj – na mestu Vaznesenja Gospodnja, u Getsimaniji – na mestu Uspenja Presvete Bogorodice, pored duba Mavrijskog na mestu gde se Bog javio Avraamu.
No glavna briga blagočestive carice bila je da ispuni želju svoga sina: pronađe samo Krsno Drvo, na kome je bio raspet Spas sveta. Ali mesto gde je bio sakriven Krst Gospodnji bilo je nepoznato. Stoga blažena Jelena sazva sve Jevreje u Jerusalimu i raspitivaše ih gde je, na kom mestu sakriven Krst Gospodnji. Oni odricahu da išta znaju o tome. Ali kad im carica zapreti mukama i smrću, oni ukazaše na nekog vrlo starog Jevrejina, Judu, da on možda zna što o tome. Ali i Juda odricaše da išta zna o tome. No kada ga carica baci u jedan dubok rov, gde on ostade neko vreme, on obeća da će kazati. Izvađen iz rova, on kaza da se Krst Gospodnji nalazi ispod Venerinog hrama na brežuljku. Carica Jelena naredi da se hram Venerin sruši, da se sav materijal ukloni, i onda kopa. Pošto idolište Venerino bi srušeno, sveti patrijarh jerusalimski Makarije održa molepstvije na poruganom mestu, i onda stadoše kopati. I ubrzo iz zemlje se stade razlivati divan miris, i bi otkopan grob Gospodnji i Golgota, i u njihovoj blizini pronađena tri krsta, i pored njih tablica sa natpisom i česni klinci. Ali nastade nedoumica oko toga koji je od tri krsta Gospodnji. No po promislu Božjem dogodi se da tada iznošahu jednog mrtvaca na sahranu; patrijarh Makarije naredi da pratnja stane, i da se krstovi jedan za drugim meću na mrtvaca. I kada Krst Hristov bi položen na mrtvaca, mrtvac tog časa vaskrse. Videći to čudo, svi se obradovaše i proslaviše silu Životvornog Krsta Gospodnjeg. Carica se s radošću pokloni Krstu i celiva, a sa njom i sva njena svita. No pošto zbog mnoštva naroda mnogi ne mogahu prići, videti i celivati Krst, to moliše da ga makar izdaleka vide. Tada patrijarh Makarije, stavši na uzvišicu, satvori vozdviženje (= uzdizanje, podizanje) Časnoga Krsta, pokazujući ga svemu narodu, a sav narod vikaše: Gospode, pomiluj! To prvo Vozdviženje Krsta Gospodnjeg bi 326. godine. Od tada Pravoslavna Crkva praznuje taj događaj svake godine 14 septembra – Krstovdan. Tom prilikom se mnogi neznabošci i Jevreji obratiše ka Hristu, među njima i Juda koji pokaza mesto. On pri krštenju dobi ime Kirijak; potom postade patrijarh jerusalimski, a za vreme Julijana Otstupnika bi mučen za Hrista, i tako postrada kao mučenik[6].
Česni Krst bi zatim stavljen u srebrni kovčeg na čuvanje i radi poklonjenja. A sveta Jelena uze česticu Životvornog Krsta da nosi svome sinu kao dar. I sagradi blažena carica u Svetoj Zemlji još osamnaest crkava, pored gorespomenutih; sve ih veoma ukrasi i snabde svima potrebama, pa se vrati u Carigrad, noseći sa sobom česticu Drveta Životvornog Krsta i svete klince, kojima beše prikovano Telo Hristovo. Posle toga blažena carica požive još neko vreme, pa se 327. godine, u svojoj osamdesetoj godini, prestavi Gospodu, kome svojim životom dobro ugodi, i bi česno pogrebena.
Dobivši od matere, blažene Jelene, skupocenu riznicu – česticu Časnog Krsta, car Konstantin odluči da ukrasi grob Gospodnji i podigne hram, koji bi bio „veleljepniji od svih hramova“. I zaista, kad je bio podignut, hram je predstavljao čudo od lepote, da je sve savremenike dovodio u ushićenje. Istoričar Jevsevije najpohvalnijim rečima opisuje neiskazanu lepotu toga hrama.
Svoju brigu o Hristovoj Crkvi blagočestivi car je rasprostirao i na njen unutrašnji život. U jedinstvu Crkve on je gledao najsigurniji zalog za napredak države. Ali u njegovo vreme Crkva je bila uznemiravana od nekih unutrašnjih nesuglasica i nereda. Tek što se zacari u Rimu, Konstantin s tugom saznade za sukobe među hrišćanima u Africi. Tamo je planula borba zbog postavljenja za episkopa kartagenskog Cecilijana – „izdajnika“[7]; a njegovi su protivnici izabrali sebi za episkopa Majorina, koji ubrzo umre, i na njegovo mesto bi doveden kolovođa pobune protiv Cecilijana Donat, prezviter kartagenski. Pristalice Donatove – „donatisti“, zbliživši se sa novacijanima[8], stadoše tvrditi da oni sačinjavaju Crkvu Hristovu, i u svome ludom fanatizmu nisu se ustručavali da otimaju hramove od svojih protivnika. Zbog toga car Konstantin posla u Kartagenu svog ljubljenog i uvaženog episkopa Osiju[9], da tu stvar izvidi i protivnike izmiri, i da u isto vreme razda novčanu pomoć tamošnjim siromašnim hrišćanima. Potom po carevom naređenju biše održana dva sabora protiv donatista: jedan u Rimu, drugi u Arelatu. Osuda, izrečena protiv raskolnika donatista na ova dva sabora, bi potvrđena saborom u Milanu 316. godine, na kome je Konstantin lično pretsedavao. Posle pobede nad Likinijem 323. godine, Konstantin zateče na Istoku silne sporove povodom Arijeve jeresi.[10] Istoričar Jevsevije ovako opisuje to stanje: „Sporove su vodili ne samo pretstavnici Crkve, nego se i narod beše podelio; stvari su uzele tako nedoličan obrt, da je božansko učenje podvrgavano uvredljivim potsmesima čak i u neznabožačkim pozorištima“. Došav u Nikomidiju, Konstantin bi veoma iznenađen razdorima, izazvanim arijanstvom. No u početku on nije shvatio važnost tih događaja. Ali je ipak obratio pažnju na to. U prvo vreme on uputi opširnu poslanicu episkopu Aleksandru i Ariju, moleći ih da prestanu sa međusobnim razdorom. Po carevom mišljenju, neopravdana je episkopova neopreznost i oštro postavljanje pitanja, a kriv je Arije što je prekinuo opštenje, ne pokoravajući se episkopu. Sa tom poslanicom, Konstantin uputi u Aleksandriju episkopa Osiju, da na licu mesta izvidi tu stvar i poradi na umirenju Aleksandrijaca. Osija izvrši carev nalog. Istina, on ne uspe da izmiri protivnike, ali iz isleđenja spora on iznese ubeđenje: da Arijeva jeres nije pusto praznoslovlje, već ozbiljna pretnja samom temelju hrišćanske vere, jer vodi odricanju celokupnog hrišćanstva.
Episkop Osija se vrati k caru 324. godine i izloži mu ozbiljnu opasnost koju pretstavlja arijanski pokret. Tada se Konstantin reši da sazove Vaseljenski Sabor, kao jedino sredstvo za umirenje Crkve. Car odredi da se Sabor sastane u gradu Nikeji[11], i učini sve da se episkopima olakša put do Nikeje. U Nikeju onda doputovaše episkopi iz Egipta, Palestine, Sirije, Mesopotamije, Male Azije, Grčke, Persije, Jermenije; iz Rima, umesto prestarelog episkopa, dođoše dva prezvitera. Među sakupljenim episkopima behu: prestareli Aleksandar aleksandrijski, prvi izobličitelj Arija, koji sa sobom beše doveo arhiđakona Atanasija, hrabrog darovitog borca protiv arijanaca, koji kasnije bi arhiepiskop aleksandrijski i dobi naziv: Veliki; zatim sveti Nikolaj, episkop grada Mira Likijskog; pa sveti Spiridon Čudotvorac. Na Sabor su došli episkopi sa prezviterima i đakonima, te ih je bilo preko 2000 duša, od kojih 318 episkopa.
Sabor bi otvoren meseca juna 325. godine[12] u ogromnoj palati carskog dvorca. Kada se svi sabraše, u dvoranu uđe car Konstantin, obučen u svoju sjajnu carsku odoru. On ćutke priđe svojoj zlatnoj stolici, i ne sede dok mu episkopi ne predložiše da sedne. Zatim, saslušavši pozdravno-zahvalne govore Evstatija antiohijskog i istoričara Jevsevija kesarijskog, Konstantin se sam obrati Saboru rečju, u kojoj izrazi svoju radost što vidi tako veliki skup otaca, i moljaše ih da miroljubivo reše sporna pitanja. „Bog mi je pomogao, govoraše on tada, da svrgnem nečestivu vlast gonitelja, ali je za mene nesravnjeno bolnija od svakog rata, i nesravnjeno pagubnija od svake krvave bitke unutrašnja međusobna borba u Crkvi Božjoj“.
Arijanci su se na Saboru držali smelo i samouvereno; na njihovoj je strani bilo do 17 episkopa, na čelu sa prestoničkim arhijerejem, koji je imao veza u carskom dvoru. Arije je uporno branio svoje učenje, upotrebljavajući svu svoju krasnorečivost. Ali nepokolebljiva, ubeđena privrženost saborskih otaca crkvenom učenju posrami lažnu mudrost bogohulnika. Duboko i svestrano poznavajući istine hrišćanske vere, oci Sabora su snažno i uspešno opovrgavali arijansku jeres. U tome se naročito odlikovao aleksandrijski đakon Atanasije. On je svojom bogonadahnutom rečitošću kidao kao paučinu lukavo krasnorečje jeretika. Sporovi su bili vatreni i dugi. Ali je na kraju bilo jasno, da je arijansko učenje daleko od istine, lažno i bezbožno.
Osudivši arijanstvo potpuno i odlučno, oci Sabora odlučiše da vernima dadu tačno ispovedanje pravoslavnog učenja – Simvol vere. I sveti oci Sabora sastaviše Nikejski simvol vere, opšteobavezan za celu Vaseljeneku Crkvu.
Završna svečana sednica Nikejskog Vaseljenskog sabora održana je u Nikeji u carskom dvorcu 25. avgusta 325. godine. Praštajući se sa ocima Sabora, car ih je u svojoj oproštajnoj reči molio da imaju mir među sobom. „Čuvajte se, govoraše im on, gorkih sporova između sebe. Neka niko nema zavisti prema onima koji pokazuju naročitu mudrost: vrednost svakoga smatrajte zajedničkom sopstvenošću cele Crkve. Oni viši i odlučniji neka ne gledaju osiono na one niže: Bog jedini zna ko je odličniji. Savršenstva retko gde ima, i treba biti snishodljiv prema slabijoj braći; mirna sloga skupocenija je od svega. Spasavajući neverujuće, imajte na umu da nije moguće ubediti svakoga učenim rasuđivanjem; pouke treba saobražavati prema različnim raspoloženjima svakoga po ugledu na lekare koji svoje lekove upotrebljavaju prema raznim bolestima“.
Posle toga car Konstantin je živeo još deset godina i uvek se verno držao Nikejskog ispovedanja vere, i revnosno se starao da u svome carstvu utvrdi duh hrišćanske pobožnosti. Posedujući opšte obrazovanje, a posebno i bogoslovsko, on je vodio razgranatu prepisku sa pretstavnicima Crkve po pitanjima vere, pobožnosti i ustrojstva hrišćanskog života, a neretko je i u svome dvoru istupao pred skup dvorjana i naroda s poukama o veri i pobožnosti. Neobično trudoljubiv, car nije trpeo nerad. Velikodušan i vrlo skroman, on nije voleo ovacije. Stojeći sam na velikoj moralnoj visini, Konstantin je želeo da sve koji su dolazili s njim u dodir podigne do te visine. Tako, jednom prilikom on urazumi jednog velmožu – zelenaša na sledeći način. Pozva ga k sebi, pa ga uhvati za ruku i upita: Do kakvih razmera ćemo pružati svoju pohlepnost? Zatim, obeleživši kopljem na zemlji prostor u veličini čovekova rasta, reče mu: Kada bi ti stekao sva bogatstva ovoga sveta i zagospodario svima stihijama zemlje, i tada se nećeš koristiti ničim većim od ovakvog parčeta zemlje; no i to je pitanje, da li bi se udostojio dobiti to!
Drugom jednom prilikom, saslušavši laskavu reč jednog lica od položaja, koje nazivaše cara blaženim i govoraše da će on, „udostojen u ovom životu da vlada nad svima, i u onom životu upravljati zajedno sa Sinom Božjim“, Konstantin mu odgovori nežno: „Bolje je, pomoliti se za cara da se on u onom svetu udostoji biti sluga Božji“.
Darežljivost careva tekla je kao velika reka; on je, po svedočanstvu svojih savremenika, „od jutra do mraka tražio kome da učini neko dobro“; uboge, i uopšte ljude izbačene na ulicu, on je snabdevao i novcem, i hranom, i odećom; o siročadi on se brinuo mesto oca; devojke, koje su ostale bez roditelja, on je udomljavao. Naročito je mnoga dobra činio na Uskrs. U svojoj novoj prestonici on je zaveo običaj, da se na Uskršnju noć po svima ulicama pale visoki stubovi od voska, kao neke plamene buktinje, te je ta tajanstvena noć postajala svetlija od dana, a izjutra je car svima nevoljnima obilno razdavao poklone. Tako je radio i o drugim praznicima i svečanostima.
Poslednje godine, a naročito poslednji dani zemnoga života cara Konstantina, i njegova končina, bili su dostojni završetak njegove pobožne nastrojenosti. Još dok je smrt bila daleko od njega, on se počeo pripremati za nju. U svojoj novoj prestonici on podiže hram u ime svetih Apostola, i u sredini – bi udešena grobnica. U početku nije bilo jasno radi čega je to učinjeno, a potom se ispostavilo da je blagočestivi car spremio grobnicu za sebe. Misao o smrti postade za cara predmet napregnutog razmišljanja, čim on stade osećati opadanje svojih fizičkih sila. Godine 337. on poslednji put svečano otpraznova u Carigradu Uskrs i ubrzo zanemože. Predosećajući blisku končinu, on se sav predade svetim upražnjavanjima: često je klečeći revnosno izlivao svoje plamene molitve pred Bogom. Po savetu lekara on u to vreme pređe u grad Eleonopolj[13] da se tamo leči u toplim vodama. No pošto mu od kupanja u toplim vodama ne bi ništa bolje, on pređe u Nikomidiju. Tu ostavi zaveštanjem carstvo trojici sinova svojih. Svoju poslednju zahvalnu molitvu Bogu car završi ovim rečima: „Sada se osećam istinski blažen, jer imam čvrstu veru da sam se pričestio Božanskom svetlošću i udostojio besmrtnog života“.
Veliki i ravnoapostolni car Konstantin predade svoju svetu dušu u ruke Nebeskog Cara – Hrista Boga na sam dan Pedesetnice 337. godine, u svojoj 65 godini. Telo njegovo bi svečano preneseno u Carigrad, i sahranjeno, po njegovom zaveštanju, u crkvi svetih Apostola. I sada sveti ravnoapostolni car živi beskonačnim životom u večnom carstvu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava kroza sve vekove, amin.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
PAHOMIJA – RUSKOG
 
Rodom iz Male Rusije, sin pobožnih roditelja. U mladosti uhvate ga Tatari i prodadu jednom Turčinu kožaru kao roba[14]. Ovaj ga odvede u svoje mesto Usaki u Filadelfiji (u Maloj Aziji), i truđaše se da Pahomija nauči ne samo svome zanatu nego i svojoj veri. Videći kako Pahomije odlično izučava njegov zanat, ali mrzi njegovu veru, Turčin ga bijaše, zlostavljaše, zaplašivaše, lišavaše hrane. A Hristov dični vojnik sve to s radošću podnošaše punih dvadeset sedam godina, koliko provede u ropstvu, i služaše svoga gospodara veoma revnosno i predano. To pobudi njegovog gospodara da mu ponudi svoju kćer za ženu i da ga načini svojim naslednikom, samo ako se odrekne Hrista. No divni mladić, vatreni lju6itelj celomudrija, sve to nizašta ne smatraše, držeći se apostolovih reči: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Nevolja li ili tuga? ili glad? ili gonjenje? ili golotinja? ili mač? (Rm. 8, 35).
Kada na kraju krajeva uvide da je Pahomije nepokolebljiv u svojoj veri, gospodar mu darova slobodu, i dozvoli mu da ide kuda hoće. Pripremajući se za odlazak, Pahomije se razbole. Turci koji ga kao bolesna posećivahu, skovaše laž kako je Pahomije, tobož, rekao da će se odreći Hrista i postati Turčin. Stoga mu posle bolesti doneše tursko odelo i obukoše, ali ga ne obrezaše. Pahomije ode odatle u Smirnu; tamo zbaci sa sebe tursko odelo, i otputova u Svetu Goru.
U Svetoj Gori pri manastiru svetog Pavla, Pahomije nađe sebi starca duhovnika u licu jeromonaha Josifa, čoveka dobrodeteljna i mudra. Njemu Pahomije ispovedi svu dušu svoju, zamoli ga da ga primi za svoga poslušnika, i da ga zamonaši, – što i bi. I tako Pahomije prožive sa njim dvanaest godina, podražavajući ga u svakoj vrlini. Potom provede još šest godina pored prepodobnog Akakija Kapsokalivitskog, čoveka čudesnog življenja monaškog. I kao trudoljubiva pčela Pahomije skupljaše med sa cveća raznovrsnih vrlina, te tako svima tamošnjim ocima postade primer i uzor monaškog života. Pri svem tom Pahomije svim srcem željaše da postrada za Gospoda Hrista: na to ga je potsticala s jedne strane božanska ljubav, a s druge – to što je, možda, za vreme njegove bolesti u Usaki iz njegovih usta nepažnjom izašla neka reč odrečenja, radi koje ga Turci i obukoše u njihovo zeleno odelo.
Ovu svoju želju za mučeništvom on otkri svome starcu. Starac ga silno izruži i izgrdi, smatrajući da mu je to došlo od gordosti. Ali pošto ova želja ne napuštaše Pahomija, starac ga godinu dana ispitivaše pomoću raznih poslušanja i teskoba. I kada nađe da je Pahomije svim srcem gotov na stradanje, onda njih dvojica stadoše postom i bdenjem moliti Boga da im pokaže da li je to Njemu po volji. Zatim o toj stvari raspitaše većinu vrlinskih otaca svetogorskih, i nađoše da se svi oni slažu sa Pahomijevom željom.
Naoružani molitvama i savetima ovih otaca, Pahomije i njegov starac Josif otputovaše u Usaki, zavičaj bivšeg Pahomijevog gospodara. Tamo starac Josif ostade u stanu, a Pahomije žurno ode kući svoga gospodara, a zatim na trg, ne bi li ga prepoznali. Turci ga prepoznaše i odmah zgrabiše, i odvedoše pred sudiju govoreći: To je onaj rob što se u bolesti odreče Hrista i kome mi posle bolesti obukosmo naše zeleno odelo, a sada, gle, kako je obučen! – Sudija upita Pahomija, da li je to istina. A Pahomije sav radostan neustrašivo izjavi: da se nikada ni rečju ni mišlju nije odrekao Gospoda Hrista, i da ispoveda Hrista – savršenog Boga i savršenog čoveka, i da je za to svoje veroispovedanje gotov podneti bezbroj muka i svaku vrstu smrti.
Slušajući to i gledajući Pahomijevu neustrašivost, sudija stade strahovito pretiti Pahomiju i grditi ga. Zatim mu reče: Pošto si se jednom odrekao hrišćanske vere, ti više ne možeš nositi to hrišćansko odelo. Nego biraj jedno od dvoga: ili se odreci Hrista, ili budi gotov na najstrašniju smrt. – Hristov mučenik odgovori: Ne dopusti, Hriste Care, da se ni u najsitnijoj misli svojoj ne odreknem presvetog imena Tvog! Evo, gotov sam radi ljubavi Tvoje i u oganj i u smrt!
Kada to ču, sudija naredi da mučenika bace u najmračniju tamnicu, u kojoj Pahomije ostade kao usred drugog raja, u postu, u bdenju, bez ikakve ljudske utehe, hranjen jedino božanskom nadom. Trećega pak dana Pahomije bi osuđan na smrt. Kada tamničar donese mučeniku ovu vest, on je primi kao najslađu poslasticu; i prekomerno radostan on slavljaše ime Gospodnje, i svu tu noć provede na molitvi. „Ujutru odvedoše svetog mučenika pred sudiju. Sudija mu reče: Zbog svoje nepopustljivosti ti moraš u smrt; pazi da ti kajanje ne dođe suviše kasno. – Na to prepodobni Pahomije odgovori sa pređašnjom neustrašivošću: Sudijo, ja se nikada neću odreći Hrista mog, makar me ti predao na hiljade najljućih smrti. Što imaš da činiš, čini brže.
Čuvši to, sudija izreče završnu presudu. Prisutni Turci vezaše mučenika i odvedoše na gubilište izvan grada. Njima se putem pridružiše drugi Turci, i neki hrišćani. Jedni Turci ismevahu svetitelja, drugi ga pljuvahu, a treći ga nagovarahu da se odrekne Hrista. Međutim mučenik, sav pogružen u molitvu, hitaše mnogoželjenim putem mučeništva. Kada stigoše na gubilište mučenik kleče, no dželat mu i tada savetovaše da se odreče Hrista, i tako sačuva život. Međutim sjajni junak Hristov mu reče: Izvrši što ti je naređeno, i nemoj uzalud gubiti vreme.
Tada mu dželat otseče glavu, i tako blaženi Pahomije primi venac mučeništva[15]. A česne mošti njegove uzeše hrišćani posle tri dana i pogreboše ih. Dželat pak posle toga obesomuči se, i vikaše, i bacaše penu, i juraše po gradu, dok nakon nekoliko dana ne izdahnu bedno.
Za sve to vreme starac duhovnik svetog mučenika jeromonah Josif nalažaše se u gradu; i kad saznade za mučeničku smrt svoga učenika, on sa radošću i suzama zahvali Bogu. Zatim ode na mesto gde ležaše telo svetog mučenika, i videvši ga reče mu sa suzama radosnicama: Eto, Pahomije moj, doživeo si za čim si odavno žudeo; molim te, moli se za mene Gospodu, i za sve koji te budu prizivali. – I to se stvarno poče zbivati posle nekoliko dana. Ovog prepodobnog Josifa obuze neki silan strah i malodušnost, a mučenik Pahomije javi se u snu svome starcu sav svetao i radostan, i reče mu: Ne boj se, starče; nikakvo te zlo neće zadesiti. – I tog časa iščeze iz starčeva srca strah i malodušnost, Isto tako jedna hrišćanka iz tog mesta, koja je od rane mladosti bolovala od neizlečive glavobolje, prizvavši sa verom u pomoć svetog prepodobnomučenika Pahomija i pomazavši krvlju njegovom glavu svoju, potpuno se isceli od svoje dugogodišnje bolesti. Molitvama svetog prepodobnomučenika Pahomija neka se i mi iscelimo od svojih duhovnih nemoći i udostojimo Carstva Nebeskog. Amin.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG KNEZA
KONSTANTINA I DECE NJEGOVE MIHAILA I TEODORA
 
Sveti Konstantin, potomak svetog Vladimira krstitelja Rusije, mlađi sin velikoga kneza Svjatoslava Jaroslaviča, sam izmolio od oca sebi grad Murom, naseljen neznabošcima, da bi tamo uveo hrišćanstvo. I on krenu sa porodicom, duhovništvom, vojskom i slugama u Murom. No ispred sebe posla svog sina Mihaila k Muromljanima, da ih pripremi za dolazak kneza. No Muromljani ubiše Mihaila, i stadoše se spremati za boj. Međutim kada knez sa velikom vojskom stiže pod grad, Muromljani se smiriše i kneza primiše. Knez podiže dve crkve: Blagoveštenja, i svetih: Borisa i Gljeba. Knez je prizivao Muromljane, i blago i krotko ih ubeđivao da ostave neznaboštvo i prime Hristovu veru. To isto radilo je i sveštenstvo. Ali jednoga dana, grupa nezadovoljnih neznabožaca pobuni se i primače kneževom domu, preteći mu smrću. Knez se pomoli Bogu i sa ikonom Božje Matere izađe pred pobunjenike. To tako porazi neznabošce, da se oni smiriše i izjaviše želju da prime krštenje. I krštenje Muromljana bi obavljeno svečano, kao pod svetim Vladimirom u Kijevu. Tako blagorodni knez u gradu Muromu utvrdi veru Hristovu i žitelje njegove izbavi od idolopokloničke zablude. U tome knezu beše revnosni pomoćnik njegov sin Teodor. Sveti knez prestavi se 1129. godine, i telo njegovo bi pogrebano u crkvi Blagoveštenja, pored sinova Mihaila i Teodora. Godine 1553. svete mošti blagovernih kneževa obretene su netljene, i počivaju u Blagoveštenskom manastiru u gradu Muromu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KASIJANA GRKA, UGLIČSKOG ČUDOTVORCA
 
Rodom Grk; potomak knezova Maknuvskih; dobio odlično obrazovanje; u Rusiju došao u sviti princeze Sofije Paleolog k velikome knezu Jovanu III, 1473. godine. On izjavi želju da ostane u Rusiji. Veliki knez mu predlagaše visoke položaje, ali on to smireno odbi, i zauze skromni položaj bojarica kod Rostovskog arhiepiskopa Joasafa. Godine 1488. arhiepiskop Joasaf se povuče sa episkopskog prestola u Terapontov Bjelojezerski manastir; sa njim ode i Konstantin, željan mira i tišine. U manastiru Konstantin vođaše strog podvižnički život, mada još i ne beše postrižen. U noćnom viđenju njemu se javi sveti Terapont i naredi mu da se postriže. Konstantin obavesti o tome arhiepiskopa Joasafa; ovaj mu savetova da to učini; i Konstantin narednog dana primi monaštvo, dobivši ime Kasijan. Nakon nekog vremena prepodobni Kasijan otide na reku Učmu, na 22 vrste od Ugliča, i osnova svoj manastir. Slava njegova brzo se raznese po okolini, i mnogi stadoše dolaziti radi blagoslova i pouke. Prepodobni Kasijan je sve primao s ljubavlju i učio ih putu spasenja. Upokoji se on u miru 4. oktobra 1504. godine. Svete mošti njegove pokoje se u crkvi njegovog manastira.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AGAPITA MARKUŠEVSKOG
 
Najpre se dugo vreme podvizavao kao monah u Soljvičegodskom Borisogljebskom manastiru. No njemu se u snu javi sveti Nikolaj i naredi mu, te on ode i osnova u pustinjskom mestu manastir na reci Markuši. Prepodobni provođaše sve vreme u uzdržanju, bdenju, postu i molitvi; i da bi umrtvio telo on nošaše na telu verige sve do smrti svoje. Glas o svetosti njegova života pronese se u okolini, i k njemu počeše dolaziti mnogi dovodeći svoje bolesnike, i prepodobni ih isceljivaše. Pritom on dosta postrada od nekih rđavih ljudi; pa se nađoše i tako zle osobe koje ubiše ovog Božjeg čoveka 1558. godine. Svete mošti njegove počivaju u hramu njegovog manastira. A iznad njih vise verige, koje je sveti podvižnik nosio za života svog na zemlji, no koje biše skinute s njega posle njegove končine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ukazom cara Dioklecijana od 23. februara 303. godine naređivalo se da se hrišćanstvo iskoreni sa svima svojim ustanovama i hramovima. Tada je žestoko gonjenje otpočelo pljačkanjem i rušenjem od strane vojske hrišćanskog hrama u Nikomidiji, prestonici Istočne Rimske carevine, gde je odjednom bilo spaljeno dvadeset hiljada hrišćana; zatim su užasi gonjenja zahvatili Siriju, Palestinu, Malu Aziju i Egipat s Italijom. O svireposti tih gonjenja Laktancije piše: „Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mučenja koja su hrišćani podnosili:… gvožđe se tupilo i lomilo; ubice su se zamarali, i radili na smenu, po redu“…
  2. Radi lakšeg upravljanja ogromnom Rimskom carevinom, car Dioklecijan je razdeli na dve polovine: Istočnom je upravljao on sam, uz sacarovanje cezara Galerija, i živeo u Nikomidiji; a Zapadnoj je postavio za cara Maksimijana, a za njegovog sacara – cezara Konstancija Hlora, koji je neposredno upravljao Galijom i Britanijom.
  3. Konstantin je bio jedini sin Jelene; Konstancija je bila kći druge žene Hlorove, Teodore, od koje je Hlor imao i drugu decu.
  4. Taj se monogram sastojao iz dva slova: X i R, u kome je prvo slovo pokrivalo drugo.
  5. Car Konstantin bi kršten 337. g. u Nikomidiji od episkopa Evsavija.
  6. Spomen njegov praznuje se 28. oktobra.
  7. Izdajnicima su za vreme gonjenja hrišćana nazivali one koji su iz straha predavali neznabošcima sveštene predmete; za Cecilijana se govorilo da je goniteljima predao sveštene knjige, što nije bilo tačno.
  8. Novacijani su učili da pale za vreme gonjenja, i uopšte one koji teško, „smrtno“ greše, treba primati u opštenje s Crkvom ne kroz pokajanje nego kroz ponovno krštenje.
  9. Osija, rodom iz Španije, episkopstvovao preko 50 godina; u vreme Dioklecijanovog gonjenja proslavio se kao ispovednik Hrista. Bio episkop u Korduvi. Car Konstantin pozvao ga na svoj dvor i okružio ga ljubavlju i poverenjem. U ondašnjem hrišćanskom društvu bilo je rasprostranjeno mišljenje, da na cara Konstantina ima silan uticaj njegov ljubljeni savetnik – episkop Osija.
  10. Arije je bogohulno učio da Isus Hristos nije večni i bespočetni Bog, nije jednosuštan sa Bogom Ocem, i bilo je vremena kada Njega nije bilo. Arije je dobio obrazovanje u Antiohiji u školi mučenika Lukijana; postavši prezviter u Aleksandriji skrenuo je na sebe pažnju svojom umnom darovitošću i strogim životom. Gord zbog toga, nije obraćao pažnju na savete i opomene svoga episkopa Aleksandra; pa se nije pokorio ni saboru, sazvanom od episkopa, koji ga je osudio. Osim toga, zavodeći klir i narod svojom krasnorečivošću, on se postarao te je kukolj svoga lažnog učenja posejao i van granica svoje pomesne Crkve. Imajući dosta pristalica, on je uputio izaslanstvo sa žalbom mnogim episkopima istočnih crkava. Tamo je našao pristalice, na čelu sa Jevsevijem nikomidijskim, školskim drugom svojim, srodnikom carevim, i stoga čovekom uticajnim. Jevsevije, prestonički episkop (to je bilo još za vreme cara Likinija, kome je Nikomidija bila prestonica) nije priznao autoritet suda aleksandriskog episkopa. U pismu Ariju Jevsevije je pisao: „Prekrasno umujući, želi da svi tako umuju, jer je svakome jasno da stvorenoga nije bilo dok nije uvedeno u postojanje; a što je uvedeno u postojanje, to ima početak“. Stoga se episkop aleksandriski našao u teškom položaju, i on se 318. godine reši na krajnju meru: sazva sabor od sto episkopa; odluči od crkve Arija i njegove pristalice; otera bogohulnika iz Aleksandrije, i okružnom poslanicom obavesti o tome sve crkve. Ali ova mera još više raspali arijanske sporove i njihov plamen raznese po celom Istoku. Stvar Arijeva je na taj način izgubila pomesni karakter i dobila opšti crkveni značaj.
  11. Nikeja, sada bedno naselje Isnik, a tada ogroman i bogat grad, glavni grad primorske oblasti Vitinije. Nikeja je bila vezana sa morem pomoću jezera, te je bila podjednako pristupačna i s mora i sa suva. U Nikeji se nalazio ogroman dvorac carski i mnogo građevina, gde su se komotno mogli smestiti sabrani episkopi i klirici, a udaljena je bila svega 20 milja od Nikomidije, ondašnje careve rezidencije.
  12. Spomen sv. Prvog Vaseljenskog Sabora praznuje se 29. maja (videti tamo opširnije) i u nedelju Sv. Otaca pred Pedesetnicu – Duhove.
  13. Nalazio se nedaleko od Nikomidije.
  14. Zajedno sa svetim Pahomijem i drugima tada bi zarobljen i prodan u Malu Aziju i sv. novi ispovednik Jovan Ruski, koji se slavi 27. maja.
  15. Postrada sveti Pahomije na sv. Vaznesenje 7. maja 1730. godine, zbog čega se njegov spomen u Svetoj Gori i slavi toga dana. Njegove sv. mošti počivaju na Patmosu.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *