НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
2. НОВЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АКИНДИНА, ПИГАСИЈА, АНЕМПОДИСТА,
ЕЛПИДИФОРА, АФТОНИЈА
и других с њима, око 7 хиљада
 
КАДА персијски цар Сапор, помрачен идолодемонијом[1] и испуњен сваким безакоњем, подиже у својој земљи велико гоњење хришћана, у то време међу његовим дворјанима беху три потајна хришћанина: Акиндин, Пигасије и Анемподист. Кришом служећи Христу, они својим учењем тајно привођаху многе вери. Неки оптужише ову тројицу цару да не само они сами верују у Распетога него и друге трују том вером као отровом. Цар љутито упита тужитеље: Пошто одавно знате њих као такве, зашто ми не јависте и не доведосте их к мени? – Они одговорише: Моћни царе, ако наредиш, ми ћемо их овог часа довести.
Цар одмах нареди, и они одоше да их доведу. Када стигоше до куће у којој свети пребиваху, они нађоше капију затворену: јер верне слуге Господње стојаху на молитви и не хоћаху да отварају људима док беседе с Богом. Ови развалише капију, ухватише свете, свезаше их и одведоше пред царево лице. Угледавши их, цар их поче благо питати: Откуда сте ви, децо моја? – Свети одговорише: О отачаству ли нашем питаш, царе? Отачаство наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, једносушна и нераздељива, Отац и Син и Дух Свети, један Бог.
– Цар на то рече: Ви сте веома смели и усуђујете се исповедати преда мном другога Бога, јер још нисте искусили шта су то ране и разноврсна мучења. – Свети одговорише: Ми смо смели Богом нашим, и готови смо примити за Њега сваковрсне ране и муке. Ако пак не верујеш нашим речима, ти провери на делу: нанеси нам ране, удари нас на какве год хоћеш муке, па ћеш видети да ли ћемо се одрећи Бога нашег.
Када свети и надаље говораху смело, величајући једнога Бога а корећи цара због његовог многобожја, цар се разгњеви и нареди да их сву тројицу простру на земљи и да их четири човека бију чворновитим моткама. Бијени тако, свети благосиљаху Бога једногласно говорећи: Видиш, Господе, немој мучати; Господе, немој одступити од нас, да би сви познали моћ деснице Твоје. И Ти сам, Господе, помози нам.
Док светитељи тако певаху у мукама, џелати малаксаваше, а цар одреди друге џелате да их бију. И мученике бише дуго, те су они могли и умрети од тако дугог бијења, да их сам Бог није одржавао у животу на обелодањење свемоћне крепости Своје у њима. Цар пак, видећи такво јуначко трпљење њихово, и како нити јаучу нити малаксавају, чуђаше се; утом га спопаде неки ужас, и он паде са царског престола. А свети мученици довикнуше к њему, говорећи: Господ наш који ти је дао живот, Он те поново подиже, да би ти угледао силу Његову у нама.
– Цареви пак доглавници, мислећи да се цар смртно повредио, притрчаше и подигоше га. Он с тешком муком устаде, и једва дође себи. И онда се још јаче разјари, помисливши да су му то мученици приредили неким мађијама. Јер су незнабошци, наЛазећи се сами под сваковрсним утицајем демона, имали обичај свагда приписивати чинима и мађијама сва дивна чудеса Божија, чињена од стране светих. И нареди безакони цар да свете мученике обесе и испод њих наложе огањ, да би у горким мукама од окова и огња испустили душе своје, и тако погинули.
Свети пак мученици, висећи дуго време, певаху: Светилниче и Творче наш, Ти си предат за нас, попљуван, наружен, као злочинац на дрвету обешен; Ти све руком Својом држиш, Владатељу, доћи сада, погледај на наше страдање и покажи нам спасење Твоје; погледај на патње наше и помилуј нас, и обелодани свима да ми имамо Тебе, јединог на небу Бога. – И тог часа им се јави Господ као човек, лица светла као сунце: са Његовом појавом њима спадоше окови, огањ се угаси и свети мученици постадоше здрави. И пошто се испунише неисказане радости од појаве Господа, Господ наново постаде невидљив. И стадоше свети мученици пред царем, као да никакво мучење претрпели нису. Угледавши их здраве, цар се запрепасти, и питаше их: Шта се то збило с вама? – Они одговорише: To што видиш: Христос Бог наш спасе нас од твојих мучења. Познај силу Његову и застиди се. – Безаконик пак поче говорити хуле на Христа. А светитељи повикаше: Нека онеме уста лажљива која хуле на истинитога Бога. – И тог тренутка цар онеме и постаде безгласан. Тада му светитељи рекоше: Сада реци, царе, којим боговима наређујеш да принесемо жртву. – Но цар не могаше промолвити ни једну реч, само очима збуњено звераше. – А светитељи га питаху: Шта ти би, царе, те не говориш с нама? Зар ћемо тако отићи од твога судишта, не добивши коначну пресуду?
Цар поче очима и рукама давати знаке својима око себе, да свете мученике узму и затворе у тамницу. Али нико од њих не схвати шта им то цар наређује тим знацима. Тада цар збаци са себе скерлетну царску кабаницу, удари њоме о земљу, и као безуман стаде је пред свима газити ногама. А народ, гледајући то чуђаше се и сажаљеваше свога цара што га снађе такво безумље. Свети пак мученици рекоше народу: О, слепи умом! гледајући, ви не видите; слушајући, ви не чујете; јер су се окаменила срца ваша.
Када светитељи то говораху, појави се на небу пук пресветлих анђела, које многа од народа видеше; али не могући гледати у њих, они од страха падоше на земљу, и повероваше у Христа. А светитељи стадоше певати: Бог нам је уточиште и сила, помоћник који се у невољама брзо налази. Зато се нећемо уплашити када се смућује земља (Псал. 45, 2-3). И још: Устани, Господе, помози нам, и избави нас ради имена свога (Псал. 43, 27).
Цар, не будући у стању да што предузме због немила свог, поче од беса бити себе по лицу. Акиндин, видећи га у такој пометености, заплака се и рече: У име Исуса Христа Господа нашег, проговори! – И тог тренутка се цару разреши језик, и он поче говорити. Али не благосиљаше Бога него Га, напротив, хуљаше, имајући окамењено срце. Јер иако виде на себи крепку руку Божију, он ипак не хтеде познати истину. И сматрајући да су све то враџбине светих мученика, он плану још већим гњевом на њих и, уместо благодарности, прве речи које он изговори после разрешења од немила беху ове: Акиндина, Пигасија и Анемподиста погубићу љутом смрћу, а вама присутним службеницима мојим осветићу се што ме не послушасте када вам знацима наређивах да ове безбожне хришћане узмете и мучите за мене, јер они мађијама својим свезаше мој језик.
И нареди цар да се ужеже железна леса, и на њу положе мученици. А они, печени на тој леси дуго време, усрдно се мољаху Богу и певаху доличан њиховом подвигу псалам Давидов: Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас као сребро што се претапа. Метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам људима; прођосмо кроз огањ (Псал. 65, 10-12). Дај нам да наложене нам муке поднесемо крепком душом и јуначким срцем. А дај да познаду свето име Твоје и сви овде присутни, пошто си им показао силу Своју и чудеса Своја.
Када свети мученици говораху то, чу се с неба глас који говораше: Пошто веру своју потврдисте делима, ваше ће молбе бити испуњене. – Овај Божански глас удостојише се чути многи од присутних, и они ускликнуше: Један је истинити Бог, и Њега штују ови страдалци; Он је једини моћан, једини непобедив, и нема другога Бога осим Њега. Блажени сте ви, о страдалници, што постадосте сведоци Његова доласка на земљу и што из љубави према Њему предадосте душе своје на смрт, која вам израђује вечни живот. Молите Његову доброту и за нас, да нам пружи с неба руку помоћи Своје и извуче нас из дубине погибли.
Тада свети мученици, подигавши очи своје к небу, мољаху се за њих говорећи: Боже, Ти на висинама живиш! погледај на слуге Твоје који од срца призивају име Твоје, и ниспошљи орошење новом наслеђу Твом – људима овим, који сада повероваше у Тебе, да им роса која долази од Тебе и омива греховне немоћи буде лек и исцељење, и нека сви познаду да си Ти Једини Бог, и нека се све и сва покорава Твојој власти.
Када свети мученици тако говораху и завршаваху молитву, изненада настаде страховита грмљавина и севање муња, и проли се силан дажд; незнабошци се препадоше и побегоше, a ca мученицима остадоше само они који у Христа повероваше. Њима свети мученици рекоше: He бојте се, јер ово се догоди ради вас, да се овим даждем изврши над вама тајна крштења. – И када сви једногласно узношаху хвалу Богу видно беше мноштво анђела где силазе с неба и у беле хаљине одевају новокрштене људе, показујући тиме да су им душе очишћене светом вером и водом што одозго сиђе на њих. Од тог дажда се угаси огањ и остану усијана леса, и свети мученици устадоше живи и здрави, само им тела беху црна, као дрва у огњу опаљена.
Цар поново позва мученике и рече им: Иако својим врачањем угасисте огањ, ипак ми нећете умаћи из руку док вас или не приморам да се поклоните боговима или вас не погубим љутом смрћу. – А они као једним устима одговорише: Погуби нас каквом хоћеш смрћу, но ми се нећемо одрећи Јединога Бога који живи на небесима и који нам је припремио вечни живот. – Цар се насмеја и рече: Децо моја и пријатељи, ако ви почитујете Јединога Бога, то и ја вас не приморавам да почитујете многе богове већ само једнога, управо онога кога ја почитујем и коме се клањам. Јер и ја имам једнога бога кога љубим и почитујем више него друге; a то је велики Зевс, најпрви међу свима боговима.[2] Хајде, заједно са мном поклоните се њему једноме, а односно осталих богова, како хоћете, јер доста је и једноме указати поштовање. – Блажени Анемподист упита цара: На који начин указати поштовање Јединоме Богу заповедаш ти?
– Чувши то цар се обрадова, јер помисли да они хоће да се поклоне поганоме Зевсу, и рече им: Хајдемо, децо моја, заједно у храм великога Зевса, и што будете видели да ја радим, радите и ви, и поклонићемо се скупа богу моме. – Светитељи на то рекоше: Ти се, царе, моли по своме правилу, а ми ћемо се помолити како смо издавна научили.
Цар, не схвативши њихове речи, радоваше се, јер мипгљаше да су се они приволели његовом идолопоклонству, и говораше им: Зашто раније не хтесте пристати на једномисленост с нама? У том случају не бисмо вас подвргли толиким мукама. A сада опростите ми што вас измучих; обећавам да ћу то изгладити својом великом љубављу према вама.
И нареди цар те спремише царске кочије да иду у храм Зевсов; па севши у њих он позва и свете мученике да седну заједно с њим: Свети одговорише: He, царе, ми ћемо поћи пешке, да не буде зазирања. – И тако они одоше пешке до мрског храма тог. Узевши их за руке, цар уђе с њима у храм, и стаде викати: Велики је бог Зевс, и велика је сила његова! Ходите, љубимци моји, и помолите се пре мене великоме богу Зевсу. – Светитељи одговорише: Како наређујеш, тако ћемо и урадити. – И начинивши крсне знаке на челима својим, они падоше на колена, подигоше руке к небу, и почеше се молити Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу. И одмах се затресе то место, и храм се поче рушити. Уплашивши се, цар са свима својима побеже напоље, и паде храм заједно са идолима, и све што беше у храму разби се у прах. А светитељи Божји остадоше неповређени при паду храма тога; и радоваху се сили Христовој, а исмеваху немоћ незнабожачких богова. To запали цара страховитим бесом против светих мученика, и он их упита: Такво ли је ваше обраћење и поклоњење Зевсу? Таква ли је ваша молитва, да ви својим враџбинама разористе храм и сакрушисте богове?
– Светитељи одговорише: Како се издавна научисмо, тако се и молисмо Јединоме Богу, Саздатељу целога света, а враџбине не знамо. И овај погани храм са нечистим боговима вашим разруши се не од неких враџбина него од свесилног имена Божјег, које призвасмо у молитви.
Цар нареди да се спреме три казана и да се напуне оловом, сумпором и смолом, и да се стари чамци исеку место дрва, па да се испод казана наложи велики огањ. Када то би урађено, и силно усијани казани кључаху и клокотаху, свете мученике свезаше веригама, па их спустише у казане, најпре до појаса, затим до прса, најзад до гуше. А они у тим мукама, гледајући у небо, сваки од њих певаше своју песму из псалама Давидових. Блажени Пигасије говораше: Јер је у тебе извор живота, и у светлости твојој видимо светлост (Псал. 35, 10). А блажени Анемподист: Нога моја стоји на правом путу, и закон је твој светилник нози мојој и видело стази мојој (Псал. 25, 12; Пс. 118, 105). Блажени пак Акиндин: Обузеше ме смртне болести, опколише ме болести паклене; но пошто прођосмо кроз огањ и воду, сам Господ изведе нас на одмор (Псал. 17, 5. 6; 65, 12). – И свети мученици, молећи се тако у казанима, остадоше неповређени од кључајућег олова, сумпора и смоле, и вериге се саме одвезаше и спадоше с њих. И изиђоше свети мученици здрави наочиглед свију; и многи од њих, задивљени овим необичним чудом, познаше истину, прославише Христа, и повероваше у Њега. Такође и један од мучитеља, по имену Афтаније, видећи ово чудо, поверова у Христа и кликну: Велики је Бог хришћански! – А цару он рече: Безбожни и човекомрзитељни царе, докле ћеш мучити ове невине људе? Ето, ми се више уморисмо мучећи их него они трпећи мучења, а ти као да си од гвожђа и камена, те ни трунке сажаљења немаш.
Цар одмах нареди да му одрубе главу. Афтоније пак, чувши ову цареву наредбу, подиже очи к небу и рече: Слава Теби, Господе Исусе Христе Боже, у кога верују хришћани! Ево и ја верујем у Тебе, поклањам се Теби, и умирем за Тебе: спаси ме недостојног по великој милости Својој. – Џелат приступи Афтонију и стави му конопац око врата, да га води ван града на посечење. А он се обрати светим мученицима и рече: Господо моја и оци, предајте забораву зло које вам наношах мучећи вас по наређењу незнабожног цара. Молите Бога за мене, да ми опрости многе грехе моје и приброји ме сабору верујућих у Њета, и да ми да да се видим с вама у Царству Његовом. – На то му свети мученици рекоше: Радуј се, брате, јер пре нас одлазиш Христу, и буди уверен да ћеш наћи у Њега милост, и Он ће те наградити по вери твојој.
Афтонија, пошто целива свете мученике, одведоше ван града. И он, призивајући пресвето име Исуса Христа, приклони под мач врат свој и, посечен, оде радујући се ка Господу. Хришћани узеше чесно тело његово, увише га у чисто платно, и чесно погребоше као мученика Христова.
После тога цар нареди да Акиндина, Пигасија и Анемподиста зашију у кожне мехове и баце у море. Када то би урађено, појави се свети Афтоније са три анђела идући по мору: и извадивши из мора свете мученике, они их ослободише из мехова и поставише на копно живе и здраве, као да никада ни страдали нису. А када чу цар да су свети мученици живи, разгњеви се на војнике којима беше предао мученике да их вргну у морску пучину. Претпостављајући да ти војници, њих четири на броју, нису послушали њега и пустили су мученике на слободу, он тим војницима најпре одсече руке, па онда нареди да их потопе у мору. А они, идући на смрт, призиваху Господа нашег Исуса Христа исповедајући свето име Његово, верујући и молећи My се, и тако бише потопљени у водама морским. Свете пак мученике: Акиндина, Пигасија и Анемподиста, поново узеше и у тамницу затворише и у кладе ставише. А цар, сав смућен, оде у ложницу своју, и спустивши се на постељу призва своје великаше и стаде им с гњевом говорити што су га оставили самог да се пашти око суђења хришћанима и не помажу ничим, ни речју ни делом, при мучењу хришћана. А они му одговараху да није лепо вршити такве судове и предавати смрти невине хришћане. На то их цар упита: О чему сте јуче и прекјуче мислили када сте стајали запушивши уста своја рукама? – А један од великаша по имену Елпидифор насмеја се и рече: Смејали смо се у души твоме безумљу, и били смо глупи досада што смо те слушали. Цар нареди једноме од присутних слугу да Елпидифора удари по лицу. Видећи то, сви великаши стадоше негодовати и рекоше цару: Знај, царе, ми нисмо натвојој страни. – Цар видећи да су сви великаши на страни Елпидифора, уплаши се, и не желећи их више дражити рече: Опростите ми, јер од велике бриге помете се ум у мени. – Великаши оставивши цара отидоше, јер се већ и ноћ стаде спуштати. Цару пак још више пуцаше срце од гњева, мислећи на који начин да погуби мученике и да се освети великашима. И сутрадан он нареди да свете мученике баце у јаму, пуну отровних гамади. Али они и тамо остадоше неповређени, и појавом ангела бише утешени и отуда читави изведени. Затим их обесише и тела им стругаше све до самих костију. Но мученици се поново обретоше без рана. А цар не знајући више шта да ради, најзад их осуди на посечење мачем.
Када свете мученике вођаху ван града на погубљење, за њима иђаше много поверовавшег народа који с плачем говораше светим мученицима: Слуге истинитога Бога, зашто нас остављате без поучења? – Светитељи одговараху: Милосрдни Бог учиниће све што је потребно за вас, како Он то зна и хоће: само ви тврдо верујте у Њега, и Он ће вам дати све што је корисно по вас.
Неки од царских слугу отрчаше к цару и обавестише га да се сав народ придружио тројици хришћанских мученика и може омести њихово посечење. Цар им рече: Узмите триста наоружаних војника, па нека посеку и народ који се придружио тим варалицама. – Слуге онда казаше цару да се у том народу наЛазе и неки великаши, а и сам Елпидифор, и питаху, да ли да и њих посеку са осталима. Цар нареди да му дозову Елпидифора. Елпидифор, узевши са собом три друга великаша, дође пред цара. А цар, оборене главе, сеђаше ћутећи дуго; затим подигавши главу рече: Елпидифоре, зашто вам се прохтело да, оставивши отачаске богове, пређете к лажним боговима хришћанским?[3] Но знај, да ја нећу поштедети никога који верује у Распетога.
– Елпидифор одговори: Чини што хоћеш; ми смо готови овог часа умрети за распетога Христа, јер је Он једини истинити и праведни Бог, и нема другога осим Њега. Сви пак богови твоји су демони; њих се ми одричемо, и одбацујемо погане жртве њихове, и нимало не ценимо тебе, служитеља демонског.
Тада их цар осуди на смрт, и изрече им овакву пресуду: Елпидифора и све његове једномишљенике, који оставише пресветле богове и претпоставише смрт овом животу, наређујем по сећи мачем, да би добили оно што сами зажелеше; и ко хоће да узме и сакрије тела њихова, тај може учинити то без бојазни.
Војници их одмах узеше и одведоше ван града к светим мученицима и к свему народу поверовавшем у Христа. И кад пред свима би прочитана царева пресуда, сви ускликнуше: Слава Теби, Боже, што си нам дао пут благи, да бисмо ми, изишавши из овог мрачног и варљивог света, дошли к Теби, Богу нашем, поклонили се престолу Твоме и угледали Тебе, Светлост Неприступну. – И почеше они целивати један другога. А војници, опколивши их, стадоше их сећи; и падоше тада од мача око седам хиљада поверовавших у Христа, заједно са светим Елпидифором. Акиндин пак, Пигасије и Анемподист не бише посечени, већ по наређењу царевом опет затворени у тамницу.
Сутрадан цар нареди да се ужеже пећ, те да се у њој сагоре свети мученици. И када светитељи бише изведени из тамнице, цар им рече: Видите ли ову пећ? ето, она је спремљена за вас. – Блажени Акиндин на то рече: За тебе је још већа пећ спремљена у паклу огњеном, у којој ћеш ти вечито горети са својим имењацима, демонима. – Цар с гњевом упита: Еда ли сам ја демон? – Светитељ одговори: И дела твоја и име твоје показују да си демон, јер ти чиниш оно што је својствено демонима, и име твоје значи: „цар демона“; и добро те је твоја мајка назвала Сапором, јер си ти заједничар демонима. – Цар рече присутним пратиоцима својим: Замолите моју мајку да дође овамо до мене. – А када мајка његова дође, он устаде са свога престола, одаде јој поштовање, па је посади поред себе и рече јој: Кажи ми, мајко моја, како ми је име? – Мајка одговори: Ти носиш име свога деде; деда се твој звао Сапор, и теби је име Сапор. – Цар, показавши прстом на свете мученике, рече: А ови безаконици говоре, да ја имам демонско име. – На то се мајка његова насмеја, јер она већ вероваше у Христа, али се скривала пред злим сином својим. Угледавши мајку своју где се насмеја, цар бесно плану јарошћу, па јурну на њу и поче је ударати по лицу. А она припаде к ногама светих мученика и плачући говораше: Спасите моју старост, слуге Христове, јер видим да сам не само по имену него и у самој ствари родила демона и бедног сатану.
Цар видевши да је и мајка његова поверовала у Христа, осуди и њу да буде бачена у пећ огњену заједно са светим мученицима. Осим тога од присутних војника повероваше у Христа још њих двадесет осам, и сви бише бачени у пећ заједно са Акиндином, Пигасијем и Анемподистом и с блаженом мајком царевом; и молећи се у огњу, они предадоше Богу своје свете душе. Достојни пак људи видеше хор светих ангела где около пећи певају и примају душе светих, и неисказан миомир излажаше из тела светих мученика. А када се пећ угаси, и цар оде у палату, и сви се разиђоше, неки од верујућих дођоше к пећи и обретоше тела светих мученика читава и неповређена од огња, узеше их и чеоно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога, коме слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
КИРИАКИЈЕ, ДОМНИНЕ и ДОМНЕ
 
ОBE свете мученице пострадаше за Христа мачем посечене.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ВИКТОРИНА, епископа Патавског (Птујског)
 
МНОГИ држе да је свети Викторин био Словенац по пореклу; био је епископ у граду Птују (Патаву) у Словенији. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и побожна. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог Завета. Пострадао за веру Христову у време Диоклецијанова гоњења, вероватно 303. године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АТИКА, ЕВДОКСИЈА, АГАПИЈА, МАРИНА, ОКЕАНИЈА, ЕВСТРАТИЈА,
КАРТЕРИЈА, НИКОПОЛИТИЈАНА, СТИРАКСА и ТОВИЈЕ,
и још двојице с њима пострадалих
 
ОВИ свети мученици беху војници у граду Севастији, за царовања Ликинија. Испитивани и стављани на разне муке од три судије: кнеза Авксанија, дуке Маркела и Марка Агриколе. Најзад бише бачени у огањ, и тако предадоше душе своје у руке Божије, и примише од Бога венце мучеништва.
Пострадаше ови свети мученици 315. године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКИЈАНА КИРСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ отац наш Маркијан беше родом из града Кира у Сирији. Одликовао се како високородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Тамо начинио себи тако малу келију, да је у њу могао стати само један човек, и обукавши се у суру власеницу, затворио се у њој. Јео је дневно по двадесет четири грама хлеба, и то по заласку сунца; и пио помало воде. После извесног времена преподобни прими два ученика, Јевсевија и Агапита, који саградише себи келије. Преподобни пак и надаље остаде у свом затвореништву, никада не палећи свећу или другу какву светиљку. У његовој келији ноћу је светлила божанска светлост, према којој је он читао Свето Писмо, и није имао никада потребу у другој светлости.
Једном Флавијан, патријарх Антиохијски[4] и епископ Кирски и неки други епископи, знаменити и красноречиви, дођоше к преподобноме да га убеде и приволе да остави усамљеништво, да би користио ближњима. Али он не хте ни да чује за то. Овај дивни угодник Божји многе је људе из разних јереси вратио у православну веру.
Овог великог и богољубљеног светитеља много су ценили и волели и ближњи и даљни. И препирали се још за живота његова коме ће после смрти припасти свето тело његово. Чак су ради тога и цркве зидали и гробнице припремали. Дознавши за то, преподобни натера ученика свог Јевсевија да му се закуне, да ће тело његово сахранити тајно далеко од келије. После тога, преподобни отиде ка Господу.[5]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Персијанци су почитовали као врховног бога Митру; или сунце. Они су се такође клањали огњу и признавали два божанства: творца свакога добра – Ормузда, и виновника свакога зла – Аримана. Оснивачем ове вере сматра се Зороастра; главна света књига Персијанаца: Зенд-Авеста. – Персијски цар Сапор II царовао од 310. до 381. године
  2. У току времена, под утицајем суседних народа, Персијанци су се почели клањати и туђим боговима. – Зевса, односно Јупитера, Грци и Римљани су сматрали за највећег међу боговима; он је отац богова и људи; он влада громовима и муњама.
  3. Вероватно је цар слушао за Три Лица Једнога Божанства, па је сматрао да и хришћани почитују неколико богова, и међу њима једног – главног.
  4. Свети Флавијан патријарховао од 381-404. године. Спомен његов 18. фебруара.
  5. Преподобни Маркијан упокојио се око 388. године. Спомен његов празнује се још и 18. јануара. Житије његово описао Теодорит Кирски („Филотеос историја“, 3).

2 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *