НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
20. НОВЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА ДЕКАПОЛИТА
 
ПРЕПОДОБНИ Григорије роди се у граду Иринопољу у Декапољу[1] од благочестивих и знаменитих хришћанских родитеља, Сергија и Марте. А када му би осам година родитељи га дадоше да се учи књизи; и још у младости он добро изучи Свето Писмо, и усрдно похађаше цркву ради молитве. Стремећи к небеском, он презре све земаљско: није јео укусна јела, употребљавајући просту и грубу храну; није хтео да носи богато и меко одело; сам је издржавао себе својим рукодељем, раздајући остатак сиротињи. Често се повлачио у усамљеничко молигвено тиховање, и тамо се насамо молио Богу да га удостоји бити верним слугом Његовим.
Када Григорије постаде пунолетан, родитељи његови пожелеше да га ожене, али он кришом побеже и одбеже у један пустињски манастир. Ту се он замонаши и ревносно се подвизаваше у посту и уздржању, у молитвама и свуноћним бденијима, налажући на себе сваковрсне тегобе најстрожијег монашког живовања. Међутим Григорију ускоро умре отац; а благочестива мајка његова, после дугих трагања за Григоријем, нађе га, и не само га не укори што се замонашио него одобри његову решеност да се посвети монашким подвизима. Притом она га само мољаше да пређе у други манастир где се налазио и брат његов. Повинујући се вољи своје мајке он се пресели тамо. Но када дознаде да је настојатељ тога манастира иконоборац, он као ватрени ревнитељ Православља изобличи настојатеља пред свом братијом. Страховито разјарен, настојатељ бездушно изби Григорија. После тога Григорије оде у други манастир, у коме настојатељ беше рођак његове мајке, Симеон.
Проживевши ту око четрнаест година, преподобни Григорије стече свеопште поштовање, и сви га стадоше уважавата као врлинског и светог човека. Дубоко смирен и желећи постати савршен монах, он измоли од настојатеља дозволу да се настани у усамљеничкој келији, да би, немајући никакве житејске бриге, проводио време у усамљеничком молитвеном тиховању. Настојатељ, провидећи благотворну намеру његову, додели му за подвиге једну пећину у дубокој окомитој провалији. И стаде се преподобни са још већом ревношћу подвизавати у тој пећини. Но ту, неузнемираван вревом људском, он доживе велико узнемиравање од демона који му све могуће пакости чињаху и искушења му ствараху, старајући се да га отерају из тог пребивалишта. Они су му час претили, вичући: „одлази из нашег пребивалишта, иначе ћеш много пострадати од нас“, час налетали на њега, узимајући на себе изглед страшних шкорпија. Али он остајаше неповредљив и неустрашив. Када је он стајао на молитви, демони су му наносили ране и на рукама и на ногама, но он није обраћао пажњу на ране, не придајући им никакву важност. И демони су се са срамом удаљавали. Једном му се демони јавише у виду војника, претећи му смрћу; али он се прекрсти, и они нестадоше. После тога они се јавише светитељу блистајући светлошћу и говорећи да су они – Четрдесет мученика[2] и дошли су да му даду благодат и силу против демона: но он, сагледавши њихове замке, запрети им, и они поново нестадоше. Исто тако и друга искушења беху немоћна, јер благодат Божја сарађиваше му и уништаваше у њему све нападаје тела.
Ускоро после тога Господ удостоји Свог верног угодника дивне посете: Григорија обузе као неко усхићење, и њему се јави с неба блистава светлост са неисказаним миомиром, испуни сву пећину, и остаде у њој у току многих дана. – Светитељ осети да му је дужност да о овом чуду обавести свога настојатеља, и да га као човека искусна у духовном животу упита да ли је ово виђење од Бога или не, и да није оно дело ђавола, послато му да га саблазни и преласти. Пошто пажљиво саслуша Григоријево казивање, настојатељ га умири и рече му да ни најмање не сумња да је то божанска светлост која је својим миомиром отерала смртоносно злосмрадије злог духа. „Труди се у подвигу колко можеш, – заврши старац, – уздајући се у Бога који ти је помоћник“.
И стварно, блажени Григорије се од тог благодатног виђења исцели и ослободи од мучне телесне болести своје и од болести душевне – саблазни телесне, којом су демони хтели да га преласте, и од свих њихових подмуклих искушења. Од тог времена блажени још више појача своје подвиге и молитве, непрестано вапијући ка Господу из дубине душе. Савладавши на тај начин ђаволова лукавства, преподобни Григорије се за своје свето и бескорисно живљење удостоји од Бога благодатног дара чудотворства. И пошто није ваљало да овакав божански саветник Цркве остане под поклопцем, Господ једном викну к њему с неба, као некада к Патријарху Авраму[3]: „Григорије, ако желиш достићи савршенство, иди из земље своје и од рода свога и туђинуј на добро своје“.
Повињавајући се овом Божанском гласу, преподобни Григорије остави пећину и упути се у Ефес, да би одатле лађом отпутовао у Цариград: у то време Цркву Цариградску узнемираваше иконоборска јерес. А свети Григорије, ревнујући за чистоту Православља и славу Божију, намераваше да ступи у заштиту Православља и изобличи лажно учење јеретика. Међутим промисао Божји одлучи друкчије: сходно Божанском призиву, свети Григорије имао је сав остали живот свој провести у туђиновању, „немајући овде града који ће остати, него тражећи онај који ће доћи“[4], слично Господу нашем Исусу Христу који је на земљи био туђин и није имао где главе заклонити.[5]
Кренувши из Ефеса у Цариград, преподобни се успут заустави у Проконису, где га један сиромашак, и поред строгих наређења царева – иконобораца која су забрањивала примати монахе у кућу, срдачно прими у своју кућу Господа ради, због чега га Господ и обогати за кратко време. Одатле светитељ крену у Византију, али искрснуше неке сметње, и он по томе познаде да није воља Божја да путује тамо, зато се упути у Енос.[6] Ту он доби жестоке батине од једног коњаника, побуђеног на то ђаволом. Али праведник, трпећи ударце, мољаше се Богу да опрости нападачу. И овај, видећи кротост Григоријеву, покаја се, замоли за опроштај, и доби од преподобнога поуку да убудуће никоме не чини неправду. Одатле лаћом преподобни допутова у Христопољ,[7] па се отуда пребаци у Солун.
Пробавивши у Солуну немного дана, свети Григорије крену сувим у Коринт. Одатле крену лађом за Рим, и успут се задржа неко време у Регији.[8] Ту неки људи, видећи да преподобни ништа нема, дадоше му извесну количину злата. Но светитељ, иако није познавао дародавце, прозре по благодати Божјој да је то злато стечено неправедно. И желећи да их научи уздржавати се од неправде, он изобличи кривца, и врати неправедно стечене новце. Напустивши Регију, светитељ продужи лађом за Рим. Но за време пловидбе један путник паде с лађе у море, поред обале, где им се ваљало искрцати на копно, па ићи даље у Рим. И догоди се чудо које јасно посведочи да на преподобноме почива благодат Божја: јер он једном молитвом изнесе овога на земљу и спасе га од неминовне смрти.
Стигавши у Рим, преподобни Григорије три месеца проведе у усамљеничком молитвеном тиховању у једној осамљеној келији, тако да нико ни знао није о њему. Међутим један бесомучник обзнани његов боравак у граду: јер светитељ га исцели, истеравши из њега нечистог духа; и сви га стадоше сматрати за свеца. Тада блажени Григорије уклони се из Рима, и отпутова у Сицилију; тамо се закључа у једној кули, и провођаше време у молитвеном ћутању. Ту нападоше на њега демони, уништише му рогожу на којој је спавао, и навођаху на њега сваковрсна искушења и чињаху му разне пакости; но он их молитвом одагна. Ту он такође спасе од вечне погибије једну жену – грешницу, која је најразноврснијим заводничким лукавствима намамљивала људе, нарочито морнаре на блуд. Својим поукама и предочавањем вечних мука свети Григорије доведе ту жену дотле, да се она одрече света, прими монаштво, и место гадне телесне насладе претвори се у манастир. После тога дође к преподобноме у кулу једна бесомучна жена, и он молитвом својом прогна демона из ње. Још и друга многа чудеса сатвори преподобни на том месту. А када сви сазнадоше о томе и стадоше га уважавати, светитељ се и одатле уклони.
Једном путујући он срете војску Сарацена.[9] Један од њих појаше на бунару коња, и када се светитељ приближи, он упери копље да га убије. Но рука му се одједном укочи у ваздуху, и он је не могаше спустити. Тада он пође за преподобним молећи га за исцељење. Светитељ се руком својом дотаче његове руке, и исцели га. Даље на путу светитеља срете један страховито мучен бесомучник. Сажаливши се на њега, светитељ сатвори молитву к Богу и демон остави паћеника.
Најзад преподобни Григорије поново допутова у Солун и настани се у манастиру светог Мине. Притом он живљаше у таквој сиротињи, да није имао никакве хране, ни чиме да се покрије, а ношаше само једну хаљину која му је служила и дању и ноћу. Када би осетио несавладљиву глад, онда је излазио из цркве, и ако би видео да ко било једе у трпези, он је улазио и јео с њима нешто мало. Али потом он осети да не треба да се храни од туђег труда, и донесе одлуку да пребива у храму без хране све дотле док му Господ не пошље помоћ одозго. И Господ, који је некада прехранио пророка Илију преко гаврана,[10] и многе друге врлинске слуге Своје на чудесан начин, не остави без помоћи верног слугу Свог: по указању одозго једна богољубива удовица свакодневно му достављаше храну.
Ускоро се преподобни Григорије својим чудесима прослави у целој околини. Тако, једном дође к њему једна бесомучна жена и мољаше од њега помоћ да обнови своју малу кућицу која беше пропала. У одговор на њену молбу светитељ јој рече: Иди, почни посао, и Бог, отац сиротиње, послаће ти помоћ. – Жена с вером оде и стаде копати земљу да постави темељ. И гле, са тог места покуља силна смола. Жена је продаде, и за добијени новац не само подиже кућицу, него се још и издржаваше од продаје те смоле, и задовољаваше друге своје потребе.
Једном монаху који се у близини манастира светог Мине подвизаваше на столпу, преподобни Григорије предсказа блиску кончину, пошто му то Дух Свети откри. To исто предсказа он и неким другим лицима. Неуморно радећи над собом, свето чувајући чистоту своје душе и усавршавајући се у хришћанским врлинама, преподобни Григорије имађаше велику слободу ка Господу и припремаше себе за обиталиште Светоме Духу. С божанском љубављу он иђаше тесним путем смиреноумног подвига; непрестаним стражењем далеко одгоњаше сваки нехат и вражије нападаје, те враг ни у сну не могаше утицати на његову уобразиљу и помисли; сходно имену своме он заиста беше „будан“, „стражећи,[11] у односу на сва дела и помисли, и очисти душу и тело од свих страсти. Рукоположен у чин јереја, он вршаше богослужења са срцем скрушеним и духом смиреним; охолост и сујету он ишчупа потпуно. Но више свега он чуваше чистоту Православља и у речима и у делима; поражавајући јеретике, колико је могао, он речима и списима учаше клањати се светим иконама и молитвено их поштовати по предању Цркве; многе градове он очисти од поганштине иконоборства, и убеђиваше хришћане да и саму крв своју“ ако је потребно, пролију за свете иконе; а и сам беше готов примити смрт за њих, и беше добровољни мученик. Изнад свих врлина он имађаше непрекидну свету молитву, свагда устремљујући ум к Богу; песмословећи и прослављајући Бога са светим Ангелима, он још овде доби залог неизрециве радости вечнога блаженства. Једном ноћу њему се у виђењу јави Ангео Господњи и даде му пламени мач за поражавање свеколике демонске силе и одсецање од Цркве јеретичких измишљотина, а од срца – греховних страсти. Понекад је преподобни, заузет богоразмишљањем, чуо ангелско певање: он беше тако мио Богу и Ангелима, да се, још налазећи се у смртном телу, удостојавао већ бесмртних, божанствених наслада, удостојавао се слушати ангелско појање, какво „ухо не чу“ (1 Кор. 2, 9), и неизразиво уживати у њима.
Проводећи у Солуну неколико година, преподобни Григорије са једним од својих ученика пође у Бугарску, која у то време беше незнабожачка, али не стигавши до ње врати се. Када га ученик упита, зашто је тако брзо променио своју намеру, преподобни одговори: Хтео сам да проведем тамо неко време, али видим тамо сунце не сија. – Овим речима он пророчки предсказа нереде који ускоро тамо настадоше, и за време којих се силна крв проли и сва земља би исцеђена. – После тога преподобни Григорије је путовао из Солуна у Византију, и одатле на гору Олимп.[12] Отуда се поново врати у Солун.
Тако се подвизавајући и на, земљи размишљајући о небесном, преподобни Григорије се приближи к одласку из овога живота. Разболевши се тешко од падавице, он лежаше непомично на одру и ватрено се мољаше Богу, да га ослободи од ове болести и замени је другом – воденом болешћу. Бог му услиши молитву: ослободи га падавице и даде му водену болест. И тело се његово тако наду, да је личило на мех, напуњен ваздухом. Оставивши Солун, преподобни с великом муком отпутова у Цариград, да тамо сузбија иконоборску јерес,[13] и више се није враћао натраг. Са собом он одведе у Цариград своја два ученика и саподвижника: Јосифа и Јована.[14] На молбу православних монаха он убрзо пасла Јосифа у Рим к папи Лаву III,[15] да тражи помоћ против гонитеља светих икона. Но на том путу Јосифа ухватише морски разбојници, поткупљени од иконоборског цара Лава Јерменина, и заточише га на острву Кипру.
Јосифу не би суђено да још једном види међу живима свог великог учитеља. Преподобни Григорије ускоро после тога предаде Господу чисту душу своју. На дванаест дана пре свог престављења њему би откривен дан његовог одласка, и он нареди да га пренесу у гостопримницу, где он 20. новембра тихо сконча.[16] Када чесно тело његово сахрањиваху, к њему се с вером приближи један тежак болесник, који није могао стојати право него му је лице било стално сагнуто к земљи. И овоме болеснику се учини да неко метну на њега руку отпозади, и он се окрену и упита онога што стајаше поред њега није ли га он додирнуо. Овај одговори да није. Из тога би јасно болеснику: да га се преко светитеља коснула сила Божија и подарила му исцељење, – и он стаде стојати право, потпуно исцељен од своје болести.
– Други човек, мучен духом нечистим, чим се приближи к сандуку преподобнота, демон га остави. – Један монах, веома мучен телесном страшћу и близак паду, са сузама мољаше помоћ, и телесна страст престаде, и он прослави светитеља и узнесе благодарност Богу.
Тако, после мучног туђиновања земног, преподобни Григорије достиже вечни покој на небесима међу светим Ангелима, које се удостоји виђати и слушати још за време земног живота свог, и сада заједно с њима прославља трисветим славопојима Једног у Тројици Бога вавек.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ПРОКЛА,
патријарха Цариградског
 
СВЕТИ Прокло бејаше ученик светог Јована Златоуста.[17] Он се удостоји видети како свети апостол Павле у чудесном виђењу тајно говори светом Златоусту на уво. Један цариградски великаш би оклеветан од завидљиваца пред царем Аркадијем,[18] изгнан из дворца, и лишен свог високог чина. Желећи искати помоћ од светог Златоуста он преко посредника замоли светитеља да га прими ноћу, пошто се бојао да иде к њему по дану, да га неко од непријатеља његових не би видео, па још више оклеветао пред царем.
Тада свети Златоуст позва свог прислужника Прокла, мужа побожног и свима врлинама украшеног, и нареди му да му пријави тог велможу ноћу и да га приведе к њему. Јер се Проклово послушање код светог Златоуста састојало у томе: да му пријављује посетиоце, и да их уводи код њега. А када паде ноћ велможа дође са жељом да поразговара с патријархом и подробно му изложи своју невољу. Блажени Прокло устаде, приђе врати ма патријархове спаваонице, завири кроз браву и виде Јована Златоуста где седи и пише а свети апостол Павле, нагнут к њему иза леђа, говори му на десно уво. По изгледу апостол беше сличан пророку Јелисеју, без косе изнад чела, и с великом широком брадом. Шта свети апостол говораше, Прокло не могаше чути. Отишавши пак од врата, Прокло рече великашу: He узнемируј се; стрпи се мало; јер има неко који је пре тебе ушао код патријарха, и ја те не могу увести к њему док тај не изађе.
У самој ствари Прокла беше обузео ужас, јер не могаше објаснити себи ко је то могао ући код патријарха: мимо Прокла нико није могао доћи до патријарха, а да је то јављење апостола Павла, то он знао није. Велможа је пак дуго седео, и најзад опет стао молити блаженога Прокла да га пријави патријарху: Прокло одговори: Ти сам видиш колико времена ја чекам да изађе тај што разговара с патријархом. – Уосталом, ево идем да видим кроз кључаоницу јесу ли престали са разговором. – И Прокло оде, завири и виде да посетилац још говори. Онда се Прокло врати и седе. Потом он по трећи пут приђе к вратима, завири и виде оно исто. Требало је, оче, да никога не пушташ пре мене, пошто знаш да сам у великој невољи и с дана на дан очекујем смрт. – Прокло му одговори: Веруј ми, брате, ја га нисам увео, и не знам ко је и када је ушао, нити постоји други улаз којим би неко могао ући, осим овог улаза. Ипак, причекај још мало.
Утом ce чу клепање за јутрење, и Прокло рече велможи: Сада иди с миром: од овог тренутка патријарх не разговара ни с ким, и у време одређено за ноћну молитву ни о чему другом не мисли већ свим умом погружен у молитву проводи до сванућа једино у разговору с Богом. А ти дођи наредне ноћи, и ја ћу те на сваки начин увести код њега пре свију других. – Велможа устаде веома тужан, и са сузама у очима отиде кући својој.
Наредне ноћи велможа опет дође у патријаршију. Прокло поступи као и прошле ноћи: пође да пријави велможу, али опет угледа истог светог апостола где говори на уво блаженом Јовану, па се врати не смејући да им прекида разговор. А кад клепало удари за јутарње богослужење, велможа се опет врати кући својој плачући.
Прокло се веома чуђаше и никако не могаше да схвати ко је то што улази код патријарха, и када то он улази. И зарече се Прокло да неће ни јести, ни пити, ни спавати, нити се одмаћи од врата блаженога Јована док злосрећног великаша не уведе код патријарха и не сазна ко је тај човек што улази код патријарха на необјашњив начин. Наредне ноћи споменути великаш по обичају свом опет дође. А Прокло, знајући да нико није ушао код патријарха, рече великашу: Због тебе, господине мој и брате, ја се уопште никако не помакох са овога места, и ево сада идем да те пријавим патријарху. – И одмах пође, и дошавши до врата он кроз браву опет угледа апостола где говори на уво патријарху. Тада Прокло приђе великашу и рече му: Иди, брате, кући својој, и моли Бога да ти помогне, јер како видим онај што говори патријарху од Бога се шаље пошто на невидљив начин улази к њему; а на ова врата нико осим патријарха ушао није. – Великаш оде у сузама, и потпуно изгуби наду у помоћ светог Златоуста.
Међутим када свану, блажени се Јован опомену великаша, па дозва Прокла и упита га: Није ли долазио онај човек за кога сам ти наредио да га уведеш код мене? – Да, оче, одговори
Прокло, он стварно ево већ трећа ноћ долази овамо, али ти си са неким другим разговарао насамо, и ја се због тога не усудих ући код тебе и пријавити га. – С ким сам разговарао? узврати Јован. Ове ноћи никога није било код мене. Тада Прокло описа изглед онога што је био код патријарха, и како му, нагнут одастраг, шапуће на уво. Затим Прокло, погледавши случајно на икону светог апостола Павла која је висила на зиду у келији златоустот патријарха, одједном кликну: Ево, овога управо видех где говори теби, оче! Ово је његова права слика!
На тај начин обојица, Јован и Прокло, сазнадоше да се патријарху јављао свети апостол Павле, и они оба узнесоше благодарност Богу: један – што је у своме писању био тајно надахњиван од светог апостола, а други – што се удостојио видети таког небеског житеља, светог апостола Павла.
После тога свети Јован указа потребну помоћ гоњеном великашу, а блажени Прокло, руковођен својим светим учитељем и духовним оцем, светим Јованом Златоустом, напредоваше у врлинама и усавршаваше се у богоугодном животу.
После пак прогонства и престављења светог Јована Златоуста блажени Прокло би од стране патријарха цариградског Сисинија[19] постављен за епископа града Кизика.[20] Но дошавши на свој престо он не би примљен од тамошњих клирика, палих у јерес, па се зато врати у Цариград и проживе тамо годину дана. По смрти пак патријарха светог Максимијана,[21] још док његове чесне мошти лежаху у цркви несахрањене, свети Прокло би изабран за патријарха Цариградског и на Свети Велики Четвртак узведен у овај високи чин.
Ступивши на патријаршијски престо свети Прокло мудро пасаше стадо Христово до краја свога живота. Између осталога он усаветова цара Теодосија, сина цара Аркадија,[22] да пренесе мошти светог Јована Златоуста из Комана у Цариград.[23]
За патријарховања светога Прокла у Византијској царевини догоди се велики земљотрес који се продужавао шест месеци. Од тог земљотреса срушише се многе величанствене грађевине, цркве, палате, и томе слично, а и камени бедеми градски; многа села и малене градове прогута земља; нека острва потпуно нестадоше; неки извори и реке изненада пресушише, а на сувим и безводним местима потекоше воде. Овај страшни земљотрес бејаше по целој царевини, но нарочито у Витинији, Хелеопонту и Фригији.[24] Када се у Цариграду рушаху најлепше и најтврђе грађевине, цар Теодосије и царица Пулхерија са свјатјејшим патријархом Проклом и свим житељима, изишавшаши из града, вршаху литије у пољу, са сузама молећи Господа да се смилује на људе своје. И зби се велико чудо: док преплашени народ испуњаваше ваздух молитвеним усклицима: „Господе, помилуј!“ изненада једно дете усред народа би узето невидљивом силом и на очиглед свију узнесено на висину, недосежну за људски поглед, и кроз кратко време опет истим путем спуштено са висине доле. И то дете исприча пред царем, патријархом и свим народом да чу Ангеле који певају на небу песму: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни“. – Сав народ одмах поче понављати ту Трисвету песму додавши јој молитву: „помилуј нас“. И земљотрес престаде. А малишан који донесе Трисвету песму с неба тог часа предаде дух свој Богу, и би чесно сахрањен у цркви свете Ирине. Од тога времена у целој хришћанској Цркви поче се употребљавати Трисвета песма.
Свети Прокло послужи као патријарх двадесет година и пет месеци и с миром отиде ка Господу.[25]
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕВСТАТИЈА, ТЕСПЕСИЈА и АНАТОЛИЈА
 
СВЕТИ мученици Евстатије, Теспесије и Анатолије, беху рођена браћа, из Никомидије,[26] од родитеља, Филотеја и Евсевије. Филотеј беше родом из Галатије,[27] из града Гангра;[28] он остави своју постојбину, пресели се у Никомидију, и тамо ожени Евсевијом; и доби са њом у браку три сина, ова три блажена житеља небескога града.
Најпре Филотеј, његова супруга и деца беху незнабошци. Најстаријег сина свог Евстатија он даде на изучавање незнабожачке философије, а Теспесија и Анатолија спремаше за трговину, пошто и сам беше трговац, и то врло богат. Но једном он са најмлађим сином Анатолијем крену ради трговине у Галатију. При повратку отуда он се на путу срете са светим Лукијаном, презвитером антиохијским;[29] и путујући с њим он се са сином својим научи од њега хришћанској вери, и крстише се у једној реци на коју успут наиђоше. Дошавши дома Филотеј стаде тражити епископа Никомидијоког Антима,[30] који се крио од незнабожаца, јер у то време под царем Максимијаном и Диоклецијаном спровођаше се велико гоњење хришћана, и многи се верни кријаху од мучитеља. Нашавши светог Антима, Филотеј га ноћу доведе кући својој, те свети Антим крсти сав дом Филотејев. Одслуживши затим Божанствену литургију у дому Филотејевом, свети Антим причести новокрштене Светим Тајнама, посвети Филотеја за презвитера, а најстаријег сина његовог Евстатија за ђакона. Потом свети Антим оде, кријући се од гонитеља – незнабожаца, а Филотеј са домом својим тајно служаше истинитоме Богу и вођаше благочестив живот. Након мало година Филотеј пређе ка Господу, а и чесна супруга његова Евсевија убрзо се престави. Тако остадоше три благочестива младића: ђакон Евстатије, Теспесије и Анатолије, браћа и по телу и по духу, јер једнодушно служаху Богу, горећи духом и напредујући у врлинама.
Један царев дворјанин, по имену Акилин, посла једнога дана слугу свог да му купи неке ствари. А слуга тај, знајући да су ова три благочестива младића трговци и имају свакојаку скупоцену робу, оде у њихов дућан. Ушавши унутра и не нашавши никога он пође уз степенице које су водиле на трећи спрат, и чу блаженог Евстатија где чита псалме Давидове. Пењући се тихо уз степенице, слуга уђе ћутке у одељење и угледа Евстатија где у рукама држи Псалтир и чита ово: Нека се постиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим. Поклоните му се сви ангели (Псал. 96, 7). Осим тога угледа он на зидовима крстове и свете иконе, He рекавши ништа он се одмах врати своме господару, и исприча му све што је видео и чуо. Акилин хитно оде к цару Максимијану и обавести га о ономе што му каза слуга његов. И сместа бише послани војници да ухвате Евстатија и његову браћу. А када војници са слугом Аквилиновим дођоше до дућана, нађоше дућан затворен: јер у то време сви житељи дома беху у великом ћутању причешћујући се Тајнама Христовим, пошто тај дан беше недеља. Војници куцаху на врата, викаху, али одговора не би.
Међутим свети Евстатије, сазнавши Духом да су војници послани да њега и браћу његову узму и воде на мучење, рече својој браћи: Будите јунаци, и не бојте се, јер нас Владика наш зове к венцу… Ове ноћи ја видех где нас воде на незнабожни суд пред Максимијана, и некакав црнац велик и страшан иђаше за нама плачући и ридајући, и бијући се по лицу и говорећи: „тешко мени, мене сада побеђују“. Испред нас пак иђаше један веома блистав младић који држаше у рукама својим три венца и три књиге, и говораше ми: „Евстатије, ђаконе Христов, ово вам уготови Отац милосрђа и Бог сваке утехе. Зато, не плашите се мучитеља, као што их се не уплаши свети Првомученик Стефан“… Рекавши то, светли младић узиђе на небо, а црнац ридајући оде на запад.[31]
Испричавши ово виђење браћи својој, Евстатије их сокољаше говорећи: He одрецимо се, мили моји, Христа Бога нашег пред људима, да се и Он не би одрекао нас пред Оцем Својим и пред светим ангелима Својим.[32] – А Теспесије и Анатолије одговорише: Брате наш и господине и оче, ми смо готови умрети за Створитеља нашег, и ништа нас неће одвојити од љубави Његове.
Док они тако разговараху, војници силно ударајући у врата громко викаху: „Отворите врата, отворите!“ – Теспесије и Анатолије изађоше и отворише врата. Војници упавши унутра питаху кога још има с њима. Затим, предвођени слугом Акилиновим, они степеницама узиђоше на трећи спрат. Улазећи на врата молитвеног одељења њиховог, они угледаше Евстатија са Светим Еванђељем у рукама. Отворивши Еванђеље насумце, Евстатије прочита: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Старешина пак тих војника повика к Евстатију: „Остави то што имаш у рукама“, – јер се сам не смејаше дотаћи Светог Еванђеља, пошто беше син хришћанских родитеља. Ђакон Евстатије притиште на груди Свето Еванђеље, целива га и положи на сто. А један од војника рече: Пази како хришћани воле своје књиге у којима су написане све њихове мађије. – Узевши Евстатија војници га поведоше доле. А он окренувши се и угледавши свете књиге рече им обраћајући им се: „Ми вам се обећавамо!“ – Затим погледавши на мноштво скупоцене робе, кликну: „Одричемо се вас и свега пролазнога и идемо за Христом!“
Затим изађоше напоље. Војници затворише и запечатише врата од куће, а три света брата свезаше заједно и поведоше к незнабожном цару Максимијану. Угледавши их цар се осмехну и рече: Ко нареди да вежу ова три младића? Убеђен сам да су они пријатељи наших богова. – И цар нареди да их одмах одвежу, и обрати им се овим речима: Пре сваког разговора и испитивања нека сваки од вас каже своје име и каквог је рода. – Ђакон Евстатије, као најстарији брат, одговори за све: Најмилије и најславније име нам је хришћани; а при рођењу ја добих име Евстатије, брат мој што ми је с десне стране Теспесије, а овај с леве Анатолије; ми смо браћа по телу, рођени смо овде од једног оца и мајке; отац пак наш, родом из Галатије, беше презвитер хришћански. – Максимијан упита: Ко оца вашег начини презвитером? – Евстатије одговори: Онај кога ти недавно неправедно уби: свети Антим, епископ нашега града; он и мене постави за ђакона да служим Божијим јерејима када они врше пресвете и пречисте Тајне Христове.
На то цар рече: Престани говорити глупости; боље је поклони се са браћом својом боговима нашим, и ја ћу вам дати почасне и славне положаје на мом двору. Ако не, онда ћу вас мачем погубити. – Међутим светитељи у један глас одговорише: Чини што хоћеш; ми смо хришћани, и поклањамо се само Једноме Богу који је створио небо и земљу, и Сину Његовом Господу нашем Исусу Христу, и Светоме Животворноме Духу; а вашим поганим и одвратним идолима никада се поклонити нећемо.
Разгневљен овим одговором, Максимијан нареди да мученике повале на земљу и бију моткама. Пошто дуго бише бијени, светитељи као једним устима ускликнуше к Богу: Хвала Ти, Господе, што нас удостоји да за свето име Твоје будемо мучени. – Свети пак Евстатије додаде још ово: Много се борише са мном од младости моје, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници, и водише дуге бразде безакоња свога (Пс. 128, 2-3), помози нам Боже, Спаситељу наш. – Пошто и даље свете мученике страховито бише, Максимијан нареди мучитељима да престану са бијењем, и рече мученицима: Безбожници! докле ћете трпети такве муке? Принесите боговима жртву и не погубљујте себе узалуд због вере у некаквог човека, који бијен тако као и ви, умре принудном смрћу. – Светитељи одговорише: He било тога, да се ми одрекнемо Спаса Христа, јер познасмо да је Он истинити Бог, мада и пострада на крсту ради нашег спасења.
Тада мучитељ нареди да их одведу у тамницу, да им ноге чврсто забију у кладе, и да им не даду ни јести ни пити, да би их уморили узама, глађу и жеђу. И док они тако тамноваху у тамници, једном у поноћ обасја их светлост, јави им се анђео Господњи, раздреши им узе, исцели их, даде им ману да једу[33] и рече: Борите се јуначки за Христа, a ja нећу одступити од вас и у свима страдањима вашим бићу с вама, јер сам послан од Христа Господа да вас чувам. – Рекавши то анђео постаде невидљив. А светитељи, испунивши се неисказане радости, благодараху Бога, при чему Евстатије говораше: Господ дреши свезане, Господ отвара очи слепима, Господ подиже оборене, Господ љуби праведнике, Господа чува дошљаке (Пс. 145, 7-9).
Након извесног времена мучитељ Максимијан седе на судишту и посла војнике у тамницу да му сужње Христове по други пут доведу на испитивање. Војници отидоше и нађоше свете мученике раздрешене од уза, потпуно здраве и спокојно спавајуће. Они онда нададоше вику, грдећи стражара и питајући: Ко раздреши сужње? – Стражар их са заклетвом увераваше да сужње нико раздрешивао није, нити је ко у тамницу улазио к њима, нити им је ко давао јела и пића. Тада војници по ново свезаше мученике и одведоше их к цару. Цар, угледавши их здраве и веселе, чуђаше се како их то ни батине, ни узе, ни жеђ не изнурише; и рече им: Бедници, размислите шта је за вас корисније, па дошавши к памети принесите боговима жртву, и ја ћу вас пустити с поштовањем. – Но свети Евстатије одговори: He надај се да ћеш нашу чврсту одлуку променити било ласкавим речима, или грозним претњама и мукама: ми ничим нисмо привезани за овај живот, јер смо наги изашли из утробе мајке наше, и наги треба да изађемо из овог сујетног живота.
Цар нареди да их предаду зверовима на поједење. И свете мученике поведоше у гледалиште, где су зверови имали да их растрту и прождеру; за њима иђаху сви житељи града Никомидије, а беше међу њима и мноштво потајних хришћана; сви беху жељни да виде кончину мученика. Када свете мученике поставише усред гледалишта, пустише на њих два лава и три медведа, и све гледаоце спопаде ужас од рике ових зверова. Међутим свети Евстатије певаше псалме. „Спаси нас, Господе, од уста лавових, – певаше он -, и од рогова биволових смиреност нашу, да објавимо име твоје браћи нашој, и да те славимо усред скупштине“. – Теспесије пак и Анатолије уплашише се зверске рике, и Евстатије видевши их уплашене рече им: Зашто се, браћо моја, плашите ових зверова? Зар не знате да је Владика наш моћан укротити јарост њихову, као што је укроти у јами Даниловој? Зар се не сећате речи анђела који нам обећа да ће бити с нама у свима страдањима нашим и чувати нас?
Док Евстатије говораше то, лавови појурише на мученике, али дошавши близу њих застадоше машући реповима, као пси када распознаду свога господара. Евстатије им метну руке своје на главе, и погладивши их, као псе потпуно их укроти. Медведи пак почеше се играти међу собом, и обараху један другога на земљу, а к светим мученицима се чак и не приближаваху. А народ на гледалишту видећи то стаде грајати; незнабошци викаху: „To су чаробњаци, и враџбинама укротише зверове!“ – а хришћани клицаху: „Велик је хришћански Бог који запуши чељусти зверовима, да не нашкоде светим слугама Његовим!“ – Напослетку цар нареди да мученике баце у тамницу. У тамници их опет посети анђео, утеши их и маном окрепи.
Међутим у то време тешко се разболе царев син Максенције.[34] Забринут и ојађен тиме, цар предаде мученике никејском комиту[35] Антонију рекавши му: Води ове хришћане у свој град, и тамо их присили да се поклоне боговима. Ако послушају, ти их с почастима врати натраг к нама; ако пак не послушају, ти их најпре стави на многе муке, па их онда закољи као дивље звери.
Комит узе сужње и крену у Никеју. Стигавши дома он затече своју жену болесну. За мученике нареди да их затворе у тамницу. Сутрадан пак комит седе на судишту, изведе мученике преда се на суд и поче им говорити: Много се бринем за вас, млади људи, и хоћу да вам укажем милост, и да вас упутим цару да примите од њега сваковрсне почасти. Имајте поверење у мене као у пријатеља свога и послушајте ме: принесите боговима жртве. – Светитељи одговорише: Ми се молимо Господу нашем Исусу Христу, да нас сачува беспрекорне у вери којој нас је научио и за коју смо готови умрети, и да не допусти да одступимо од њега и упаднемо у погибао у којој ви гинете.
Чувши то, комита спопаде од јарости силан бес и он нареди да мученике обесе главачке и да их стружу железним ноктима. Дуго стругани на тај начин, крв светих мученика тецијаше потоцима, месо им отпадаше, кости се провидеше … Најзад, свети страдалци подигоше глас свој к Богу, говорећи: Царе и Боже векова, погледај из светог обиталишта Твог на нас, недостојне слуге Твоје који страдамо ради светог имена Твог. – Док свети тако вапијаху к Богу, њима се даваше одозго невидљива помоћ да јуначки подносе такве љуте муке. А свирепи мучитељ, видећи непобедиво трпљење страдалаца, нареди да их скину са мучилишног дрвета и воде у тамницу. Но пошто свети мученици не могаху од љутих рана и болова ићи сами, њих као неке ствари однесоше и у тамницу бацише.
У тамници се светим страдалцима опет, као и раније, јави анђео Господњи, у великој светлости, утеши их радосним речи ма, и исцели их од рана. И свети мученици слављаху Бога говорећи: Хвала Ти, Боже, што не остављаш оне који се надају у Тебе и који страдају ради Тебе! Чиме ћу Ти узвратити, Господе, за сва добра што си ми учинио? Који је Бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чини чудеса.[36]
После пак неког времена мучитељ опет изведе из тамнице свете мученике и постави их преда се на суд. А испред светих мученика поређа своје идоле, и претњама их примораваше да се поклоне тим идолима. И говораше им: Ако не извршите царево наређење и не поклоните се боговима нашим, онда ћу вас мачем посећи, и тела ваша дати на поједење птицама небеским, и зверима земаљским. – На то свети мученици одговорише у један глас: Нећемо одступити од Христа Бога нашег, нити ћемо се поклонити поганим идолима, немим и глувим, који очи имају и не виде, уши имају и не чују, уста имају и не говоре, ноге имају и не ходе. Таки су и сви они који их граде и сви они који се уздају у њих (Псал. 113, 13).
На ове речи мучитељ од силнога гњева рикну као лав и нареди да мученике изведу ван града, и да их закољу мачем као дивље звери, а да тела њихова баце несахрањена на растргнуће зверима и птицама. И свети мученици бише одведени на место погубљења. На том пак месту налажаше се маслињак, и мученици бише привезани за дрвеће ради погубљења. У тај маслињак дођоше и два блиска пријатеља светих мученика, хришћани Паладије и Акакије. Они припадоше к ногама слугу који су имали заклати свете мученике, дадоше им много злата и мољаху их говорећи: Господо, причекајте мало док поразговарамо с овим осуђеним хришћанима, јер им имамо нешто казати, па их онда закољите. – Узевши злато, слуге се мало склонише у страну од њих. Паладије пак и Акакије приђоше к светим мученицима, с љубављу их целиваше, и с плачем и многим сузама их молише да се помоле за њих. А кад се свети мученици мољаху, чу се с неба глас који их позиваше у вечни покој, и они тог часа с радошћу предадоше душе своје у руке Божије. Слуге пак мучитељеве, иако видеше да су мученици већ умрли, ипак, бојећи се мучитеља, извршише његово наређење и на мртвима: Евстатија и Теспесија заклаше по грлу, а Анатолију прободоше ребра. Потом, кад тела умрлих већ лежаху на земљи, они им одсекоше главе, па оставивши их несахрањене отидоше.[37] Тада с неба сиђоше шест анђела у виду орлова и кружаху над телима светих мученика док их Паладије и Акакије не сахранише чесно.
Tor истог дана комит Антоније се при заласку сунца разболе, а сутрадан најпре умре жена његова, па онда и он сам, павши над мртвом женом својом, у мукама изврже душу своју. И он се мучи у паклу, а свети страдалци радују се у Царству Христа Бога нашег, коме слава кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ДАСИЈА
 
ЗА царовања Диоклецијана и Максимијана у граду Доростолу[38] живљаше овај свети мученик. У том граду беше обичај да се сваке године на тридесет дана пре празника незнабожачког бога Кроноса[39] изабере између војника што лепши младић ради приношења на жртву богу Кроносу. У току тих тридесет дана изабраног младића су одевали у царске хаљине, испуњавали му сваку жељу, и припремали га за жртву. И о самом празнику приносили га на жртву Кроносу. И једном овај тужни удео паде на храброг и врло лепог војника Дасија. Дотада Дасије беше потајни хришћанин. A када га задеси овај злосрећни избор, он одлучи да радије објави себе хришћанином, него да живот свој жртвује ради умилостивљења одвратног бога незнабожачког. „Ако ми ваља умрети, – рече он својим друговима војницима -, онда боље умрети као хришћанин за Христа“.
Са тог разлога свети Дасије презре блага и насладе земаљске, које је могао уживати у току тридесет дана, по незнабожачком обичају. Он одбаци сва раскошна обећања незнабожаца, чврсто се држећи речи светог апостола: све сматрам за ђубре, само да Христа добијем (Флб. 3, 8). Уместо весеља и гозби, свети Дасије стаде изобличавати безбожје незнабожаца и њихово безумно служење идолима, и неустрашиво проповедаше Христово Еванђеље. Надахнут благодаћу Светога Духа, исповедник Христов ревносно убеђиваше све да верују у Јединог Истинитог Бога и Јединородног Сина Божијег Исуса Христа. Када глас о томе допре до незнабожачких владара Диоклецијана и Максимијана, они наредише да Дасије буде изведен на суд пред управитеља Мизијске области Васе. На суду свети Дасије смело изобличаваше безумље идолопоклоника и исповедаше Христа. Због тога он би стављен на страшне муке, па потом посечен мачем.[40]
 
СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
НИРСЕ и ЈОСИФА
 
СВЕТИ Нирса беше епископ у земљи Персији и имађаше за саподвижника свога ученика Јосифа. Као праве слуге Христове, они се бојаху Бога који је створио небо и земљу, море и све што је у њима (Псал. 145, 6), и труђаху се да воде врлински живот испуњујући закон Христов.
Видећи врлински живот свог ученика Јосифа и његово богочежњиво трудољубље, свети Нирса га произведе за епископа. Сународници њихови Персијанци, обожавајући сунце као бога, клањаху се сунцу и предаваху се разним пороцима. Свети Нирса и Јосиф веома туговаху због тога, и ревноваху за Цркву Христову. Укрепљавани благодаћу Божјом они ревносно проповедаху Еванђеље Христово, и многе незнабошце обратише к вери у Истинитога Бога и научише их побожном живљењу.
У то време персијски цар Сапор подиже љуто гоњење на хришћане,[41] приморавајући их да се поклањају сунцу и огњу. Чувши да епископи Нирса и Јосиф, изобличавајући заблуду Персијанаца, многе од њих обраћају ка Христу, цар нареди да их ухвате и доведу к њему.[42]
Цару предстаде осамдесетогодишњи старац са својим учеником и саподвижником. Цар им нареди или да се поклоне огњу или да се припреме на муке и смрт, а светитељи на то неустрашиво одговорише: Ако би ти, царе, могао да нас по смрти нашој и седам пута васкрсаваш за мучења, ти нас ни тиме не би одвојио од љубави наше према Христу.
Чувши такав одговор светих исповедника, чврсто решених да пострадају за Христа, разгневљени гонитељ нареди да им се одмах одсеку главе.
Тако ови свети мученици примише неувенљиве венце на небесима.
 
СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА, САВЕРИЈА, ИСАКИЈА, ИПАТИЈА
и других с њима
 
СВЕТИ мученици Јован, Саверије, Исакије и Ипатије беху епископи у разним градовима земље Персије. А када незнабожни огњепоклоник Сапор, цар Персијски, стаде приморавати хришћане да се клањају сунцу и огњу, онда ови светитељи сокољаху верне да буду чврсти следбеници Христови, и обраћаху ка Христу незнабожне Персијанце. Они изобличаваху заблуде огњепоклоника убеђујући их да сунце и огањ нису богови већ само творевине, саздане ради прослављења Творца и ради служења људима.
Када глас о њиховом учењу дође до цара Сапора, он посла војнике и своје велможе у оне градове где иви светитељи проповедаху, и нареди да их ухвате. Ухваћени, они без икаквог страха предстадоше цару на суд. Цар их врло строго упита: Зар вам је непознато да ја водим порекло од богова, молим се сунцу и обожавам огањ? А ви? ко сте ви што устајете против мојих наређења, унижавате сунце и ниподаштавате огањ? – Светитељи једногласно исповедише веру у Једнога Бога. Притом говораху: Ради наше користи Бог је наредио да постоје сунце и огањ. А Истинити Бог је Један: Он је створио све и Њему Јединоме приличи поклоњење и слава. – На то цар повика: Који је бог славнији од Ормузда или страшнији од Аримана?[43] И ко се може називати мудрим човеком ако се не клања сунцу?! – Епископ Саверије поново потврди у име свих исповедање вере: Ми не знамо, царе, другога Бога осим Сатворившег небо и земљу, сунце и месец и све видљиво и невидљиво; и верујемо у Сина Његовог, Исуса Назарећанина.
Тада цар нареди да светитеља бију по устима, и то тако бездушно, да му поиспадаше зуби. – Цар на то подругљиво добаци: Дозови Исуса да ти метне зубе! – А када Саверије због тога назва цара безбожником, бичеваше га страховито, па полумртва бацише у тамницу.
После тога мучитељ позва Исакија и упита га с претњом: Јеси ли ти истог мишљења са Саверијем, те треба и твоју крв да пролијем? – Одушевљен тврдим примером и исповедањем вере Саверија, свети Исакије одговори цару: Једномисленост наша, царе, јесте највиша мудрост коју ти не постижеш. – Раздражен чврстином хришћана цар прећаше Исакију да ће му одрезати језик ако продужи говорити таке речи. Затим цар пређе на оптужбе персијских мага[44] против Исакија и затражи од њега објашњење ради чега он подиже храмове хришћанске. На то Исакије одговори: Ако бих то престао радити, како би се име Божије славило и међу незнабошцима?
Тада се цар обрати к угледним грађанима, који се пред тим, видећи свирепост цареву, одрекоше хришћанства. Он их силно грђаше и прећаше им смрћу ако се буду повратили хришћанској вери. Он се кунијаше да док он царује неће трпети у своме царству ниједног хришћанина. Затим нареди отпадницима, који дрхтаху од страха, да Исакија заспу камењем. И сами велможе – вероодступници засуше камењем свога епископа изван града.
После тога сви Персијанци, нарочито знатни грађани и начелници, устадоше против хришћанства. Тако Селевкијски епископ Јован, који тамноваше у тамници при замку Бет-Гасцита, би умртвљен по наређењу начелника Гадиапског. Свештеник пак Гулсале Исак би засут камењем. Исповедник Саверије кроз два дана умре у тамници од нанесених му рана. Када о томе известивши цара он, по злоби својој, не поверова том извештају и нареди да умрломе епископу одрубе главу и донесу му је.
Без обзира на вероодступнике – велможе цара Сапора, уплашене његовом бездушношћу, многи хришћани из мирјана показаше се тврди у вери и по угледу на своје пастире чврсто иђаху на муке за Христа. Тако Азат, евнух намесника Гадиапског, би са другим хришћанима одвучен у идолиште где Персијанци приношаху жртве. Али, од детињства васпитан у хришћанској вери, он заједно са осталим верницима изобличи незнабошце и одби да принесе жртву сунцу, знајући да „незнабошци ђаволима жртвују а не Богу“ (1 Кор. 10, 20). Зато их ставише на разне муке. После тога Азат би удављен рукама једног вероодступника. С њим заједно би мучен и убијен Сасаније. Једном хришћанину, по имену Авраму, очи бише ишчупане помоћу усијаних клинаца, од чега он након два дана умре у страшним мукама, не престајући призивати име Христово. А Симеона хришћанина Персијанци закопаше живог у земљу до прсију, па му стрелама изрешеташе део тела што беше над земљом.
За време овог гоњења у земљи Персији засијаше венцима мученичким и многе жене и девојке из хришћанки, такмичећи се са споменутим светим мужевима у љубави према Христу. Тако, девице Текла и Ана и с њима Ваута (Богута), високородна жена, Мамија, Татона, Мама и Нана, и многе друге, које неустрашиво изобличаваху безбожје Персијанаца, бише искасапљене мачевима. Земља, орошена крвљу ових мученица, произведе исцелитељну смокву, као неку врсту осуде гонитељима. А јеретици и манихејци[45] после извесног времена, не подносећи ово чудо којим сама земља речито говораше о истинитости вере исповедница Христових, уништише ову смокву. Но због тога бише кажњени опаком болештином.
Тако и у земљи Персији Господ одгаји многобројни сабор мученика и исповедника, који пострадаше за Господа Христа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕИТАЗЕТА, САСАНИЈА, НОИЛМАРИЈА и ЗАРУАНДИНА
 
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа копљима испробадани. Са њима пострадаше и свете хмученице Текла, Ваута и остале (под данашњим датумом).
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
ТЕКЛЕ, BAУTE и ДЕНАХИСЕ, TEHTУE, МАМЕ, МАЛОХИЈЕ,
АНЕ, НАНЕ, АСТЕ и МАЛАХЕ
 
ПОСТРАДАЛЕ за веру у Господа. Живеле у Персији као подвижнице дјеве. Персијски цар их приморавао да се поклоне огњу и сунцу. Оне то одлучно одбише. Он нареди те неке од њих мачем посекоше, друге исекоше ножевима заједно са евнухом Геитазетом (Азетом) н другим мученицима (под данашњим даном).
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОКТИСТА ИСПОВЕДНИКА
 
ПАТРИЦИЈЕ по звању; преставио се у време царице Теодоре, у првој половини деветога века.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Декапољ = Десет градова: савез десет градова у Исаврији, малене области у горама Мале Азије, на југу њеном. Према имену тог савеза градова преподобни Григорије и добио надимак Декаполит.
  2. Овде се подразумевају Четрдесет мученика Севастијских, чији помен Црква празнује 9. марта.
  3. 1 Мојс. 12, 1.
  4. Јевр. 13, 14.
  5. Мт. 8, 20; Лк. 9, 58.
  6. Енос – приморски град са пристаништем, на западу од Цариграда.
  7. Христопољ – иначе Емволи, град на североистоку од Солуна.
  8. Регија – град у југозападном делу Италије, на обали Сицилијског залива.
  9. Сарацени – назив за скитачко племе Араба; доцније – означава све мухамеданце.
  10. 3 Цар. 7, 6.
  11. Григорије – грчка реч, значи: онај који бди, који стражи.
  12. Реч је о гори Олимпу на северу Мале Азије, на границама Вити није и Мизије, оде је тада цветало монаштво.
  13. To је било за царовања Лава Јерменина (813-820. године).
  14. Преподобни Јосиф познат под именом „Песмописац“ (+ 883. год.); спомен његов Црква празнује 4. априла. Преподобни Јован – спомен његов празнује се 18. априла.
  15. Папа Лав III од 795-816. године.
  16. Преподобни Григорије упокојио се 816. године. – Преподобни Јосиф не затече међу живима свог учитеља. Вративши се после шест година из заточења у Цариград он доживе ту утеху што својим рукама опипа нетљено тело преподобног Григорија и настани са учеником његовим Јованом крај кивота његовог. По смрти пак Јована, Јосиф пређе и настани се при храму светог Златоуста и у њему положи прослављене нетљенијем и чудесима мошти преподобног Декаполита и ученика његовог Јована. Након неког времена недалеко од тога храма он основа манастир у име светог Николаја Касуљког, и у њега пренесе мошти преподобних. Јосиф Песмописац написа и службу у част преподобног Григорија. – Чеоне мошти преподобног Григорија нетљене и читаве налазе се у садашње време у Румунији у манастиру Бистрица.
  17. Свети Прокло бејаше при светом Јовану Златоусту ђакон, потом јеромонах и сингел, тојест келејни прислужитељ патријархов, који је живео у истим одајама, с њим, и у исто време био његов најприснији ученик.
  18. Аркадије, син Теодосија Великог, цар Источне Римске царевине, царовао од 395. до 408. године.
  19. Сисиније био патријарх Цариградски од 426. до 427. године.
  20. Кизик – малени град на северној обали Мале Азије. – Блажени Прокло постављен за епископа 426. године.
  21. Свети Максимијан био патријарх од 431. до 434. године.
  22. Теодосије II Млађи, – царовао од 408. до 450. године.
  23. Коман – град у Јерменији, где је умро на путу у прогонство, и првобитно сахрањен био свети Јован Златоуст.
  24. Витинија, Хелеспонт и Фригија – малоазијске покрајине Византијске царевине.
  25. Свети Прокло се преставио 446. године.
  26. Никомидија, сада Исмид, – главни град малоазијске покрајине Витиније, на југоистоку од Босфорског Мореуза. Ту имали своје дворце цареви: Диоклецијан и Константин Велики.
  27. Галатија – покрајина Византијске царевине, усред Малоазијског полуострва.
  28. Гангра – град значајан по Помесном сабору, одржаном у њему 340. године.
  29. Спомен његов 15. октобра.
  30. Спомен његов 5. септембра.
  31. Запад – место сунчева заласка и као неко царство таме, и символ тога царства. Цар тога царства је ђаво, кога свети Евстатије и види у овоме црнцу о коме се говори.
  32. ср. Мт. 10, 33.
  33. Ср. 2 Мојс. 16, 11-46.
  34. Максенције – доцније био цар од 305. до 312. године.
  35. Комит = градоначелник, војвода, епарх, управитељ.
  36. Псал, 115, 5; 76, 14.15.
  37. Свети мученици Евстатије, Теспесије и Анатолије пострадали око 312. године.
  38. Доростол, данашња Силистрија, на Дунаву у древној Мизијској области, недалако од обала Црнога мора.
  39. Кронос, или Сатурн, по веровању ондашњих незнабожаца, најсвирепији бог. Да би га умилостивили, незнабошци су му сваке године приносили људе на жртву.
  40. У почетку четвртог столећа.
  41. To је гоњење у Персији било око половине четвртог столећа.
  42. To је било четврте године тог гоњења (око 343-347); а светитељи Божји посечени мачем 20. новембра.
  43. Ормузд – име врховног божанства код древних Персијанаца. За њих он је; мудри бог, творац свега света, створио је сунце, месец, звезде, небо, земљу, воду и човека; он је пријатељ и чувар добра, непријатељ лажова, одмаздитељ за неправду. Ариман пак оличење је зла; у сталној је борби са добрим богом Ормуздом, и труди се да посеје семе зла по његовој творевини. Отуда је Ариман извор шкодљивих сила природе, болештина, неродице и осталих недаћа.
  44. Маги код Персијанаца – чланови општине жречева. Они првобитно били чувари научне образованости и верских обреда; претсказивали будућност на основу положаја звезда, као звездочатци; уживали велики углед у народу, и имали велики политички утицај.
  45. О овим јеретицима Манихејцима зна се да су се појавили у Персији и да су учили о два супротна начела (= дуалисти): добра и зла, светлости и таме, духа и материје.

2 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *