НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
7. НОВЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈЕРОНА и дружине његове[1]
 
ОТАЧАСТВО светог Јерона беше Друга Кападокија.[2] Роди се он у граду Тиани[3] од благочестиве и богобојажљиве мајке Стратонике. У то време цароваху незнабожни цареви Диоклецијан и Максимијан, који беху ревносни поклоници идола и гонитељи хришћана. Када њима дође до ушију да су житељи Јерменије и Кападокије, упркос.царском наређењу, одбили да се поклоне идолима, они се Дуго саветоваше о томе, па изабраше два лукава, сурова и верна идолопоклоника, Агриколаја и Лисија. Агриколаја упутише у Јерменију а Лисија у Кападокију, издавши им два наређења: прво, да предају на смрт хришћане који не пристану поклонити се идолима; и друго, да попишу у војску снажне људе и младиће, способне за војну службу.
Стигавши у Кападокију, Лисије стаде марљиво тражити људе погодне за војску. При том њега обавестише и о Јерону, као човеку здравом, снажном и веома храбром. Лисије одмах посла по њега војнике. Војници не затекоше Јерона код куће, јер беше на раду у пољу. Војници одоше к њему са намером да га поведу к Лисију. Али он, дознавши да хоће да га узму у војску, одби да иде с њима, сматрајући да је за хришћанина штетно живети заједно са идолопоклоницима и војниковати с њима. Али војници хтедоше да га силом воде. Јерон се разљути, дохвати дрво што му беше под руком и поче тући војнике; и показа се толико јачи од њих, да му се ниједан не могаше одупрети, него се сви дадоше у бекство; а он их гоњаше као лав јариће. Најзад се разјурени војници опет прикупише на једно место. И стиђаху се свога слабићства, што не беху у стању савладати једнога човека, него бише побеђени од њега. А бојаху се они да се врате празних руку ономе који их је послао, и говораху међу собом: Ако се без Јерона вратимо, онда ће нас не само сви исмејати што један човек победи нас толике војнике, него ћемо и страховито бити кажњени за наш кукавичлук. – Због тога они послаше и позваше себи у помоћ много својих другова војника, па по други пут кренуше на Јерона у још већем броју. А Јерон, сазнавши за то, сабра дружину од осамнаест људи, побожних хришћана, па уђе с њима у оближњу пећину, и отуда одбијаше нападе незнабожаца који га беху опколили. Војници онда послаше и обавестише кнеза да се Јерон са другим хришћанима затворио у пећини, и они не могу да га ухвате. Кнез им одмах посла у помоћ још врло много војника. Али ни тада не могаху ништа учинити, јер бојећи се Јерона нико се не усуђиваше да се приближи улазу пећине. Тада им кнез посла једнога пријатеља Јероновог Киријака. Дошавши к војницима, Киријак им саветова да се уклоне од пећине, јер Јерона, – говораше Киријак војницима, – могуће је ухватити не силом него кротошћу и благим саветом. – Када се војници уклонише од пећине, Киријак уђе к Јерону и саветова му да се не противи кнезу него да иде и упише се у војну службу. Мирним разговором својим он укроти гнев Јеронов, изведе га из пећине и одведе у његову кућу к матери његовој, старој и слепој удовици. А она, дознавши да ће сина њеног Јерона одвести кнезу, стаде громко плакати за њим, називајући га ослонцем старости своје и светлошћу слепих очију својих, и кукаше што је лишавају једине утехе у тужном удовиштву њеном и слепилу. Међутим војници, окруживши Јерона, примораваху га да пође с њима. А он, опростивши се са плачућом мајком својом, и са суседима и знанцима који се тамо беху слегли, узе са собом рођака евог Виктрра и пође са војницима у град Мелитину.[4] Пођоше за њим и два блиска сродника његова, Матронијан и Антоније, и други једноверни пријатељи његови. Али сунце зађе и смркну се пре но што путници стигоше у Мелитину, зато они и заноћише на месту где их затече ноћ. Те ноћи блаженом Јерону јави се неко у белом оделу и рече му благо и с пуно љубави: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: ти идеш правим путем, јер ћеш се борити не за цара земаљског и војевати не за пролазну славу, него ћеш за Цара Небеског подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега част и славу“.
Рекавши то, Јављени испуни Јероново срце неисказаном радошћу, и отиде. А Јерон, уставши радостан, рече пријатељима и сродницима што беху с њим: Дознавши тајну Божјег благовољења према мени, и сада већ с весељем хитам на предстојећи ми пут. Једно је само истинско благо, једно истинско наслеђе, једно само истинско богатство: благо, наслеђе и богатство, који су сакривени на небесима; а сва земаљска блага ништа не користе онима који их наслеђују: Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди?“ (Мт. 16, 26). За мене ништа није драгоценије од душе, и ништа боље. Доста сам времена живота свог страћио у сујети, сада идем к Богу. Само ме једино узнемирује: туга моја мајке, престареле и немоћне удовице, лишене светлости очију, нема помоћника и заштитника. Али пошто идем да умрем за Христа мог, ја Њему, Оцу сиротана и удовица, поверавам мајку своју.
Говорећи то, Јерон заплака због мајке своје, и крену на пут. А када стигоше у Мелитину, Јерон и са њим тридесет три хришћана бише затворени у тамници. И овако им свети Јерон говораше: Пријатељи и браћо, послушајте савет мој, који вам може користити не у овом животу него у будућем. Јер сви који се Бога боје ишту не земаљска привремена, већ вечна блага. Ви чусте да ће незнабожни кнез сутра принети жртве лажним боговима незнабожачким, па ће и нас присиљавати да то исто урадимо. Али ми, немојмо се покорити његовом наређењу, и немојмо се поклонити идолима, нити им принети жртве. Боље је принесимо жртву хвале истинитом Богу нашем, и узнесимо My молитве наше, да би Он, услишавши мољења душа наших, подарио нама силу да чврсто и јуначки поднесемо муке и удостојимо се блажене кончине.
Када ово изговори свети Јерон, сви једнодушно одговорише: Речи твоје слатке су нам као мед! Јер нам саветујеш оно што је истински корисно и спасоносно за нас; и сви ми више волимо умрети за Христа Бога нашег, неголи, поклонити се идолима, живети у сујети.
О овој одлуци светих сужања тамнички стражари известише кнеза Лисија. А он сутрадан седе на судишту, и сав бесан од гњева нареди да сужње доведу из тамнице преда њ на суд. И љутито их упита: Који вас ђаво наведе на бескрајно безумље, те устајете противу толике власти, и презирете царска наређења, и не поклањате се великим боговима? – Светитељи одговорише: Ми бисмо заиста били безумни и играчка демона, када бисмо част која припада Богу одавали дрвеним и каменим направама руку људских. Међутим, ми смо сада премудри, јер се клањамо Творцу свега, који је небо и земљу створио речју Својом и извео их из небића у биће духом уста Својих.
У то време један од присутних на суду показа руком кнезу Лисију на блаженог Јерона и рече: Ето тај се противио војницима које си ти био послао, кнеже, и све што си чуо он је урадио. – Лисије погледа на Јерона и упита га: Одакле си ти? – И када блажени Јерон каза одакле је, кнез га опет упита: Јеси ли се ти противио царским наређењима, уздајући се у своју снагу, и избио моје војнике послане по тебе? – Храбри Јерон одговори смело: Да, ја! Зар да не мрзим на оне који мрзе на Господа мога, и да се не гадим на оне који устају на Њега? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.[5] Због тога сам их био и гонио, као плашљиве зечеве. – Чувши ове речи Лисије се разгњеви, и прелазећи преко храбрости Јеронове, он га као непокорна изгрди и рече: Безумље твоје навело те је на такву дрскост, да ти царску власт послушао ниси, и нашој се наредби покорио ниси, и наше си посланике избио. Због тога наређујем: до самог лакта одсећи твоју погану руку, која је послушала безумну главу. – И одмах би светоме Јерону одсечена десна рука; а остале свете мученике, по мучитељевом наређењу, дуго без милости тукоше.
После тога их опет све у тамницу вргоше; и они узнесоше благодарност Богу што их удостоји да претрпе такве муке за име Његово. Али један од њих, горепоменути Виктор, рођак светога Јерона, изнеможе од поднесених батина и страховито се уплаши од већих које га могу снаћи. Зато кришом позва к себи чиновника који је водио записник о ухваћеним и мученим хришћанима, и понизно га моли да избрише његово име из књиге сужања који страдају за Христа, и да га пусти из тамнице. А за то му обећа дати један свој спахилук. Чиновник се обрадова обећаном спахилуку, учини Виктору по молби, и избриса у записнику његово име, и ноћу га пусти из тамнице. Но Виктор, изишавши из тамнице, убрзо умре, и на тај начин лиши себе и спахилука, и живота, и мученичког венца.
Када свану, свети Јерон сазнаде шта се догодило и срце му се испуни неизмерне туге, и горко ридаше због свог рођака, говорећи: Авај мени, Викторе! шта си урадио? По какву си страшну цену избавио себе! какву си погибао купио души својој! Зашто си сам себе предао у руке непријатељима? Зашто си срамоту бекства претпоставио венцу славе? Зашто си живот вечни жртвовао за живот привремени? Зашто си пролазну олакшицу ставио изнад радости бесконачне? О, колико су те помели краткотрајни болови од силних рана, који су ништа према вечним мукама, које те очекују после суда Божијег!
Тако оплакавши отпалог од лика мученичког, свети Јерон призва к себи у тамницу своја два сродника, Антонија и Матронијана, који су га пратили, и рече им: Саслушајте моју последњу жељу, и по повратку одавде приведите је у дело. Моје имање које се налази у Писидији[6] дајем својој сестри Теотимији, да се од њега издржава и да ми врши помен у дан моје смрти. Сву пак осталу имовину своју остављам својој мајци, због њеног удовиштва и старости; исто тако њој предајте и моју одсечену руку, и реците јој да замоли начелника града Анкире[7] Рустика, да јој да кућу у Вадисани, и нека рука моја буде тамо положена.
Оставивши такво завештање својим сродницима, блажени Јерон спокојно очекиваше своју мученичку кончину. И након четири дана кнез Лисије седе на судишту, призва свете мученике и стаде их приморавати да се поклоне идолима. Дуго се он труђаше да их и ласкама и претњама одврати од Христа, али без икаквог успеха. Онда нареди да их најпре немилице бију моткама, па их затим осуди на посечење мачем. А они, предвођени блаженим Јероном, идући ка губилишту радосно певаху псаламске речи: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем (Псал. 118, 1). А када стигоше на губилиште, они преклонише колена и помолише се говорећи: Господе Исусе Христе, прими душе наше! – И одсечене бише мачем чесне и свете главе њихове.
Тада Антоније и Матронијан приступише кнезу Лисију молећи га да им дозволи узети тело њиховог сродника Јерона. Али им кнез не дозволи. Онда га они молише да им да бар одсечену главу Јеронову. На то им кнез рече да ће им дати главу, ако му даду онолико злата колико тежи сама глава. Овај захтев силно ожалости Антонија и Матронијана, јер не имађаху толико злата, ма да је чесна глава мученикова вредела неизмерно више од тога. Тада Бог стави у срце једном богатом и знаменитом човеку, по имену Хрисатију, да откупи главу светог мученика Јерона: он даде кнезу онолико злата колико је тежила глава, и узевши је чесно је чуваше код себе. А златољубиви кнез стаде онда трагати за одсеченом руком светитељевом, желећи да и за њу добије злато. Но Антоније и Матронијан чувши за то, побегоше ноћу у свој завичај носећи са собом свету руку, а тело његово, и свих осталих светих мученика посечених с њим, други хришћани узеше ноћу и тајно погребоше. Антоније пак и Матронијан однесоше руку светог Јерона његовој мајци Стратоники, дадоше јој је, испричавши јој подробно све што се догодило. А мајка, примивши одсечену за Христа руку милог сина свог, сузама је заливаше, матерински целиваше, и на очи своје стављаше. Радујући се за сина, и у исто време подајући се природној материнској тузи, она кроз сузе говораше: О, мили сине мој, ја те родих жива и здрава. Сада имам само мали део твога мртвог тела, који изазива у мени велику тугу. Авај мени, сине мој! родих те у боловима, одгајих у тешкоћама, надајући се да ћу у теби имати потпору у старости, подршку у слабости, утеху у невољама; а сада ја се лиших тебе, светлости слепих очију мојих. Али, зашто плачем у време када треба да се веселим и радујем што сам мученикова мајка, што принесох Богу плод утробе моје, што си, мили сине мој, умро мученичком смрћу. Гле, мученичка смрт, којом си ти скончао, води у многа и велика блага! одлазећи од мене, не остављај ме потпуно, сине мој, него молитвама својим посредуј за мене пред Господом, за кога си крв своју пролио, да и мене брзо ослободи од овог многомученог и многотегобног живота.
После овог ридајног нарицања Стратоника положи руку светог сина на оном месту које јој он сам благоволи указати, и учини све по његовом завештању. А споменути Хриеатије, који златом откупи главу светог Јерона, кроз неко време сагради цркву на месту где свети мученици беху посечени, он чесно положи у њој главу светог мученика, славећи Свету Тројицу.
 
СПОМЕН ПРЕПОБОДНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛАЗАРА ГАЛИСИЈСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Лазар рођен је (967.) у Малој Азији у једном селу близу града Магнезије.[8] Родитељи су му се звали Никита и Ирина; обоје беху благородни, побожни и пуни врлине. Пред само његово рођење Бог нарочитим чудом унапред објави какав ће он бити светилник свету; родитељски дом његов обасја и испуни тако велика божанска светлост с неба, да се све сакупљене жене поплашише, и разбежаше, и једино остаде његова мајка. A детенце чим се роди, стаде на ноге, и окренуто Истоку помоли се Богу са ручицама сложеним на грудима. Тиме Бог предсказа будућност чистоту и пријемчивост његове душе за божанска обасјања. Када Лазару би пет година родитељи га дадоше да се учи књизи, и он ускоро превазиђе у учењу сву другу децу. Још као дете Лазар се одликоваше безазленошћу, кротошћу, смиреношћу, жалостивошћу и љубављу према сиротињи. Сврх свега он имађаше велику преданост и ревност за црквена богослужења и молитве.
Побожан и образован, Лазар у цвету младости горећи божанском љубављу отпутова у Јерусалим ради поклоњења тамошњим светињама. И пошто се поклони животворном гробу Господњем и осталим светињама, он ступи у манастир светог Саве Освећеног, и замонаши се. Ту он проведе десет година у монашким подвизима; и послушношћу и осталим врлинама превазиђе сву братију, и због тога би посвећен за презвитера од тадашњег патријарха Јерусалимског.
Пошто преподобном Лазару душа беше веома жељна усамљеничког молитвеног тиховања, он у току Велике Четрдесетнице изиђе из манастира и отиде на једну гору, не узевши са собом ништа осим тела свог. И храњаше се тамо пустињским зељем, и пијаше помало воде, тек да би се одржао у животу и обављао своја свуноћна стајања и бдења. Ходећи пак једном по шуми, он чу божански глас који га трипут позва по имену говорећи му: Лазаре, Лазаре, Лазаре, треба да се вратиш у своје отачаство. – Ово он исприча другим испосницима, и сви му саветоваше да се врати у своје отачаство. И он крену. Али лукави ђаво му прављаше разне сметње на путу, јављајући му се у виду разних привиђења и страшилишта. Но свети подвижник помоћу Божјом развеја све привиде његове и замке. У отачаству свом он се, и не хотећи, срете са својом мајком, али не остаде са њом. Жудећи за пустињским животом, преподобни Лазар се попе на тамошњу пусту и непроходну гору, Галисију, недалеко од Ефеса.
На гори Галисији преподобни доживе многа искушења и узнемирења од демона. Једном пак када у поноћи беше на молитви он виде огњени стуб који се протезао од земље до неба и мноштво Анђела који дивно певаху: „Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!“ – Светитељ то прими као упут с неба, и сагради на том месту храм Васкрсења Христова, уз помоћ Византијског цара Константина Мономаха.[9] С Десне пак стране храма он начини столп без крова, и подвизаваше се на њему имајући небо као кров; а од хране узимаше помало хлеба и воде, и то једанпут недељно. И не само тиме блажени изнураваше себе, него и веригама опасан беше, и трпљаше многе друге муке столпничког живота: зими хладноћу, лети жегу. Али све то он подношаше помаган, чуван и штићен Пресветом Богородицом. Бог му зато даде благодат чудотворства и пророштва, те се к њему стадоше стицати побожни људи, да их он руководи у духовном животу. И многи се одрицаху света и постајаху монаси, радосно се потчињавајући њему као учитељу и пастиру.
Удостојен пророчкога дара због савршенства у врлинама, он провиђаше многе будуће ствари. Он унапред сазнаде и дан своје кончине. Но његови ученици и деца по Богу са сузама га најусрдније молише да он ради њихових душа и њиховог спасења измоли себи од Бога продужење живота још за петнаест година. И он се замоли Пресветој Богородици да му продужи живот за петнаест година. И молитва му би услишена. И умножише се ученици његови: и беше их преко девет стотина. А кад прође петнаест година, и светитељу би седамдесет две године, он се у миру упокоји и отиде ка Господу. И као што Господ чудом прослави његово рођење, тако исто чудом прослави његову смрт: божанска светлост с неба обасја светитељев столп и споља и изнутра, те по тој светлости познаше и ученици његови и испосници по горама и пећинама да се свети угодник Божји Лазар преставио.
Но пошто братија много плакаху и нарицаху над својим светим оцем и учитељем што им није оставио писмено завештање, бездахни и мртви светитељ устаде, извуче испод пазуха свој тестамент, предаде им га, па опет леже и издахну, Али како тестамент не беше потписан, то братија поново молише светитеља да и потпис свој стави, и он опет оживе и стави свој потпис, па леже и коначно усну у Господу. После тога светитељ би чесно погребен у столпу, и Господ га и после смрти прослави многим чудесним исцељењима, која бивају од светих моштију његових, у славу истинитог Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МЕЛАСИПА, КАСИНИЈЕ и АНТОНИНА
 
СВЕТИ мученици: Меласип, његова супруга Касинија, и њихов син Антонин пострадаше за Христа при цару Јулијану Богоодступнику у граду Анкири.[10] Антонин би бачен у тамницу, а Меласип и Касинија бише обешени на мучилишном дрвету, па им тела стругаше и огњем палише. Затим светом Меласипу одсекоше ноге до колена. а светој Касинији одрезаше дојке. У време тих мучења би доведен из тамнице њихов син Антонин. Гледајући муке својих родитеља, он их стаде тешити, и узевши одсечене делове тела њихових целиваше их. У тако страшним мукама Меласип и Касинија предадоше праведне душе своје у руке Господу. Тада Антонин пљуну у лице Јулијану. Свирепи мучитељ нареди да обесе Антонина и стружу тело његово: онда му пребише голенице и тежак камен привезаше за ноге; па га скинуше са мучилишног дрвета и положише на усијану гвоздену решетку. После свих тих мучења мученику остригоше главу, завезаше му камен о врату, и тако га вођаху по граду на поругу и срамоту. После тога светог мученика отправише војеначалнику Агрипину, који га вргну у ужарену пећ, па га затим баци зверовима да га поједу. Но и у другом мучењу благодаћу Божјом светитељ остаде неповређен. Четрдесет младића који посматраху ова мучења повероваше у Христа, због чега им слуге цареве одсекоше главе. После тога светог Антонина испружише на усијаном гвозденом кревету и тукоше моткама; онда му руке одсекоше, па у пећ бацише. Но свети мученик и ту остаде неповређен, због чега многи повероваше у Христа. Најпосле мучитељ нареди, те мученику одсекоше главу.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АВКТА, ТАВРИОНА и ТЕСАЛОНИКИЈЕ
 
СBETA мученица Тесалоникија беше кћи некога жреца идолског Клеона, човека богата и охола. Поучена у хришћанској вери, она се крсти и постаде хришћанка. Отац је дуго мољаше и преклињаше да се одрекне Христа, али она не хте. Зато је незнабожни отац скиде нагу, па је четири човека силно тукоше сировим жилама, те јој и ребра поломише. После тога је отац истера из куће и из града. И у изгнанству света мученица не престајаше исповедати Христа.
Дознавши за такав поступак жреца, два чесна грађанина, Авкт и Таврион, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери. Клеон оде к царском намесништву и оптужи ову двојицу као хришћане и као заштитнике Тесалоникије. Намесник их стави на муке: пошто им скинуше одело, бише их камењем, бацише их у силно усијану пећ, па их заједно везане вргоше у језеро. Но свети мужеви остадоше неповређени, јер благодаћу Божјом и из језера изађоше читави и здрави на копно. Тада намесник мучитељ, не знајући шта да ради, нареди те им одсекоше свете главе. Исто тако и Тесалоникија би за исповедање Христа стављана на муке, у којима и сконча. И тако сви троје примише венце мучеништва. Света пак тела њихова бише с чешћу положена у Амфипољу.[11]
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА[12]
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВОСТРИКИЈА (УСТРИХИЈА) и ДУКИТИЈА
 
ОBA два света мученика пострадали заједно са мучеником Јероном и његовом дружином. Ово су имена осталих мученика који са њим пострадаше: Никандар, Исихије, Варахије, Максимијан, Калиник, Ксантик (Ксантије), Атанасије, Теодор, Евгеније, Теофил, Валерије, Теодот, Калимах, Итарије, Гигантије, Лонгин, Темелије, Евтихије, Диодот, Кастрикије, Теагеније, Мамас, Никон, Теодул, Виктор, Доротеј, Клавдије, Епифаније, Аникат и други Јерон.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АТИНОДОРА
 
ОВАЈ свети мученик у мукама скончао за Христа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
ГРИГОРИЈА
 
БРАТ светог Григорија Чудотворца. Ова два брата: исти по имену, исти по животу, исти по слави.[13]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Њихова имена видети даље
  2. Друга или Велика Кападокија – веома пространа област у средини источног дела Мале Азије. Некада је Кападокија била знатна држава Азије, али је затим изгубила самосталност, и најзад ушла у састав Римске царевине, и то 17. или 18. године после Христа.
  3. Тиана – град у југозападном делу Кападокије. Сада: Нигри или Нигдели.
  4. Мелитина – град у Јерменији; сада Малатија.
  5. Псал. 138, 21-22.
  6. Писидија – малоазијска покрајина Рима на југозападу од Кападокије.
  7. Анкира – главни град у малоазијској покрајини Рима Галатији; данас Ангора.
  8. Магнезија – Лидијски град на северозападу Мале Азије, крај реке Херме.
  9. Константин Мономах царовао од 1042. до 1054. године.
  10. Јулијан царовао од 361. до 363. године. Анкира – главни град Фригије, у Малој Азији.
  11. Амфипољ – град у источној Македонији, према садашњој Кавали.
  12. Види о њему под 9. новембром.
  13. Софроније Евстратиадис, на основу рукописа закључује да се брат Св. Григорија није звао Григорије већ Атинодор, што одговара и старијим кодексима, и да је овде дошло до мешања имена. Да ли су онда тај преподобни Атинодор, односно Григорије, и горе наведени мученик Атинодор иста личност не знамо. (Види о томе: Софрониу Евстратнаду, Агиологион тис Ортодоксу Екклисиас, стр. 17)

2 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *