НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
6. НОВЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ПАВЛА ИСПОВЕДНИКА,
патријарха Цариградског
 
ЗА царовања Констанција,[1] сина Константина Великог, на православне хришћане дигоше гоњење зловерни аријанци, чији присталица беше сам цар, такође прелашћен њиховом јересју. Тада у Цркви настадоше велике пометње и нереди, пошто беше остало мало стубова на које се ослањало: свети Атанасије, архиепископ Александријски, тај велики заштитник Православља,[2] би прогнан са свога престола, а свети Александар, патријарх Цариградски,[3] беше већ скончао.
Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни: Коме остављаш нас чеда твоја, оче? кога нам место себе остављаш за пастира, који би ишао твојим стопама и мудро управљао Црквом Христовом? – Болесни патријарх им указа на два достојна мужа: овог блаженог Павла, родом из Солуна, презвитера по чину, и ђакона Македонија. Притом рече: „Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија“.
Рекавши то својој пастви, незаборавни патријарх Александар пређе ка Господу. На сабору пак при већању, кога од ове двојице да узведу на патријаршијски престо, Павла или Македонија, настаде спор међу православнима и аријанцима којих на сабору беше врло много. Православни хоћаху Павла, аријанци Македонија, ипак православни однеше победу и за патријарха би изабран у цркви свете Ирине свети Павле, и узведен на патријаршијски престо. И он стаде мудро пасти поверено му стадо.
У време избора и хиротоније светога Павла, цар Констанције не беше у Цариграду већ у Антиохији; и све се то сврши без њега. Због тога он не беше расположен према новоме патријарху. И када се врати из Антиохије у Цариград, цар поче отворено показивати своје незадовољство против патријарха што је ступио на патријаршијски престо мимо његове воље. И наговорен од аријанаца, цар сазва сабор, који неправедно низложи с престола светога Павла, невиног и чистог срцем, веома корисног за Цркву Христову, јер овај блажени отац и мудрошћу и животом бејаше светлост свету и сијаше у Цркви као јутарња звезда усред облака. На место низложеног Павла цар постави за патријарха Јевсевија Никомидијског, па опет отиде у Антиохију. А злочестиви јеретик Јевсевије стаде смућивати Цркву својим јеретичким учењем и старати се свим силама да из Символа вере избаци речи: „рођеног, а не створеног, једносушног са Оцем“, пошто он не признаваше да је Син Божији – Бог, и у свему раван Богу Оцу.
Међутим, блажени Павле, по низложењу свом са патријаршијског престола, отпутова у Рим, јер у то време Римска црква беше православна и папа држаше православну веру. Дошавши у Рим, свети Павле затече тамо светог Атанасија Великог и многе друге епископе, прогнане Јевсевијем, и живљаше заједно с њима. Но Јевсевије, желећи да и у Риму не да мира Атанасију и Павлу, упути пуну клевета на њих посланицу папи римском Јулију.[4] Папа не придаде никакву важност посланици, пуној клевета на невине служитеље Божије, и саветова Атанасију и Павлу и осталим епископима да се врате на своје престоле; притом, указујући им подршку, он написа источним епископима, да их с љубављу приме и да им не сметају заузети своје раније престоле.
Тако се свргнути епископи вратише сваки својој цркви, и разаслаше писане посланице онима који су их свргли. Али непријатељи Православља, примивши посланице, труђаху се на све могуће начине да истину заташкају лажју, и намислише да сазову сабор у Антиохији а да Јулију и другима одговоре посебном посланицом. Међутим Јевсевије убрзо умре, не дочекавши сабор. Тада православни житељи Цариграда с радошћу примише блаженога Павла и на патријаршијски престо узведоше. Видевши то, злочестиви аријанци се сабраше у другом храму и изабраше себи за епископа прешавшег на њихову страну Македонија. Тада настаде велики метеж у Цариграду, и у сукобима између противничких страна многи настрадаше и изгинуше. Глас о томе допре до цара Констанција који се налазио у Антиохији. Он упути у Цариград војводу Ермогена са војском, наредивши му да Павла одагна из Цариградске цркве. Дошавши у Цариград, Ермоген стаде приморавати народ да протера невиног светог патријарха Павла, и тиме изазва велики метеж у граду, пошто се народ силно противљаше војводи Ермогену. Ермоген хтеде да употреби војну силу и тако протера светога Павла, но разјарена маса народа јурну на његову кућу и запали је, а самог Ермогена извуче напоље и уби.
Чувши за убиство војводе Ермогена, цар Констанције хитно допутова из Антиохије у Цариград, збаци блаженог Павла са патријаршијског престола и протера из престонице, страховито љут на њене житеље што примише Павла мимо његове воље и што због њега дигоше побуну и убише Ермогена. Тога ради цар одузе граду половину благодети, дароване му од његовог благочестивог оца, Константина Великог: осам хиљада хлебова, колико је дневно издавано из царских житница градској сиротињи, он сведе на четири хиљаде. Потврдивши затим за патријарха Македонија, Констанције опет отиде у Антиохију.
Блажени пак Павле отпутова у западне земље, и дошавши к благочестивом папи римском Јулију, као и к цару римском Константу,[5] обавести их о свему. Констант, брат Констанцијев, и папа написаше посланицу Констанцију, убеђујући га да на патријаршијски престо прими Павла као православног; и посланицу дадоше блаженом Павлу. Он са овом посланицом отпутова у Цариград, где га православни опет примише са великом радошћу. Посланицу пак цара Константа и папе Јулија посла по једном знаменитом велможи у Антиохију цару Констанцију. Но Констанције схвати ову посланицу као укор, и не придаде јој никакву важност. Напротив, он се још више разљути на блаженог Павла што се без његовог пристанка наново враћа на архијерејски престо. И брзо посла у Цариград наређење Филипу епарху, да Павла збаци с престола и протера, а Македонија узведе на престо. Међутим епарх Филип, бојећи се народне побуне и да га не снађе што и Ермогена, намисли тајно уклонити Павла с престола. Скројивши такав план, и никоме не казујући царево наређење, он једном дође у дворац који се налазио на морској обали и звао се Зевксип, у коме се скупљао народни данак. Ту Филип рече да је тобож дошао да прими данак; међутим он одатле посла блаженом Павлу љубазни и почасни позив, да дође на тајни договор с њим поводом неког народног посла. He подозревајући ништа, свети Павле се одазва позиву. А епарх Филип, бојећи се многобројног народа који дође пратећи светог патријарха, не учини с њим ништа јавно, него узе блаженога за руку и разговарајући с њим уведе га у унутрашње одаје дворца. Тамо он нареди да отворе задња врата што су према мору, и извевши на њих светитеља саопшти му царево наређење, па га посади на лађу раније спремљену за то, и тако посла у изгнанство са свима мерама предострожности. И би наређено светом изгнанику да живи у своме завичају, граду Солуну, са правом да борави и у оближњим градовима, али нипошто не посећује источне покрајине.[6]
Пошто на такав начин посла блаженога Павла у прогонство, епарх Филип крену из споменутог дворца ка цркви, седећи у колима са Македонијем, праћен мноштвом наоружаних војника. Глас о томе брзо стиже до народа, и велико узбуђење захвати житеље Цариграда, и хитаху ка цркви сви, и православни и аријанци, трудећи се да једни друге претекну и заузму у цркви место. А када епарх стиже близу цркве, он са Македонијем сиђе с кола, пошто од силног народа колима се није могло ићи даље. Војници стадоше силом потискивати народ, али због страховите тескобе предњи редови гомиле нису имали куда одступити назад. А војници, мислећи да им се народ намерно одупире, разјарише се страховито и почеше оружјем крчити пут ка цркви епарху и Македонију. И том приликом погибе 3150 људи, једни убијени од војника а други угушени од силног тискања. И то све због злочестивог Македонија, који и на патријаршијски престо седе по жељи цара и насиљу војске, али насупрот црквеним законима. Такво насиље светој Цркви и љути покољ приредише безакони аријанци. У спомен тобож насталог мира црквеног, цар Констанције подиже велику цркву у име свете Софије (= Премудрости Божије = Другог Лица Свете Тројице = Сина Божија) и огради је заједничком оградом са црквом свете Ирине, (не мученице Ирине него мира[7] Христовог), коју сазида цар Константин Велики.
Поживевши неко време у Солуну, блажени Павле отиде у Коринт, а одатле у Рим. Тамо он опет обрете светог Атанасија Великог, исприча му све своје муке, и они обојица известише о своме удесу цара Константа. Цар се страховито разљути на брата и написа му да му пошаље са Истока три епископа, који су дужни дати разлоге за свргнуће и прогонство Атанасија и Павла и донети писмено изложење вере. Добивши од брата овакву посланицу, цар Констанције, који још беше у Антиохији, уплаши се братовљева гњева и посла му четири епископа: Наркиса Киликијског, Теодора Тракијског, Марија Халкидонског и Марка Сиријског. Ови епископи, дошавши у Рим к цару, не смејаху стугшти у разговор и расправљање са Атанасијем и Павлом, прикрише и своју јеретичку веру коју они изложише у Антиохији, а саставише друго исповедање вере и предадоше цару. To исповедање је гласило.
„Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца и Саздатеља свега, којим све постаде на небу и на земљи, и у Његовог Јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа, пре свих векова од Оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, кроз кога је постало све што је на небу и на земљи, видљиво и невидљиво, Реч и Премудрост и Сиду и Живот и Светлост истиниту, који се у последње дане ради нас учовечио и родио од Свете Дјеве, и био распет и умро, и погребен, и васкрсао из мртвих у трећи дан, и узишао на небо, и седи с десне стране Оцу, и који ће на крају века доћи да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима, и Његово царство неће престати и грајаће у бесконачне векове. Верујемо и у Светога Духа, који је Утешитељ, којега Господ обећа апостолима и кога им посла по вазнесењу Свом на небо, којим се освећују душе које истински и побожно верују у Њега. Оне пак који говоре да је Син од другога бића, а не од Бога Оца, и да је било време када Сина није било, – такве не прима света саборна апостолска Црква“.
Предавши ово изложење вере цару и многим другим лицима, епископи отпутоваше из Рима. А после три године источни епископи опет се скупише на сабор, саставише друго изложење вере, и послаше га епископима Италије. Али ови га не примише због многоречивости и расплинутости, потпуно задовољни исповедањем вере, састављеним од светих отаца Никејског сабора. Отуда између источних и западних цркава настадоше велике несугласице и неспоразуми, те оба цара сазваше епископе на сабор у Сардици[8] ради размотрења исповедања вере и ради коначне одлуке о Атанасију и Павлу. На сабор 343. г. дође у Сардику око сто западних епископа и само седамдесет шест источних. Заражени аријанством и бојећи се да ступе у препирку са знаменитим поборницима Православља Атанасијем и Павлом, и стога желећи да ову двојицу удаље са сабора, источни епископи одбише да саборују са западним епископима док ови не уклоне са сабора Атанасија и Павла. Тада епископ Средачки[9] Протоген, и преподобни Осија, и сви други с њима, рекоше источнима: Ми смо се сабрали овде не само ради расправљања о једносуштности Сина са Оцем, него и ради Атанасија и Павла.
Чувши то, источни епископи се одвојише од западних, напустише Сардику, и на повратном путу зауставише се у Македонском граду Филипопољу.[10] Ту одржаше свој посебни источни сабор, и на њему решише: да се не сме исповедати да је Син једносуштан са Оцем, и отворено предадоше анатеми учење о једносуштности. – Ову јеретичку одлуку они путем посланица објавише по својим епархијама.
Када за то сазнадоше епископи светог Сардикијског сабора, они најпре осудише ове јеретике за безбожно учење о Сину Божјем, затим лишише чина Атанасијеве и Павлове клеветнике, потврдише као потпуно правилну веру Символ вере, састављен у Никеји, и предадоше анатеми све који не исповедају да је Син једносуштан са Оцем. После тога цар Констант писа са своје стране брату своме Констанцију, молећи га да Атанасију и Павлу врати њихове епископске престоле. И одмах отправи Павла у Цариград, давши му као сапутнике два епископа, и пославши преко њих писмо Констанцију, у коме је, између осталога, писао и ово: „Атанасије се још налази код мене, а Павла шаљем к теби, да твоја власт нареди да он заузме свој престо; то исто молим и за Атанасија, јер сам сазнао да су обојица прогањани због православне вере, и оклеветани су“. – А додаде Констант у писму и врло оштре речи, и то ове: „He наредиш ли да ово тако буде, онда ћу ја сам лично кренути против тебе са војном силом, и насупрот вољи твојој вратити Атанасију и Павлу њихове Цркве, и посадити на њихове престоле“.
Стигавши к цару Констанцију, свети Павле му предаде писмо од његовог брата Константа. Уплашен братовљевом претњом Констанције прогна Македонија, а блаженог Павла узведена патријаршијски престо. Исто тако он писмом позва к себи Атанасија и отпреми га у Александрију да заузме свој престо. И би велика радост православнима за њихове пастире, и доста времена они поживеше у дубоком миру, утешујући се богонадахнутим учењем великих учитеља целе васељене. Јер Атанасије у Александрији и Павле у Цариград, управљајући Христовом Црквом, просвећиваху свет побожношћу а разгоњаху таму јереси аријанске.
Међутим, после доста времена војсковођа цара Константа Магненције са завереницима својим уби господара свога када овај беше у лову. И чим нестаде заштитника Православља, благочестивог цара Римског Константа, аријанци одмах дигоше главе своје и стадоше гонити православне. А пре свега они устадоше против поборника Православља и учитеља васељене: Атанасија и Павла. Стога се Атанасије сам уклони са престола, спасавајући се од аријанаца који су тражили да га убију, а блажени Павле би послат на заточење у Кукуз, у Јерменију,[11] и тамо затворен у засебној кући. И када он једном служаше Божанствену литургију, аријанци нападоше на њега и удавише га омофором. И тако свети исповедник предаде душу своју Господу.
Тада Македоније опет узиђе на патријаршијски престо у Цариграду, и учини многа зла Цркви Божијој, гонећи и убијајући православне. Имајући чврст ослонац у епарху Филипу, он збаци многе епископе православне и на њихова места постави јеретике; и оне који нису хтели имати црквено општење с њим он поби стављајући их на разне муке. При томе он ни жене штедио није: по његовом наређењу, некима су одсецали дојке, другима су гвожђем отварали уста и насилно им гурали аријанско причешће, трећима су одрезивали носеве и уши, некима су огњем стављали жигове, – речју: крв православних се немилице проливала. У то време аријанци посекоше мачем два клирика, Маркијана и Мартирија, који беху писари блаженога Павла и поборници Православља.[12] Но насилништво Македонијево распростре се и на Пафлагонију.[13] Јер он, чувши да се тамо налази мноштво православних, посла три чете наоружаних војника, да мачем приморају православне на уједињење са аријанцима. Житељи града Мантине,[14] чувши о приближавању војника, дохватише ко је што могао, неко секиру, неко косу, неко мотку, и похиташе у сусрет војсци. И у битци која настаде паде много људи са обе стране: од војника мало који умаче жив, а и од грађана би убијено не мало њих. За ово крвопролиће беше крив проклети јеретик Македоније.
Најзад Македоније, без икаквог наређења од стране цара, дрзну се извадити из земље и пренети на друго место мошти светог цара Константина Великог. Тада се сва Црква зали крвљу, јер многи беху против тога, због чега и настаде између православних и аријанаца међусобна борба и убијање. Када цар то чу, обузе га силно нерасположење према Македонију и епарху Филипу. И царевим наређењем: Македоније би збачен са патријаршијског престола, а Филип лишен епархства. Но и поред тога јерес Аријева и Македонијева продужише постојати, и раздираху Цркву Божију још четрдесет година, све до царовања цара Теодосија,[15] који сазва у Цариграду Васељенски сабор Светих Отаца 381. године, који коначно осуди ове јереси и утврди Православље. Одмах за тим благочестиви цар с великим почастима пренесе из Кукуза у Цариград чесне мошти светог и блаженог исповедника Христовог Павла, славећи Оца и Сина и Светога Духа.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ВАРЛАМА ХУТИНСКОГА
 
ПРЕПОДОБНИ отац Варлам родио се у Великом Новгороду од благочестивих и благоверних родитеља. Он би васпитан у страху Божјем и научен књизи. Као дечак он је често читао свете књиге. Није волео дечје игре и шале; иако дечак, био је старачки мудар. Измалена је стекао уздржање; избегавао је уопште укусна јела и слаткише. Видевши његово велико уздржање, родитељи веома туговаху због тога, и једном му рекоше: Чедо, не бацај нас у тугу изнуравајући тело своје неједењем, да се тако млад не би разболео, и нама муку задао. – А благоразумни дечак, по обичају свом, одговори им тихим гласом: Ја сам многа Писанија прочитао, али нигде нисам нашао да родитељи саветују зло своме чеду, као што ви мени саветујете. Јело и пиће нас не поставља пред Богом, као што каже свети апостол Павле (1 Кор. 8, 8), већ само пост и молитва. А опомените се и тога, колико је од Адама, прародитеља нашег, било људи, па сви они помреше и с прашином се измешаше! He рече ли и пророк: Човек је као ништа; дани његови пролазе као сенка (Псал. 143, 4). Међутим Царство небеско добише од Бога они који My добрим живљењем угодише, и који крв своју за Христа пролише, и који се из љубави к Њему света одрекоше. Зато су они слављени и величани. Стога и ја, уз помоћ Божју, хоћу да се према својим моћима трудим, еда бих постао њихов заједничар.
Чувши такав одговор од свог детета, родитељи се зачудише и оставише га да живи по својој доброј вољи. После тога након мало времена родитељи се његови преставише из овог краткотрајног живота, и блажени Варлам их сахрани чесно са доличним црквеним богослужењем. A no смрти родитеља душа се његова још јаче разгоре божанском љубављу, и он имање свога оца раздаде сиромасима. Стекавши на тај начин слободу, он остави свет, и обрете наставника живећа по Богу монаха Порфирија, и од њега.прими монашки постриг. Обилазећи пак разна места он разгледаше где да подигне манастир. И видевши једно дивно место крај реке Волхове, које и нека божанска светлост обасјаваше, он сатвори молитву, и поче зидати келију где сада стоји манастир, у коме он трудољубиво живећи умртви тело своје. Пост његов и бдење ко ће исказати? А храњаше се радећи у зноју лица свог.
Међутим ђаволи, видећи себе понижаване, кренуше у рат против преподобнога Варлама, и преображаваху се некад у змије, некад у разно звериње, са жељом да га отерају из тог места; а он их одгоњаше од себе ограђујући себе кроним знаком. Понекад пак ђаволи нахушкаваху људе да му чине пакости, еда би га увреде од стране људи натерале да напусти то место. Међутим они бише саплетени и падоше: јер ударише на тврди дијамант, те себи нашкодише, а чврсти стуб не поколебаше.
У току времена преподобни подиже малу цркву Преображења Господња. Због великих подвига својих преподобни се прочу на све стране; и стицаху се к њему кнезови и велможе, и остали христољубиви људи ради душевне користи; и сваки одхођаше од њега задовољан, благодарећи Бога. А сабра се око преподобнога и мноштво монаха, са жељом да подражавају богоугодно живљење његово, и живљаху заједно с њим.
Једном благослова ради дође к преподобноме Варламу новгородски кнез. Преподобни прорече кнезу да ће му се родити син. И заиста кнез доби сина, и свети Варлам га крсти. – Човек пак један гајаше велику љубав према блаженом оцу. Његов син јединац беше тешко болестан, и он га понесе к преподобноме да се помоли за њега Богу. Али путем чедо његово умре, и он мртвог дечака донесе преподобноме. А преподобни га молитвом својом васкрсе.
Једном пред празник Васкрсења Господа Исуса Христа овај свети отац посла рибаре да налове рибе за празник. И молитва ма његовим они уловише мноштво рибе. Притом рибари уловише једну огромну јесетру, и нахушкани ђаволом они је сакрише, а у манастир однеше осталу рибу. Светитељ, са жезлом у рукама, стаде разгледати донесену рибу, и рече: Децо, донели сте ситну рибу; а где је она велика? – Запањени таком прозорљивошћу светитељевом, рибари му падоше пред ноге, исповедише грех свој кајући се, и донесоше сакривену рибу.
Једном приликом у манастиру настаде велика оскудица. Светитељ се помоли Господу, и Господ им даде све у изобиљу.
К преподобноме довођаху и од нечистих духова поседнуте. И пре но што би дошли до светитеља, нечисти духови бежаху из бесомучних. Исто тако, светим молитвама његовим губави се очишћаваху од губе, слепи прогледаху, и разноврсни болесници који с вером долажаху здравље добијаху. Но поред тога они и многе духовне користи од светог оца примаху. Реч његова беше духовном сољу зачињена. Због свега тога сви га веома вољаху и уважаваху.
Најзад свети угодник Божји провиде одлазак свој к Богу, па призва братију и рече им: Ево, братијо, приближи се крај живота мога, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије, а вршњак мој Антоније нека вам буде наставник место мене. – И тако Антонију манастир предаде и братију повери, говорећи: Тебе са Богом остављам за стројитеља и управитеља овом светом манастиру, и Господ наш Исус Христос нека вас сачува и утврди у љубави Својој. A ja, ма да телесно одлазим од вас, ипак ћу духом неодступно бити с вама.
И пошто их довољно поучи и даде им свој духовни целив, он изговори последње речи своје: Господе, у руке Твоје предајем дух свој. – И тако чесну и свету душу своју предаде у руке Творца свога. На погреб светог Варлама дође архиепископ Новгородски, а слеже се и мноштво монаха из свих манастира. И свето тело његово чесно погребоше у шести дан месеца новембра са доличним благољепијем и надгробним песмопјенијем.
На гробу светога Варлама биваху многа исцељења: исцељиваху се слепи што с вером долажаху, исцељиваху глувонеми исто тако, исцељиваху самртни болесници, исцељиваху сваковрсни болесници, благодарећи молитвама светог угодника Божјег Варлама, који сада заједно са ликовима праведника предстоји Светој Тројици, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛУКЕ
 
БЛАЖЕНИ Лука беше родом из града Тавроменије[16] на Сицилији. Још у младим годинама он марљиво посећиваше цркве Божије, и не само слушаше реч Божију него је и извршиваше. А када родитељи хтедоше да га ожене, он ноћу напусти родитељски дом и оде у непроходну пустињу, и тамо живљаше са зверињем. Провевши четрдесет дана у посту, он би удостојен Божанске и анђелске посете. Одатле он оде у један манастир, и тамо прими ангелски лик монашки. Од тада се он предаде врло суровом испосничком животу: у току осамнаест месеци он је сваког трећег или четвртог дана јео помало хлеба и пио помало воде, не дајући нимало одмора телу.
После тога он одатле оде са једним монахом на гору Етну, и тамо се строго подвизаваше: хранио се шумским биљем, спавао мало, имао само једну хаљину, ишао бос; имао је своје начело и правило: не излазити из келије док не прочита цео Псалтир. Обично је завршавао своје правило око девет сати пре подне. Онда је читао Трећи час. Од девет до дванаест сати бавио се рукодељем. После дванаест прихватао се мало своје худе хране, при томе не остављајући свој посао. Подвизавајући се тако, он се удостоји велике благодати од Бога: да разуме велике тајне Светога Писма. Због тога неки у недоумици говораху за њега: „Откуда овај зна Писмо када се није учио?“
Вођен Божанским откривењем, он затим оде одатле на друго место, где скупи дванаест ученика, и стараше се много око њиховог спасења. Ради тога он оде у Византију, где изучи устројство монашких општежића и разговара са тамошњим оцима. Онда отпутова у Коринт, где проживе у једном манастиру седам месеци, па у миру отиде ка Господу.[17]
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕРМАНА,
архиепископа Казанског
 
СВЕТИ Герман био из бојарске породице Пољевих, потомака Смољенских кнезова. Родио се у самом почетку шеснаестог века у граду Старици.[18] На крштењу добио име Григорије. Од ране младости волео црквена богослужења и читање Светога Писма, био крајње умерен у храни, и све време упражњавао врлине. У својој двадесет петој години, он са благословом родитеља, ступи у Волоколамски Јосифов манастир, и замонаши се добивши име Герман. Као монах он се свом душом одаде монашким подвизима. Први је долазио у храм на молитву, а последњи излазио. У слободно време бавио се с особитом љубављу и ревношћу преписивањем црквено-богослужбених књига. Од 1543. године руководилац Герману у монашким подвизима беше игуман Гурије, доцније први архиепископ Казански. А када 1555. године свети Гурије би постављен за архиепископа у Казану, преподобном Герману, који се већ беше прославио својим светим животом, би поверено устројство манастира у граду Свијажску,[19] да манастир служи као расадник свете вере међу мухамеданцима. Преподобни Герман с чешћу изврши поверени му задатак. И по смрти светог Гурија, године 1564. он би постављен за архиеписжопа Казанског. Године пак 1566. он би позван у Москву да заузме престо митрополита. Свети Герман, при дубоком монашком смирењу, одликовао се искреним правдољубљем и непоколебљивим стајањем за истину. И при првом састанку свом са царем Иваном Грозним он силно нападе насилништво опричника – царевих телохранитеља. Због тога би избачен из митрополије, и све до кончине своје, читавих деветнаест месеци остаде у Москви у заточењу под царском стражом. Но царски гњев није уплашио неустрашивог слугу Божјег Германа. На сабору, сазваном царем Иваном Грозним 1568. године, ради осуде светог Филипа, митрополита Московског, свети Герман је једини подигао свој глас у одбрану невиног митрополита. Ускоро после тога сабора, 6. новембра 1568. године свети Герман сконча у Москви, у крајњој беди, и би сахрањен у цркви светог Николе Мокрог. После двадесет четири године чесне мошти његове бише откривене као нетљене и благоухане, и пренесене у Успенски манастир града Свијажска. Молитвама светог Германа нека Господ и нас помене у Царству Свом. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ
ЛУКЕ ПЕЧЕРСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Лука био економ светог манастира Печерског. Његове нетљене и чудотворне мошти почивају у пештери светог Антонија Печерског.[20]
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ДИМИТРИЈА,
епископа Кигиријског
 
ЖИВЕО у време цара Теофила иконоборца (829-843). Родио се у селу Сика у Китрији на Кипру. Примио монашки чин, па онда чин презвитера од епископа Хитре (Китријског) Евстатија, кога је и наследио као епископ. Био заробљен заједно са својим стадом од Египћана. Вративши се из заробљеништва на Кипар, поживе остатак свога живота на земљи побожно и богољубно. Отишао Господу своме у дубокој старости.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ
ПАВЛА,
Христа ради јуродивог
 
ОВАЈ блажени слуга Христов скончао у миру.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НИКАНДРА
 
СВЕТИ Никандар пострадао за Христа посечен мачем.
 
СПОМЕН
ПАДАЊА ВРЕЛОГ ПЕПЕЛА ИЗ ВАЗДУХА
 
ОВО се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. Шестог новембра у подне сво се небо наоблачи тамноцрвеним облацима, и неприродно се смркну; и облаци добише неку огњену боју. И би тако четрдесет дана. И сви се људи страховито уплашише. И мишљаху, ако падне киша из таквих облака, то ће сигурно бити огњена киша која ће спалити сву земљу, као што је некада огњена киша спалила Содом и Гомор. И сви беху у великом страху и недоумици: јер очекиваху да из таквих облака падне огњена киша. Стога и цар и патријарх, са целокупним свепггенством и народом, сваки дан ношаху литије и са сузама мољаху Бога да одврати Свој праведни гњев. И човекољубиви Господ преокрену претњу ту у милост: нареди те облаци одаждише не огањ него пепео, застрашујући грешнике. A падаше тај страшни дажд од вечери до поноћи, и беше пепео црн и врео, и покри земљу више од педи, и спржи сваку травчицу и биљку. И би тада велики плач у људи, и горко ридање, и
Јецање из дубине срца, видећи такво наказање Божије и врло велика киша, која је затим много дана падала, једва узможе спрати тај пепео. А то прасликује наше грехе. Грех се налази у нама као пепео огњени и црни, и спржује клице и младице наших врлина. Зато треба да лијемо сузе као кишу, да покајнички уздишемо из дубине срца, и да горко ридамо из дна душе да би смо тиме спрали у нама врели пепео зла, а напојили добру земљу ума нашег и обрадили је да нам рађа врлине. И тако избавимо себе од осуде на пакао, који сагорева и душе наше и тела а стекнимо себи Царство Небеско.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цар Констанције царовао од 337. до 361. год.
  2. Св. Атанасије Велики био патријархом Александријским од 328. до 373. године. Празнује се 18. јануара и 2. маја.
  3. Свети Александар био патријархом Цариградским од 325. до 340. г. Празнује се 30. августа.
  4. Свети папа Јулије управљао Римском црквом од 337. до 352. год.
  5. Констант царовао од 337. до 350. год.
  6. Тојест: азијске и афричке.
  7. Грчка реч: вффл) значи: мир.
  8. Сардика – град Мизије, северозападне области Тракије и Бал кана.
  9. Средац (или Сардика)-данашња Софија, главни град у Бугарској.
  10. Филипопољ или Филипи – град у Македонији, назван тако по Македонском цару Филипу, оцу Александра Великог (у половини четвртог века пре Христа)
  11. Јерменија – у североисточном делу Мале Азије. До 70. године пре Христа била је у саставу Понтијског царства, па пала под власт Римљана.
  12. Спомен њихов празнује се 25. октобра.
  13. Пафлагонија – древна област Мале Азије. До 64. год. пре Христа припадала Кападокијском царству; тада прешла к Римској провинцији Витинији, па потом ушла у састав Византијске царевине
  14. Мантина – мали град у Пафлагонији.
  15. Овде је реч о цару Теодосију Великом, који је царовао од 379. До 395. године.
  16. Тавроменија – важан град на источној обали Сицилије
  17. Упокојио се око 820. године.
  18. Старица – срески град у Тверској губернији, на реци Волги.
  19. Свијажск – срески град Казанске губерније, на реци Свијаги.
  20. Лик преподобног Луке Печерског видети под 19. новембром: заједно са преподобним Варламом Печерским.

2 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *