НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
1. НОВЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТИХ БЕСРЕБРНИКА И ЧУДОТВОРАЦА
КОЗМЕ и ДAМЈАНА
 
СВЕТИ Козма и Дамјан,[1] браћа по телу, беху родом из Асије.[2] Отац им беше незнабожац а мајка хришћанка, и звала се Теодотија.[3] После смрти оца њихова мајка посвети све време и труд служењу Христу, еда би васцелим животом својим угодила Богу. И би она онаква удовица какву хвали свети апостол, говорећи: Права удовица и усамљена узда се у Бога, и живи у молитвама и у мољењу дан и ноћ (1 Тим. 5, 5). И као што сама живљаше богоугодно, тако она научи и милу децу своју, Козму и Дамјана, јер их дивно васпита у хришћанској вери и у изучавању Светога Писма, и упути их на сваку врлину. А кад Козма и Дамјан достигоше зрео узраст и утврдише се у беспрекорном живљењу по закону Господњем, они постадоше као два светилника на земљи, сијајући добрим делима. И добише они од Бога дар исцељивања, и даваху здравље и душама и телима, лечећи све болести, и исцељујући сваку слабост и сваку немоћ по људима, и изгонећи зле духове. И они указиваху помоћ не само људима него и стоци, и ни од кога ништа не примаху за то: јер све то чињаху не ради добитка, не ради богаћења златом и сребром, него ради Бога, желећи да љубав своју према Њему изразе љубављу према ближњему. И тим лекарењем међу људима они искаху славу не себи него Богу, и исцељиваху болести ради прослављења имена Господа свога који им је даровао таку лечебну силу. А они избављаху од болести не толико биљем колико именом Господњим, и то без плате и награде, забадава, испуњујући заповест Христову: забадава добисте, забадава дајите (Мат. 10, 8). Због тога их верни и назваше бесплатним лекарима и бесребрницима. И пошто тако богоугодно проведоше свој живот, они скончаше побожно у миру. Но они се не само за живота свог, него и по престављењу свом прославише многим чудесима, као усрдни посредници и дивни исцелитељи како наших болести душевних тако и телесних. А о њиховој некористољубивости и бесплатном лечењу казује се ово:
Жена нека, по имену Паладија, која тешко болесна много година лежаше у постељи и разни лекари јој ништа не могаху помоћи, чу за светог Козму и Дамјана како исцељују од сваке болести и посла по њих са молбом да посете њу која је већ на умору. Света браћа се одазваше њеној молби, одоше њеном дому, и чим свети лекари дођоше к њој, она по вери својој одмах доби исцељење, и устаде здрава, славећи Бога што је слугама Својим даровао таку благодат исцељења. И захвална својим лекарима за толико добро, она жељаше да им што да као дар. Али они ни од кога не примаху ништа, јер не продаваху благодат коју имађаху од Бога. Жена онда реши да бар једнога од њих умоли да прими од ње веома мали дар: узевши три јајета, она кришом оде к светом Дамјану и преклињаше га Богом да прими од ње та три јајета у име Свете Тројице. Чувши име Троједнога Бога, Дамјан прими од ње тај малени дар због велике заклетве којом га она закле. А свети Козма, сазнавши за то касније, веома се ожалости због тога. И када светом Козми дође време да се престави, он остави завештање: да Дамјана не сахране покрај њега, пошто је нарушио заповест Господњу и примио од жене награду за исцељење. Тако се свети Козма упокоји у Господу. Након пак неког времена и светом Дамјану дође смртни час, те се и он пресели из временог у вечни живот. Но људи беху у недоумици где да сахране Дамјана, пошто су знали завештање светога Козме, и не смејаху да светог Дамјана положе крај његовог брата. Док они тако беху у недоумици, изненада дотрча камила, коју раније света браћа беху исцелили од беснила, и проговори људским гласом: да не двоуме него да Дамјана положе покрај Козме, пошто је он примио од жене три јајета не ради награде већ ради имена Божијег. И тако, чесне мошти њихове бише положене заједно у месту званом Фереман.[4]
Једном у време жетве један житељ тога краја изађе да жање своју њиву. Уморивши се од жеге, он оде под храст са намером да се одмори, леже, и тврдо заспа. И док он спаваше отворених уста, њему се кроз уста увуче змија у стомак. А кад се пробуди он продужи жети до сумрака, не знајући шта му се догодило. Но кад се увече врати кући, и после вечере леже да спава, он осети страховите болове у стомаку и поче запомагати. Његово запомагање пробуди све његове укућане, и они дотрчаше к њему, али му не могаху помоћи, јер ни знали нису откуда му толики болови. У тим мукама он громко повика, говорећи: Свети лекари, Козмо и Дамјане, помозите ми! – И одмах свети лекари стигоше са својом помоћи: болесник заспа тврдо, и за време спавања змија изађе из њега истим путем којим је и ушла. Када присутни видеше ово чудо пренеразише се, и прославише свете угоднике Божје. Пошто изиђе змија, човек се онај одмах пробуди и, помоћју светих Бесребрника, потпуно оздрави.
Бејаше у том месту други човек, по имену Малх. Он живљаше у близини цркве светих лекара Козме и Дамјана у Фереману. Намеравајући да крене на далек пут, он одведе своју жену у цркву и рече јој: Ето ја одлазим на далек пут, а тебе предајем Светом Козми и Дамјану под заштиту; ти седи код куће док ти не пошаљем уговорени знак о себи, који ћеш познати да је мој. И када Бог буде хтео, ја ћу ти послати овај знак и узећу те к себи.
Поверивши на тај начин жену своју светим Бесребрницима, Малх отпутова. А после неколико дана ђаво узе на себе обличје једног познаника њиховог, дође к Малховој жени и показа јој знак који њен муж беше означио када јој је говорио: „Ја ћу ти послати знак и узећу те к себи“. – Показујући јој тај знак, ђаво јој наложи да пође с њим к своме мужу, и рече јој: Мене је твој муж послао по тебе, да те водим к њему. – Жена одговори: Знак овај знам, али ићи нећу, јер сам поверена светим Бесребрницима Козми и Дамјану. Хоћеш ли пак да с тобом идем к мужу, онда хајде са мном у цркву светих Бесребрника, стави руку на крај олтара и закуни ми се да ми путем нећеш учинити никакво зло. – Ђаво јој даде такво обећање, и отишавши с њом цркви, стави руку на крај олтара и закле се говорећи: Тако ми сила Козме и Дамјана, нећу ти никакво зло учинити путем него ћу те одвести твоме мужу.
Чувши заклетву, жена поверова лажљивоме бесу, прерушеном у обличје познатог човека, и крену с њим на пут. А заводник, узевши је, заведе је у пусто и непроходно место, и хтеде да је тамо измучи и убије. Она пак, видевши себе у крајњој опасности, подиже очи к небу и завапи из дубине срца к Богу, говорећи: Боже, молитвама светог Козме и Дамјана помози ми и похитај да ме избавиш из руку овога убице. – И тог тренутка појавише се брзи помоћници Козма и Дамјан, вичући на ђавола. А ђаво, угледавши их, остави жену и стаде бежати; и добегнувши на високи брег стропошта се у провалију и ишчезе; свети Бесребрници пак узеше жену и одведоше је њеној кући. И жена, клањајући им се, говораше: Благодарим вам, господо моја, што ме избависте од горке погибли. Молим вас, реците ми ко сте, да бих знала коме да узносим благодарност до краја свога живота. – Они јој рекоше: Ми смо слуге Христове Козма и Дамјан, којима твој муж повери тебе одлазећи на пут, и због тога похитасмо к теби у помоћ и благодаћу Божјом избависмо те од ђавола.
Чувши то жена паде на земљу од страха и радости, а свеци постадоше невидљиви. И клицаше жена хвалећи и благодарећи Бога и свете слуге Његове Козму и Дамјана. И похитавши у цркву, она са сузама припадаше к икони светих Бесребрника и причаше свима шта се догодило, и како Господ на молитве угодника Својих показа милост Своју према њој. У молитви пак она говораше: Боже отаца наших, Авраама и Исака и Јакова, и праведног потомства њиховог, Ти си ради Три Младића угасио огњену пећ; Ти си помогао Твојој слушкињи Текли на гледалишту; благодарим Ти што си и мене грешну избавио из ђаволове мреже преко угодника Својих Козме и Дамјана. Поклањам се Теби који твориш дивна и преславна чудеса, и славим Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, вавек. Амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕРМИНИГЕЛДА, царевића Готског
 
ЕРМИНИГЕЛД, син цара Готског Лувигелда,[5] би обраћен од Аријеве јереси православној вери Леандром, епископом шпанским. Сам аријанац, Лувигелд се веома ожалости што његов син напусти аријанско зловерје, и стараше се да га одврати од православља и поново врати својој јереси. Стога он као отац употребљаваше миле речи, молећи га и саветујући да напусти православну веру и да буде једне мисли с њим као и раније. Али када увиде да је он непоколебљив, стаде му претити мукама и ранама. Остајући непоколебљив у вери као стуб, син ни у шта не сматраше ни очеве милоште ни претње. Страховито разјарен, Лувигелд најпре лиши свога сина царског престола и сацаровања, наследства и свеколике имовине. Затим, видећи да је непроменљивог ума, он му железним ланцима окова врат, руке и ноге, па га врже у тесну и мрачну тамницу. Међутим блажени Ерминигелд, иако млад по годинама али зрео разумом, згадивши се на земаљско царство, свим срцем искаше небеско, и лежећи окован у тамници мољаше се свемоћном Богу да га укрепи у овом страдању. А кад настаде велики празник светог Васкрсења, цар Лувигелд позва једног аријанског епископа и посла га ноћу к своме сину у тамницу да причести Ерминигелда. И ако се причести, цар обећа да ће му повратити своју родитељску љубав и првобитно достојанство. Међутим свети страдалац се страховито згади на аријанског епископа, и сјајно изобличивши његово зловерје отера га од себе не примивши јеретичко причешће. Али њега причести пречистим и животворним Тајнама Христовим један православни презвитер, кога му тајно посла свети епископ Леандар. Аријански пак епископ врати се посрамљен к цару и исприча му све што чу од његовог сина. To цара доведе у неизразив бес, и шкргућући зубима он одмах посла неке своје истакнуте бољаре са наређењем да сина његовог Ерминигелда убију у тамници. Ови одоше и секиром одсекоше чесну главу страдалчеву.
И чујаху се преслатки гласови светих анђела који певаху над светим телом његовим, и виђаху се свеће које гораху ноћу. Видећи то, верни се радоваху и благодараху Бога који таквим чудесима прославља верног слугу Свог после страдалничке кончине његове; а зловерни се стиђаху запрепашћени. Чедоубица пак отац, раскајавши се због убиства невиног сина, разболе се од туге, и хтеде се одрећи аријанства и примити православље, али се бојаше аријанаца; и тако се не удостоји да буде увршћен у православне. А када му се приближи крај он с поштовањем позва к себи блаженог епископа Леандра, – кога раније не вољаше и гоњаше, – и моли га да његовог млађег сина Рехадера, кога постави за наследника царског престола, упути својим богонадахнутим учењем у православље, као некада Ерминигелда. Лувигелд умре, а Рехадер се зацари и одмах прими православну веру, научен светим Леандром епископом, и приведе благоверју сву земљу Готску, која дотле беше заражена Аријевом јереси.[6] Тело светог Ерминигелда, свог старијег брата, он обасу доличном чашћу као мученика Христова, на коме се зби еванђелска реч: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Јер страдалник Христов, слично пшеничном зрну, један међу Готима умре за Христа, али плодом његове смрти постаде православни живот свеколиког народа земље Готске: јер сви почеше православно веровати у Христа Бога, једносушног и равночесног Оцу и Светоме Духу, коме слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КИРИЕНЕ и ЈУЛИЈАНИЈЕ
 
СBETE жене Киријена и Јулијанија пострадаше за царовања Максимијанова.[7] Киријена беше из Тарса, у Киликијској области, а Јулијанија из Росона.[8] Због исповедања хришћанске вере њих ухвати игемон Маркијан и примораваше их да се одрекну Христа, али оне не пристадоше. Зато игемон нареди да Кириени остригу главу и веђе, и да је нагу воде по целоме граду Тарсу на подсмех и руг. Затим је са светом Јулијанијом одведоше у град Росон и тамо их у огњу спалише. И тако завршише свој мученички подвиг.
 
СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА и ЈАКОВА
 
СBETИ Јован и Свети Јаков живљаху у време Персијског цара Сапора[9] први беше епископ а други презвитер. Проповедајући Еванђеље они многе обратише Христовој вери. Зато их цар Сапор ухвати, и после разноврсних мука на које су стављани, напослетку им главе бише одсечене мачем, године 332.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КЕСАРША, ДАСИЈА
и других пет: САВЕ, САВИНИЈАНА, АГРИПЕ, АДРИЈАНА
и TOME детета
 
ОВИ свети мученици пострадаше за Христа у Дамаску при заузећу града од стране мухамеданаца у седмом веку. Стављани на разне муке да би се одрекли Христа, они то не хтеше учинити. Најзад бише посечени мачем. Имена пет мученика су ова: Сава, Савинијан, Агрипа, Адријан и Тома дете.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЈАКОВА
и двојице ученика његових:
јерођакона ЈАКОВА и монаха ДИОНИСИЈА
 
СВЕТИ Јаков беше из једног села епархије Касторијске. Родитељи му се зваху Мартин и Параскева. У младости је радио са овцама, и тиме се обогатио. To y његовом брату изазва завист, и он га оклевета пред турским властима као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном Јаков би гост код неког турског бега. Бег хваљаше хришћанску веру.
И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео тадашњем патријарху светом Нифонту. Чим је патријарх отворио књигу да чита, сијне нека небеска светлост и обасја патријарха, умоболну и сву цркву. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши то од једног Турчина, Јаков би тронут, оде код патријарха да му се исповеди и да иште савет од њега. Та посета патријарху толико потресе Јакова, да он одмах после тога раздаде сиромасима сву своју имовину која је износила триста хиљада пиастра, и отиде у Свету Гору. Тамо обиђе све манастире, и ступи у братство Дохиарске обитељи. Ту се замонаши, и живљаше у крајњем уздржању.
Одатле он потом оде у запустели скит светога Претече, Иверске обитељи, и обнови га. И он ту монаховаше молитвено тихујући, под руководством старца Игњатија. Вођаше он анђелски живот у посту, свеноћним бдењима и разним тешким подвизима. Зато га ђаво непрестано нападаше разним искушењима, привидима и сањаријама. Но помоћу Божјом он најзад победи ђавола: срце му се испуни утехом Духа Светога, тојест неком топлином помешаном са радошћу и љубављу према Богу и ближњима. А од тога касније засија у души његовој светлост слатка и неисказана. Увећавајући се у њему све више и више, та га светлост узнесе на несхватљиву висину, са које он виде сав видљиви свет: сунце, звезде, земљу, пакао и рај. Помоћу те светлости он би узнесен и изнад неба, и виде све Анђелске чинове и неизрециву светлост у којој они живе. Одатле он би том истом светлошћу узнесен на још већу висину, и виде Господа нашег Исуса Христа са телом, окруженог неприступном светлошћу. Виде он и вишњи Јерусалим и сву неисказану красоту његову. Једном речју, не беше скоро ни једне видљиве и невидљиве твари коју блажени Јаков не виде помоћу те Божанске светлости.
Би он удостојен од Бога и дара прозорљивости, те пред њим беху отворене тајне срца и сакривене мисли и осећања свакога и свих који су долазили к њему. Још га Господ обогати и даром чудотворства. Тако, он молитвом изведе у Претечином скиту изворску воду, која се отада назива агиазма светога Јакова. Двапут он молитвом својом на чудесан начин напуни суд јелејем. У Ватопеду пак он исцели молитвом бесомучног послушника. Једном у време безкишија он се помоли Богу и низведе с неба кишу. Једном приликом када с једним братом беше на путу, спусти се тако густа магла и тама, да они беху у опасности да се са неке литице стропоштају у провалију; но Свети Јаков се помоли Господу, те се магла раздели на два дела, и пут им се указа. Једном он ожедне на путу, и пошто не нађе воде, он се помоли Богу, и пред његовим ногама изби извор воде, и он утоли жеђ. Кратко речено: за сву Свету Гору он беше светило и учитељ врлине.
Према једном божанском откривењу он са ученицима крену са Свете Горе и обиђе нека места, па се заустави у манастиру Светог Претече, у близини места Тревекиста. Ту он упражњаваше своје уобичајене подвиге, окружен мноштвом братије. Но брзо се рашчу за њега, и народ из околине стаде се стицати к њему. Он их с љубављу све примаше, утешаваше, поучаваше и многа чудеса чињаше, исцељујући болеснике. Међутим, пакосници га оклеветаше код турских власти, и он би истјазаван, па бачен у Трикалску тамницу са двојицом ученика: Јаковом и Дионисијем. Судија се обрати Порти за упутство шта да ради са преподобним. Од султана Селима стиже наређење судији да ову тројицу упути у Дидимотихон, где се он у то време налажаше. Сужњи у оковима бише одмах упућени тамо и бише изведени пред њега. Гњеван, султан упита светог Јакова: Што ти окупљаш око себе толике хришћане? Еда ли си ти неки властодржац? – Светитељ одговори: Ти си властодржац и цар у овом свету, а мени је дата друга власт од Бога. – Цар га упита: А каква је власт теби дата од Бога? – Светитељ одговори: Учити хришћане закону Божјем, да се они, држећи заповести Господње, уклањају од свакога зла. – Ти лажеш, викну љутито султан. – Ја чисту истину рекох, рече преподобни. Ако не верујеш, ради шта хоћеш: ја сам у твојим рукама. После тешких мучења, ови јунаци Христови бише упућени у Адријанопољ. Тамо дође и султан и примораваше их да приме ислам али узалуд.
Тада султан нареди да преподобног и ученике његове шибају бичевима. Страховито шибан, преподобни јуначки трпљаше, и нити што рече нити уздахну, као да неки други беше бијен а не он. После тога султан нареди, те их вргоше у тамницу.
Сутрадан их султан поново изведе преда се на мучење. И нареди султан те им завртњима стезаху главе; при томе се Светом Јакову не деси никакво зло, а ђакону Јакову испаде једно око. Султану се много хтело да младог Јакова одврати од Христа. После тога их поново баци у тамницу. И шиљаше султан разне људе да наговоре сужње да се одрекну Христа и приме ислам. Али све то би узалуд. Тада султан поново изведе преда се свете исповеднике. И нареди бездушник, те свете мученике ставише на језовите муке: кидаху им тело, ломљаху им вилице, примораваху их да једу месо знајући да монасима црквени прописи забрањују јести месо, прављаху кајише од њихове коже, чупаху им утробу, ране им заливаху сланим сирћетом, и дуго их бијаху жилама. Но видећи да мученици ни у шта не сматрају ове муке, султан нареди те им железним кукама кидаху ноге парче по парче, огњем опаљиваху тела њихова, и сурим крпама немилосрдно трљаху ране њихове. Тако мучени седамнаест дана из дана у дан, свети мученици бише напослетку осуђени на вешала.
Када свете мученике доведоше на губилиште, ноге Светог Јакова не имађаху на себи меса уопште већ беху саме голе кости, а два ученика његова беху потпуно изнемогли. Свети Јаков замоли џелате да му допусте да се помоли Богу. To му би допуштено. Тада он постави ђакона Јакова с десне стране своје a Дионисија с леве, и рече им: Чеда моја, време је да идемо к многожељеном Христу, ради кога се удостојисмо страдати. Стога, помолимо се Њему за сав свет и за Цркву, и узнесимо My благодарност што нас ослободи таштег света и удостоји да постанемо наследници бесконачног Царства Његовог. – Тада сва тројица падоше ничице на земљу и поклонише се три пута Богу. Затим преподобни извуче из својих недара три честице Светога Причешћа, даде по једну својим ученицима, а трећом се причести сам. Онда, подигавши руке и очи к небу, он громким гласом рече: Господе, у руке твоје предајем дух овој! – И тихо сконча, са осмехом на лицу. Видевши то, војници се запрепастише и обавестише о томе султана. Султан нареди да мртво тело обесе, и да с десне и с леве стране његове обесе ученике његове.
Тако скончаше добропобедни мученици и примише венац мученички. To ce догоди првога новембра 1520. године. Чесне мошти њихове откупише неки хришћани, однесоше их у место звано Албани, и тамо положише у три посебне гробнице. И сваке недеље и празника јављаше се небеска светлост над гробовима светих мученика. И ту појаву посматраху сви тамошњи житељи. И биваху многа чудеса на гробовима светих страдалника. А кад после неког времена откопаше гроб светог преподобномученика Јакова, разли се диван мирис од светих моштију његових. Исто тако када откопаше гробове светих ученика и самученика његових, и њихове се чесне мошти показаше читаве и нетљене.
После не много времена појави се потреба, те ученици светог преподобномученика Јакова пренесоше свете мошти ове тројице светих мученика у местанце звано Галатиста, близу Солуна. И тамо оне почивају у манастиру свете Анастасије Узорешителнице, и од њих непрекидно бивају многа чудеса. – Молитвама светог преподобномученика Јакова и његових светих самученика нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГА
ДАВИДА подвижника Евијског
 
ОВАЈ истински слуга Божји Давид био је родом из села званог Гардиница које се налазило близу Таландије (данашње Аталанде) наспрам Евије у Грчкој. Живео је у време цариградског патријарха Јеремије (16. век), рођен од побожних и богобојажљивих родитеља. Отац му је био презвитер и звао се Христодул а мајка Теодора. Овом благословеном пару дарова Бог четворо деце, двоје мушко и двоје женско, од којих се Давид издвајао по обдарености.
Кад је детету било три године јави му се у сну Св. Јован Крститељ и рече му: „Устани, чедо, и пођи за мном“. Дете устаде послушно као да је било одрасло и пође за њим до једног храма посвећеног Св. Претечи близу реченог села. Кад уђоше у храм, Претеча се јави малом Давиду у икони, која је била истоветна са оним који га је позвао, пред којом се дете побожно заустави. Ту мали Давид остаде са скрштеним рукама шест пуних дана, бос и гологлав, у кошуљици, пред Светим Јованом. Кад његови родитељи устадоше и не нађоше своје чедо, спопаде их велики немир и туга за сином. Тражили су га на све стране, али он као да беше пропао у земљу. У суботу шестога дана, његов отац свештеник оде по обичају у храм да служи вечерње и ту нађе на велику своју радост Давида како стоји пред иконом Јована Претече. Лице детиње сијало је као сунце. На очево питање: откуда он ту? – Давид исприча шта се са њим десило. Сви сабрани на службу дивљаху се и радоваху овом чудном догађају.
Кад Давид поодрасте дадоше га родитељи да се учи писмености и изучавању Светих Писама. Он беше веома приљежан у науци а уз то и родитељима послушан, помажући им у њиховим пољским радовима. Радио је на њиви као и остали, а кад би они сели да се одморе он се повлачио на молитву и узносио топле молитве Богу, не проводећи ни трена без труда и подвига. Једино је туговао што нема духовног оца који би га упутио правилима истинског духовног живота.
Пун жеђи за Богом, Давид, помоливши се Господу да управи стопе његове на пут прави, напусти своје родно место и предаде се вољи Божјој. Док је он тако путовао, Бог му посла у сусрет једног врлинског старца званог Акакије. Он беше искусни подвижник, познати проповедник благе вести Христове делом и речју. Акакије прими с љубављу младог Давида и приброји га братству свога манастира, прозревши да ће од њега бити изабрани сасуд благодати Божије. У манастиру га поучи тајнама духовног живота па га потом обуче у анђелски образ монашког чина.
Отада се преподобни Давид још ревносније предаде посту и молитви и свакој врлини. Старац Акакије да би га извежбао у смирењу често га је ружио а понекад слао и да продаје пепео. Давид је све то примао са трпљењем и смирењем, слушајући у свему без поговора свога Старца.
После извесног времена крену се старац Акакије да посети подвижнике у другим местима ради духовне користи и разговора, па узе са собом и овог Давида. Прошавши многе манастире и разна места, они стигоше на крају у Осу, која се налази између планине Олимпа и Пилија, и ту се задржаше извесно време у Икономијевом манастиру у коме духовни живот беше на завидној висини. Видевши тамошњи оци труд и подвиге блаженог Давида, наговараху га да се прими ђаконског чина, што он и учини на њихово наваљивање, служећи службу Божју са страхом и трепетом.
Одатле продуже даље њих двојица своје поклоничко путовање и стигну у Свету Гору. Дошавши на Атон они посетише манастире и скитове, задобивши велику духовну корист од сусрета са светогорским пустињацима. После тога Акакије продужи пут за Цариград а блажени Давид остаде у Лаври Св. Аганаоија Атанског и ту се са радошћу и сваким трудом упражњаваше у врлини. У међувремену његов старац Акакије би произведен у Цариграду у чин архијереја Навпактијског и Артског. Стигавши у своју митрополију Акакије поручи Давиду да дође код њега, што овај и учини на заједничку радост. Живећи тако поред епископа, Давид је и даље проводио строги живот пун послушања, врлине и поста.
Ево једног примера његовог крајњег смирења и послушности. Догоди се да га његов Старац пошаље из Навпакта у Арту ради посла. Од Навпакта до Арте ишло се пешке око четири дана, а преподобни имађаше обичај да путује бос. Кад стиже у Арту неки богољубац видевши га босога, купи му обућу и замоли га да то прими Христа ради. Он да не би презрео љубав брата прими поклон, па обавивши свој посао брзо се врати у Навпакт. Старац Акакије, желећи да испроба његово смирење, изобличи га што се обуо и заповеди му да врати обућу ономе ко му је дао, пошто је узео без благослова духовника. Давид без поговора врати обућу и поново дође своме духовном оцу, који га прими с љубављу, радујући се његовом смирењу.
Митрополит Акакије рукоположи Давида, иако против његове воље, за свештеника и постави га за игумана манастира Варнакове који се налазио у близини Навпакта, што беше и жеља народних првака онога краја, који га веома поштоваху. У манастиру се старао брижно о спасењу поверених му душа, служећи за пример свима онима којима срце не беше заслепљено страстима и самовољом, a у манастиру их, авај, и таквих беше – навиклих да ходе по жељама срца свога.
Какав степен духовног савршенства беше постигао преподобни о томе сведочи следећи пример. Догоди се да манастир посети, на путу за Ахају, патријарх цариградски Јеремија заједно са ритором Велике цркве Емануилом. Једног дана док је преподобни служио као обично свету Литургију, речени ритор уђе у цркву и задивљен виде га у олтару уздигнутог од земље пред св. проскомидијом и окруженог божанском светлошћу, са лицем сјајним као сунце. Ритор похита да о томе обавести Патријарха. Патријарх стиже у храм, но светлост не виде, али виде лице преподобног орошено сузама умилења. Схвативши о каквом се врлинском човеку ради, Патријарх га је после тога молио да се прими архијерејског чина, али овај никако не пристаде на то.
Међутим, и поред свега његовог труда и смирења, неки од братије у манастиру не примаху његове савете. Он се онда реши да напусти манастир и мољаше се Богу да му укаже погодно место молитвене тишине и покоја. Бог му указа преко виђења те оде у место Стиру, које се налазило између Хеликона и Парнаса. Ту он сазида малу зграду за себе, сабравши око себе и неколико побожних монаха, са којима провођаше време у посту и молитви.
Између Хероније и Хеликона налази се град звани Левадија у коме живљаху у оно време Агарјани. Један од тамошњих турских бегова имађаше заробљену неку децу, која успеше да згодном приликом побегну. Њихов газда их је свуда тражио али безуспешно. Тада неки злобници оптужише преподобног Давида тврдећи да је он главни кривац за то бекство деце. Јаросни Турчин ухвати преподобнога и предаде га управитељу града. Управитељ пак нареди својим слугама да Давида туку немилосрдно, што они и урадише. Тада им нареди да га онако измрцвареног и изранављеног баце у тамницу. Следећег дана нареди да га поново бездушно батинају, па да га онда обесе да виси за свезане руке. Од тог мучења преподобном се укочише руке и дуго времена није могао да их покрене. Док је висио обешен појили су га отровним напитцима, али он све то стрпљиво подношаше наоружан Христовом благодаћу, горећи од жеље да буде овенчан венцем мучеништва. Но благи Бог умудри неке побожне хришћане те дадоше откуп за њега и тако би ослобођен. По ослобођењу из тамнице, преподобни нађе за сходно да се више не враћа онде где се беше настанио, него се крену у потрагу за другим местом молитвеног тиховања. После многих тешкоћа и невоља, настани се на острву Еврипу, близу села Оровије. Ту се налазио храм Преображења Господњег који он уз помоћ побожних хришћана обнови, претворивши га у манастир. Ту се ускоро окупи мноштво ученика око њега, настављани њиме у правој вери и врлини. Међу његовим ученицима су најпознатији: Исак презвитер, Јоаникије и Исаија, разним врлинама украшени, Герасим, Јоаким, Дионисије и Данило, а такође и Христофор, који и описа његов живот и подвиге.
Оно што је особито одликовало преподобног Давида то је била милостивост срца: био је пун састрадалне љубави према свима. Особито је проповедао гостољубље, и сам помажући овима потребитима и сиромашнима. При томе он није гледао ко је ко: помагао је без разлике и хришћане и муслимане. Тако, на пример, он даде откуп за неког монаха Ефросина који беше убио нехотице човека, поучивши га истовремено покајању и побожном монашком живљењу, а једног сиромашног Агарјанина и његову породицу богато обдари рухом и храном. Другом приликом дођоше из оближњег села Оровије четири старца, тражећи од њега душевне и телесне помоћи и утехе. Он их са радошћу прими у манастир и научивши их правилима монашког живота, замонаши их. Неки од монаха се разгњевише на то и говораху му: „Није у интересу манастира да ови старци остану овде; задужени су и немоћни, само ћемо имати од њих штете“. Свети Старац им на то одговори: „Ви идите куд хоћете, а сироте старце оставите на миру. Јер овај манастир припада Господу Христу и сиромашнима, зато он и прима све који му дођу“. Тако ови сиромашни и изнемогли старци остадоше у манастиру, ослобођени од глади и дугова, благодарни Богу и радећи на спасењу своје душе. Један опет други сиромах по имену Георгије из села Каламуди, који је имао много деце и био веома сиромашан, често је долазио у манастир тражећи и добијајући обилну помоћ од преподобног Давида. Кад он тако једном дође, Старац га прими са љубављу, угости га и нареди економу да му да ока сто кила жита да понесе својој породици. Пошто је Георгије ручао, монаси му дадоше три хлеба али не хтедоше да му натоваре и жито које му преподобни обећа, него му рекоше: „Сваки дан долазиш и досађујеш нам, само би хтео да ти товаримо манастирске коње и да те снабдевамо са храном“. Када он оде и Старац чу шта се десило, позва јеромонаха Исака и остале старце па им рече: „Зашто, браћо, отерасте сиротог Георгија и не дадосте му жито за породицу? Зашто увредисте Христа и мене убогог старца?“ – Чувши то, они се постидеше због свог поступка и рекоше му погнутих глава: „Опрости нам, свети оче, сагрешисмо“. Старац им рече: „Одмах узмите жито и других намирница и идите Георгију, поседите са љубављу у његовом дому, па ћу вам тек онда опростити“. И заиста, они то и урадише на велику радост сиротог Георгија, а себи на корист душе.
Неки опет побожни монах Сава купи родитељским новцем дивну башту и поклони је манастиру за спасење своје душе. После тридесет пет година два друга монаха, по имену Пахомије и Теолипт из ман. Светог Николе Галатакијског, присвојише ову башту као своју, припојивши је једној мањој која је њима припадала. Старац Давид чувши за то ништа им не рече, него и даље чуваше љубав према њима. Шта више, кад њихов манастир нападоше разбојници, био им је од велике помоћи, духовне и материјалне. Но Бог не остави некажњену лакомост ових два монаха. Они се разболеше од тешке болести тако да поче тело да им трули и распада се. Осетивши да им се примиче крај, они се покајаше и тражаху од Старца да им опрости њихов грех. Теолипт доби опроштај преко писма и упокоји се, а Пахомије паде у постељу и не могући сам ићи, узе четворицу људи да га понесу светитељу ради опроштаја. Преподобни му изађе у сретање, па дошавши до утврђења града Еврипа и видевши Пахомија у каквом бедном стању се налази, заплака се и даде му опроштај. Кад овог вратише у манастир, он одмах посла преподобноме дуг и исповеди се пред смрт: да врт не припада њима већ манастиру преподобног Давида.
Овај смирени молитвеник Давид доби од Бога и дар чудотворства. Тако његовим светим молитвама Бог уништи безбројна јата комараца у селу Дисту, у коме он једном заноћи на путу за Каристу. Другом приликом догоди се да га на путу за Ламију сретне један Агарјанин, који га удари штапом по леђима. Старац не проговори ни речи, стрпљиво подносећи бол и незаслужену увреду, али се Агарјанину осуши рука. Видевши то овај зли Турчин, похита са другим Турцима за преподобним и сустиже га у кући где беше заноћио, па га сузама мољаше да га исцели. Старац се помоли Богу и рука би исцељена. Новац пак који му нуђаше овај Турчин из захвалности, преподобни не хтеде да прими, него га саветоваше да га подели једноверним сиромасима, а у будуће да никоме не чини зла.
Ево и једног примера дара прозорљивости којим Бог обдари слугу свога Давида. Један монах, по имену Христофор, реши се да тајно напусти манастир. И док се он, заједно са још једним монахом са којим се налазио на манастирском метоху, спремао за тајно бекство, преподобни прозревши то, позва га да дође у манастир као на исповест. Христофор осетивши да је преподобноме позната његова тајна намера, паде пред ноге његове, тражећи опроштај. Старац га са много љубави подиже и благослови, ослободивши га својим молитвама и саветима од помисли које су га мучиле.
Све ово као и многа друга дивна збивања, разгласише славу преподобног, тако да су га свуда тражили, особито архијереји, да поучава народ путу Божјем и заповестима Господњим, што је он по послушању веома радо чинио. Тако, кад дође једном до сукоба и распри међу архијерејима и народним првацима на Пелопонезу, завађени упутише молбу преподобном да их помири. Он, иако стар и исцрпљен дугогодишњим подвизима, крену са радошћу на тако далеки пут са неколико својих ученика. Сишавши на обалу, они се укрцаше на лађу да би прешли на супротну страну у Аталанду. На мору их, међутим, снађе бура која преврну лађу и они се нађоше у таласима. Његови ученици као млађи успеше да испливају на обалу али без свог духовног оца. И док су они туговали за њим на обали, он се после девет сати проведених на морским таласима, појави пред њих чудом Божјим. Благодарећи Богу они одатле отидоше на Пелопонез, где преподобни својим духовним саветима и зрачењем светитељског лика измири завађене стране, поучи хришћане, па се онда врати у своју обитељ.
Достигавши дубоку старост, преподобни предвиде своју кончину и рече братству: „После три дана одлазим одавде по Божјој вољи“. Када пак дође трећи дан, сазва све монахе и рече им: „Оци, браћо и чеда моја, ја треба да идем Господу мом који ме позива. Ви пак знате правила монашког живота; следујте им, и не занемарујте их, упражњавајте целосно душом и умом свештену молитву, славећи непрестано Господа Христа сладосног Исуса и Спаситеља света. Имајте узајамну љубав, да би могла и на вама да се оствари реч Еванђеља: „Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Стално имајте смрт на уму и сећајте се лепота Раја. Чувајте се од рђавих помисли, и увек се исповедајте код искусних духовника ради отсецања злих и прљавих помисли, да би се удостојили небеске вечне благодати и славе. Бежите од пријатељевања са светом, имајте смирење, смерност, трпљење и послушност, читајте и проучавајте Свето Писмо. Помажите оне који се нуждавају и који су у невољи, а изнад свега пригрлите духовно сиромаштво и подносите стрпљиво сваку невољу; тугујући и оплакујући своје грехе. Увек будите спремни на невоље, труд, злопаћење, да би задобили ону неизрециву радост, тј. Небеско Царство“. Рекавши ово и још многе духовне поуке, преподобни поче да славослови Бога и да My се моли да му буде милостив на Страшном Суду. Кад заврши молитву, окрену очи према братији и рече им: „Ево, браћо, дође Господ Христос“. И одмах предаде дух свој у руке живога Бога. To би првога новембра.[10] Његова духовна чеда заливаху сузама његове свете мошти, целујући их са надом и љубављу. Потом са молитвама погребоше његово свето тело, али не и душу и дарове Божје којих се он удостоји. После његовог блаженог уснућа на његовом гробу се догађаху многа чудеса; мноштво народа се сабирало око његове св. лобање и многа добијаху исцељење. од различитих болести. To ce дешава и данас свима онима који са искреном вером у Бога и љубављу према преподобном приступају месту његовог светог подвига и његовим благодатним моштима. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, умудри и спаси и нас. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ТЕОЛИПТЕ
 
ОBA мученица се спомиње само у Париском Кодексу 259, ф. 2а, где налазимо следећу стихиру у њену част: „Обогативши се знањем богонадахнутих Писама и уз то светошћу, објаснила си, чедна, људима који су живели у незнању, домострој Слова. Зато те је безакона маса и безбожни тиранин ранио и предао стражи, тебе коју вечно чува Дух Свети. Зато Господ, прославивши те чудесима, уведе те у горњу ложницу, украшену светлосјајним хаљинама, Он који дарује свету велику милост“. Јасно се види из ове песме да је ова света Мученица била подвргнута љутом страдању, бачена у тамницу и на крају примила венац мучеништва.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КИПРИЈАНА и ЈУЛИЈАНЕ
 
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа у огњу спаљени.[11]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
ТЕОДОТИЈЕ
 
ОВА света жена је мајка свете браће Козме и Дамјана, Бесребреника и Чудотворца.[12]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Поред ових постоје још два пара светих који се зову Козма и Дамјан: св. Козма и Дамјан из Рима, који се празнују 1. јула, и св. Козма и Дамјан из Арабије, празнују се 17. октобра.
  2. Азија, друкчије Асија. Назив Асија употребљаван је у старини не у подједнаком смислу. Првобитно је означавао малу, богату водом, баруштинску равницу у Лидији, тј. средину западног дела садашњег Малоазијског полуострва, на источној обали Јегејског Мора. Малоазијско полуострво Римљани су делили на два скоро подједнака дела: североисточни, покрај Црнога Мора, називали су Понт, а југозападни називали су Асија; и један и други део делили су се на покрајине. Са утврђењем хришћанства, свака се покрајина, у црквеном погледу, делила на неколико епархија. Још у Апокалипсису спомињу се седам Асијских цркава (Апок. 1, 4.11). У току времена назив Азија се стао примењивати на сво садашње Малоазијско полуострво; најзад – на сав уопште део света, који се налази источно од Европе, на истом континенту с њом.
  3. Спомен ове Св. Теодотије празнује се такође на данашњи дан.
  4. Фереман се налази у Месопотамији на два дана хода од Амида, и био разрушен од Турака при првим најездама њиховим. При томе су мошти светог Козме и Дамјана биле пренете у Амид, где и сада почивају.
  5. Царовао у другој половини шестога века. Готи, или Визиготи, тада су владали у Шпанији.
  6. Свети Ерминигелд пострада 586. године, a 589. на сабору Толедском у Шпанији Готи се одрекоше аријанства и примише православље.
  7. Реч је о Максимијану Галерију који спочетка беше савладар Диоклецијану, а затим цар источне половине Римске царевине од 305. до 311. године.
  8. Tape – древна престоница Киликије, југоисточне области Мале Азије. Росон или Рос – мало северније од Антиохије Сиријске.
  9. Сапор II, – познат под именом Велики – персијски цар, царовао од 310. до 381. године; познат по успешним ратовима са Римљанима; био жесток гонитељ хришћана.
  10. Преподобни Давид је живео и подвизавао ce y XVI веку.
  11. Постоји мишљење да су ови двоје мученика исти са Кириеном и Јулијанијом који се празнују под истим датумом (Евстратиадис, Агиологион тис Ортодоксу Бкклиоиас).
  12. О њој видети под данашњим датумом у Житију светог Козме и Дамјана.

2 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *