НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
11. НОВЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
МИНЕ
 
СВЕТИ мученик Мина бејаше родом Египћанин, по вери пак хришћанин, a no занимању војник у Котуанској области,[1] под влашћу трибуна Фирмилијана. У то време y Риму цароваху заједно два незнабожна цара: Диоклецијан и Максимијан.[2] Ови цареви издадоше наредбу по свима земљама: да буду мучени и убијани сви хришћани који се не поклањају идолима. И који верују у Христа беху свуда приморавани на приношење жртава идолима. Тада блажени Мина, не могући гледати одвратно жртвоприношење идолима, напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину.
Јер више вољаше свети Мина живети с дивљим зверовима неголи с људима који не знају Бога. И скиташе се он по горама и пустињама: поучавајући се у Закону Господњем, постом и молитвом очишћујући своју душу, и дан и ноћ служећи Јединоме Истинитоме Богу. Тако прође много времена.
Једном у главном граду Котуанске области би приређен велики незнабожачки празник, на који се сабра много незнабожаца. Ту се одржаваху разне игре, позоришне представе, коњске трке и гимнастичка надметања, што народ усрдно посматраше са узвишених места, нарочито спремљених за то. Блажени пак Мина, Духом Светим прозревши из даљине то незнабожачко празновање, распали се ревношћу по Богу, остави горе и пустиње, па се спусти у град. Дошавши усред гледалишта где се те приредбе одржаваху, мученик се попе на једно узвишено место одакле су га могли видети сви, па громким гласом кликну: Нађоше ме који ме не траже: јавих се онима који не питају за ме (Рм. 10, 20).
Када свети Мина тако кликну, сви гледаоци окренуше очи своје на њега и ућуташе, зачуђени његовом смелошћу. На гледалишту бејаше и кнез тога града Пир. Он одмах нареди те светитеља доведоше преда њ, и он га упита: Ко си ти? – Свети Мина одговори громко да сав народ чује: Ја сам слуга Исуса Христа, Цара неба и земље. – Кнез опет упита светитеља: Јеси ли странац, или овдашњи житељ? и откуда теби толика смелост, те си се дрзнуо усред гледалишта тако викати? – Када кнез то говораше, а светитељ још не успе одговорити на кнежева питања, неки од војника што бејаху око кнеза препознаше Мину и повикаше: Та ово је Мина војник, који је био под влашћу трибуна Фирмилијана. – Кнез онда упита Мину: Јеси ли заиста био војник као што ови кажу за тебе? – Светитељ одговори: Да, истина је; био сам војник и живео у овом граду, али видећи безакоње људи прелашћених од бесова и како се клањају идолима а не Истинитоме Богу, ја одбацих своје војничко звање и напустих град, да не бих био учесник у безакоњу и погибли тих људи. И тако, до данашњега дана ја се скитах по пустим местима, избегавајући додир са незнабожним људима, непријатељима Бога мог. А сада, чувши да приређујете свој богомрски празник, ја се запалих ревношћу за Бога мог, и дођох овамо да изобличим слепоћу вашу и да вам проповедам Јединог Истинитог Бога, који је речју Својом створио небо и земљу и промишља о целој васељени.
Чувши такве речи, кнез нареди да светитеља одведу у тамницу и чувају под стражом до сутра, а сам цео тај дан проведе у празновању и посматрању приредаба.
Сутрадан седе кнез на судишту и нареди те доведоше преда њ светог Мину из тамнице. И стараше се кнез на све могуће начине да приволи светога Мину на идолопоклонство: и обећавајући му дарове и претећи му. А када га не могаде својим речима приволети на зловерје, он га стаде приморавати на то делом: нареди те га четири војника растегоше и немилице воловским жилама бише, и из његових рана течаше река крви. А један од присутних људи, неки Пигасије, рече светоме Мини: Сажали се, човече, на себе, и покори се кнежевом наређењу пре но што ти тело не буде потпуно уништено. Саветујем ти: поклони се боговима само за време, да би се избавио ових мука, па после опет служи Богу своме, који се неће наљутити на тебе ако једанпут принесеш жртву идолима и на кратко време обратиш се њима из нужде, да би избегао ове љуте муке. – Но светитељ с праведним гњевом одговори на то: Иди од мене, вршиоче безакоња, ја сам већ принео жртву хвале, и опет ћу принети само Богу моме, који ми даје помоћ Своју и толико ме укрепљује у трпљењу, да ми ове муке изгледају сасвим лаке и слатке а не горке.
Запрепашћен таквим трпљењем мучениковим, мучитељ нареди да светог Мину ставе на још веће муке. И светитељ би обешен на дрвету, и струган гвозденим ноктима; а мучитељ му говораше ругајући му се: Осећаш ли какав бол, Мино? Јесу ли ти слатке ове муке? Хоћеш ли да ти увећамо ове слаткоће? – А свети мученик, ма да силно страдаше, ипак одговори кнезу: Мучитељу, нећеш ме победити овим краткотрајним мукама, јер око мене стоје и помажу ми војници Цара Небеснога, које ти не видиш. – Кнез онда нареди слугама да још немилосрдније муче светитеља и да му говоре: He исповедај овде другога цара сем царева римских. – А мученик им одговараше на то: Када бисте ви знали истинитога Цара, не бисте хулили Онога кога ја проповедам, јер је Он истинити Цар неба и земље, и нема другога осим Њега. Ви пак не знајући хулите Њега, и упоређујете Га са својим трулежним царевима, сазданима од прашине и краткотрајнима, којима Он даде царско достојанство и царску власт, пошто је Он Господ целокупне творевине.
Тада кнез упита мученика: А ко је тај, што даје власт царевима и господари над свима? – Мученик одговори: Исус Христос, Син Божији, који вечито живи, коме се покорава све и на небу и на земљи; Он уздиже цареве на престоле и царује, даје власт и влада. – Мучитељ на то рече светоме Мини: Зар ти не знаш да се Римски цареви силно гњеве на све који исповедају име Христово, и наређују убијати их? – Мученик одговори: Господ се зацари: нека се гњеве људи! (Псал. 98, 1). Ако се дареви ваши гњеве на Христа и на хришћане који исповедају име Христово, шта је мени до тога? Ја не обраћам пажњу на њихов гњев, јер сам слуга Христа мога. Ја само о једном бринем: да до смрти останем у исповедању свесветог имена Његовог и да се наслађујем свеслатке љубави Његове, од које ко ће нас раставити? Невоља ли или туга? Или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? Ништа ме не може раздвојити од љубави Христове (Рим. 8, 35. 39).
После тога мучитељ нареди да мученику немилосрдно трљају ране крпом од козје длаке. И када се ово чињаше, свети мученик говораше: Сада са себе свлачим кожну одећу и облачим се у ризу спасења. – Затим мучитељ заповеди да мученика опаљују свећама. Но и када цело тело његово тако опаљиваху, он ћуташе. Кнез га онда упита: He осећаш ли овај огањ, Мино? – Светитељ одговори: Бог је наш огањ који спаљује (Јевр. 12, 29). Онај за кога страдам помаже ми, и због тога не осећам огањ којим ме спаљујете, и не бојим се ваших многоврсних мучења, јер се сећам еванђелских речи Господа мога: He бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Тада кнез упита мученика: Откуда у тебе таква красноречивост? Ти си све време провео у војсци, а како онда умеш говорити као човек који је прочитао много књига? – Мученик одговори: Господ наш Исус Христос рекао нам је: Када вас буду мене ради водили пред владаре и цареве, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт. 10, 18. 19). – Кнез упита мученика: Је ли ваш Христос знао да ћете толико страдати за Њега? – Мученик одговори: Пошто је Он Истинит, то је и провидилац будућности: знао је и зна све шта ће бити; Он унапред зна и све наше помисли.
Међутим кнез, не знајући шта да светитељу одговори на то, рече му: Остави се, Мино, свога празнословља, и изабери себи једно од двога: или буди наш, па да те више не мучимо; или буди Христов, па да те потпуно уништимо. – На то светитељ одговори громким гласом: Христов сам био, и јесам, и бићу. – Кнез рече: Ако хоћеш, пустићу те на два или три дана, да се добро размислиш, па да нам кажеш последњу реч о себи. – Но светитељ одговори: He два и не три дана, већ много година исповедаћу веру Христову, и никада не помислих одрећи се
Бога мога. Стога ни сада не доликује мени да размишљам о томе. Нити се надај, кнеже, да ћеш што друго чути од мене. Но ево ти моје последње речи: Бога се мога одрећи нећу, и боговима вашим жртву принети нећу, нити ћу колена своја преклонити пред бездахним идолима.
Овакав одговор страховито разјари кнеза и он нареди да разбацају по земљи кукице, трозупце и разноврсне гвоздене клинце, па да по томе вуку светог Мину везана. А он, као по меком цвећу вучен, још неустрашивије изобличаваше незнабожачко многобоштво и исмеваше безумље људи прелашћених од бесова. Кнез пак заповеди да вучена мученика бију још и оловним прућем. И тако мучише светог Мину дуго времена.
У то време један од присутних војника, по имену Илиодор, рече мучитељу: Господине кнеже, зар твоја светлост не зна да су хришћани безумни и не боје се мука, подносећи их као да су од бездахног камења и дрвета, а смрт сматрају као слатки напитак. Зато, не замарај себе више него нареди да брзо погубе овог упорног хришћанина.
И кнез одмах изрече овакву смртну казну светом мученику: Злог Мину војника, који је пао у хришћанско безбожје, a није хтео да послуша царско наређење и принесе боговима жртву, наређујемо посећи мачем, и тело његово да буде спаљено у огњу пред свима.
Војници онда узеше светог Мину, одведоше изван града и одсекоше му главу, па наложише велики огањ и вргоше у њега свето мучениково тело. А неки од верника, пошто се огањ угаси, дођоше на то место и сабраше неке делове светитељевих моштију преостале од огња, па их мирисима помазаше и у чисто платно увише. Након пак мало времена они их пренесоше у светитељев завичај – град Александрију,[3] и тамо их сахранише на чесном месту. Доцније на том месту би подигнута црква у име светог мученика, и у њој биваху многа чудеса молитвама светитељевим.
 
КАЗИВАЊЕ ТИМОТЕЈА, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ,
О ЧУДЕСИМА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ
 
ПОСЛЕ смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики,[4] за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово.
У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије.[5] Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. – Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. – Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. – Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. – Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? – Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! – A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. – Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив.
У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог.
Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди.
Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! – Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. – Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину.
Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех.
Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му:
Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. – А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? – Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. – Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини.
Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. – Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника.
Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба.
Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? – Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: „Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа“. И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио.
Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други – проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ВИКТОРА и СТЕФАНИДЕ
 
У BPEME Римског цара Антонина,[6] под старешинством војводе Севастијана служаше у војсци један војник родом из Италије, по имену Виктор. Овај Виктор вероваше у Господа нашег Исуса Христа и отворено пред свима исповедаше свесвето име Његово. А када у то време настаде гоњење хришћана, онда војвода призва к себи блаженог Виктора и рече му: Добисмо од цара наређење којим наређује: вас хришћане приморавати на приношење жртава нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке. – Но свети Виктор одговори: To безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса Христа, Његово је царство бесконачно, и који творе вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који твори безбожну вољу његову погинуће занавек.
На то војвода рече Виктору: Ти си војник нашега цара, стога се покори његовом наређењу и принеси жртву. – He, одговори Виктор, ја сам војник не вашег земног цара него Небесног; но иако бејах привремено војник под влашћу вашега цара, ипак ја нисам престајао служити моме Цару; и сада Га оставити нећу, и идолима вашим жртве принети нећу. Стога чини што хоћеш; ево, тело је моје у рукама твојим, ти имаш власт над њим, но над душом мојом власт има само Бог мој.
Тада војвода стаде наговарати Виктора, и говораше му: Човече, ти сам себе увлачиш у опасности не извршујући царево наређење. Саветујем ти, принеси боговима жртву, да би се избавио од мука које те очекују. – Свети Виктор одговори: Ја то и желим: да трпим муке за Господа мог, и силно се радујем што ћу се удостојити да страдам за име Његово.
После оваквог одговора војвода одмах нареди да Виктору поломе прсте и ишчупају их из зглобова. Затим мучитељ страховито ужари пећ, и врже у њу светог Виктора; у њој мученик проведе три дана жив и неповређен, као некада Три Младића у пећи Вавилонској. Мучитељ пак, не очекујући да је Виктор жив, нареди у трећи дан да отворе пећ, узму из ње мучеников пепео и проспу у реку. Међутим, када отворише пећ, свети мученик изиђе из ње читав и здрав хвалећи Бога што га се огањ не дотаче и не повреди га.
Потом војвода призва неког врачара и нареди му да отровом умори светог Виктора. Врачар скува месо са смртоносним отровом, и даваше светитељу да једе. А светитељ рече: Иако не треба да примам од вас нечисто месо и једем, ипак ћу га појести, да бисте сазнали да смртоносни отров ништа не може противу силе Животодавца Господа мог. – Затим помоливши се, мученик поједе отровано месо, и ништа му не нашкоди. А врачар, видећи да поједени отров не нашкоди светом мученику, заготови друго месо са најјачим отровом, и рече светитељу: Ако ово поједеш и останеш жив, онда ћу ја оставити враџбине и мађије и поверовати у Бога твог. – Свети Виктор поједе и то месо, отровано најјачим отровом, и остаде неповређен. Тада врачар громким гласом кликну: Победио си силу враџбина мојих, Викторе, и душу моју давно већ пропалу извео си из пакла, јер ево верујем у Господа Исуса Христа кога ти проповедаш. – И врачар оде кући својој, покупи све своје врачарске књиге и све амајлије, спали их, и постаде истински хришћанин.
Међутим, војвода, видећи да ништа не нашкођује светом Виктору, разјари се страховито, и нареди да из свега мученикова тела чупају жиле. После тога нареди те мученика бацише у ужарено врело уље. А свети мученик говораше: Мени је ово врело уље тако пријатно, као жедноме студена вода. – To мучитеља још више разбесни, и он нареди да мученика обесе на дрвету и тело му свећама опаљују. При томе неки смртоносни прашак растворише у сирћету, и ту мешавину сипаху у уста мученику. А он говораше: Ово сирће и овај смртоносни отров за мене су као мед и саће медено.
Тада мучитељ, падајући у све већи и већи бес, нареди те мученику Христовом избодоше очи. Затим га обесише главачке, па се сви разиђоше, оставивши га да тако виси три дана. У четврти пак дан, сматрајући да је мученик већ умро, војници дођоше да га виде, и нашавши га жива удивише се. А спопаде их и ужас, и они сви ослепише, и сваки од њих поче тражити себи водича. Но светитељ се сажали на њих, усрдно се помоли Господу, и рече им: „У име Господа мог Исуса Христа прогледајте!“ – И они тог часа прогледаше, и отидоше те обавестише војску о томе. Но војвода се страховито разљути и нареди војницима да светом Виктору одеру кожу.
Када се то бездушно наређење извршиваше, жена нека Стефанида, хришћанка по вери, супруга једнога војника, која беше дошла да гледа светитељево страдање, виде два дивна венца где силазе с неба: и један се од њих спустио на главу светог мученика Виктора а други на њену главу. Видевши то, она стаде громогласно величати светог мученика: Блажен си ти, Викторе, и блажена су твоја страдања за Христа! Твоја жртва је благопријатна Богу као Авељева,[7] јер си праведним срцем себе самог принео Богу! Бог је тако примио тебе као некада праведнога Еноха, кога Он са земље пренесе у рај, да не окуси смрти за време.[8] Ти си праведан као Ној, препун добрих дела и савршен у роду свом.[9] Поверовао си као Аврам, принео си себе Богу као Исак, потрудио си се као Јаков. Постао си премудар као Јосиф, коме би дано да прозире будућност. Претрпео си искушења као Јов, који после многих страдања победи ђавола и показа пример трпљења.[10] Сличан си Исаији, који по наређењу цара Манасије би тестером преструган. Тебе се не дотаче огањ, као ни Трију Младића у Навуходоносоровој пећи.[11] Наду си своју положио на Бога, као Давид син Јесејев. Ево ја видим два венца послана с неба, један велики и прекрасан, а други мањи: велики донесе теби дванаест анђела, а мањи мени; јер иако сам ја слаби сасуд, ипак сам готова да уђем у подвиг мучеништва, и да јуначки стојим за Господа нашег, и да душу своју положим за Њега.
Чувши ове Стефанидине речи, војвода нареди војницима да је узму и доведу пред њега. И гордо погледавши на њу, војвода је упита: Ко си ти? – Хришћанка, одговори светитељка. Затим је војвода упита за име и за године, па сазнавши да јој је име Стефанида, да има петнаест година и осам месеци, и да је у браку годину дана и четири месеца, он јој стаде благо говорити: Зашто ти тако брзо хоћеш да напустиш овај прекрасни свет и слатки живот и брак, и желиш да погубиш лепоту младости своје, добровољно предајући себе на смрт за Распетога. – На то светитељка одговори мучитељу: Ја остављам овај привремени и сујетни свет и све на земљи телесне сласти и мог смртног мужа, да бих могла заједно са мудрим девојкама изаћи у сусрет непропадљивом и бесмртном Женику, Христу Спасу мом. – Војвода јој рече: Мани те бесмислене и некорисне речи о твоме Богу; приступи боговима нашим и принеси им жртву. – Света Стефанида одговори: Ти и богови твоји препуни сте лажи, a ja говорим истину, јер је Господ мој истинит и у Њему нема неправде. Стога нећу принети жртву лажним боговима, него хоћу да будем пријатна жртва Истинитоме Богу који живи на небу, да не бих била лишена спремљеног ми венца у Царству Његовом.
Тада мучитељ нареди да врхове двеју тамошњих палма савију до земље и да за њих привежу свету Стефаниду, да буде растргнута. И тако, једну ногу њену привезаше за врх једне савијене палме, а другу ногу за врх друге, па опустише палме. А палме, враћајући се у свој првобитни положај, рашчеречише мученицу надвоје. Света пак душа њена, излетевши као птица из покидане мреже, нађе себи гнездо на небу у припремљеном јој венцу.
После тога војвода нареди да светог Виктора секиром посеку. Чувши за своју смртну пресуду, свети Виктор благодараше Бога. И када приступише да му одсеку главу, он прорече смрт својих мучитеља, говорећи: Кроз дванаест дана ви ћете умрети, а ваш војвода кроз двадесет четири дана биће од непријатеља одведен у ропство. – Пошто то прорече, свети мученик се помоли Богу, па саже главу своју на посечење. И чесна глава његова би одсечена секиром. По одсечењу главе светог Виктора, из тела његова истече млеко са крвљу. И многи од незнабожаца, видећи овакво чудо, повероваше у Христа. Но нарочито много њих поверова када видеше да се испуни пророчанство светог мученика, јер као што он прорече тако и би: изненада погинуше они што су га мучили, а војвода би одведен у ропство од непријатеља.
Свети Виктор и света мученица Стефанида пострадаше једанаестог новембра у граду Дамаску. А сада они благују у оном граду, коме не треба ни сунце ни месец да му светле, јер га слава Божија осветљује, и Јагње Божије му је светилник.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВИКЕНТИЈА ЂАКОНА
 
ОТАЏБИНА светог Викентија бејаше Шпанија. Још од младости он посвети себе на службу Богу, и приљежно изучавајући Божанско Писмо, он се дан и ноћ поучаваше у закону Господњем. Он имађаше учитеља премудрог и препуног врлина, блаженог Валерија, епископа у Августопољу.[12] Овај епископ, видећи да је његов ученик Викентије благоразуман и благонараван, постави га за ђакона и начини га проповедником речи Божије. Јер мада он и сам одлично познаваше Свето Писмо, али је муцао, зато и повери своме ђакону, блаженоме Викентију, да као достојан, мудар и слаткоречив, учи народ у цркви, проповедајући реч Божију. Бакон Викентије, добивши од свог епископа то наређење и благослов, не само у цркви него и на сваком погодном месту, усрдно поучаваше и на пут спасења упућиваше душе људске.
У то време од незнабожног цара Диоклецијана би послан у Шпанију неки судија Датијан, пореклом Грк, зао по нарави, и опак гонитељ и мучитељ хришћана. Послан би Датијан ради тога, да немилосрдно убија све који исповедају име Христово. Тај судија, дошавши у шпански град Валенсију,[13] проли много хришћанске крви, растржући као вук овце Христове. Чувши ту за епископа Валерија и његовог ђакона Викентија, који живљаху у Августопољу, Датијан посла по њих своје војнике, са наређењем да их окују, и тако оковане доведу к њему на суд. Војници, извршујући Датијаново наређење, узеше оба светитеља, оковаше их у тешке железне окове, па поведоше у Валенсију. Путем их војници злостављаху, мораху глађу, жеђу и брзим ходом; док војници јашући на коњима иђаху брзо, светитељи падаху често од умора, а војници их привезиваху за коње и вуцијаху путем као кладе.
Када светитеље доведоше у град Валенсију, мучитељ нареди да их одмах вргну у тамницу мрачну и смрдљиву, и да их у њој држе много дана без хране и пића. Но Бог их укрепљаваше Својом благодаћу, да не би изнемогли, и даваше им силу за мученички подвиг. Затим мучитељ, бојећи се да сужњи не умру, те он неће имати на коме да покаже мучитељску љутину своју, изведе их из тамнице преда се на суд. Али када виде да они нису изнемогли од глади и жеђи и тешких окова, него су, напротив, телом крепки и лицем радосни, он упита тамничког стражара: Зашто си им давао храну и пиће? Гле, они су се силно угојили. – А стражар га са заклетвом увераваше да им ништа давао није.
Тада мучитељ стаде сурово говорити епископу, држећи да ако епископа уплаши својом строгошћу, онда ће се ђакон поготову препасти и постати кротак. Али не би тако. Јер Господ који збацује силне са престола, и подиже смирене, благоволи да гордост надменог мучитеља тог посрами најмлађим и по чину најмањим. Датијан пре свега постави епископу овакво питање: Зашто се ти противиш царевом наређењу, и не поклањаш се боговима нашим, а некаквог Христа славиш? – Епископ одговараше Датијану тихим гласом и кротко, као прибојавајући се. Тада ђакон Викентије, испунивши се Духа Светога, распали се ревношћу по Богу, и рече своме епископу: Зашто, оче, тако тихо говориш, као бојећи се, и зашто на лајање овога пса не одговараш неустрашиво? Громким гласом исповедај силу Христову, и слободно изобличавај и побеђуј безумље овог злог човека, који хоће да ратује са Богом, Творцем својим, који га је подигао на овај положај, а стара се одавати ђаволима част која припада Богу. Овде треба сада потпуно победити онога ђавола, кога много пута изгнасмо именом Христовим као немоћног и плашљивог, и главу змије те размрскати.
Датијан, чувши овакве речи и видећи да свети ђакон Викентије ни у шта не сматра сву силу његову и власт и претње, рече војницима: Одведите епископа одавде, a ja ћу поразговарати са овим младим ђаконом. – Затим, обраћајући се џелатима, мучитељ им рече: Спремите сва оруђа за мучење, да делима одговоримо ономе који нас понижава својим речима.
Онда мучитељ најпре нареди да светог ђакона привежу за дрво, па да му сво тело гвозденим ноктима стружу и кидају. Када војници привођаху у дело ово наређење Датијаново, земља се окваси крвљу која је потоцима текла из киданог тела мучениковог, и кости му се виђаху кроз дубоке ране. А мучитељ, ругајући се светом мученику, говораше му: Шта сада кажеш, Викентије; видиш ли каким ранама је изранављено и искидано твоје тело? – Светитељ одговори: Што сам хтео, то сам и добио. Ово и јесте оно што сам свом душом желео. Веруј ми, судијо, ништа свесрдније желео нисам, него да пострадам за Господа мог. И нико ми није учинио овакво добро као ти. Премда ово ти чиниш по злоћи, ипак ми чиниш добро мучећи ме: јер уколико ми ти умножаваш муке, утолико ми Господ мој увеличава награде на небу. Ја помоћу ових љутих мука као по степеницама узлазим к Богу моме који живи на висини. Гле, надом на Њега ја небо додирујем. Ево, ја царево наређење презирем, и твоме се безумљу смејем. Зато, немој престати са овим мучењем, него ме стави на још веће муке. Молим те, буди све свирепији према мени, и нареди слугама твојим да не престану мучити ме док год постоји тело моје. А ја, слуга Христа Господа мог, готов сам претрпети све за име Његово.
Слушајући ове речи мученикове, мучитељ се стиђаше и викаше на слуге да не жале руке своје при мучењу, него да Христова страдалца још свирепије муче. Но када виде где слуге његове малаксавају, он скочи и стаде их тући. А светитељ, подсмевајући се његовом гњеву, говораше му: Шта то радиш, судијо? зашто бијеш слуге своје? Они мене муче, а ти им се светиш за мене.
Овим речима мучениковим и непобедивим трпљењем његовим као стрелама погођен, Датијан се кидаше од гњева, и шкргуташе зубима, и сав дрхташе од беса, блед у лицу, једва се држећи на ногама. Затим, пошто се мало смири, он стаде кротко говорити слугама: Шта је то, верне слуге моје, те овај злочинац не осећа ваше руке и ни у шта не сматра муке, па се још и подсмева вама, којима се нико никада подсмевао није? Зар је мало било разбојника и злочинаца и оцеубица и врачара, које сте ви снажним рукама својим мучили и уморили, и ни један не беше такав као што је овај, који је сада у вашим рукама, и бестидно се руга и мени и вама. Зато, немојте трпети такво ругање! Прикупите све своје снаге и мучите га што јаче.
Међутим свети Викентије се још више ругаше њиховој немоћи, и говораше: Мучитељу, ја те молим, не да престанеш мучити ме, него да измислиш још веће муке, јер сила Христова која ми помаже, далеко је већа од твоје силе која ме мучи, и ја нећу малаксати исповедајући и прослављајући Исуса Христа, Јединог Истинитог Бога. О, да би и ти познао овог Бога, видећи Његову велику силу која ради у мени немоћном, а коју ти са свима слугама својим победити не можеш; него ти, гледајући не видиш, и слушајући не схваташ, и не престајеш творити вољу ђаволску на погибао душе своје.
Судија, не могући ништа постићи помоћу мука: – јер оштра оруђа пролажаху кроз мученикове зглобове и кости и досезаху до изнутрица његових, али он остајаше непобедив -, намисли да умиљатошћу придобије мученика за своје зловерје, и стаде му говорити благо: Сажали се на своју младост, Викентије, и не жели да цвет твога живота увене пре времена: не прекидај дуги ток твога живота; поштеди себе сама, и покори нам се, да не би потпуно пропао. Јер ја те жалим, и желео бих да те видим не у бешчашћу и мукама него у части и слави, пошто бих ти ја издејствовао велики положај, ако би ме послушао.
На ове ласкаве речи Датијанове свети Викентије одговори: За мене је горе твоје лукаво милосрђе него зверска јарост твоја, јер се ја не бојим мука, али се плашим ласкавих речи твојих. Зато, престани са душегубним лукавством, и сву силу мучитељства окрени против мене, и без милости ме мучи, па ћеш познати силу Христову која се усељује у оне који Га љубе.
Овим мучениковим речима још више разгневљен, мучитељ нареди да мученика разапну на крст и да му на разне начине муче све тело. Када слуге, испуњујући мучитељево нарећење, распетог мученика бијаху и усијаним гвожђем ране му жезијаху, мученик Христов некако спаде с крста на земљу. А слуге, мислећи да је мученик већ умро, узеше га са намером да га одатле однесу. Међутим мученик, благодаћу Христовом укрепљен, истрже се из њихових руку и притрча крсту, укоравајући слуге што су немарни и што без усрђа испуњују наређење свога госпадара. Тада слуге спопаде страховити бес, и они стадоше на све могуће начине свом снагом мучити светитеља док сами потпуно не изнемогоше.
После ових мука, по наређењу мучитеља, светог Викентија вргоше у тамницу, и тамо тело његово сво изранављено, са покиданим жилама и размрсканим удовима, положише на оштре црепове. А када паде ноћ и стражари спаваху чврсто, у тамници изненада засија светлост и к светом мученику дође с неба лик ангела, утешујући га у његовим страдањима. Овом посетом светих ангела исцељен од својих рана, свети мученик Викентије се испуни неисказане радости и слављаше Бога. Стражари пак пробудивши се, и чувши светог мученика како радосно пева, и видевши у тамници неисказану светлост, страховито се уплашише, па отрчаше и обавестише о томе Датијана. Овај се нађе
у страшној недоумици, и сву ноћ размишљаше шта да ради с непобедивим мучеником. И најзад смисли овакво лукавство: нареди да се спреми дивна, мека постеља, и на њу положи мученик; да мученика дворе вешти љубазни људи, да му ране превијају и сваку услугу указују, тобож, сажаљевајући га, да му ноге целивају и притом молбе му упућују да се смилује на себе и више не излаже себе новим мучењима, него да испуни царево наређење. – Када се ово Датијаново наређење привођаше у дело, свети мученик говораше: За мене беше боља постеља у мукама на оштрим цреповима него ова. Но тиме ме ви, лукави, саблазнитељи, нећете преластити.
Мучитељ, видећи да лукавством својим ништа постићи не може, окрену се опет мучењу. Он нареди да се усијају железне даске и приљубе уз бедра мученику. Затим нареди те светог мученика положише на усијану гвоздену решетку, испод које велики огањ наложише, и тако мученика светог пецијаху као печење. А он све те муке подношаше храбро и показа се непобедив, исповедајући име Исуса Христа, и заврши подвиг свога мучеништва, предавши дух свој у руке Господа свог.[14]
Мучитељ, видећи да је свети мученик умро, нареди да се тело његово одвуче у поље и остави несахрањено на поједење птицама и зверињу; а на извесном растојању постави стражу, да хришћани не би узели тело. Међутим Бог који „чува све кости“ праведника (Псаљ 33, 21), постави необичног стражара крај мученикова тела: нареди гаврану да га чува. Стража пак, постављена Датијаном, посматраше издалека како гавран одгоњаше све птице грабљивице које налетаху и не даваше ни једној птици да слети на мучениково тело. Мада и сам гавран по природи својој воли да кљуца мртва тела, ипак силом Божјом задржаван он се не дотаче тела светог мученика, а и другим птицама не допушташе да га се дотакну. Но најчудесније је ово: када насрну вук и хтеде да однесе светитељево тело, гавран га силовито нападе, и бијући га крилима и кљујући га, одагна га. Када стража извести о томе Датијана, овај се веома удиви томе, али не хте видети у томе силу Божију, него нареди да тело мучениково баце у море. Војници, узевши чесно тело светог Викентија, утоварише га у лађу, испловише лађом далеко на пучину морску па тело бацише у дубину морску, a сами запловише натраг ка обали. А када допловише до обале, они угледаше тело мучениково где лежи на обали. Поражени ужасом, они побегоше. A хришћани узеше свето тело светог мученика и чесно сахранише, славећи Оца и Сина и Светога Духа.
 
ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОДОРА СТУДИТА, ИСПОВЕДНИКА
 
У ЦАРИГРАДУ живљаше благородан и богат човек по имену Фотин, управитељ царске благајне и свих царских ризница државних, ожењен благородном женом Теоктистом. Обоје беху побожни и пуни страха Божија; и они ништа не претпостављаху Богу и светим врлинама еванђелским. Од таквих родитеља и роди се блажени Теодор 759. године. Просветивши чедо своје светим крштењем, родитељи га до седме године његове васпитаваху у побожности и закону Господњем. Затим га дадоше да се учи књизи. Бистар и трудољубив, Теодор брзо напредоваше у учењу. Са годинама, он поступно и темељно изучи ондашње науке: граматику, књижевност, реторику и философију. Уједно с тим он се усрдно бављаше свестраним изучавањем Светога Писма и дела Светих Отаца. Школујући се, млади Теодор бејаше скроман, повучен, озбиљан: избегавао је реторска и философска некориона препирања И празнословља, а бавио се својом душом – развијајући у себи целомудреност, кротост, уздржање, смиреноумље, и остале врлине. Ревносно је посећивао и бивао на црквеним богослужењима, изнуравао тело своје постом, бдењем, радом; усрдно је читао и изучавао животе светих подвижника. И тако млад, свим бићем својим неуморно гредео ка небу.
У то време Црква доживљује тешке дане од иконоборачке јерееи. Цар Константин Копроним,[15] опаки иконоборац: избацује из храмова свете иконе, свете мошти; уништава фреске и мозаике; забрањује молитвено поштовати свете иконе; гони и прогања све поштоваоце светих икона; посебно немилице и крваво злоставља и мучи монахе, као убећене, ватрене и неустрашиве браниоце иконопоштовања; затвара манастире и руши, одузима манастирску имовину. To ce, само у мањој мери, продужава и за царовања Копронимова сина, цара Лава IV Хазара.[16] Све се то одиграва пред очима христољубиве душе младога Теодора. Но у другој половини Хазарева царовања, за време једног краткотрајног затишја, у Цариград допутова са горе Олимпа[17] игуман Платон, ујак Теодоров, брат његове мајке, чувени подвижник, ревносни поборник иконопоштовања, човек великог угледа у царевини. Његов боравак би од огромног утицаја на многе. Он запали многа срца љубављу према монаштву, према тој најузвишенијој философији живота. На челу тих љубитеља монашке философије беху: Фотин и супруга му Теоктиста; њихова два сина: Теодор и Јевтимије, и њихова кћер. Фотин раздаде своје имање и богатство сиромасима, подари слободу својим робовима, одрече се службе на царском двору, па са целом породицом својом отпутова из Цариграда у Витинију, вођени игуманом Платоном.[18] Дошавши тамо они се зауставише на Фотиновом имању Воскитион, у близини места Сакудион. Воскитион беше дивно место: на огранцима горе Олимпа, окружено прекрасном шумом, са изврсном текућом водом, са много разноврсних воћки, повучено и тихо, одсечено од света, само се једном стазом могло доћи до њега. Преподобном Платону и његовим сапутницима ово се место веома допаде и они се ту настанише, a Теоктиста са ћерком и рођакама насели се на Европској обали Босфора. Младом Теодору беше тада двадесет две године. У Воскитиону би основан манастир и подигнута црква у име светог Јована Богослова; манастир се назва Сакудионски, и беше под влашћу игумана Платона.[19] Након мало времена свети игуман обуче Теодора у свеоружје свете схиме – ή τοῦ ἀγἰου σχήματος παντευχἰα. Млади монах се са још већим жаром предаде испосничким подвизима, које је и раније упражњавао, морећи тело своје постом и мучећи га најтежим пословима. А темељ, на коме он зидаше сав свој монашки живот, беху послушност и смиреност. Да би што више смирио себе, он је налагао на себе сваковрсна послушања, па чак и она која су сматрана за најнижа: секао је и цепао дрва, носио воду, копао земљу у градини и у пољу, носио и вукао камење; често је носио на леђима сточну балегу и ђубрио градину, и то ноћу да га не би видели. А када се дознаде за то, многи се чуђаху томе што син тако богатих родитеља, одгајен у раскоши и богатству, узима на себе тако ниске послове, сматрајући за највећу славу – живети без славе. Ho поступајући тако, он стварно сматраше да ништа не ради. Зато и удвостручаваше своје усрђе: помагаше братији у послушањима, који због своје немоћи или телесне оболелости не беху у стању на време извршити своје послушање. Помажући им, он је трчао на све стране, и био слуга свима.
Посебну бригу и изузетно старање блажени Теодор посвећиваше исповедању својих помисли и дела своме духовном оцу, светом Платону. С љубављу одлазећи к њему, преподобни Теодор му је искрено исповедао све своје поступке, и свим срцем примао од њега поуке и савете.
Упоредо са овим споменутим подвизима, блажени Теодор је са посебном љубављу и неугасивим жаром читао и изучавао Свето Писмо и Свете Оце. При томе се нарочито задржавао на делима светог Василија Великог о монаштву и подвижништву, која су му служила као руководство у његовом личном подвижничком животу. Исто тако он је сваки дан издвајао један део времена за богоразмишљање; тада се потпуно усамљивао, предстојећи Господу молитвено и сузно са свима тајнама своје душе. Постепено се усавршавајући у врлинама, преподобни Теодор доби изузетно место међу другим подвижницима и мало-помало постаде за њих као неки закон – ἀς νόμοσ. И љубав њихова према њему беше велика, нарочито љубав блаженог игумана Платона. Он у преподобном Теодору имађаше не само мудрог сабеседника него и богомудрог помоћника у управљању манастиром и вођењу манастирских послова.
Ревносно гајећи у себи све врлине, блажени Теодор одисаше неком свештеном унутрашњом тугом, христочежњивим умилењем и боготворним смирењем. Доказ тога беху обилне сузе које су се тако богато лиле из његових очију. И у исто време из њега зрачаше нека небеска радост и благодатна озареност. Ум његов, очишћен од земности и ослобођен од страсти. беше молитвом сав упућен ка Богу и усредсређен на Божјем. А уздржање његово беше дивно и разумно. Он нити избегаваше храну, нити неблаговремено оптерећиваше стомак њоме, већ мудро сатираше главу охоле аждаје: јер није постио дуже времена од прописаног за сву братију, него када су сви бивали за трпезом, тада је и он седео и јео заједно са њима. Али при томе он је јео врло мало, тек колико је најпотребније за одржавање тела, и у исто време трудио се да сакрије од других своје уздржање, да се не би открило како он готово не узима храну и пости се пред људима. У томе се многи угледаху на њега, и стараху се да га према својим моћима подражавају. Међу таквима беху ови: Јосиф, брат његов по телу, који касније због врлинског живота свог би постављен за архипастира Солунске цркве,[20] Јевтимије – други брат његов по телу, затим Атанасије, Навкратије, Тимотеј и многи други од уздржљиваца, који идући за Теодоровим схватањем и примером напредоваху у врлинама. Између осталих врлина блажени Теодор имађаше и ову: усрдно је читао душекорисне књиге, марљиво је прочитавао Стари и Нови Завет и дела Светих Отаца. Изузетно је волео читати дела светог Василија Великог: она My беху и храна души и велика духовна наслада. Правила пак и уставе монашког живота, прописане од светог Василија, он врло брижљиво испуњаваше, не нарушавајући ни јоту из њих; а оне који се не држаху тих правила и прописа он не сматраше за монахе већ за световњаке.
Видећи где блажени Теодор толико сија врлинским животом, преподобни Платон се веома радоваше томе. И он донесе одлуку да га одликује свештеничким чином. Зато узе блаженог Теодора и одведе у Цариград к свјатјејшем патријарху Тарасију. И блажени би рукоположен у чин презвитера од светог Тарасија, не толико по своме пристанку колико под приморавањем, Јер блажени, сматрајући себе недостојним, није желео да прима такав чин, и говораше да то премаша његове моћи. Али, не могући се противити наређењу свога духовног оца Платона и патријарха, а више свега вољи Божијој, он се и против своје воље покори и прими свештенство. Вративши се затим у манастир, преподобни Теодор се даде на још веће подвиге и трудове, који се не могу описати. Он сву снагу своју напрезаше да ум свој потпуно одстрани од чулнога, изнуравајући остатак тела. Ослабађајући себе земнога, он се стараше да живи једино душом. Јер љубав к Богу и стремљење к небеском не дозвољаваху му да одвоји и најмање времена за бригу о телу. To га побуђиваше да презире и оно што је најнеопходније: сан и храну; јер он се предаваше врло кратком и лаком сну, а хране узимаше врло мало, тек да одржи тело. Све то он презираше, као да се већ преставио ка другом животу и оставио земљу, мада је боравио на њој са телом.
Посматрајући такво усавршавање блаженог Теодора, преподобни Платон осећаше да је у Теодору нешто необично велико, дивљаше му се и често га хваљаше; и многима указиваше на такав напредак његов. И стаде преподобни игуман молити блаженог Теодора да се прими старешинства и управљања манастиром, пошто је он већ стар и изнурен, а и братство се увећава. Но блажени одбијаше то, сматрајући то за тешко бреме, и отказа да послуша игумана у овој ствари, мада је у свему другом био врло послушан. Знао је блажени да је далеко лакше бити под влашћу неголи бити на власти и управљати другима, нарочито монасима који ревнују у врлинама и подвизима. У руковођењу монаха потребно је испитивати не само њихова дела и речи, него и све покрете душе, све помисли, и сва унутрашња душевна расположења и стања, јер ту и најмањи пропуст наноси највећу штету и оставља зло да се таји унутра. To je оно што је приморало преподобног Теодора да се не прими старешинства.
Увидевши да не може наговорити Теодора да се прими старешинства, преподобни отац игуман Платон искористи болест која га снађе, – мада и дотада он беше стварно слаб и немоћан -, те леже у постељу. И призва к себи сву братију, и обавести их да му се приближава крај. И пошто их поучи како да живе после његовог одласка из овога света, он им постави питање, кога они желе да им после њега буде настојатељ, и кога они сматрају да је најбољи и најспособнији за то. Притом додаде, да ће и он бити за онога кога они хоће. А знађаше преподобни да ће сви они бити за Теодора, пошто га сви љубљаху и веома поштоваху због великих врлина његових. Тако и би: сви они једиогласно и једнодушно одговорише: Оче, после тебе нека нам Теодор буде игуман!
Игуман Платон одмах предаде сву власт Теодору, и блажени Теодор се не могаде противити жељи свеколике братије, те и против своје воље прими власт. Но примивши се игуманства, он наложи на себе још веће подвиге, те беше пример свима и животом и речју и делом. Он много труда улагаше учећи све скупа и сваког посебно вршењу врлина. Нарочито се он свом душом стараше да братији објасни како се треба свом снагом, свим срцем, свим умом борити против врага, често наводећи речи светог апостола: Наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима и управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). И треба нам свагда будно стражити и бдети, да бисмо непријатеља победили и разбили сву силу његову. Безбрижан и немаран се не сме бити, јер лукави враг, једном побеђен, не напушта бојиште, него разматра и вреба, с које би стране и каквим оружјем поново напао на нас. Зато му се треба упорно противити не само избегавајући зло Hero и творећи добро. Зло се мора уништавати у самом зачетку, док је још у мислима; зато је врло важно: чистити ум свој од рђавих помисли, пошто је мисао – корен и извор зла које се чини у телу и телом.
Свакодневно учећи томе своје ученике, преподобни отац Теодор их подстицаше на подвиге и сокољаше на јуначко држање у борби. А ученици, предавши се потпуно своме духовном оцу и ослонивши потпуно душе своје на њега, исповедаху му сва дела своја, све поступке своје, не радећи уопште ништа без његове воље. И њихова прва и најглавнија брига беше: откривати му до ситница помисли своје, и очишћавати свог унутрашњег човека. А премудри отац, примајући исповест свакога од њих са ревносном брижљивошћу, свакоме предлагаше и одговарајући лек и лечење. При томе он биваше и благ и строг, према духовном стању свакога од њих. Поред тога он им често говораше благовремена поучења, која им уливаху у срце и утеху и умилење. Кроз све то он лењиве побуђиваше на подвиг, а ревносне подржаваше и одушевљаваше на све веће и веће подвиге.
Но већ је време говорити о страдањима светог оца нашег Теодора, која он поднесе из ревности по Богу и закону Божјем, да бисмо видели његово јуначко трпљење у невољама.
У то време цар Константин, син благочестиве и христољубиве царице Ирине, поставши пунолетан, отера са царског престола своју матер и стаде сам царовати.[21] Млад и развратан, он се одаде страстима и блуду. Зато он одлучи да отера своју супругу Марију, и силом је натера да се постриже у монахињу; a место ње узе себи другу жену, по имену Теодотију, која беше рођака његовога оца.[22] Свјатјејши патријарх Тарасије не одобраваше ову прељубу цареву и не хте дати свој благослов да се они венчају. Али један презвитер, по имену Јосиф, који беше економ Велике цркве, нарушивши Божанске законе и не послушавши патријарха, изврши тајну брака над њима – венча их, додворавајући се безаконом цару. За ову злочиначку дрскост овај презвитер би затим по заслузи кажњен, о чему ће касније бити речи. ПатриЈарх пак стараше се на све могуће начине да раскине овај прељубочински брак царев, али не могаше, јер цар прећаше да ће обновити иконоборачку јерес, ако би му забранили овај брак. Због тога патријарх остави цара да тако остане, да Цркву Христову не би задесило веће зло. Међутим ово безакоње, које поче из царскога двора, распростре се свуда, не само у оближње градове него и у далеке покрајине. Тако стадоше поступати кнезови и велможе, који живљаху на Босфору и међу Готима,[23] и поглавари осталих крајина, отерујући од себе своје жене и силом их постригавајући у монаштво, а место њих узимајући друге и чинећи прељубу с њима.
Чувши о томе, блажени Теодор паћаше душом и горко уздисаше због таквих грехова, чињених јавно, бојећи се да такво прељубочинство не уђе у обичај и безакоње те касније не претвори у закон, а закон Божји буде разорен. Распаливши се ревношћу за Божански закон, преподобни Теодор разасла свима монасима посланице, извештавјући их о царевом безакоњу и налажући им да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божија који самим поступком својим одлучи себе од Цркве, и као саблазнитеља многих који се дрзну јавно прељубочинствовати са рођаком, а чијем злом поступку почеше многи последовати. Глас о овој ревности и смелости преподобног Теодора пронесе се свуда, а и сам цар сазнаде о томе, и веома се разгњеви на преподобнога. Но сматрајући Теодора за човека праведна, и од свих слављена и поштована, он не испољи свој гњев јавно већ прво намисли да га ласкањем придобије. И зато он нареди својој прељубочинској супрузи да она од своје стране пошаље светитељу много злата, молећи га да се моли за њу и за њен род. Међутим светитељ одби да прими злато, и отера изасланике као људе који одобравају царево безакоње. Тада цар измисли друго средство: удеси да обави, тобож из неке потребе, путовање кроз она места где преподобни живљаше, а уствари ради тога да би поразговарао са Теодором и придобио га за своју ствар. Цар је претпостављао да ће га Теодор са братијом срести и одати му дужно поштовање. Но када цар пролажаше поред манастира преподобнога Теодора, то ни преподобни нити ико од братије изиђе у сусрет цару. Напротив, сви се они беху затворили и борављаху у ћутању. А када цареве слуге стадоше лупати на капији, њима нико не даде одговора. Тада се цар још више разгњеви и, вративши се у своје палате, одмах посла у манастир преподобнога једног свог великаша са војницима, наредивши му да светитеља и остале монахе, његове једномишљенике, подвргне разноврсним мукама, па да их истера из манастира и пошаље у заточење. Овај поступи по наређењу: нападе изненада на манастир, похвата све што беху у њему, и почевши од преподобног Теодора стаде их немилосрдно мучити, тако да им од батина месо отпадаше са тела и земља се крвљу натапаше. А после тих свирепих мучења, он отправи преподобнога оца у Солун[24] на заточење, и са њим једанаест најглавнијих отаца, који, састрадавајући преподобноме, храбро трпљаху с њим окове и невоље, радујући се што су правде ради прогнанин и мучени.
Херсонски[25] и Босфорски презвитери и монаси, чувши за великог Теодора и његове монахе како неустрашиво иступише против царевог безакоња и како због тога силне муке непоколебљиво претрпеше и страдања поднеше, веома их сажаљеваху, и угледајући се на њих стадоше и сами осуђивати царево безакоње и сматрати цара одлученим од Цркве. Због тога многи од њих бише послани у изгнанство.
Блажени пак Теодор, налазећи се сам у заточењу, писаше другим изгнаницима који се због исте ствари налажаху у заточењу, храбрећи их и саветујући их да не малаксавају у подвизима и не падају духом у невољама, него да се, напротив, јуначки држе и страдају за истину. Он такође писа и папи Римском,[26] обавештавајући га о свему шта се збило, и колико и због чега он поднесе страдања од безаконог цара. Папа му одговори, похваљујући његово трпљење и величајући његову ревност за Бога и непоколебљиво јунаштво. Бог пак са своје стране убрзо одмазди цару за невино злопаћење Својих слугу: Он лиши цара и царства и живота, и зли цар погибе злом смрћу, јер мати његова и великаши устадоше против њега, избодоше му очи, и он убрзо умре од болести. A пo смрти његовој, када Ирина поново ступи на Византијски престо, сви заточеници бише враћени из заточења, и блажени Теодор би позван из Солуна у Цариград, где га као исповедника Христова веома свечано дочекаше патријарх и царица. Тада гореспоменути презвитер Јосиф, који се беше дрзнуо благословити безакони брак цара, би осуђен по правилима светих Отаца, лишен свештеничког чина и одлучен од Цркве. A свети Теодор се врати у свој манастир, и сви се радоваху његовом повратку и хитаху да га виде, осећајући задовољство што је такав ревнитељ закона Божија, који је правде ради претрпео мучења и изгнанство, поново враћен својој пастви. Преподобни пак, сабравши своје разјурене духовне овце, пасијаше их као и раније, водећи богоугодни живот и својим великим врлинама светлећи свима као свећа на светњаку.
Након неколико година би најезда Агарјана на Византијску царевину, и они стадоше пустошити и освајати извесне покрајине ове царевине.[27] Тада многи, бојећи се Агарјана, бежаху у утврђене градове. У то време и преподобни отац наш Теодор, не излажући себе и своје монахе таквом искушењу него повинујући се реченоме: Прикријте се зачас, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20), остави Сакудион и дође са братијом у Цариград. Његов долазак би пријатан патријарху и царици, и они се обрадоваше преподобноме, и молише га да прими Студитски манастир, и устроји у њему за ученике своје најбољи начин живота.
Овде ваља рећи неколико речи о пореклу овог манастира. Једном допутова из Рима у Цариград један високородан и утицајан човек, који беше удостојен чина патриција и антипата.[28] Он подиже велику и дивну цркву у име светог Јована Претече, и устроји манастир при њој. Позвавши монахе из обитељи „Неуспављивих“,[29] он их умоли да у његовом манастиру живе и држе сав свој устав. Име томе човеку беше Студије; стога и његов манастир стаде се по његовом имену називати Студијски = Студитски. У њему живљаху монаси све до царовања цара Копронима, држећи устав „Неуспављивих“. Но непобожни Копроним, изазвавши иконоборством неред у Цркви Божјој, изгна из Цариграда све монахе, и Студитски манастир опусти. А када погибе злочестиви цар и престаде гоњење, монаси поново стадоше живети при Студитској цркви, само у малом броју. У време пак када преподобни отац наш Теодор са братијом дође у Цариград, у Студитском манастиру бејаше свега дванаест монаха. На молбу царице Ирине и свјатјејшег патријарха Тарасија преподобни Теодор прими Студитски манастир, и стаде живети у њему.[30] Увидевши да је ово место врло подесно за пребивање монаха, он обнови и прошири манастир и сабра мноштво братије. К њему долажаху монаси и из других манастира, желећи да живе поред њега и да им он буде наставник и учитељ. А он их све очински примаше и нелицемерно их љубљаше. У његовим очима сви они беху једнаки; све их он подједнако љубљаше; за све се он подједнако стараше. Јер је он знао да је монашки образ један и исти, ма где се ко обукао у њега, као што је и благодат крштења, једна и иста, ма где се ко удостојио њега. Но монасима се деле разне награде, само сходно њиховим врлинама.
А ученици овог преподобног оца силно напредоваху у врлинама, и слава о њиховом светом живљењу шираше се на све стране. Зато многи долажаху к њима у манастир, желећи да подражавају њихове подвиге, и број монаха брзо порасте, те их беше до хиљаду душа.
Имајући тако огромно мноштво ученика, преподобном Оцу Теодору беше немогуће да у манастиру сам одржава потребни поредак и да успепшо руководи духовним животом братије, надзиравајући их све и испитујући свакога од њих и дела и речи и помисли. Због тога богомудри отац, као други Мојсије,[31] изабра себи помоћнике, и то монахе најискусније у врлинама, најревносније у подвизима, најмудрије у расуђивањима. И свакоме одреди дужност и звање. Тако, он постави: намесника, економа, благајника, намирничара, надзорника трапезе, гостопримца, болничара, књижничара, краснописце, писаре, старешине у свима радионицама, надзорнике над свима имовинским и економским пословима, надзорнике богослужбеног поретка, надзорнике над келијама и послушањима, будитеља, еклесиарха, канонарха итд. Свети Теодор прописа такође и правила, којих се имао држати сваки од њих у вршењу своје дужности – послушања. Установи свети отац и епитимије за разне погрешке и нарушења манастирских правила: за једне – известан број метанија, за друге – нарочити пост; уопште, за сваку погрешку – одговарајући духовни лек, епитимију. Ако неко не одстоји до краја богослужења, или разбије суд, или баци нешто из нехата, или ради што немарно, или нечим увреди брата, или говори непотребне речи, или се громко смеје, или иде не кротко и не смирено, или разговара за трпезом не слушајући оно што се чита, или ропће због хране, или бестидно и дрско тумара очима тамо-амо, или што друго таково чини, – за сву такву братију богомудри отац Теодор и одреди епитимију, сходно њиховим погрешкама. При томе преподобни отац установи у својој обитељи и општежићну заједничкост: да нико ништа нема своје, нити назива својим, него им све беше заједничко: и храна, и одећа, и свака ствар. Јер је природно да имовина буде заједничка у оних, у којих је заједничка душа, заједничко гредење к Богу, заједничко узлажење к Богу. А о првом примеру такве свете заједничкости говори свети Апостол: У народа који верова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Д. Ап. 4, 32; ср. 2, 44). Преподобни отац Теодор се постара и о томе, да његови монаси не одлазе често из манастира у град због манастирских потреба, јер је знао какве опасности прете монаху у граду од општења са световњацима и од световних разговора. Са тог разлога он одлучи да у манастиру устроји разне занате. И братија Студитског манастира стадоше се учити разним занатима: једни столарском и зидарском, други ковачком, трећи кројачком, четврти каменорезачком, пети обућарском, плетарском и осталим занатима, потребним за манастирско општежиће. Радећи у својим радионицама под руководством и надзором старијих из своје средине, монаси су складно и побожно певали побожне песме и прослављали Бога. У свој рад монаси су уносили ревност и савесност, знајући да монаси трудом освећују своје тело и чине душу бестрасном. Старији су са страхом Божијим и љубављу саопштавали своја наређења, а обична братија су им указивала потпуну послушност. Кад би у току рада престали са духовном песмом, монаси су могли разговарати међу собом, и то о послу који обављају, или о неком питању из Светога Писма и светоотачких дела, или о богослужењу, или о животу неког светитеља, или о разлучењу душе са телом, или о суду Божјем, и о другим душекорисним стварима. Уопште, сви су живели по овоме правилу: рукама су посао обављали, а у устима стално молитву Исусову и псалме Давидове имали.
Слава о таком поретку Студитског манастира, прописима и уставу, брзо се разнесе на све стране, те многи други манастири не само по оближњим градовима него и по далеким земљама примише Студитски устав, и држаху га, а неки га држе и до сада. Свети Теодор такође написа не мало веома душекорисних књига, и састави похвалне речи за Господње и Богородичине празнике, и дивним песмама прослави светог Јована Крститеља, и сачини многе каноне и трипјеснеце, и, као река напуњена водама премудрости, напоји и орадости Цркву Божију струјама својих учења и песама.
Веома христочежњиве душе, преподобни Теодор је прво себе обрадио и изградио Христом у човека савршена, у личност чудесно христолику. И то изградио себе Христом помоћу светих тајни и светих врлина. И тако постао непогрешиви градитељ и изградитељ људских душа, и њихов богомудри водитељ у живот вечни кроз Истину вечну. У нашем земаљском свету ништа важније од душе, и зато је свакоме човеку на земљи најважнији посао: душу своју обрадити и припремити за живот вечни. Свети Теодор Студит је сав у томе божанском послу: душе људске обрађује светим врлинама, и води их из времена у вечност, у рај, у Царство небеско. Сав у томе, он је много радио на томе, и много писао о томе. Све што је написао – небески је бисер за сваку душу људску. По своме светом животу и раду, он је сличан светом Василију Великом. Зато је с правом назван: други Василије Велики по животу и учењу. После светог Василија Великог он је најглавнији и највећи и најбогомудрији устројитељ и законодавац манастирског монашког живота. Све се ту своди на душу људску, на њено спасење од греха, смрти и ђавола помоћу освећења, охристовљења, обожења. У том погледу нема разлике између душе монаха и душе световњака. Иста природа душе, исти циљ, исти непријатељи, иста борба, иста средства спасења. Зато и неколико мисли светог Студита о томе, биће као херувимско око, које ће видовито сагледати оно што је најважније за свакога од нас.
 
***
 
Време за изграђивање нашег спасења је свагда и свуда, вели свети Теодор. Јер свети апостол каже: Свагда се радујте; непрестано се молите; на свачему захваљујте (1 Сол. 5, 17-18). И стварно, ове три врлине одређују наше спасење: јер свагдашња радост је достојање праведности; непрестана молитва не даје у нама место ђаволу; стално захваљивање Богу је очигледан доказ љубави према Богу. – У кога је чисто срце, кротост и молитвено тиховање, у њега је савршена врлина. Зато нека се сваки стара да му савест буде чиста пред Господом. А да то постигне човек: нека не отвара врата ђаволу кроз примање рђавих помисли. – У нашој борби са нечистим дусима ништа није тако моћно као молитва, сузе и скрушеност срца. Стога, када нас нападне враг, или нам чак због наше небудности нанесе рану заривши стрелу похоте у срце наше, одмах прибегнимо молитви, и ђаво ће побећи од нас; пролијмо сузе, и угаснуће жар заблуде; понизимо се, и Господ ће нас узвисити. Блажен је ко свакодневно приморава себе на дело Божије.
Ево вам мога наука, вели свети богоносац Теодор Студит: будите добри према онима који са вама поступају рђаво; ненавидите њихов порок и клоните се од њега, но њих саме не сматрајте за непријатеље, него их саветујте као браћу. – Врлина је стално у покрету, и никада се не зауставља при идењу напред, него оне који учествују у њој она свагда одводи ка бољем. У стремљењу ка добру нема заустављања, јер заустављање у добру постаје почетком зла. Зато се немојмо заустављати на попришту врлине, већ стално будимо у покрету, прелазећи из силе у силу, докле достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). – Богу ништа није тако мило као душа чиста од страсти; и никаква, најразноврснијим цветовима расцветана, ливада не може тако дивно мирисати као што мирише душа од врлина. – И почетак и корен наших сагрешења јесте неумесни помисао, који, изведен напоље, милошћу Божијом прогони се; а ако га скривамо, онда се он мало-помало претвара у дела таме. Отуда – душевна смрт, отуда – самооправдање и заблуде.
Љубав према Христу, учи богомудри Студит, потпуно измењује човека, приморавајући га да припада не себи него Ономе кога љуби. А када човек не љуби Христа пламено, онда постаје плен рђавих помисли и телесних жеља, и душу му пролама туга, горчина, немир. Зато се треба пробудити и очистити душу од таквих пагубних жеља, да би Христос обитавао у души. Јер где је чистота, тамо је Христос. – Ко гаји у себи врлине, заиста је мирис Христов, као што сведочи апостол говорећи: Ми смо Христов мирис Богу (2 Кор. 2, 15). Треба рећи још и то, да је и Адам до нарушења заповести био мирис Богу, јер, украшен бесмртношћу, нераспадљивошћу и небеским сагледањима, он је дисао врлинама, и као неки миомирисни и цветни луг био настањен у рају. Стога и ми треба да миришемо мирисом духовним; а тај мирис спрема у себи сваки који живи у врлинама. Врлински човек и јесте мирис Божји. – Истинским хришћанима и истинским монасима је својствено: свагда бити готов на опасности због врлине и ништа не претпостављати заповестима Божјим.
Хришћанин бити значи: доживљавати живот Христов као свој, подражавати Христа, уподобљавати се Христу. Ту истину благовести нам Христоносни философ свети Теодор поводом Божића, Рођења Христовог на земаљски свет. – Време Христова Рођења: ваља нам се изменити препородивши се ка животу богоугоднијем. Ако си ти услед нехата постао немаран и лењ и подложан телесним чежњама, те се тајно потчинио греху и на известан начин умро у пороку, хајде сада препороди се уносећи у душу своју страх Божји и размишљање о страшном судишту, ступи у област светлости, тежи да се уподобиш Христу, одгонећи од себе рђаве помисли. Поступиш ли тако, ти пеш потом добити дар мудрости и разборитости, и идући тим путем усавршавања удостојићеш се оборити и самог кушача ђавола. После тога можеш бити изведен на суд, подвргнут шибању и осталим мучењима, тојест кротком подношењу увреда и неправди. При томе ти можеш бити подвргнут и својеврсном распећу и добровољној смрти, одсекавши главу својим самовољним тежњама и телесним жељама. To и значи сараспети се Христу и умрети заједно с Њим. А ко је сараспет Христу, тај ће се и прославити с њим заједно; и ко се сапогребао Христу, тај ће и васкрснути с њим заједно; и ко је страдао са Христом, тај ће и царовати с Њим кроза све векове. – Врлина је од Бога и божанствена; a порок је од Сатане и сатански. Који су изабрали врлину јесу богови и Божији; а који су изабрали порок јесу ђаволи и припадају Сатани. – Прави хришћанин није ништа друго него подобије, слика и печат Христа; и дужан је бити у тако блиском односу са Њим, у каквом је сваки уд тела са главом и лоза са виноградним чокотом. Јер је сам Господ рекао: Ја сам чокот a ви лозе (Јн. 15, 5); такође и Апостол: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27). – Заиста, ко свим бићем љуби Бога, тај излази из себе, и у љубљеном живи, креће се и постоји. – Ради Христа ми морамо бити готови одрећи се и Едемскога раја. – Човек, као слика Божија, и јесте бог.
Христочежњиви монах, опитни испосник, богомудри игуман, богонадахнути духовник, неустрашиви исповедник, свети Теодор види у монаштву најузвишенији и најсавршенији начин живота на земљи. Ништа блаженије, вели он, ништа узвишеније од нашег монашког живота. Јер монах је онај који само Богу стреми, који само за Богом жуди, који само Богу припада, који само Богу служи, који мир има са Богом и виновник је мира за друге. – Један је закон и једно правило спасоносно за све, нарочито за монахе: не чинити ништа сем онога што је по вољи Богу: градити спасење своје са страхом и трепетом (Флб. 2, 14). – Монаштво је добровољно мучеништво. To мучеништво је, на првом месту, мучеништво савести: борба са рђавим помислима помоћу молитве, суза, поста, бдења; благодушно подношење увреда, клевета, невоља; ревносно вршење послушања; приморавање себе на свако добро. To мучеништво је разноврсно и дуготрајно, јер се води борба са разним страстима и лажним мисленим идолима, при чему се трпе разне муке, те се са апостолом Павлом може говорити: сваки дан умирем (1 Кор. 15, 31). Но истрајни борац односи победу, и на крају подвига смело изјављује: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2 Тм. 4, 7-8). – Када се неко по савести подвизава и очишћује себе од нападачких демонских помисли, онда то и јесте свакодневно мученипггво. – Треба да се боримо, јачајући свим силама, по моћи силе Духа Светога који обитава у нама, рушећи помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије (2 Кор. 10, 4.5). И то треба чинити непрестано. Јер је то рат упоран, и мучеништво разнолико и многодневно. И ко се не предаје помислима, иако га стално муче; ко не преклања колена пред Ваалом, већ се свесрдно и јуначки бори са страстима и побеђује их, тај очигледно подвргава себе мучењу сваки дан, и може са апостолом Павлом говорити: Сваки дан умирем (1 Кор. 15, 31). И на крају својих подвига он може смело рећи: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде (2 Тм. 4, 7-8).
Уздржање је за монаха велико оружје, вели богоносни подвижник, јер је оно увод у сваку врлину; а ко овлада послушношћу, тај је подражавалац Христа; ко је смиреноуман, тај је раван ангелима; ко исповеда своје помисли, тај је чист као сунце. Зато нека се сваки исповеда, да не би остао неизлечен. – Смирујући тело уздржањем, ми стичемо лепоту душе, ону лепоту коју је Давид желео и за коју се молио: Господе, по вољи својој дај силу лепоти мојој (Пс. 29, 8). Наша душа се мора на све могуће начине старати, да чува себе чистом од пагубних страсти греха, све до изласка из свога тела, када има предстати Небеском Женику свом, Христу. Са тог разлога ми мучимо тело своје и сурово се опходимо с њим, не само сада него у току целог живота. Јер монашки живот није друго до обуздавање страсти, господарење над помислима и непрекидна борба са невидљивим непријатељима.
Речи: „моје и твоје“ нека иду из манастира, саветује свети сиромах Христа ради, јер су узрок хиљадама невоља. Самовоља у мислима и делима нека буде прогнана, јер руши потребни поредак. Препирке и галама не доликују монасима. Молитва, слављење Бога, трудољубље, то је посао монаха. – Нека у свих буде једно срце, једна душа; нека не буде мога и твога, него све заједничко, све чисто уз помоћ исповести. – Како може бити једна душа и једно срце онде где се употребљавају речи: моје и твоје? Отуда подозрења, отуда оговарања. Отуда нема међу вама ни Христа који је рекао: Где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима (Мт. 18, 20), него је ту враг душа наших који раскида удове Христове. Јер очигледно нема Христа онде где је саможивост и недруштвеност.
Сви ви, вели богоносни отац Теодор, образујете једно са многим удима тело, и по превеликој доброти Божјој успеси посебних лица прелазе и на све остале: свакога од вас она прима као све, и све као свакога посебно. Ваше усавршавање је мој успех, и обратно, пошто смо сви ми једно тело и уди међу собом (1 Кор. 12, 27). И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди (1 Кор. 12, 26). Следствено: ја треба да се бринем о ономе што се односи на вас, и ви да се бринете о ономе што се односи на мене, јер ја сам у вама и ви у мени, по сили љубави, и на тај начин се остварује истинско братство. – Сваки нека се брине о ономе што је корисно за ближњег његовог. Кад неко од вас научи нешто, ти се, брате, радуј, јер то чиниш ти сам, ако само правилно расуђујеш. Када неко напредује у нечем, и првачи у томе, ти се радуј томе што се члан твога тела удостојио почасти, да те, у противном, не порази стрела зависти. Ако неко лепо пева, онда то певаш ти; ако ли неко лепо пише, или црта, онда то чиниш ти. – Нема ништа веће од страха Божија, и нема ништа неопходније од спасења душе. Зато ви сваки дан доживљујете мученипггво вршећи своје подвижничко послушање. Ви се појављујете чисти исповедајући своје грехе пред Богом и нама. He пламти ли срце ваше љубављу према мени недостојном ради страха Божија? He налази ли се душа моја у вашим душама?
Апостол наређује свима, вели богосветли Студит, да се свагда радују у Господу (Флб. 4, 4). А радују се, изгледа, само прави монаси, јер немају никаквих земаљских брига, него им је сва брига како да угоде Господу. Бринути се о томе и значисвагда се радовати у Господу. – Монашки живот је чудесна светлост. Ту је мудрост, целомудрије, јунаштво и праведност; ту су споменици победе над ђаволом, победе у Христу. Зато су монаси: нерви и ослонац Цркве.
Међутим, богомрзац и човекомрзац ђаво није могао трпети ни живот, ни рад, ни учење богоносног оца нашег Теодора Студита, зато опет поче плести лукаве замке против неболетног богоносца, и то када царски престо насилно заузе злоумни Никифор, збацивши с престола благочестиву царицу Ирину.[32] У то време умре свјатјејши патријарх Тарасије; после њега на патријаршиски престо би узведен човек врлинаст, достојан таквог чина, коме беше име као и новоме цару Никифор.[33] Тада поново отпоче раздор у Цркви, јер цар својом влашћу уведе у Цркву гореспоменутог Јосифа одлученог и нареди му да му се да право свештенослужења. Колико је могао, патријарх се противио томе; али када виде како цар страховито бесни, побоја се да сва Црква не пострада тешко од цара, као што је много пута пострадала од ранијих злих царева, прими Јосифа у заједницу, иако против своје воље. А цар то учини да напакости преподобном Теодору изазивајући га, јер је знао да преподобни то трпети неће, што и би. Преподобни изобличи цара што учини насиље над Црквом уводећи својом световном влашћу у Цркву онога кога свјатјејши патријарх Тарасије се целокупним својим клиром беше осудио и одлучио. Цар се силно разгњеви на преподобног оца Теодора, и посла га у заточење на једно од острва у близини града.[34] To исто учини цар и са братом преподобнога Јосифом, и са блаженим старцем Платоном, и са многим другим монасима Студитским.
Међутим цару стиже вест да су варвари напали на Тракију[35] и опустошили је.[36] Цар се одмах спреми за рат. Али он жељаше да победи не толико непријатеље колико преподобног Теодора. И кренувши са војском против Скита он упути преподобном Теодору изасланике, да га они ласкама или претњама придобију за његовог једномишљеника. Преподобни Теодор одговори на то: Царе, требало је да се покајеш за учињени грех, и да поправиш оно што си срушио, па да онда кренеш у рат. Али пошто ти то ниси урадио, сада ти Свевидеће Око предсказује преко мене недостојног ово: знај да се нећеш вратити с пута на који полазиш.
Цар не придаде никакву важност светитељевим речима, Hero се још више разљути на њега, и хваљаше се да ће по повратку учинити многа зла светитељу. Али му се не даде да се врати, јер као што светитељ прорече, он би убијен од варвара. После пак њега на престо ступи његов син Ставрикије,[37] но и он убрзо умре од рана задобијених у рату, у коме је учествовао заједно за својим оцем. По смрти његовој би изабран за цара Михаил, који тада беше у чину куропалата,[38] човек ваистину достојан царске власти, добар и православан. Примивши власт, он одмах врати из заточења преподобног оца Теодора и све његове једномишљенике, указа им доличну част, и умири црквени раздор. A Јосиф би поново, као непотребан члан, одлучен од Цркве.
Ускоро после тога свети и славни Платон отиде ка Господу. Чувши за његово престављење, патријарх са целокупним својим клиром дође у Студитски манастир, и целивавпш свете мошти његове чесно их сахрани. Преподобни пак Теодор по престављењу духовног оца свог Платона само две године са својом братијом проживе у миру. По истеку тога времена на њега и на сву Цркву Христову удари љута олуја од зловерног Лава Јерменина, који претходно бејаше војвода у благочестивог цара Михаила. Послат на Исток против варвара, Лав сабра тамо велику војску, и погордивши се устаде на свог добротвора, цара Михаила. Све чиновнике и војнике што беху под њим, Лав Јерменин придоби за себе обећањима, поклонима, ласкама, и прогласи се за цара. Сазнавши за то, благоверни цар Михаил царски скерлет одмах замени монашком власеницом, не желећи да ствара грађански рат; и уступивши царство своме непријатељу, сам се замонаши.
Ступивши на престо, Лав Јерменин[39] се у почетку показиваше благоверан и скроман док се не учврсти на царском престолу и не окупи око себе присталице свога зловерја. Онда поче ригати хуле на свете иконе и укоравати оне који их молитвено почитују, називајући такве неразумнима. Његово зловерје изобличаваше патријарх, и препираше се с њим на основу Светог Писма о светим иконама. Али то се показа без икаквог успеха. већ само још више разјари безумнога цара. И он сазва све познате свештенике, монахе, и патријарха, као и блаженог Теодора, и пред њима обелодани своју злоћу, хулећи и укоравајући оне који почитују чесне иконе а хвалећи иконоборце. И говораше зловерни цар: Древни закон, прстом Божијим написан, не заповеда ли не служити делу руку људских, када каже: He гради себи лика резанога нити какве слике (2 Мојс. 20, 4)? To значи, не треба се клањати иконама, које прави рука људска. Јер како је могуће на икони описати Неописаног, и на малим даскама сместити Несместивог, и називати именом Божјим изображеног бојама?
Свети оци на све могуће начине побијаху празне речи цара иконоборца, одбацујући хулне речи његове и говорећи: Ако Закон дат преко Мојсија ми у потпуности задржимо, онда ће узалуд бити хришћанска вера наша, узалуд и проповед апостолска, узалуд ће бити и сва Божанствена предања Светих Отаца, и биће одбачено (страшно је и изговорити) само оваплоћење Господње, преко кога ми познасмо Његов човечански лик и примисмо иконопоштовање, поштујући на иконама Онога чије је изображење на њима.
Када свети тако говораху, преподобни Теодор, одличан познавалац целог Светог Писма Старог и Новог Завета, смело рече цару: Откуда теби, царе, дође та зла мисао да бешчестиш икону Христову, да такво јеретичко умовање уносиш у свету Цркву, и да раздиреш њену одећу, изаткану од вишње благости и апостолског и светоотачког учења? Ти мудрујеш на основу Старог Завета; но њему учини крај нова благодат која дође Исусом Христом. Ако треба држати Стари Завет, којега се ти држиш, онда се треба и обрезивати, и суботовати, и чинити све остало што је у њему написано. Зар ти, царе, ниси могао схватити да је Закон био дат за време и само за један народ који је изашао из Египта? Али сенка престаде када се благодат појави. Па и сам тај Закон не држи свуда оно што наређује. Тако, он нареди да се не граде слике и да се не служи делу руку људских, а изображења херувима он постави изнад кивота. Зар ти херувими не беху дело руку људских? Па ипак сви их почитоваху. У новој пак благодати сам Господ, одразивши на убрусу лице Своје, даде га Авгару; и Авгар, додирнувши га се, доби исцељење од дуготрајне болести своје.[40] Потом свети Лука, апостол Господњи и евангелист, својим рукама наслика лик Матере Божје и остави га за потоње нараштаје. Затим нерукотворни лик Спасов, који се појави у Финикији, сатвори многа дивна чудеса. И чудеса која бивају од других светих икона, не показују ли јасније од сунца, да доликује указивати им дужну част.
Но цар, не слушајући пажљиво говорење преподобнога, рече: He желим ја да невидљиво и непостижно Божанство изображавам бојама. – Преподобни одговори: Ни ми, царе, не описујемо Божанство, него исповедамо и верујемо да је Оно неописиво. Међутим, иконописом ми изображавамо тело које је Син Божији примио од нас; и томе телу ми се клањамо и почитујемо га, али тиме почитујемо Богочовечанеки Лик Христов. Када преподобни отац говораше то и многе друге ствари на основу Божанскога Писма и Отачких предања и изобличаваше цареву заблуду, цар се разјари и с гњевом рече преподобноме: Знам ја да ти увек говориш бесмислице, и да си човек свадљив, горд и противан свима. Ето, и сада си дошао да ме грдиш и нападаш, разговарајући са мном не као са царем него као са обичним човеком, простаком. Због тога заслужујеш многа мучења. Али ја ћу те штедети још неко време, док се очигледније не покаже да је наше умовање правилно. И ако се тада не будеш покорио, бићеш по заслузи кажњен за своје безумље и противљење.
После оваквих царевих речи преподобни оци не имађаху жеље да ишта више говоре цару, расуђујући у себи: Шта бисмо говорили тако поквареној души, но која не жели да се исцели? – Међутим блажени Теодор, извукавши духовни мач, овако одговори цару: Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквене ствари припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је свети апостол рекао: „Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље“ (1 Кор. 12, 28), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви.
Цар на то рече преподобноме: Ти ли, дакле, изгониш мене из Цркве? – Преподобни одговори: He ja, него предања божанствених апостола и светих отаца изгоне. Јер ако нам и анђео с неба јави што супротно светој вери, проклет да буде! (ср. Гал. 1, 8). А ти, желиш ли да будеш унутар Цркве Христове заједно с нама који се клањамо икони Христовој, онда последуј патријарху и чесном сабору што је при њему.
На ове речи цар се још више разјари, и све их најури од себе с грдњом. Изишавши од цара најурени, преподобни оци заједно с патријархом окружише блаженог Теодора, хвалећи га и устима и душама што веома мудро и јуначки противстаде тиранину и силно га посрами, смело изобличивши његово безбожје. И док се они разилажаху кућама, градоначелник објави овакву наредбу: да нико не разговара, нити запиткује један другога о вери, већ да сви извршују само оно што цар нареди. – Са овом наредбом дођоше посланици и до блаженог Теодора. A он, чувши ту наредбу, рече посланицима: Сами расудите: је ли право да вас већма слушам него ли Бога? Боље нека ми језик буде одсечен, него да ћутим и да не браним истинску веру.
И преподобни учаше све да непоколебљиво држе свету веру, једне призивајући к себи, к другима одлазећи сам, трећима шаљући писма и на тај начин ободраваше клонуле духом. Он често одлажаше и к патријарху, и биваше му добар саветник, и утешаваше га, видећи га где тугује и пати душом. И говораше патријарху: He тугуј, оче; веран је Господ, неће нас оставити, и неће допустити искушење изнад наших сила и да зло надвлада. Премда враг и подиже гоњење на Цркву, али ће се ускоро његово зло сручити на његову главу. Ти знаш реч Господњу: Потребно је да дођу саблазни; али тешко оном човеку кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). Од доба светих апостола па све до наших дана људи покварена ума колико јереси устројише против Цркве, и колико страдања причинише они, светим оцима што беху пре нас! Но Црква остаде непобедива; и они што пострадаше, сјајно су прослављени и овенчани, а јеретици добише по делима својим. – Слушајући овакве речи, и патријарх и сви оци сабора добијаху бодрости, и беху готови да претрпе све муке за Православље и да се не покоре безбожју.
После кратког времена свјатјејши патријарх Никифор би од безбожног цара збачен са патријаршиског престола и прогнан из Цариграда на заточење;[41] а осуђени бише на заточење и сви православни архијереји. Тада беше страшан и ужасан призор гледати шта безбожни иконоборци чине: једне свете иконе бацаху на земљу, друге спаљиваху, треће изметом премазиваху, и многе друге страхоте чињаху. А преподобни Теодор, гледајући такав злочин, силно туговаше, и дивећи се Божијој дуготрпељивости говораше са сузама: Како земља носи таково безакоње! – Но не желећи бити богопоштовалац у тајности и ћутке плакати због такве напасти, он нареди својој братији, те на Цвети узеше у руке свете иконе, и чинећи опход око манастира са високо уздигнутим иконама, они громогласно певаху: „Пречистој икони Твојој клањамо се, Благи“[42]… и друге сличне песме у част Господа Христа.
Дознавши за то, цар одмах посла своје људе к светитељу, забрањујући му да ради такве ствари, и наређујући му да престане са тим, иначе му предстоји заточење, ране и смрт. Но светитељ не само не престајаше него још неустрашивије јавно и отворено учаше све и убеђиваше, да се држе православне вере и да светим иконама одају дужно молитвено поштовање. Тада цар, увидевши да је немогуће ни ласкама ни претњама обуставити јунаштво и ревност преподобног Теодора, осуди га на заточење. Преподобни отац позва к себи све своје ученике, даде им потребне поуке, и рече им: Браћо, сада нека сваки од вас спасавајући спасе душу своју, пошто је време зло.
Затим, тугујући и плачући, он остави ридајућу за њим братију, па севши на лађу би одвезен у Аполонију, и тамо затворен у тамницу, у тврђави, званој Метопа.[43] Ho и тамо он учаше све доброверју: са једнима усмено разговарајући, другима писма шаљући. Писма његова доспеше до самога цара. Цар одмах посла неког Никиту, сина Алексијева, са наређењем да преподобнога одведе у много удаљеније место, звано Вонита,[44] да га тамо закључа у тамници, и да будно пази да он тамо никада ни с ким не разговара и ништа не пише односно иконопоштовања. Никита допутова к преподобноме и саопшти му царево наређење. Преподобни одговори: Ја с радошћу примам ово прелажење из“места у место, пошто немам истинског места боравка у овом животу, него куда будем одведен, тамо и јесте моје место, јер је свуда земља Божија. Али ћутати и не учити о православној вери ја не могу, и вас у томе послушати нећу; а претњи се ваших не бојим.
Одведен у Вониту и закључан у тамници, преподобни отац и надаље ревносно исповедаше Православље. А цар, дознавши да се преподобни Теодор ни у чему не покорава његовој вољи, запали се силним гњевом, па поново упути истога Никиту са наређењем: да преподобнога стави на љуте муке. Стигавши, Никита саопшти преподобноме царево наређење; преподобни одмах стаде скидати са себе одећу, говорећи: „Одавно ја желим да за свете иконе будем мучен“; – и нуђаше тело своје на мучење. А Никита, човек добре душе и жалостив, угледавши наго тело његово, потпуно омршало од поста и непрекидних подвига, би ганут и не усуди се додирнути га, јер се бојаше Бога. И оде не учинивши никакво зло светитељу. А светитељ продужи и надаље непрестано ширити своје православно учење, јер и стражари осећаху страхопоштовање према њему и не могаху му забрањивати да то ради, иако им са претњом беше наређено да Теодору забрањују учити ма кога Православљу. – Преподобни такође писаше и ученицима својим, расејаним по разним крајевима; о њима се он нарочито стараше, саветујући им да неустрашиво исповедају православну веру, па макар безброј пута љуто пострадали. И подсећаше их на апостолску благовест: да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18), коју ће славу добити сви истинити мученици Христови. – Исто тако преподобни отац Теодор писаше и свјатјејшим патријарсима: патријарху старога Рима,[45] Јерусалимском[46] и Александијском,[47] извештавајући их подробно о томе каквом су руглу изложене свете иконе у Византији, и како православне држе у заточењу и по тамницама, и како је истина принесена на жртву лажи. И мољаше их да са Богом помогну православној вери. – К преподобноме у тамници многи долажаху да чују слатке поуке његове, и са великом коришћу по себе одлажаху од њега.
Једном се догоди да светог оца Теодора посети неки клирик Асијске цркве[48] који туда пролажаше. Чувши учење светог оца о православној вери, овај клирик се одмах одрече јереси и поклони светим иконама. Вративши се кући, он не хте да има заједницу са својим епископом који беше јеретик. Поред тога он и једног другог клирика, пријатеља свог, усаветова и обрати у Православље а одврати од заједнице јеретичке. Међутим епископ, сазнавши да је Теодор виновник те промене код његових клирика, писмом обавести цара о томе, жалећи се на Теодора. Цар нареди одмах Асијском војводи, да Теодора подвргне љутим мукама. Војвода посла једног од својих потчињених, наредивши му да Теодору удари педесет батина. Када овај дође к блаженом Теодору и саопшти му због чега је дошао, блажени одмах скиде са себе појас и одећу, и истави своја леђа за батине, говорећи: Горим од жеље да преко тих батина и само тело скинем са себе, да бих што скорије наге душе отишао милом Господу. – Изасланик се постиде светитеља, поклони му се, и молећи за опроштај отиде.
Потом дође од цара други изасланик, по имену Анастасије, веома свиреп и немилосрдан. Он својим рукама изби светитеља, ударивши му сто батина, па га затвори у тамницу. Он исто тако поступи и са његовим учеником Николајем,[49] који свагда следоваше своме оцу и наставнику и беше заједничар његових страдања; избивши Николаја, Анастасије затвори и њега заједно са Теодором. Притом он нареди стражарима да их строго држе у свакој оскудици, па отиде. – Какву муку претрпе преподобни отац у овом мрачном затвору, немогуће је изразити речима. Тело његово, изнурено од поста и монашких подвига, а после толико батина, стаде трулети и смрдети. Усто и сама тамница беше тесна и јадна, пуна прљавштине и прашине. У току зиме преподобни се замрзаваше од мраза, пошто не имађаше ни најнужнију одећу, већ само неке убоге дроњке; а лети он изнемогаваше од врућине, пошто ни с које стране ветар није могао продрети у тамницу и донети свежине. Поред тога у тамници беше неисказано много бува, инсеката и другог разноврсног гада. А и стражари, добивши онако строгу наредбу, стадоше се односити према преподобноме сурово и немилосрдно. Они га вређаху и грђаху, називајући га безумником и непријатељем царевим. Кроз прозорче они убациваху преподобноме и његовом ученику по мало парче хлеба и додаваху по мало воде, и то не увек, него сваки други или сваки трећи дан, а понекад по истеку много дана, – те их на тај начин мораху глађу и жеђу. И рече преподобни отац своме ученику:
„Чедо, видим да ови људи не само многим батинама и овом тешком тамницом него и глађу и жеђу желе да нас уморе. Но ми, положимо сву наду на Бога, који не само хлебом него и неком бољом храном зна хранити; Његовим се мигом држи све што живи. Стога за мене од сада нека причешће Телом Господњим буде храна души и телу моме“. (Преподобни свуда имађаше при себи честицу Животворног Тела, наквашену Крвљу Христа Господа, коју он остављаше при вршењу Божанске тајне, када му то беше могућно). „Само тиме, говораше он, нека се ја причешћујем не окушајући ништа друго. А хлеб који нам се даје за обојицу нека буде за тебе једнога, такође и вода. Ти и сам видиш, нама дају хлеба врло мало, једва довољно за тебе једнога да одржиш тело у животу. Боље да ти останеш жив, и известиш братнју о мојој кончини, ако таква буде воља Божија да ја скончам у овој убиственој тескоби“.
Пошто прође доста времена, Онај који сити свашта живо по жељи (Пс. 144, 16) не остави без помоћи угодника Свог који умираше од превелике глади, него показа Своје божанско промишљање о њему на следећи начин. Неки царски велможа, пролазећи мимо те тамнице, дознаде све односно светитеља, какво угњетавање трпи и глад. И Бог преклони срце овога велможе на милост, те он нареди стражарима да преподобном Теодору и његовом ученику дају довољно хране, и да их више не злостављају, него да им дозволе да живе мало радосније. На тај начин ослободивши се унеколико, по благоволењу Божјем, од оних многих мука, они се окрепише телом. Но и после тога свети отац бораше се са многим невољама, пошто му стомак беше тешко оболео. Тако ови свети угодници Христови проведоше у тамници више од три године, добијајући од стражара мучан хлеб, па и то са прекором и грдњама. Но све то они с радошћу трпљаху ради Православља.
Међутим, они се још не беху потпуно опоравили од својих патњи и мука, а оно им би суђено да поново западну у нове, теже муке. Јер на неки непознат начин цару дође до руку нека грамата блаженога Теодора, у којој беше изобличено царево безбожје и изложено поучење вернима о побожности и Православљу. Прочитавши ту грамату, цар се запали страховитом јарошћу, и упути Теодору неког немилосрдног војводу, да му покаже ту грамату и да га упита да ли је његова, па да га бије све док не издахне. Војвода дође к блаженоме и показа му грамату; блажени изјави да је то заиста његова грамата, а не неког другог. Тада војвода одмах нареди да најпре бију његовог ученика Николаја, распростревши га голог на земљи, пошто је он писао ту посланицу док му је преподобни Теодор говорио у перо. A потом, свукавши и преподобног Теодора, би немилице и њега, израњави му сво тело, па му замало и саме кости не поломи. Онда, оставивши га једва жива, војвода поново приђе ученику његовом Николају, наговарајући га час ласкама час претњама да се одрекне молитвеног поштовања светих икона. Али пошто Николај остаде веран Православљу, војвода га би страшније него први пут, и остави га голог сву ноћ на мразу, да би се двоструко мучио: и боловима од рана и зимом од мраза, јер тада беше месец фебруар. Преподобни пак Теодор од страшних батина паде у једва подношљиву болест, и лежаше као мртав, с муком помало дишући, а хране и пића не окушајући. Николај, видевши свога наставника тако изнемоглог, заборави на себе, мада и сам имађаше страховите болове од рана, и стараше се о исцељењу свога оца. Измоливши јечмену воду, звану птизана, он квасаше сасушени језик његов, и дајући му по мало да пије, оживљаваше га као из мртвих. Приметивши да се преподобноме постепено враћа животна снага, он поче лечити и остале делове његовог трулећег тела. Многе делове тела његовог, који беху помодрели, иструлели и висијаху као непотребни, он одсецаше малим ножем и бацаше, да би се остало тело лакше лечило, а када преподобни стаде постепено оздрављати, он онда поче лечити свога ученика.
Док свети исповедници деведесет дана тако страдаху, и још се не беху потпуно исцелили од рана, дође од цара други посланик, суров и бездушан, коме беше наређено да Теодора и његовог ученика Николаја одведе у Смирну.[50] Овај посланик беше среброљубац, па мислећи да Теодор од оних што долазе к њему ради поуке узима злато, нареди да се у тамници претресу све пукотине, поруше зидови, и прекопа земља, у нади да ће наћи злато. Али пошто не нађе ништа, он са нарочитим бесом стаде извршивати царево наређење. Са псовкама и батинама извевши из тамнице преподобнога и његовог ученика, он их предаде војницима, и они тако бише поведени у Смирну. А блажени Теодор, иако му телесна снага беше на чзмаку, ипак, укрепљаван Богом, изиђе са немилосрдним војницима, који му у току целога дана не даваху да одахне, а ноћу му привезиваху ноге за дрво. Тако преподобни са великим напором једва дође до Смирне. У Смирни он би предат човеку злу и наставнику зловерја. Овај затвори преподобнога са учеником његовим у неку ниску и мрачну кућицу; и тако блажене слуге Христове страдаху заједно. Ускоро од цара поново дође напред споменути бездушник Анастасије, и опет удари сто батина преподобноме, па отпутова. А преподобни све то трпљаше с благодарношћу.
У то време у Смирнској области беше војвода царев нећак и једномишљеник, који се разболе тешком и неизлечивом болешћу и беше на издисају. Један од његових слугу, који се држао православног учења, дође к њему и рече му да преподобни Теодор има од Бога благодат да исцељује сваку болест. Болесни војвода одмах посла к преподобноме своје слуге са молбом, да се помоли Богу за њега. и да га ослободи од блиске смрти. Преподобни одговори посланицима: Реците ономе који вас је послао: Теодор каже овако: Пази, одговараћеш Богу у дан смрти своје што си безбожно живео и што си толика зла починио православнима. Многим безакоњима својим ти си додао и ово безакоње: моје монахе подвргао си безбројним невољама, и мукама си убио великог у врлинама Тадеја.[51] И сада он се радује са светима; а тебе ко ће спасти од вечних мука? Хајде, бар на самртном часу покај се за своја зла.
Посланици се вратише к болесном војводи и пренеше му све речи преподобног Теодора. Војвода се силно уплаши размишљајући о својим неделима, и поново упути посланике преподобноме просећи опроштај, и обећавајући да ће примити православну веру ако га он молитвама својим подигне са болесничке постеље. Преподобни посла војводи икону Пречисте Божје Матере, наређујући му да је са побожношћу држи код себе у току целог живота свог. Војвода, примивши ту свету икону, доби са њом уједно и олакшање у болести, и поче оздрављати. Али под утицајем епископа Смирнског који беше јеретик, он се убрзо поврати свом ранијем зловерју. Добивши од овог епископа јеретика јелеј ради благослова, он се помаза њиме надајући се да ће пдтпуно оздравити. Међутим, њему се одмах поврати пређавдња болест. Сазнавши за то, преподобни предсказа љуту смрт грешнику, што се и зби: јер он ускоро у страшним мукама испусти душу.
Преподобни Теодор, патећи се у затвору, проведе у Смирни годину и по дана у тамници. После тога злочестиви цар Лав Јерменин сконча зло: би убијен од својих војника. За њим на престо ступи Михаил, прозван Травлије или Валвос.[52] Овај цар, иако зловеран, ипак није гонио православне, него је препустио свакоме да верује како хоће. Стога под њим сви оци и исповедници Православља бише ослобођени окова, пушгени из тамнице и враћени из прогонства. Тада и преподобни Теодор осети олакшање у своме тамничком злопаћењу. И дођоше к њему неки од пређашњих ученика његових, међу којима бејаше Доротеј, из детињства напредан у врлинама, затим Висарион, Јаков, Дометијан, Тимотеј, и многи други, истакнути побожним животом и пламеном, непроменљивом љубављу према духовном оцу свом Теодору. Утом стиже у Смирну наређење од цара да и Теодор, као и остали, буде пушген у свој манастир.
Када се блажени Теодор враћаше из заточења, православни га свуда сретаху с радошћу, претичући један другога и трудећи се да га приме у свој дом, да би се удостојили његовог благослова и молитава и насладили слатким поукама његовим. А обрадова се повратку Теодоровом и сва Црква, и величаху га сви као човека који тако много пострада за свете иконе и својим учењем утврди све у Православљу. При’повратку свом преподобни стиже у Халкидон,[53] да се види са блаженим монахом Теоктистом, који некада беше одликован чином магистријанским,[54] И утешивши се духовним разговором с њим, он оде да посети свога састрадалца, свјатјејшег патријарха Никифора, послатог у заточење од злочестиваг цара Лава Јерменина. Насладивши се духовном беседом с њим, преподобни оде у Крискентијева места,[55] и тамо обрадова многе својим доласком и душекорисним поучењем. Отуда се он поново врати к иатријарху, на се са њим и осталим епископима упути к цару да га саветују да прими Православље. Али цар, неразуман и ненаучен речи Божјој, не обраћаше велику пажњу на оно што му говораху ти свети оци, само им ово рече: Ја вам не браним да радите што желите; само не дозвољавам да стављате иконе у царском граду, но на другом месту нека их ставља за себе ко где хоће; ја пак не желим да се клањам иконама.
Када цар то у безумљу изговори, преподобни се оци уклонише из Цариграда. Преподобни Теодор са својим ученицима настани се у Крискентијевим местима. А након мало времена, за време рата изазваног неким Томом који је желео да приграби себи царску власт, свети Теодор са својом братијом по потреби поново дође у Цариград.[56] По завршетку рата, светитељ не желећи да живи у средини народа зараженог иконоборачком јереси, поново се уклони одатле. Изишавши из Цариграда, он не оде у Крискентијева места него се настани у Акритовом Херсонису,[57] где се налажаше црква светог Трифуна, и ту са својим ученицима провођаше у монашким подвизима богоугодни живот.
Поживевши мало таким животом са милим пријатељима, преподобни отац се приближи блаженој кончини својој; а имађаше тада шездесет седам година. Пред своју кончину он се тешко разболе месеца новембра, и силно паћаше од стомака. Вест о томе да је блажени Теодор болестан и близу смрти, брзо се пронесе на све стране. Тада се стаде стицати к њему мноштво благочестивих хришћана из царског града и из других околних места, да чују беседу преподобнога и насладе се његовим последњим речима, или бар да погледају на њега одлазећег Богу. Шта више, они сматраху за велику корист по душу своју да само стану близу њега: јер овај дивни муж бејаше сладак речју, премудар разумом, и украшен свима врлинама. Лежећи на постељи веома изнемогао од предсмртне болести, он и онда, колико имађаше снаге, вођаше с ученицима душекорисне разговоре. Али је тешко било разумети све речи његове, пошто му се језик сушио од силне ватре. Стога један од брзописаца сеђаше поред њега и пажљиво слушајући записиваше речи његове, да би сваки, који жели да их сазна, могао прочитати их на корист души својој. За време пак разговора преподобноме би лакше, те он чак устаде на ноге и поче ходати. У недељу он дође у цркву, одслужи Божанствену литургију, изговори братији поуку, и би са њима и за трпезом. Исто тако он и шестог новембра – на дан светог оца нашег Павла Исповедника – одслужи Божанствену литургију, одржа братији поучење, и би тога дана на вечерњу. Затим ушавши у келију он леже у постељу, и поново се тешко разболе. И боловаше четири дана, а петога дана би крај његовој болести и почетак безболног живота. Када се преподобни приближаваше своме престављењу, к њему се сабра мноштво братије, и плакаху за њим као за својим оцем и учитељем. А он, погледавши на њих, заплака се мало и рече:
„Оци и браћо, ето дође крај моме животу. Сви ми имамо испити ову општу чашу: неки раније а неки касније, но свакако нећемо мимоићи тај час. Ја дакле одлазим путем којим одоше оци наши тамо, где је живот вечни, а првенствено где је Бог и Господ, којега заволе душа моја, за којим жудим свим срцем својим, којега се слугом назвах, иако посао слуге не обавих. A ви, браћо и чеда моја мила, останите верни речима мојим, које вам предадох, држећи праву веру и побожно живљење. Ви знате да ја не престајах јављати вам реч Божију и насамо појединцима и свима скупа на састанцима. А сада вас усрдно молим: имајте то у уму свом и држите се тога, јер ви сте моја брига и ја ћу одговарати за вас. Зато се и ви старајте, да одавде отидете беспрекорни. A ja, ако добијем слободу пред Господом, обећавам да ћу се молити за вас: да ваш манастир стално иде на боље и боље, и да сваки од вас, помоћу Божијом, све више и више напредује у врлинама“.
Рекавши то и опростивши се са свима и давши им последњи целив, блажени отац нареди ученицима својим да узму свеће у руке и почну Молитву на исход душе. Ученици, окруживши постељу преподобнога, певаху: Блажени они којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1). И када певајући изговорише речи: Заповести твојих нећу заборавити довека, јер ме њима оживљаваш (Пс. 118, 93), преподобни Теодор заједно са овим речима предаде Богу свету душу своју. Примивши је, ангели Божји однесоше је к престолу Господњем, као што то поуздано потврђује нелажно сведочанство преподобног Илариона Далматског.[58] Јер онога дана у који се престави блажени Теодор, тојест једанаестог новембра, на дан светог мученика Мине, преподобни Иларион рађаше у градини и појаше псалме Давидове. Но одједном он чу неке чудесне гласове и осети неисказано диван мирис. Он се зачуди и стаде, разгледајући откуда то долази. И погледавши горе, он виде безбројно мноштво ангелских чинова у белим хаљинама, који сијаху светлим лицима и певајући силажаху с неба у сусрет неком уваженом лицу. Видевши то, блажени Иларион паде на земљу и чу некога који му говораше: Ето душа Теодора, игумана Студитског манастира, који је за свете иконе пострадао до крви и остао до краја чврст у невољама, и сада се преставио, свечано узлази горе и Небеске Силе је сусрећу.
Ово виђење блажени Иларион саопшти и осталим врлинским оцима. Они забележише дан и час тога виђења, и након неког времена сазнадоше да се управо у то време преставио славни Теодор Студит и прешао са земље на небо.
Преподобни отац наш Теодор и за живота свог и по смрти сатвори многа чудеса, од којих ћемо ми споменути нека ради душевне користи.
Неки путникопримац Леон даде уточиште и одмор у свом дому преподобном Теодору када се светитељ враћао из заточења. После неког времена Леон нађе невесту за свог сина. Али пред саму свадбу невеста се изненада тешко разболе и лежаше у силној ватри, тако да сви очајаваху за њен живот. Леон посла човека к преподобноме, извештавајући га о томе, и молећи га да им помогне молитвама својим. Благословивши јелеј, преподобни га посла Леону наређујући му да њиме помаже болесницу. Када то би учињено, невеста одмах устаде здрава, као да никада боловала није. – Тај исти Леон, идући једном сам неким својим послом у једно удаљено село, срете на путу риса који полете на њега да га растргне. Леон громким гласом призва име преподобног оца Теодора, и гле! чувши име светитељево, звер стаде, погледа у земљу, скрену с пута, па се даде у бекство. А.Леон, оставши читав, настави свој пут.
Жена нека која је патила од нечистог духа би приведена преподобноме. А тај нечисти који беше у њој и мучаше је, бејаше толико опак, да је она сама тело своје гризла и јела, не осећајући при томе бол. Видећи такво страдање њено, преподобни се сажали на њу, осени крсним знаком главу њену и прочита над њом молитву запрећења, и нечисти дух тог часа изиђе из ње, и прогнан молитвом преподобнога побеже.
Друга жена, властелинка, по престављењу преподобног Теодора, исприча блаженом игуману Софронију[59] следеће. Једном се, казиваше она, у дому мом догоди пожар. Ватра захвати дом са свих страна и све у њему с хуком сагореваше, и ми не могосмо ни водом нити икојим другим начином савладати силу огња; и бејасмо у великој муци и недоумици, и не знађасмо шта да радимо. Утом се ја сетих писма преподобног Теодора, које недавно бејах добила од њега. И у мени се појави мисао да то писмо бацим у огањ, еда би се огањ постидео слова писаних руком светог Теодора и макар мало обуздао свој пламен. И ја тако урадих: бацих то писмо у разбуктали пламен и рекох:
„Свети Теодоре, помози мени, слушкињи твојој, у невољи овој“! – И тог часа приметисмо где сила огња изнеможе, угаси се, и нестаде је у диму. – Тако велику силу имађаше призивање имена овог угодника Божијег.
Сличну ствар исприча и споменути игуман Софроније. Једном иђасмо, казиваше он, у Пафлагонију[60] ја и блажени Николај, ученик и састрадалац великог Теодора. А када нас на путу ухвати ноћ, ми легосмо да спавамо на једној ливади, на којој лежаше много покошеног сена. А тамо се налажаху и неки војници који такође, пошто беше папа ноћ, беху свратили у ту ливаду да преноће, и наложивши ватру готовљаху себи вечеру. После тога, у току ноћи та се ватра неприметно проширила и претворила у читав пожар, уништавајући сво сено. А војници, пробудивши се, окомише се на нас, мислећи да смо ми тај пожар изазвали, и већ се спремаху да нас бију и муче. А ми у недоумици шта да радимо, призвасмо у помоћ великога Теодора говорећи: „Преподобни оче, помози нам и молитвама својим избави нас од напасти, која нам се неправедно наноси“. – Док ми то говорасмо, изненада паде с неба велика киша и потпуно угаси пожар. Видевши то чудо, војници постадоше кротки, и припадајући к ногама нашим мољаху опроштај.
На острву Сардинији[61] бејаше неки побожни човек, који имађаше преписана дела преподобног Теодора, и марљиво их прочитаваше. А љубљаше он и песме, састављене од тог светог оца, које се певају у току Великог поста и називају се триоди или трипјеснеци (= тропесме). Код овога човека свратише неки зловерни монаси, пролазећи путем, и пребиваху код њега у време Великог поста. Угледавши састављена преподобним Теодором песмопјенија и поучења, ови их зловерници стадоше хулити, говорећи да су то непаметне ствари и пуне будалаштина. А побожни домаћин, у кога они гостоваху, поведе се за њиховим мишљењем и престаде прочитавати душекорисне поуке преподобнога и левати његове трипјеснеце на јутарњем богослужењу. Пошто он беше тако заведен, њему се једне ноћи јави преподобни отац Теодор, мали растом, какав је и био за живота, бледа лица и ћелав; а за њим иђаху и други монаси са штаповима у рукама. Овим монасима преподобни нареди да бију саблажњенога. А кад га они бијаху, преподобни му говораше: „Зашто си по неверју одбацио моја дела, која си раније волео и уважавао? Зашто ти ниси помислио на то, да их Црква Божија не би примила, када она не би била корисна? Та она нису састављена ни китњастом злоречивошћу ни превиспреном красноречивошћу, него по свему садрже здраве и смирене речи које могу срце омекшати и душу умилењем испунити. Она су слатка и корисна за оне који истински желе да се спасу“.
Казнивши на тај начин сагрешившег, преподобни оде. A када свану, кажњени човек лежаше у постељи болестан од батина, са много модрица на телу, које он, причајући о казни која га постиже, показиваше свима. И он одмах отера из своје куће монахе који га беху завели, као виновнике његовог греха и такве казне. И од тог времена он стече јачу од пређашње веру у преподобног Теодора, и с љубављу прочитаваше његова дела и песмопјенија, молећи га да му опрости учињени грех.
Многа исцељења даваху се и од гроба преподобног оца нашег Теодора. Тако, једном дође на његов гроб неки бесомучник. Ноћу њему се у сну јави преподобни, и подаривши му исцељење учини га здравим. Пробудивши се, тај се човек осети ослобођен од вражије тираније, и слављаше Бога и Његовог угодника, преподобног Теодора.
Неки човек поједе отровну храну, и тело му се толико отрова да он већ беше на самрти. Но када му у уста налише јелеј из кандила што је на гробу преподобнога, он одмах поврати смртоносни отров онај, и потпуно оздрави:
Један човек силно боловаше од стомака. Но када он само погледа на икону преподобног Теодора и призва његово име, тог часа би исцељен од болести своје. – Неки пак човек, поседнут некаквим страхом, распамети се, и бојаше се свих и плашаше. Но када га доведоше на гроб преподобнога и помазаше јелејем, он се одмах избави од страдања тог, и поставши потпуно паметан узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику.
И многа друга чудеса молитвама преподобног Теодора биваху на његовом гробу, у славу Једнога у Тројици Бога, коме нека буде од нас част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ,
краља Српског
 
СВЕТИ Стефан Дечански беше син краља Милутина[62] и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег,[63] желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: „He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану“. И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?“ А Појављени одговори: „Ја сам Николај, епископ Мирликијски“. – Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: „и бивајте благодарни“ (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.
У то време виспрени присталица Запада „начелник акиндинатске јереси“, Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21).
Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. – И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.
Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.
И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.
Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају – сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу – добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања
Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? – Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. – Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. – Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. – Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.
И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. – И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.
He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: „Господ даде, Господ узе“ (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.
После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.
Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина
У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.
Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.
Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син – „Стефан млади краљ“, коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.
Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: „Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)“. – Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану.[64]
Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. – А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.
После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског;[65] и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога.
У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: „Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима“. – Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем,[66] он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.
Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.
Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.
Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: „Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око“.
Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: „Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти“.
Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).
Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда[67] се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.
Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина.
Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: „Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу“.
И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.
По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.
После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.
Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.
Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.
Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама.
Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.
Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.
Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.
На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: „Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу“. – Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: „Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе“. – Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.
Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља – оца.
Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.
После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан,[68] а жену и децу у друго место.
Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.[69]
И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.
Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. – Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља.
Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.
 
МОЛИТВА
СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ
 
О СВЕТИ царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, – научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, – научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.
Твој живот на земљи, свети царе, био је – молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше – од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.
О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба – мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.
Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне – од маловерја, нас полуверне – од полуверја, нас кривоверне – од кривоверја, нас неверне – од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.
Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова – Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша – Радост изнад свих радости; вечна Истина наша – Истина изнад свих исгина; вечна правда наша – Правда изнад свих правда; вечна љубав наша – Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш – Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше – Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, – о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.[70]
 
СПОМЕН СВЕТОГ
УРОШИЦЕ,
кнеза Српског
 
УРОШИЦА беше син краља Драгутина. Он и у браку очува целомудреност и чистоту. Упокоји се млад и би погребен у манастиру Ариљу. Он толико угоди Господу, да му из гроба течаше миро.
 
СПОМЕН БЛАЖЕНОГ
МАКСИМА,
Христа ради јуродивог, Московског Чудотворца
 
МИЛОСРДНИ Господ открио је неколико путева за спасење и достизање вечнога блаженства. Од тих путева најмучнији и најтежи јесте подвиг добровољног јуродства, добровољне сулудости Христа ради. Блажени Максим изабра себи тај пут, и непоколебљиво иђаше њиме до саме кончине своје. Одрекавши се од свих удобности живота, он скоро наг хођаше по улицама града Москве, трпећи и мраз и жегу. Својим изрекама он многе одвраћаше од зла и сокољаше на подвиге. Он често говораше: „Иако је љута зима, али је сладак рај“. „За трпљење Бог даје спасење“. „Бог је велики, долијаће неправди. Нити ће Он тебе, нити ћеш ти Њега обманути“. „Сваки се крсти, али се сваки не моли“.
Блажени Максим подвизавао се у првој половини петнаестог века. Беху то тешка времена за Руску земљу: ропство Татарско, глад, суше и куга мучаху народ. Својим трпљењем свети Максим учаше људе трпљењу. Водећи убоги живот, он жељаше да и други, због привремених земаљских богатстава, не заборављају на своју душу, и одвраћаше московске трговце од неправедног трговања: „Заклетва издашна, а савест продајна. По бради Аврам, a no делима Хам“.
После таких подвига блажени Максим се престави једанаестог новембра 1433. године, и би сахрањен у цркви светих Бориса и Гљеба у Варварској улици. Господу би угодно да свога угодника прослави чудесима. Тако, на светитељевом гробу 1506. године би исцељен човек, коме беше згрчена нога. Године пак 1547. августа тринаестог бише откривене нетљене мошти блаженог Максима, и тада би установљено празновање светитеља. Потом би подигнута црква у име светога Максима, и у њу пренесене његове свете мошти. И многа исцељења бивају од ових светих моштију у славу Божију. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ДРАКОНА
 
ЖИВЕО у време царева Диоклецијана и Декија, игемона Никејског. Родом из села Аравраке. Видевши како неправедно гоне и кољу хришћане, изађе пред игемона Декија и исповеди Христа, изобличивши многобоштво. Потом би ухваћен, мучен, бачен у тамницу и на крају посечен мачем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Котуан – древни град у Фригији. Фригија – велика област Мале Азије.
  2. Оба цара царовали заједно од 284. до 305. године. Диоклецијан на Истоку, Максимијан на Западу.
  3. Александрија – знаменити град, основан Александром Великим око 333. године пре Христа на јужној обали Средоземног Мора; некада био центар науке и први трговачки град у свету; у почетку четвртога века постао центар хришћанства и седиште патријарха.
  4. Царовао од 306. до 336. године.
  5. Исаврија – мала панонска област у Малој Азији; граничила: са истока Ликаонијом, са севера – једним делом Фригије, са запада – Писидијом, са југа – Киликијом. Главни град био Исавра (сада Улубунар), веома богат и многољудан.
  6. Антонин – цар Римски, више познат под именом: Марко Аврелије Философ, царовао од 161. до 180. године.
  7. 1 Мојс. 4, 4.
  8. 1 Мојс. 5, 24.
  9. 1 Мојс. 6, 9.
  10. Јак. 5, 10-11.
  11. Дан. 3, 50.
  12. Августопољ, познат такође под именом Сарагосе. Главни град Сарагоске области, на обали реке Ебро у Шпанији.
  13. Валенсија – главни град Шпанске покрајине истога назива; један од најлепших и најзначајнијих градова Пиринејског полуострва.
  14. Свети Викентије пострада 304. године. Свете мошти његове почивају у Риму, у цркви његовог имена, у манастиру изван града.
  15. Константин V Копроним – царовао од 741. до 775. године.
  16. Царовао од 775. до 780. године.
  17. Олимп – гора у Мизији на Фригијсковитинијској граници у Малој Азији. Ту се налазио знамеиити манастир „Символи“, у коме се подвизавао преподобни Платон исповедник. Спомен његов 5. априла.
  18. To je било 781. године.
  19. Овај манастир основан 782. године.
  20. Спомен светог Јосифа Црква празнује 26. Јануара.
  21. У октобру 790. године, када Константину беше двадесет година.
  22. Прва му супруга беше Марија, унука светог Филарета Милостивог, кнегиња из града Амније, Јерменског племена; Константин ступи са њом у брак по вољи своје матере. Други царев брак са Теодотијом, која дотле беше дворска дама, би закључен 795. године.
  23. Готи су у то време живели на доњем Дунаву.
  24. To би године 796.
  25. Тојест Кримски презвитери и монаси. У то време на Криму је било много грчких колонија, основаних у дубокој старини.
  26. У то време папом Римским беше Лав III (795-816. год.).
  27. Агарјани, тојест муслимани – Арабљани, који су се тако називали по Агари, мајци Исмаила, од кога je и произашло племе Арабљана. У то време, користећи се смутњама на Византијском двору, Арабљани су вршили пљачкашке налете на покрајине Византијске царевине.
  28. У Римској и Источној, Византијској царевини, патрицијима су се називала лица највишег сталежа. Антипатима = проконзулима су се називали царски намесници у покрајинама и областима.
  29. Манастир „Неуспављивих“ у Цариграду основао је у петом веку преподобни Александар (1- 430. год.). После његове смрти монаси ове обитељи преселише се у Витинију, северозападну област Мале Азије; ту основаше свој манастир, и доцније се опет вратише у Цариград. Монаси ових манастира називали су се „Неуспављиви“, што се у њиховим манастирима и дању и ноћу непрекидно вршило богослужење.
  30. Преп. Теодор Студит би постављен за игумана Студитског манастира 798. године; и по називу овога манастира он је и прозван „Студит“.
  31. Св. пророк Мојсије Боговидац, да би успешно водио и руководио народ Израиљски, изабра себи за помоћнике људе поштене и праведне (2 Мојс. 18, 19-27). Слично поступи и свети Теодор Студит, ради што успешнијег вођења и руковођења манастира и монаха.
  32. Никифор I царовао од 802-811. г. За царовања Ирине био чувар државне благајне.
  33. Прејемник св. Тарасија, св. Никифор I (Исповедник) патријарховао од 8о6-815. год.; упокојио се 826. год. Спомен његов празнује се 2. јуна и 13. марта. – Спомен пак св. Тарасија празнује се 25. фебруара.
  34. To је било 809. године.
  35. Тракија – област Византијске царевине, у североисточном крају Балканског полуострва.
  36. Под варварима, који се даље називају Скити, овде се разумеју Бугари, који су 809. године под вођством Крума напали на северне покрајине Византијске царевине.
  37. Никифор I царовао од 802. до 811. године. Његов син Ставрикије царовао само два месеца, а након три месеца после збацивања он умре.
  38. Михаил I Рангава, пашеног Ставрикијев, царовао од 811. до 813. године. – На Византијском двору купропалатима су се називали старешине дворске страже.
  39. Лав V Јерменин царовао од 813. до 820. године.
  40. Авгар, кнез града Едесе, на једној притоци реке Еуфрата. По предању, још за живота Спаситељева, Авгар чу за Његова чудеса и упути му изасланике са молбом да дође к њему и исцели га од болести. Спаситељ му посла убрус са изображењем Свога лика. Додирнувши се убруса, Авгар доби исцељење. Тако је постао Нерукотворни образ (= икона) Спасов, који је доцније – 16. августа 944. године – пренет из Едеса у Цариград. – Опширније о томе видети под 16. августом.
  41. Свети патријарх Никифор Исповедник би послан у заточење 1. марта на острво Проконис, у Мраморном Мору; а на патријаршиски престо би доведен дворски чиновник Теодот, иконоборац. – Спомен Св. Никифора празнује се 13. марта.
  42. Тропар Нерукотвореном образу Спаситељевом.
  43. Аполонија – назив многих древних градова, Овде је реч о древном граду у Илирији, познатом као Једном од истакнутих средишта римске образованости. Метопа – тврђава Аполоније.
  44. Вонита. или Бонит – у Малој Азији.
  45. Светом Пасхалију, ондашњем папи Римском (817-824. год.).
  46. Јерусалимском патријарху Томи I (+ после 820. год.).
  47. Александријском патријарху Христофору (805-836. год.)
  48. Под Асијом разуме се Мала Азија, или тачније – западни део њен.
  49. Преподобни Николај Исповедник, доцније игуман Студитски, t 868. године. Спомен његов празнује се 4. фебруара.
  50. To ce догодило 819. године. – Смирна: древни знаменити град на западној обали Мале Азије; и данас – један од најнапреднијих градова Мале Азије.
  51. Преподобни Тадеј Исповедник, ученик преподобног Теодора Студита; t 818. године. Спомен његов празнује се 29. децембра.
  52. Михаил II Травлије или Валвос, тојест муцави, царовао од 820- 829. године.
  53. Халкидон – главни град Випиније, на северозападној обали Мале Азије, на јужном крају Цариградског мореуза, према Цариграду. У Халкидону држан Четврти Васељенски Сабор 451. године.
  54. Звање магистар означавало је на Византијском двору једну од највиших придворних дужности. To je звање било веће од патрицијског.
  55. Недалеко од Цариграда.
  56. Децембра 821. године самозванац Тома, који је издавао себе за сина цара Констатина VI и још при крају царовања Лава Јерменина прогласио себе царем у Малој Азији, дође под Цариград. Бојећи се да православни не пређу на његову страну, цар Михаил Валвос обећа да ће сазвати сабор ради измирења њиховог са гонитељима светих икона. Поводом тога свети Теодор Студит и дође у Цариград. Но сабор се не одржи, пошто самозванац би убијен од својих присталица, и за цара Михаила опаснсити пе беше више.
  57. Акрит – рт у Витинији, близу Никомидије, према Цариграду.
  58. Преподобни Иларион Далматски упокојио се 845. године. Спомен његов празнује се 6. јуна.
  59. Софроније био игуман Студитског манастира од 851-854. године.
  60. Пафлагонија – област на северу Мале Азије.
  61. Сардинија – велико острво у Средоземном Мору, на западу од Италије.
  62. Краљ Милутин владао од 1282. до 1321. године. Свети спомен његов слави се 30. октобра.
  63. Андроник II Старији, Палеолог, царовао од 1281. до 1332. године.
  64. Симонида је отпутовала у Цариград и после прослављења моштију Св. Милутина, тамо ступила у манастир.
  65. Област на југу данашње Грчке, на Пелопонезу.
  66. Михаил Бдински или Видински (од града Видина на Дунаву) био бугарекЈш царем од 1323 до 1330. године.
  67. Данашњи Ћустендил.
  68. Иза града Косовске Митровице, на левој обали реке Ибра.
  69. Породимље, место благословено, место плодородно, постаде после тога за народ Неродимље, место проклето. – У повељи Дечанскога од 1330. године: Породимље; у повељи Душановој – Неродимље.
  70. Ову молитву сачинио – многогрешни архимандрит Јустин (на Св. великомученицу Злату 13/26. октобра 1960. год. Манастир Св. Ћелије).

3 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

  3. Хвала за данашнја житија светих.Благодарим Господу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *