NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
AKEPSIMA episkopa, JOSIFA prezvigera i AITALA đakona
 
U zemlji Persiji, u gradu Naesonu, bejaše blagočestivi episkop Akepsim. Od mladosti svoje prohodeći svaku vrlinu, on sveto požive sve do starosti svoje. Iako mu već beše osamdeset godina, on ne iznemože od truda, podvizavajući se veoma postom i molitvom, i revnosno se starajući o poverenom mu stadu. No on pokaza preveliki podvig pri končini svojoj, kada junački odstoja sve do krvi za Gospoda svoga, za koga i dušu svoju položi posle dugih i teških mučenja. On još na nekoliko godina pre mučeničkog podviga svog dobi ovakvo proročanstvo o svome stradanju: Kada jednom on seđaše u svome domu, jedno momče njegovo ispuni se proročkoga duha, celiva ga u glavu i reče: Blago ovoj glavi, jer će za Hrista primiti mučenje! – On se obradova ovom proročanstvu i reče: Neka mi bude, čedo, po reči tvojoj. – U to vreme sa Akepsimom seđaše jedan njegov dragi prijatelj, episkop obližnjega grada. Čuvši reči što ih momče izgovori, on se osmehnu i upita momče: Reci mi, čedo, znaš li što i o nama? – Bogonadahnuto momče odgovori: Ti nećeš više videti grad svoj, nego ćeš se prestaviti na putu k njemu, u selu Etradan.
Proročanstvo ovog dečaka ispuni se na oba episkopa: jedan umre na putu, u spomenutom selu, a glava episkopa Akepsima stvarno se udostoji mučeničkog venca. To ce zbi na sledeći način. Neznabožni persijski car Sapor[1] diže u zemlji svojoj veliko gonjenje na hrišćane. U sam dan spasonosnih stradanja Hristovih on razasla u sve krajeve svoje zemlje naređenje: da budu pobijeni po svoj Persiji svi koji ispovedaju Hrista. I bi u to vreme od strane neznabožaca bez milosti pobijeno po gradovima i selima bezbrojno mnoštvo hrišćana. Osobito žreci i volhovi[2] besnijahu protiv hrišćana; oni revnosno tragahu za onima koji su se skrivali, izvlačahu iz domova i skrivališta i predavahu ljutoj smrti. Neki pak od vernih sami im se predavahu u ruke i radosno prolivahu krv svoju. Mnogi od dvorjana u carskim palatama biše pobijeni za Hrista. Među njima i evnuh Azadis, ljubimac carev, bi ubijen kao istinski sluga Isusa Hrista i ispovednik presvetog imena Njegovog.
Car doznavši za smrt svog ljubimca evnuha Azadisa, veoma se ožalosti, i prekrati sveopšti pokolj hrišćana: on izdade naredbu da se smrću kažnjavaju samo vođe i učitelji hrišćanske vere. Kada ova naredba careva bi objavljena svuda, starešine volhova i žrečeva vrlo brižljivo prohođahu Persiju ištući hrišćanske episkope i sveštenike i ubijajući ih na razne načine. U to vreme bi uzet i sveti episkop Akepsim. Kada ga izvođahu iz doma, neko od njegovih domaćih pristupi k svetitelju i šapnu mu na uvo: Daj neko uputstvo o domu svom. – A sveti Akepsim, pokazujući rukom na dom, reče: To više nije dom moj, jer ja bespovratno odlazim u dom višnji.
Po dolasku u grad Arbelu[3] sveti Akepsim bi izveden pred kneza volhova, kome beše ime Adrah. Knez upita svetitelja: Ko si ti? – Svetitelj gromko izjavi da je hrišćanin. Knez ga upita: Je li istina što se priča o tebi, da ne slušaš carsko naređenje i propovedaš Jednoga Boga? – Svetitelj neustrašivo odgovori: Istina je sve što si o nama čuo: ja propovedam Jednoga Boga, i sve koji dolaze k meni savetujem da poznadu Njega i veruju sa mnom u Njega. – Knez reče: Mi smo slušali o tebi da si mudriji od drugih, a sada vidimo da ni po čemu nisi pametniji od nerazumne dece: jer kakva je to mudrost protiviti se carevom naređenju i ne klanjati se presvetlom suncu i ognju, kojima se i sam car poklanja? – Svetitelj odgovori: I vaš car i vi s njim potpuno ste poludeli, jer ostavivši Tvorca vi se klanjate tvorevini. – Knez sa gnjevom reče: Ti nazivaš ludima nas koji počitujemo takvu stihiju i klanjamo se suncu koje sve i sva oživljuje i osvetljuje? Lažljivi starče, ti si sam zaista lud, i ako se ne pokoriš carevom naređenju, onda te starost tvoja neće izbaviti od teških muka, niti će te tvoj raspeti Bog osloboditi iz naših ruku. – Svetitelj na to reče: Neka umuknu, bezbožniče, tvoja odvratna usta koja hule Boga mog! Ti hoćeš da me uplašiš svojim pretnjama, da bih ja odstupio od otačkih predanja, kojima se u mladosti naučih i u kojima doživeh do sedine ove. Iako se ti u gordosti svojoj hvališ da me iz ruku vaših neće izbaviti ni starost ni Bog moj, ipak ja neću dati bolje za gore: jer kakva mi je korist osloboditi se iz vaših ruku za ovo malo dana? jer skoro, i mimo vas, potražiće se od mene opšti dug smrtne prirode. Neću se pokloniti suncu, niti ću odati poštovanje ognju, da se niko ne bi nasmejao mojoj starosti, da niko ne bi pomislio da je meni život draži od Boga mog; neću prodati tolika nebeska blaga za kratkotrajni život.
Volh odmah naredi da svetitelja prostru naga na zemlji i da ga čvrsto biju čvornovitim motkama. I on bi toliko bijen po svemu telu, da se zemlja obagri njegovom krvlju. A no dugom bijenju mučitelj ponovo stavi preda se svetog episkopa i reče: Akepsime, gde je Bog tvoj? Neka dođe sada i neka te izbavi iz mojih ruku. – Svetitelj odgovori: Bezakoniče! Bog je moj svuda, ispunjuje nebo i zemlju, i moćan je da me izbavi iz tvojih ruku. No ja molim Njegovu dobrotu, ne da me izbavi od tvoga nasilja, nego da mi podari trpljenje u mukama, da bih, pretrpevši do kraja, dobio venac života. A kakve muke i smrt zaslužuješ ti koji ustaješ na Boga živoga, ti – zemlja i pepeo! Zaista zaslužuješ da sagoriš u ognju, kome se sada klanjaš kao Bogu, da te taj bog tvoj večito peče. – Slušajući to, knez volhova besnijaše od gnjeva, i naredi da svetitelja okuju u teške lance i zatvore u tamnicu.
Narednog dana biše uzeti prezviter Josif, kome beše sedamdeset godina, i đakon Aital, oba – muževi pravedni i sveti, njihova revnost za Boga beše kao revnost proroka Ilije, i reč njihova oštra kao mač oštar s obe strane, koji seče bezbožje. Oni biše dovedeni pred neznabožnog Volha; i on, oholo pogledavši na njih, reče: O, rode izgubljeni! zašto, obilazeći proste ljude, vi ih obmanjujete svojim nepravednim učenjem? – Prezviter odgovori: He obmanjujemo mi ljude, nego ih od obmane obraćamo k istinitome Bogu, koji je Gospod i Spasitelj sunca i ognja i svih vidljivih i nevidljivih tvari: i učenje naše nije nepravedno, jer uči o Jedinom Istinitom Bogu. –
Volh upita: Koje je učenje pravednije: da li ono kojega se drži car i sve njegove vojvode, ili to kome sleduju ljudi bedni, odbačeni, ništi i ništavni kao vi? – Prezviter odgovori: Da, mi smo bedni i odbačeni ljudi u ovome svetu, jer Gospod naš je blagovoljenjem Svojim ne u dušegubnim bogatstvima i gordosti života, nego u siromaštvu i smirenju našem. Sa tog razloga od nas dobrovoljno postaju siromašni i smireni, razdavši svoje imanje u ruke ubogih, zbog čega će nadamo se primiti od Gospoda našeg sto puta onoliko. I kada bismo mi radili na prikupljanju bogatstva, onda bismo se, trudeći se svojim rukama, obogatili više nego ti koji ništa ne radiš već samo plod tuđeg rada jedeš i nasilno prigrabljuješ imanja drugih ljudi, ubogih; nama pak dosta je od truda našeg da i same sebe hranimo koliko treba, i da slabiju braću hranimo. Mi znamo da je bogatima težak put u Carstvo Nebesko, i da oni koji hoće da se obogate padaju u napasti. – Ostavi svoju dugu laž i pokloni se ognju i suncu, reče volh prekidajući mu govor. Prezviter mu na to odgovori: He nadaj se da ćeš me ikada videti gde tvorim bezakonu volju vašu, jer neću ostaviti Stvorivšeg oganj i sunce, niti ću se pokloniti tvorevini.
Čuvši to, volh naredi te svetog prezvitera obnažiše i rastegoše, pa ga ružinim trnovim prućem dotle biše dok mu se sva koža ne odra i ne stade meso otpadati od kostiju. Sav U krvi, svetitelj kliknu: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što si blagovoleo omiti me od grehova mojih u krvi mojoj. – Posle pak dugog bijenja sveti prezviter bi okovan u dvoje gvozdene verige i vrgnut u tamnicu kod svetog Akepsima, gde jedan u drugome nalažahu olakšanje svojim patnjama, uzajamno se tešahu nadom na milost Božiju.
Kada prezviter bi odveden u tamnicu, đakon Aital ostade sam pred knezom volhova, stojeći vezan. Pogledavši na njega, volh ga upita: A ti šta veliš? Hoćeš li ispuniti carsko naređenje? Hoćeš li se pokloniti velikome suncu? Hoćeš li okusiti od žrtvene krvi, da bi se izbavio od zala koja ti predstoje? Ili ćeš ostati uporan i nepokoran kao i ostali? – Sveti đakon odgovori: Delo je tvoje pogane sedine: da piješ idoložrtvenu krv, i da za Boga smatraš ono što je stvoreno od Boga. Ja pak neću da budem tako slep duševnim očima kao ti, i neću uspočitovati tvar više nego Tvorca.
Tada mučitelj naredi da đakonu vežu ruke ispod kolena i da kroz svezane ruke stave veliki kolac, pa da šest dželata, po tri sa svake strane, stanu na krajeve kolca i klackaju se, mučeći na taj način đakona, i da ga zatim nemilosrdno biju ružinim prućem. Klackajući se tako, vojnici razglaviše zglobove mučeniku, a bijući ga ružinim prućem oni mu oderaše telo. Trpeći sve to junački, mučenik reče volhu: Ti se, mučitelju, veseliš, videći iskidano telo čovečije, kao što se pas ili gavran veseli videći leš i želeći da se nasiti njime. Ipak znaj, bezbožniče, da ni u šta ne smatram ove muke.
Volha to još više razjari, i on naredi te svetitelja tukoše još silnije, dok mu kosti ne polomiše i ne otpade meso sa kostiju njegovih. Zatim ga prestadoše tući, pa ponesoše u tamnicu, pošto od ljutih rana on uopšte nije mogao da stane na noge. I kad ga doneše, oni ga kao neko breme baciše kod prva dva stradalca.
Po isteku pet dana sveti mučenici biše odvedeni iz tamnice na mesto zvano Raj, gde beše hram boga ognja, koga neznabožni Persijanci počitovahu. Knez volhova, sedeći tamo na sudištu, upita svete mučenike: Recite mi brzo, da li ćete još ostati u svome bezumlju, ili ćete, promenivši se na bolje, biti s nama jedno? – Sveti odgovoriše: Neka ti bude znano, sudijo, da vera i ubeđenje koje imađasmo s početka, u njemu smo i sada, i u njemu ćemo ostati do kraja. Ni pretnjama, ni mukama, ni darovima, niti ma kojim drugim sredstvom ti nećeš izmeniti naše dobro veroispovedanje. Jedinoga Boga, Gospoda svega, mi znamo i ispovedamo, u Njega Jedinoga verujemo, i Njemu se Jedinome klanjamo.
Čuvši to, volh tog trenutka izmisli novo mučenje: on naredi da mučenicima omotaju uzicama ruke, bedra i golenice, da u te uzice stave štapiće, da štapiće okreću, i da tako uzicama sve jače i jače stežu mučenike. Kada to rađahu, sveti mučenici osećahu strahovite muke i bolove, jer im kosti tako pucahu i lomljahu se, da to čujahu i oni što daleko stajahu. A oni što ih mučahu, govorahu im: He protivite se carskoj volji. – Mučenici odgovarahu: Svaki koji ispunjuje volju bezakonog cara vašeg, protivi se Bogu.
Tako sveti mučenici biše mučeni od devet do dvanaest sati. Onda mučitelj naredi da ih opet odvedu u tamnicu. Ali pošto sveti stradalci ne mogahu ići svojim nogama, njih kao vreće uzeše, pa u tamnicu odnesoše, i vrgoše tamo gde i ranije behu. Mučitelj izdade naređenje stražarima: da nikoga ne puštaju kod njih; a ako bi ko hteo da im da hranu, ili piće, ili odelo, takvoga odmah uhvatiti i ubiti. – I provedoše stradalci Hristovi u toj tamnici tri godine u velikoj oskudici, iznemogavajući od gladi i žeđi i trpeći neizmerne bolove od zagnojenih rana, tako da i sami stražari gledajući njihove muke bivahu potreseni, a mnogo puta i plakahu. Međutim oni se bojahu da ukažu ma kakvu pomoć stradalcima, pošto im to knez beše strogo zabranio. Jedino je po koji stražar, ili poneki od tamošnjih sužanja, tajno davao mučenicima ponekad parče hleba ili malo vode. Tako trpljahu oni iz ljubavi prema Hristu.
Posle tri godine dođe tamo persijski car Sapor, i sa njim dođe vrhovni knez nad svima persijskim volsima, kome beše ime Ardasabor. Doznavši da se sveti mučenici Akepsim, Josif i Aital nalaze u tamnici, ovaj naredi da ih dovedu pred njega. I kada svetitelji iziđoše iz tamnice, oni behu toliko oslabili da izgledahu kao trske vetrom povijane. Iznureni glađu i žeđu, oni se behu osušili kao seno, i padahu od vetra, i ne mogahu sami da idu. Kad ih dovedoše pred kneza Ardasabora, beše to jeziv prizor: jer oni izgledahu kao mrtvaci u grobu, očiju duboko upalih, kosti im behu obložene samo kožom. Pogledavši ih, knez ih upita: Hrišćani li ste? – Oni odgovoriše: Tako je, hrišćani smo, verujemo u Jedinog Živog Boga i klanjamo se Njemu. – Knez reče: Vidite, kakvu vam bedu nanese vera vaša, kakvu teskobu i muku? jer od mnogih muka i dugog tamnovanja vi ste izgubili oblik živog čoveka, i postali ste kao mrtvaci što u grobu leže. Savetujem vam da se poklonite presvetlom suncu. A ne poslušate li me, umrećete ljutom smrću. – Svetitelji jednoglasno odbiše takvo neznabožje i ispovediše Istinitoga Boga, koji je stvorio ne samo sunce nego i svaku tvar, i pokazaše se gotovi na smrt za Tvorca svega.
Posle duge prepirke, kada knez uvide da nije u stanju potčiniti mučenike svojoj volji, on naredi da najpre svetog Akepsima biju sirovim kajišem po leđima i po stomaku. I biše ga trideset vojnika, a birov vikaše: Pokori se carevoj naredbi, pa ćeš ostati živ. – Svetitelj, dok beše u stanju, odgovaraše: Ja se staram da ispunjavam volju Gospoda moga svom snagom koju sam dobio od Njega. – Zatim, pošto iznemože, on umuče. Posle toga mu odsekoše svetu glavu. I ispuni se proročanstvo onog bogonadahnutog dečaka, koji nekada celivajući njegovu glavu reče: Blago ovoj glavi, jer će za Hrista primiti mučenje! – Telo pak svetog mučenika odvukoše na ulicu i baciše na pojedenje psima; a stražari, stojeći podalje, motrahu da ga ne ukradu hrišćani. No posle tri dana, kada stražari odoše nekuda, hrišćani uzeše to skupoceno blago i pogreboše česno.
Posle posečenja svetog Akepsima, po mučiteljevom naređenju stadoše biti prezvitera Josifa, i birov vikaše: Bićeš živ, ako se pokoriš carevoj volji. – A svetitelj klicaše: Jedan je Bog, i nema drugoga osim Njega; kroz Njega živimo, i mičemo se, i postojimo; u Njega verujemo, Njega počitujemo, a za carsko naređenje ne hajemo. – Pošto sveti mučenik bi dugo bijen, on iznemože i postade kao mrtav. Mučitelji pak misleći da je mrtav, izvukoše ga napolje i baciše na pijačni trg; no zatim, primetivši da on diše, oni ga uzeše i vrgoše u tamnicu.
Pošto odvukoše svetog Josifa, knez poče govoriti svetome Aitalu: Evo, pred tvojim je očima život i smrt, čast i beščašće; ne izaberi sebi gore ostavivši bolje; ne idi putem kojim bezumnici pođoše, i dobiše po delima svojim zasluženu smrtnu kaznu. Ti pak poslušaj moj savet, pa ćeš se udostojiti velikih počasti i dobićeš darove iz carevih ruku. A ako me ne poslušaš, onda ćeš sam biti kriv za svoju pogibao. – Sveti đakon odgovori: Pred licem neba i zemlje bila bi to velika sramota kada ja ne bih išao onim putem kojim ispred mene odoše oci moji. Kada oni, stari po godinama i slabi telom, onako junački postradaše, zar ja, mlađi po godinama i jači telom, da se bojim ovih vremenih muka? He bojim se smrti radi Hrista koji umre za me; neću da radi vremenog života izgubim večni život; neću da veru svoju prodam za dare i počasti vaše.
Tada knez sa jarošću naredi onima oko sebe: Uzmite i bijte ga jače nego prve. – Svetitelj mu reče: Psu smrdljivi i nečisti! ova mučenja plaše samo malodušne, a ne junačke muževe, čije su duše zapaljene čežnjom za Hristom. – I počeše silno biti svetog Aitala. A knez sa čuđenjem govoraše svojima: Šta je to, te hrišćani ne mare za ovaj život, a žele smrt kao neki srećni život? – Oni mu odgovoriše: Oni imaju predano im od njihovih otaca učenje koje kaže da postoji drugi svet, bolji od ovoga; verujući tome učenju oni ne mare za ovaj svet, u nadi na bolji, zato i izbiraju sebi dobrovoljno smrt.
Dok knez u toku mnogih časova vođaše takav razgovor sa svojima, sveti đakon u to vreme dobijaše bezbrojne rane. Zatim knez, praveći se milosrdan, naredi da prestanu biti mučenika, i reče svetom stradalcu: Pokori se carevoj volji, pa ćeš ozdraviti, jer mi imamo lekare koji mogu isceliti sve rane tvoje. – Svetitelj odgovori: Kada bi ti mogao da me čak jednom rečju isceliš od rana, ja se ni tada ne bih pokorio vašem bezakonju. – Na to knez odvrati: Ja to rekoh kušajući te; jer kada bi se ti i pokorio, ipak bi nemoguće bilo isceliti tebe od takvih i tolikih rana, koje samo smrt može isceliti. No ti budi za primer svima hrišćanima, da se oni ne bi usuđivali protiviti se caru i sramotiti knezove njegove. – Svetitelj odgovori: Bezakoni sudijo! premda ti svagda govoriš laž, no sada si i nehotice kazao istinu: da ću ja za hrišćane biti primer junaštva i velikodušnosti; jer mnogi od vernih, gledajući na mene kao na živi primer, i videći moje čvrsto stradanje za Hrista, ispuniće se revnosti za Gospoda Boga svog i poći na ovakve muke za Njega.
Diveći se takvom junaštvu njegovom i trpljenju, knez pogleda na predstojećeg mu omiljenog prijatelja, po imenu Adesha, koji beše iz grada Arbele, i reče mu: Uzmi ova dva hrišćanina, Josifa i Aitala, odvedi ih u svoj grad, i tamo udesi da oni od svojih hrišćana budu pobijeni kamenjem. – Zato on ne htede da ih sam poseče mačem, da bi hrišćanski učitelji primili smrt od hrišćanskih ruku.
Adesh natovari svete mučenike na svoju marvu kao snopove ili bezdahno drvo, jer oni ne mogahu ni hoditi ni sedeti, pošto im svi udovi behu raslabljeni od bezbrojnih mučenja. Zato ih on natovari na svoju marvu i priveza, pa krenu s njima u svoj grad. Na putu, kada je trebalo odmoriti se ili prenoćiti, njih su skidali kao mrtva tela i polagali na zemlji, jer oni ne mogahu mrdnuti ni rukama ni nogama, pošto behu obamrli od silnih batina. I kad bi im ko iz sažaljenja pružio hleba ili vode, morao im je to svojim rukama stavljati u usta. I pri ponovnom kretanju na put, njih su opet kao mrtve podizali sa zemlje, tovarili ih na marvu, privezivali, i tako nastavljali pugovanje. A kad stigoše u grad Arbelu, njih vrgoše u smrdljivu tamnicu, i ne dozvoljavahu nijednome od hrišćana da im dolazi i ukaže ma kakvu pomoć. Rane im silno satruliše; i iz rana im tecijaše gnoj i krv; i ne beše nikoga da im rane previje, ili okrene s jedne strane na drugu, ili napoji čašom studene vode. Tako sveti stradahu za Boga.
Bejaše u tom gradu jedna verujuća i sveta žena, po imenu Snandulija, koja tajno hranjaše u tamnici one što za Hrista stradahu. Doznavši za Josifa i Aitala da su u tamnici, ona dođe sa slugama svojim noću, dade stražarima mnogo zlata, pa uđe u tamnicu i nađe mučenike jedva žive: oni već nisu mogli ništa govoriti, samo su još pomalo disali. Snandulija zamoli stražare da joj dozvole da mučenike uzme u svoj dom na kratko vreme, obećavajući da ih pred zoru ponovo dovede u tamnicu. Stražari joj dozvoliše. Ona onda uze mučenike, prenese ih u svoj dom koji se nalažaše nedaleko od tamnice; i položivši ih na postelju, ona im rane omivaše, i čistim ubrusima krv im otiraše, i njome telo svoje mazaše, i skupocenim mirisima njih pomazivaše, i rane im previjaše, i polomljene ruke i noge njihove celivaše, i gorko nad njima plakaše. Kada kod mučenika bolovi malo popustiše, Josif dođe k sebi, i pogledavši vide ovu blagočestivu ženu gde gorko rida nad njim, i poče joj pomalo govoriti: Toliko tvoje dobročinstvo koje si nam ukazala, o sveta ženo, prijatno je i Bogu i nama koji stradamo za Njega; no tako gorko ridati zbog nas ne dolikuje, i tuđe je našoj hrišćanskoj nadi i veri. – Žena odgovori: Ja se radujem tome što vam je Hristos dao toliko junaštvo, te vi krepko pretrpljujete ljuta mučenja; no ja bih se još više obradovala kada bih vas videla da do kraja dovedete svoj mučenički podvig; plakati pak svojstveno je ljudskoj prirodi, milosrđem pokretanoj. – Sveti Josif joj reče: Ipak ne treba da plačeš zbog nas, jer ti znaš da sve muke koje se radi Hrista podnose, izrađuju nam večno blaženstvo.
U praskozorje sveti mučenici biše odneseni u tamnicu. Po isteku šest meseci, kada se svetiteljima već behu malo zalečile rane, te su mogli na noge stati i pomalo hodati, samo u Aitala ruke visijahu oduzete, Adesh, koji mučenike dobi od Ardasabora da ih pogubi, bi smenjen s vlasti, a mesto njega dođe drugi sudija, po imenu Zerov, svirepiji od Adesha. Kada on dođe u grad i stade prinositi žrtve u hramu njihovog boga – ognja, obavestiše ga žreci o svetim mučenicima, Josifu i Aitalu, govoreći: U tamnici se nalaze dva hrišćanska učitelja, koji najpre biše mučeni od Ardasabora, pa onda dovedeni ovde, da bi ih sami hrišćani pobili kamenjem. Ali pošto zbog rana nisu mogli hoditi, mi ih zato nismo izvodili na pogubljenje, nego smo čekali da ozdrave, da bismo ih mogli privoleti na jednomislije s nama.
Čuvši to, sudija odmah naredi da ih dovedu pred njega, i dugo se prepiraše s njima, pri tome ih on i laskama i pretnjama nagovaraše da se poklone ognju i da okuse od žrtava. A kad u tome ni najmanje ne uspe, on naredi da najpre svetog Josifa nagog obese glavačke i biju volovskim žilama. I kada ga silno biše, njemu se ponovo otvoriše rane, koje behu malo zarasle, i iz njih krv potocima tecijaše kao iz nekih izvora. Neki od prisutnih volhova priđoše k svetom mučeniku i tiho mu rekoše: Čoveče, ako te je stid naroda da pred svima uđeš u hram boga našeg i s nama prineseš žrtvu, ti tajno obećaj da ćeš to uraditi, pa ćeš biti oslobođen mučenja. – Svetitelj gromoglasno kliknu: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer Gospod ču molitvu moju (Psal. 6, 9). – Tri sata bi bijen sveti prezviter; zatim mučitelj naredi da ga odreše i skinu, pa nose u tamnicu, pošto on opet ne mogaše ići nogama zbog pozleđenih rana.
Kada svetog Josifa skidoše i odnesoše u tamnicu, na njegovo mesto bi obešen sveti Aital, i takođe bez milosti dugo bijen. A om neprestano klicaše: Hrišćanin sam! A kad skidoše i svetog Aitala, onda na njegovo mesto obesiše jednog čoveka, sledbenika manihejskog zloverja,[4] koji takođe, ispovedivši pred svima svoju zločestivu veru, prekoravaše Persijance zbog njihovog neznabožja. Pošto ga obesiše, oni ga počeše biti. U početku on trpljaše zadavane mu rane; a kada ga stadoše biti nemilosrdnije, on poče zapomagati gromkim glasom, proklinjući svoga učitelja, odričući se svoje vere i obećavajući da će se pokloniti persijskim bogovima. A sveti Aital koji beše tu, čuvši to, ispuni se radosti i smejaše mu se govoreći: Ti tek okusi muke, i već se odreče svoga Manesa. Blagosloven Hristos Bog naš koji nas ukrepljuje u svima najstrašnijim mukama i daje nam moći, te smo nepobedivi i nepokolebljivi u blagočestivoj veri našoj.
Čuvši to, sudija se razgnevi na svetog Aitala i naredi da ga ponovo biju bodljikavim prućem ružinim. I dotle ga biše, dok ne pomisliše da je već umro, pa ga odvukoše napolje i baciše kao mrtva. A neko od volhova, videći nago telo gde leži, sažali se i pokri ga platnom. Neki od njegovih drugova videše to i javiše sudiji, te ovoga nemilosrdno tukoše. Tako nemilosrdnici uzvratiše ovome za ukazano milosrđe. Primetivši pak da sveti Aital još diše, oni ga uhvatiše za noge i odvukoše u tamnicu.
Posle nekog vremena sveti mučenici opet biše izneseni iz tamnice pred sudiju, i on im reče: Smilujte se na sebe, ljudi, okusite od žrtvene krvi, pa ćete biti oslobođeni mučenja.
– A oni jednoglasno odgovoriše: Piti krv dolikuje ne ljudima nego samo mesoždernim psima. I ti, premda si čovek po prirodi ali pas po naravi, te laješ na sazdavšeg te Boga, sam pij krv kao pas i nasiti se njome. – Sudija se razgnjevi i naredi da ih opet biju. A prisutnici, sažaljevajući ih, govorahu im: Umesto krvi okusite bar od žrtvenog mesa, da biste bili oslobođeni mučenja. – Svetitelji odgovoriše: Mi nikada ničim nećemo oskvrnaviti našu svetu veru.
Posle toga sudija sa svojim savetnicima izreče ovaku presudu svetim mučenicima: da ih hrišćani pobiju kamenjem. – Sveti Josif pak reče: Hoću jednu tajnu da kažem sudiji. – Sudija odmah priđe k njemu, misleći da on hoće da prinese žrtvu idolima. A svetitelj mu pljunu u lice i reče: Bestidniče i nečoveče! nije li te stid da tako svirepo napadaš na prirodu ljudsku i da na jedva žive iskaljuješ svoj bes?
Postiđen, sudija se vrati na svoje mesto. I odmah bi poslano mnoštvo slugu po hrišćanskim domovima, te oni silom dovlačahu hrišćane na sudište, da ovi kamenjem ubiju svetoga Josifa. Odvukavši svetog Josifa na prostrano mesto, malo ustranu od sudišta, oni iskopaše jamu do pojasa i pustiše u nju svetitelja, pošto on drukčije nije mogao stajati. Onda mu svezaše ruke naopako, i poređaše hrišćane naokolo, i sluge silom stavljahu kamenje u ruke hrišćanima, primoravajući ih da kamenje bacaju na svetitelja, što oni i činjahu, premda protiv svoje volje. Dovedena bi i blažena Snandulija, i primoravahu je da se baci kamenom na svetitelja. A ona uzviknu: Od pamtiveka se nije čulo, da je ko primoravao ženu da podigne ruku na svete muževe, kao što činite vi, ratujući ne protivu neprijatelja nego protivu nas, i otačastvo naše koje je u miru vi ispunjujete krvlju i ubistvom. – Neznabošci pak, zabivši šilo u dugačku trsku, davahu ga Snanduliji u ruke, da izdaleka bode svetitelja. A ona reče: Bolje bi mi bilo da to šilo zarijete u srce moje, nego da se kosnete svetog i nevinog tela.
– Oko svetitelja pak beše nabacano mnoštvo kamenja, da mu se samo glava videla. Međutim jedan neznabožac dohvati veliki kamen, zamahnu njime nad svetiteljevom glavom, i udari ga njime po glavi, i svu je razmrska. Tako sjajni stradalac predade duh svoj u ruke Gospodu.
I bi postavljena straža da čuva mučenikovo telo, kao neko blago, da ne bi bilo ukradeno od strane vernih. A posle tri dana, u svitanje četvrtoga, bi veliki zemljotres, i gromovi, i munje: i oganj, pavši s neba, sagore stražare, i razbaca kamenje kao prah. A kad prestade zemljotres i grmljavina i sevanje munja, dođoše ljudi na mesto gde svetiteljevo telo bi zatrpano kamenjem, i ugledaše kamenje razbacano, ali telo svetiteljevo ne nađoše, jer ga Gospod na neki Svoj način prenese u nepoznata mesta.
Sveti pak Aital đakon bi odvezen u naselje zvano Patras;[5] i tamo, takođe od hrišćana primoranih na to, kamenjem ubijen. A sveto telo njegovo tajno uzeše noću obližnji monasi i česno sahraniše.[6] Na mestu pak gde bi ubijen sveti Aital, po dejstvu sile Božije izraste drvo Mirsina,[7] koje isceljivaše od svake bolesti. I stajaše to drvo pet godina, isceljujući bolesti svih dolaznika. Videći to, neznabošci ga iz zavisti posekoše sa korenom. Mnogi pak od dostojnih viđahu na tom mestu blistanje nebeske svetlosti i anđele koji pevahu i slavljahu Boga koji proslavlja Svoje svete, čijim molitvama neka se udostojimo i mi pevati s anđelima slavu Bogu vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETE MATERE NAŠE
SNANDULIJE
 
OBA blagočestiva persijska hrišćanka usrdno pomagala i revnosno služila sužnjima – hrišćanima po tamnicama. Bogata, ona je svoje bogatstvo na to upotrebljavala. O njoj se govori pri opisivanju stradanja svetih mučenika Josifa i Aitala, pod današnjim datumom. Skončala oko 350. ili 380. godine.
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU SVETOG VELIKOMUČENIKA
GEORGIJA POBEDONOSCA („ĐURĐIC“)
 
OBOGA dana praznuje se prenos moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku,[8] gde postrada u vreme cara Dioklecijana. Stradanje ovog divnog Svetitelja opisano je pod 23. aprilom. Pred smrt svoju Sveti Georgije umoli slugu svoga, da mu uzme telo po smrti i prenese u Palestinu, odakle mu i majka rodom beše, i gde imaše veliko imanje, koje razdade siromasima. Sluga tako i učini. U vreme pak cara Konstantina Velikog bude sazidan u Lidi krasan hram Svetom Georgiju od strane pobožnih hrišćana, pa prilikom osvećenja toga hrama prenesu se u njega mošti Svetiteljeve, i tu sahrane. Bezbrojna čudesa dogodila su se od čudotvornih moštiju Svetog Georgija, velikomučenika Hristova. (Opširnije o Svetom Georgiju videti pod 23. aprilom).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AGIKA, AGAPIJA, EVDOKSIJA, KATERIJA,
ISTUKARIJA, PAKTOVIJA i NIKTOPOLIONA
 
SVETI mučenici Agik i Evdoksije, zajedno sa Katerijem i Istukarijem, behu vojnici u gradu Sevastiji,[9] za carovanja Dekijeva.[10] Zbog širenja vere u Hrista njih uze na odgovornost vojvoda Markel, i podvrže ih mnogobrojnim mukama. Zatim ih baci u tamnicu, gde ih volovskim žilama tukoše po leđima i po stomaku. Onda im zube polomiše. U vreme mučenja vojvoda uputi svetom Kateriju ove reči: Ti si naučio narod da ne sluša carska naređenja. – On odgovori: Nisam ja učio narod da se protivi caru, nego sam ga naučio d a veruje besmrtnome Caru, Hristu.
Posle toga biše dovedeni sveti: Istukarije, Paktovije i Niktopolion, koji ispovediše Hrista Boga. Zbog toga ih najpre tukoše kolcima, pa ih onda stavljahu na druge raznovrsne muke. Naposletku biše zajedno sa drugima osuđeni na spaljenje. I tako skončaše u Gospodu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ODASIJA, SEVIRA, ANDRONA, TEODOTA i TEODOTE
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILIJE EGIPATSKOG
 
PREPODOBNI otac Ilija podvizavao se blizu Antinoa, glavnog grada Tivaide. Sedamdeset godina proživeo u surovim i nepristupnim stenama pustinjskim. Hranio se samo hlebom i urmom, a u mladosti postio po čitave nedelje. Isceljivao sve muke i neduge na ljudima. Sav je drhtao od starosti. Upokojio se u 110. godini života i preselio u radost Gospoda svojega. „Čuvajte um vaš od rđavih mišljenja o bližnjima znajući da njih ubacuju demoni s ciljem, da bi udaljili um od viđenja svojih grehova i od ustremljenja ka Bogu“, govoraše ovaj sveti podvižnik.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AKEPSIMA
 
PREPODOBNI Akepsim življaše u vreme cara Teodosija Velikog.[11] Zatvorivši se u maloj keliji, on provede u njoj šezdeset godina. Za to vreme niti on koga vide, niti ko njega vide. Neprestano radeći na spasenju svom, on se neprekidno moljaše Bogu, i od Njega dobijaše svaku utehu. Kelija njegova beše iskopana u zemlji, i beše vrlo neudobna za obitavanje. Hrana mu beše grašak, raskvašen vodom; i to je uzimao jedanput nedeljno. Potrebnu za piće vodu on je dvaput nedeljno zahvatao sa obližnjeg izvora, ali tako da ga niko viđao nije. Najzad, posle dugih i upornih molbi i navaljivanja, on prosto bi primoran da se primi svešteničkog čina. Satvorivši mnogobrojna čudesa, on na pedeset dana ranije provide smrt svoju, i u miru predade duh svoj Gospodu. Podvizavao se blizu grada Kira u Siriji.[12]
 
SPOMEN SVETOG
AHEMENIDA ISPOVEDNIKA
 
CARSKI velikaš Ahemenid, za vreme persijskog cara Izdigerda, u četvrtom veku, odreče se svoje otačke vere i poverova u Hrista. Kada car Izdigerd saznade za to, šta sve nije radio da Ahemenida odvrati od Hrista, i vrati u pređašnju veru. Ali pošto u tome ne uspe, car ga liši čina, oduze mu sva bogatstva, pa mu čak oduze i sve haljine što je imao, dozvolivši mu da nosi pregaču oko sredine tela. I naredi mu da tako nag čuva vojne kamile. A kada ga posle dugo vremena jednoga dana car ugleda sa prozora gde na strašnoj žegi gori od sunca i sav prašnjav, car se seti njegove pređašnje slave, pozva ga k sebi i dade mu košulju da je nosi. I misleći da je Ahemenid posle tolikih patnji i stradanja omekšao i da će popustiti, reče mu: „Sada je vreme da se odrekneš drvodeljinog sina“, tojest Hrista. – A Ahemenid, pun svete revnosti, pocepa košulju na sebi i baci je caru govoreći: Ti misliš da ću ja za ovu košulju ostaviti veru svoju. Eto ti košulje, čuvaj je sa svojim bezbožjem. – Videvši takvu smelost, car ga otera nagog iz svoje palate.
Provevši život sveto i bogougodno, blaženi Ahemenid se prestavi u miru i dobi od Gospoda venac ispovedništva.
 
SPOMEN SVETIH
DEVET MUČENIKA
 
OVI sveti mučenici skončaše od mača.
 
SPOMEN SVETIH
DVADESET OSAM MUČENIKA
 
OVI sveti mučenici skončaše za Hrista u ognju.
 
ŽIVOT I ČUDESA SVETOG OCA NAŠEG
GEORGIJA NEAPOLJSKOG, novog sveštenomučenika
 
SVETI otac naš Georgije, novi sveštenomučenik, poreklom je iz Neapoljske eparhije, koja se turski naziva „Nev-Šeher“, a nalazi se u Maloj Aziji. He zna se sigurno da li se rodio u selu Dar, koje se nalazi severno od Neapolja, ili u drugom zvanom Kijore, na njegovoj južnoj strani.
Georgije je bio sveštenik i služio je u Neapoljskom hramu Uspenija Presvete Bogorodice, u osamnaestom veku. ljubav, smernost, nezlobivost, smirenje, bratoljublje i bogoljublje, bili su glavni ukrasi njegove blažene duše. Bogoslužio je kao anđeo Božji, tešeći i učeći rečju i delom pravoslavne hrišćane, koji su stenjali pod teškim igom agarjanskim.
Tako živeći i Bogu ugađajući, ovaj božanski Georgije se udostoji na kraju mučeničkog venca. Evo kako se to dogodilo. Godine 1797. žitelji sela Malakope, udaljenog od Neapolja oko šest sati hoda, pozvaše Georgija za neki veliki praznik da im služi, pošto je njihov paroh ili bio bolestan ili se krio od turskog besa. U ono vreme, naime, Turci su vršili progone hrišćana iz odmazde zbog ustanka, koji beše izbio na čelu sa Orlovim. Georgije se odazva pozivu seljana Malakope. No pošto beše star i nemoćan, uzjaha na magare i krenu na put, nikakvo zlo ne sluteći. Kad se, međutim, približi Malakopi, na mestu zvanom „Kobja – Dere“, tj. Rečni klanac, pojaviše se iznenada pred njega turski čobani i na divalj i nečovečan način napadoše na ovog čoveka Božjeg, koga su i Turci poštovali kao sveca, opljačkaše ga i svukoše gola, pa ga onda ubiše, odsekavši njegovu časnu glavu. Njegovo nago telo i izbodeno noževima, zajedno sa svetom glavom, baciše u obližnju rupčagu. Tako ovaj verni sluga Gospodnji Georgije „pun plodova pravde“ (Priče, 3, 9), zapečati svoje čisto i vrlinsko življenje mučeničkim krajem, položivši dušu svoju za bližnje svoje (up. Jn. 10, 11).
Hrišćani Malakope, ne znajući šta se desilo, čekahu dolazak Georgijev ali uzalud. Prođoše tri četiri dana a on se nije pojavljivao. To uznemiri i hrišćane u Neapolju, pa saznavši od braće iz Malakope da se on uopšte nije pojavio, krenuše u potragu za njim. Pretraživši sav put nađoše na kraju njegovo nago telo i časnu glavu onde gde ih behu bacili Turci. Bojeći se Turaka, oni na tom istom mestu sahraniše na brzinu njegove svete mošti, položiše na njegov grob jedan kamen sa prostim natpisom „Sveštenik Georgije“, i udaljiše se oplakujući svoga divnoga pastira.
Od tog tužnog događaja prođe prilično vremena, dok se jedne noći ne javi u snu ovaj Sveštenomučenik jednoj pobožnoj udovici, kojoj ispriča šta mu se desilo i kako je postradao na putu za Malakopu. Zatim joj zapovedi da javi opštinskim Starcima da dođu u „Kobja – Dere“ i uzmu njegove mošti. Pošto žena ne obrati pažnju na to viđenje, ono se ponovi posle nekoliko dana i ona sva u strahu ode i javi jednome od Staraca. Čuvši za to pobožni Neapoljani krenuše se na čelu sa jerejom Neofitom, koji je služio u hramu Uspenija Bogorodice i bio sin saparoha sv. Georgija jereja Vasilija, da prenesu mošti svetiteljeve. Kad otkopaše grob nađoše njegove mošti cele i netruležne, ispunjene božanskog miomira i blagodati, pokloniše im se, pa položivši ih u drveni kivot, preneše u kuću jereja Neofita. Pred moštima je stalno gorelo neugasivo kandilo a mnoštvo naroda dolazilo radi molitava i isceljenja i pevanja molebna svetitelju. Ubrzo mošti su bile prenete u sveti hram, po želji gradskih Staraca; ali potom biše ponovo prenete u dom rečenog jereja.
Na moštima Sveštenomučenika Hristovog dešavahu se mnoga čudesa. Navešćemo samo neka od njih. Neki zograf iz sela Prokopija, koji nije imao dece, čuvši za čuda sv. Georgija, pođe sa svojom ženom kod Svetitelja i toplo se moljahu da im Bog da dete. Obećavši da ako dete bude muško, da će mu dati ime Georgije i da će ga posle šest meseci od rođenja doneti sa krčagom ulja, peške hodeći, da zablagodare svecu. Bog molitvama Sveštenomučenika usliša njihovu molitvu i dade im muško čedo; no oni od velike radosti zaboraviše na svoje obećanje. Posle godinu dana Svetitelj se javi zografu i podseti ga na njegovo obećanje, zapretivši da će mu dete uzeti natrag ako ga ne izvrši. On pak uplašen, uze odmah idućeg jutra ženu i dete i ulje i pešačeći ceo dan stigoše i pokloniše se moštima svetoga. Na osnovu lika koji mu se pojavio u viđenju, zograf naslika i svečevu čudotvornu ikonu, koju su kasnije mnogi preslikavali.
Jedna druga žena iz porodice Demerzi Pandeli, donosila je na svako večernje svoje bolesno trogodišnje dete, koje je bilo uzeto, tražeći mu leka. Takođe jedan dvadesetogodišnji mladić, koji je imao nepodnošljive bolove u očima, dolazio je svakodnevno moštima Sveštenomučenika. Ova žena videvši mladića sa zavezanim očima i slušajući njegove jauke u dvorištu doma popa Neofita, gde su u jednoj maloj keliji počivale mošti, pomisli u sebi: ako ovaj mladić koji je tako dugo pored moštiju svetoga ne dobi isceljenje, zar će se moj sin isceliti?
Dok je to pomislila, spotače se na stepenicama i skotrlja se niz njih onesvešćena, a njen sinčić pade malo podalje od nje, bez ikakve povrede. Popadija Evgenija i jedna druga žena iz doma, zvana Marija, s mukom povratiše sebi ovu ženu, koja čim se osvesti, tražaše svoje dete i plačući ispovedaše svoj greh maloverja. Onda sa radošću i blagodarnošću pristupi sa detetom moštima Svetoga, i dete malo posle toga dobi potpuno isceljenje. Kasnije je to dete bio poznati prodavac sira u Neapolju.
Sin opet nekog Tome Sarija koji se zvao Jovan, razbole se u dvanaestoj godini od nervne bolesti i beše veoma opasan po okolinu. Njegovi domašnji ga svezaše i dovedoše Svetitelju. Tu ga privezaše za nogar kivota. I posle tri dana dečko potpuno ozdravi. I on je kasnije bio trgovac u Carigradu.
Jedna druga žena po imenu Marija Tosunoglu pričala je o čudesnom događaju koji se njoj desio: „Kad sam bila devojčica od šest godina, desi se da se razbolim, i moji me pošalju kod tetke, koja je stanovala ispod kuće Anestija Hadžiprodroma. Onde me primiše sa ljubavlju i ostaviše da prenoćim pored svetiteljevog kivota. Ujutru pak kada sam se probudila bila sam potpuno zdrava“.
Dođe, na kraju, godina 1924. kada je izvršena razmena stanovništva između Turske i Grčke. I Grci iz Kapadokije se spremahu da pređu u Grčku: svaki je uzimao ono najdragocenije što je mogao da ponese sa sobom. Arhimandrit Ignjatije, koji je služio u hramu Uspenija posle smrti jereja Neofita i u koji su posle Neofitove smrti ponovo prenete svete mošti, pobrinu se da pre svega budu spuštene do pristaništa mošti Sveštenomučenika. Mošti biše u Mersini ukrcane na brod. No kad je bilo oko pola noći, posada broda primeti čudeći se nekakvog sveštenika kako se dotiče mašina, naređuje mornarima pa posle isčezava. To se ponovi i sledeće noći, a kapetan broda misleći da se radi o ocu Ignjatiju, oštro mu prigovori dva puta da se ne meša u poslove posade broda i ne stvara zabunu. Ignjatije ga je uveravao da on pojma nema o čemu se radi i da se cele noći nije ni makao sa svog mesta. Posle pak kratkog vremena podiže se jaka bura, koja se preko celog dana povećavala. Divlji talasi su udarili, sve se na lađi prevrtalo i niko nije bio u stanju da objasni otkud takva bura tako iznenada. Tada o. Ignjatije pristupi kapetanu i objasni mu da se na brodu u skladištu nalaze mošti svetog Georgija. Oni odmah siđu do mesta gde su bile mošti i nađu ih u izvrnutom položaju. Sa pobožnošću postave mošti na njihovo mesto i onog momenta prestade bura i svi zablagodariše Bogu i njegovom svetitelju, dok je o. Ignjatije pred moštima služio moleban. Kad brod stiže u Grčku svete mošti biše ustupljene Neapoljanima, koji ih sa pobožnošću postaviše u hram sv. Evstatija u Novom Neapolju, iznad Nove Jonije (predgrađe Atine) gde se i danas nalaze, čudotvoreći i blagodatni miomir darujući svim potrebitima zdravlja i utehe.
Evo još jednog divnog čuda Svetiteljevog. U mestu Kokinja živela je jedna sedamnaestogodišnja devojka po imenu Marija Kutlidu zajedno sa svojom majkom. Za vreme Nemaca, zbog gladi, majka napusti Aginu i ode sa ćerkom u Kardicu kod sestre monahinje, koja je tu živela u manastiru. Tu su bile mirne sve dok nije počeo bratoubilački rat između komunista i nacionalista (koji u ove naše dane zali zemlju nevinom bratskom krvlju ne samo u Grčkoj) i od koga neka bi nas Bog sačuvao od sada pa vo vjeki. Tada počeše satanska ubistva, vešanja i međusobna klanja, koja svojim užasima ostavljahu dubokog traga u dušama i srcima ljudi, osobito u dušama nevine dece. Tako i mala Marija bi prestravljena gledajući kako pored nje ubijaju jednu ženu i od tada ne mogaše naći mira. Majka je prvo prenese u kliniku u Volos radi lečenja, gde ostade 25 dana, a potom je preneše u Atinu. Međutim, ni tu joj lekari ne mogoše ništa pomoći. Po savetu Kleonike Angeloglu, koja je bila rodom iz maloazijskog Neapolja a stanovala u Kokinji, nesrećna majka povede svoju bolesnu kćer kod sveštenomučenika Georgija. Tu zanoćiše pored moštiju mučenika; a ujutru, u osvit praznika sv. Evstatija, Marija zaspa, dok se njena majka sa Kleonikom i dalje toplo molila. Tada Marija prošapta kroz san: „Pop Georgije, majko, pomaza me mašću po vratu“. Čuvši to Angeloglu reče njenoj majci: „Tvoja ćerka će potpuno ozdraviti“. Za vreme jutrenja Marija poče silno da se trese i da drhti. Majka pak u želji da pomogne svojoj mnogostradalnoj kćeri, pokušavaše da je pridrži, ali ona viknu: „He dodiruj me, jer mi pop Georgije udari injekciju u ruku“. Zavrnuvši rukav na njenoj ruci, oni zaista primetiše na njoj jedno mesto potpuno crveno. I od tog momenta Marija potpuno ozdravi (to se dogodilo 19. septembra 1949. godine). Otada Marija svake godine dolazi iz blagodarnosti u hram sv. Evstatija, celivajući mošti čudotvorca Sveštenomučenika Georgija Novog. Svetitelj isceli i Anastasija Stefanidisa, sa mestom boravka u Novom Neapolju, iz ulice Svete Lavre, broj 40.
Tako ovaj novomučenik Hristov proslavi i proslavlja Gospoda svoga i za života i posle smrti, pomešavši krv svoju nevinu sa krvlju Jagnjetovom, i darujući kroz nju spasenje i nadu svetu, Kainovom mržnjom zatrovanom.[13] Njegovim svetim molitvama, Trojice Bože Trisveti, i nas isceli i prosveti. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODORA ISPOVEDNIKA, episkopa Ankirskog
 
PODVIZAVAO se za vreme ikonoboraca. Izobličio tirane i smelo propovedao poštovanje svetih ikona. Zbog toga bio progonjen iz mesta u mesto, provodeći život u čednosti i čistoti. Na kraju i krv svoju prolio za Gospoda svoga. Službu mu napisao Teofan Načertani, koji ga je verovatno i lično poznavao.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANE
 
ĆERKA kneza Vsevoloda Jaroslaviča i sestra Vladimira Monomaha; ona se od mladosti podvizavala kao monahinja u Andrejevskom manastiru u Kijevu. Postavši nastojateljica manastira, prepodobna Ana se mnogo starala oko njegovog uređenja; ustrojila je i učilište, snabdela ga mnogim knjigama, i sama u njemu učila device. Upokojila se prepodobna 1112. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILIJE
 
SKONČAO u miru.[14]
 


 
NAPOMENE:

  1. Sapor II, car persijski, vladao od 310. do 381. godine. Bio svirep gonitelj hrišćana.
  2. Pod nazivom volhovi, ili magi, u starini su se razumevali mudri ljudi, posednici visokih i opširnih znanja, naročito znanja o taJnim silama prirode, o nebeskim svetilima, o sveštenim slovima, o jeroglifima, i tome sličnom. Oni su ispitivali prirodne pojave, tumačili snove, predskazivali budućnost; većinom, oni su ujedno s tim bili i žreci, i imali veliki značaj i ugled, kako na carskim dvorovima tako i u narodu. O persijskim volhovima govori ce y knjizi proroka Danila: gl. 2 i dalje; iz Persije su, verovatno, došli volhovi što su se poklonili novorođenom Spasitelju (Mat. 2, 1-13). Volhovi su postojali i u drugim zemljama: Vavilonu, Asiriji, Midiji (vidi: Knj. pr. Danila; 4 Mojs. gl. 22 i 23), i u Egiptu (1 Mojs. gl. 41; 2 Mojs. 7, 11). Reč „volh“ prvobitno je imala isti značaj kao i reč „mudar“; kasnije ona je stala označavati: vračara, mađioničare, bajače, dozivače mrtvih, i tome slično.
  3. Arbela – grad na jednoj pritoci reke Zabate, nedaleko od Ninevije.
  4. Manihejstvo – jeres, nastala u Persiji pod uticajem pokušaja da se hrišćansko učenje spoji sa učenjem Persijske vere Zoroastrine; a Zoroastra je učio, da od večnosti postoje dva načela, dva carstva: carstvo dobra i carstvo zla. Osnivač manihejstva Manes, koji je živeo u trećem veku, s početka je bio mag, zatim primio hrišćanstvo, postao čak i prezviter, no ubrzo bio odlučen od Crkve što je bio pod uticajem Persijske neznabožačke vere; docnije, pri persijskom caru Varanu I bio je pogubljen. Po njegovom učenju: Hristos je samo svetli eon (duh), koji je proizašao od Oca svetlosti kroz isticanje; jedna polovina Njegova bila je progutana materijom i stvorila dušu vidljivog sveta, takozvanog stradajućeg Isusa, a druga polovina se, pomoću drugog eona, Životvornoga Duha, oslobodila materije i smestila u suncu; to je takozvani bestrasni Isus. Ovaploćenje Hrista, to je silazak sa sunca bestrasnoga Isusa radi oslobođenja stradajućeg Isusa, čije je svetle čestice Satana, tobož, sabrao, i da bi lakše vladao njima zatvorio ih u licu čoveka. – Po ovome učenju ovaploćenje Hrista bilo je prividno (doketizam). U moralnom pogledu ovo učenje propovedalo je borbu s materijom, radi oslobođenja od nje svetlosti, kroz postepeno umrtvljavanje u sebi tela. – Manihejska jeres bila je naročito rasprostranjena u četvrtom i petom veku.
  5. To mesto u Bet-Nugardskoj oblasti. Nugarda – grad sa episkopijom, potčinjenom mitropoliji Mosulskoj.
  6. Sveti Aital bi kamenovan u junu mesecu, u petak poslednje Duhovske nedele, no budući da je stradao zajedno sa ostala dva mučenika i pokazao istu hrabrost sa njima, oni se praznuju zajedno na današnji dan.
  7. Mirsina – mirta, mirtino drvo; raste u tropskim predelima; ima crvenkastu koru, duge čvrste grane sa zimzelenim lišćem, i mirisavim belim cvetićima u Majy.
  8. Lida, ili Diospolvd, – grad u Palestini, u ravnici Saronskoj, U predelima plemena Venijaminova. (Danas je to naselje i aerodrom Lod kod Tel-Aviva, u Izraelu).
  9. Reč je o Sevastiji Jermenskoj.
  10. Rimski car Dekije – žestoki gonitelj hrišćana; carovao od 249. do 251. godine.
  11. Carovao od 379. do 395. godine. Za vreme njegova carovanja vera hrišćanska konačno utvrđena u Rimskoj carevini.
  12. Spominje se još i 13. februara (a i 29. januara, osim ako se ne radi o nekom drugom svetom istoga imena). Njegov život opisao Teodorit Kirski („Filoteos istorija“, 15).
  13. Život i službu sveštenomučenika Georgija Neapoljskog napisao je o. Gerasim Mikroagioananit, izd. u Atini 1952. god.
  14. Možda ista ličnost sa Ilijom Egipatskim.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *