НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА НОВЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
17. НОВЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА ЧУДОТВОРЦА,
епископа Неокесаријског
 
СВЕТИ Григорије родио се у славном и великом граду Неокесарији[1] од родитеља незнабожаца, но знатних и богатих. У младим годинама Григорије изгуби родитеље. Одавши се изучавању јелинске мудрости,[2] он поче изучавати и најсавршенију мудрост која се састоји у познању Јединог Истинитог Бога: од твари он се учаше познавању Творца, и стараше се да угоди Творцу незлобивошћу и целомудреним животом. Упознавши се са учењем светог Еванђеља, он одмах постаде ученик његов, и примивши крштење он се труђаше да живи по заповестима Христовим: у чистоти и нестицању, одрече се од свеколике сујете света, богатстава, гордости, славе и времених наслада. Одбацивши далеко од себе угађање телу, Григорије живљаше у великом уздржању и умртвљавању себе, и чуваше чистоту девствености тако строго, да он у току целог живота свог, од утробе матере па до блажене кончине своје, не познаде телесни грех и сачува себе потпуно од оскврњења, да би угодио Јединоме Чистоме и Безгрешноме, од Пречисте Дјеве рођеноме Христу Богу. Предавши се Њему од младости, он Његовом помоћу напредоваше из силе у силу и из врлине у врлину, и прохођаше пут живота беспрекорно. Тога ради га љубљаше Бог и добри људи а ненавиђаху зли.
За време школовања у Алксандрији, млади Григорије изучаваше философију и лекарску науку са многим младићима који су се из свих земаља стицали тамо ради школовања.[3] Григорија омрзнуше његови вршњаци због његовог целомудреног и непорочног живота. Јер они неуздржљиви и поробљени страстима, живљаху нечисто одлазећи у куће блудница, као што беше обичај код незнабожачких младића. Међутим свети Григорије, као хришћански младић, клоњаше се таквог пагубног пута, избегаваше нечистоту и ненавиђаше безакоње; као крин усред трња, тако он својом чистотом светљаше усред нечистих. Многима беше познато његово чисто и беспрекорно живљење, и зато га многи угледни философи и грађани веома поштоваху и слављаху. Вршњаци пак његови, не могући гледати таквога младића који својим уздржањем и чистотом превазилажаше не само младе него и старе, решише да прошире о њему рђав глас међу људима, како и он тобож живи нечисто као и остали, те да на тај начин помраче ону добру славу коју је он оправдано уживао код људи. У том циљу они наговорише неку блудницу да она оклевета и пронесе рђав глас о невином и чиста срцем младићу. И једном, када свети младић Григорије стајаше на јавном месту и вођаше разговор са уваженим философима и највиђенијим учитељима, блудница, наговорена од његових вршњака, приступи к њему бестидно тражећи од њега дужну плату за учињени тобож са њом телесни грех. Чувши то, сви се присутни зачудише: и једни се саблазнише сматрајући да је то истина, “ а други не повероваше речима блуднице знајући да је Григорије чист и целомудрен, и одгоњаху бестидницу. Но она громко вичући досађиваше светоме младићу да јој плати за извршено блудочинство. А свети Григорије, – о! какав га стид обузе када чу где му у присуству толиких угледних људи јавна блудница упућује таке бестидне и прекорне речи. Он поцрвене у лицу као чиста девојка. Међутим, незлобив и кротак, он не рече блудници ништа осорно, нити показа икакав гњев, нити се стаде правдати, нити позивати на сведоке своје невиности, него кротко рече једном пријатељу свом: Дај јој брзо колико тражи, да нас остави на миру и да нам више не досађује!
Пријатељ јој одмах даде колико је она хтела, откупљујући невиног Григорија од стида. Но Бог, верни на небу сведок, обелодани ту неправду на следећи начин. Он допусти духа нечистога к бестидној и лажљивој блудници, и када она прими у руке неправедну награду, она тог часа прими и љуту казну: јер бес нападе на њу и поче је мучити пред свима; блудница паде на земљу, запомагаше страшним гласом, дрхташе целим телом, шкргуташе зубима и бацајући пену кочаше се, те се сви присутни испунише великог страха и ужаса видећи тако брзу и љуту одмазду за невиног младића. И не престаде бес мучити је све док свети Григорије не сатвори за њу усрдну молитву к Богу и тиме одагна од ње беса. Такав би почетак чудеса младога Григорија, чијој се светости дивљаху и старци.
Григорије имађаше благоразумног и добродушног пријатеља, по имену Фирмијана, родом из Кападокије. Фирмијану Григорије откри свету тајну срца свога: да жели оставити све и служити јединоме Богу. Но Григорије нађе да и Фирмијан има ту исту мисао и жели да иде са њим тим истим путем. И они се договорише: обојица оставише световну философију, напустише незнабожачка училишта и одоше да се уче хришћанској мудрости и тајнама Светога Писма. У то време међу хришћанима и хришћанским учитељима се слављаше знаменити Ориген.[4] Дошавши к њему са својим пријатељем Фирмијаном, свети Григорије се стаде учити у њега; и провевши код њега доста времена, врати се у своју постојбину Неокесарију. Грађани Неокесаријски и сви познаници његови, видећи велику мудрост његову, жељаху да он заузме угледно место међу њима: да им буде судија и градоначелник. Али Григорије, бежећи од гордости, и штуре славе људске, и свих многобројних мрежа којима враг упетљава свет, остави свој завичајни град, и настанивши се у пустињи усамљен живљаше јединоме Богу – у каквим подвизима и трудовима, то зна само Онај који је створио срца наша и зна сва дела наша (Пс. 32, 15).
Када свети Григорије живљаше у пустињи и упражњаваше се у богоразмишљању, дознаде за њега блажени Федим, епископ Кападокијског града Амасије,[5] и зажеле да га изведе из пустиње на служење Цркви Христовој, да га постави за епископа и учитеља: јер он провиђаше у њему благодат Божију, да ће бити велики стуб Цркве и тврђава вере. Но и свети Григорије имађаше дар прозорљивости, и сазнавши да епископ хоће да га узме из пустиње на служење Цркви, кријаше се од њега сматрајући себе недостојним такога чина, и прелажаше у пустињи с места на место, да га не би пронашли. Блажени Федим га приљежно тражаше, и к себи из пустиње молбом призиваше. Али пошто не могаде пустињељупца одвојити од пустиње и у град Амасију довести ради хиротоније, он учини чудну и необичну ствар. Кретан Духом Светим и распаљиван ревношћу за свету Цркву, њега не поколеба то што Григорије не дође к њему и што је растојање између њих не мало, три дана хода од града Амасије до пустиње у којој живљаше Григорије. He обраћајући пажњу на толико растојање између њих, епископ Федим посвети Григорија за епископа Неокесаријске цркве, иако се Григорије налазио далеко од њега. Погледавши к Богу, он рече: „Свезнајући и свемогући Боже, погледај у овај час на мене и на Григорија, и изврши посвећење благодаћу Својом“.
И тако блажени Федим хиротониса Григорија, иако не беше дошао тамо. О томе сведочи свети Григорије Ниски, описујући житије овог светитеља.[6] To потврђује и Канон у Минеју, где се у петој песми говори о томе овако: Божји предстатељ Федим распаљиван ревношћу помаза те одсутна, оче, уздајући се побожно у Бога који зна све и сва, и надајући се у чесно живљење твоје, богоглагољиви Григорије.[7]
Тако блажени Федим изврши необично посвећење Григорија, и свети Григорије, мада против своје воље, послуша те прими црквену управу: јер како се он могао противити вољи Господњој? Пре свега он прибеже молитви просећи помоћ с неба на такво дело.
У то време поче се ширити јерес Савелија Самосатског и Павла Самосатског.[8] Та јерес изазва недоумицу код светог Григорија и он се усрдно мољаше Богу и Божјој Матери да му открије истиниту веру. И једне ноћи, када се он са нарочитом усрдношћу мољаше о томе, њему се јави пречиста Дјева Марија, сијајући као сунце, са светим Јованом Богословом, обученим у архијерејско одјејање. Показујући руком својом на Григорија, Пречиста нареди Јовану Богослову да га научи тајни Свете Тројице. И по наређењу Божје Матере свети Григорије би научен од светог Јована Богослова, за кратко време, великим Божјим тајнама, и поцрпе Божанствено знање из неисцрпиве дубине премудрости. Речи откривења, речене Јованом Богословом, беху ове:
„Један је Бог, Отац Логоса Живога, Премудрости Ипостасне, Силе и Обличја Вечнога, Савршени Родитељ Савршенога, Отац Сина Јединороднога. Један је Господ, Једини од Јединога, Бог од Бога, Изображење и Слика Божанства (εικων της θεοτητος), Логос делатни, Премудрост која обухвата састав свега постојећег (των όλων), и Стваралачка Сила свеколике твари (της ολης κτισεως), Истинити Син Истинитога Оца: Невидљиви Невидљивога, Нетрулежни Нетрулежнога (αφΘαρτος αφθαρτου), Бесмртни Бесмртнога, Вечни Вечнога. Један је Дух Свети који има биће од Оца и јављен је људима преко Сина, Савршена Слика Савршенога Сина εικων του Υιού, τελιου τέλεια, Живот, Узрок свега живога ςωντων αίτια, Свети Извор, Светиња која даје освећење; у Њему обелодањује Себе Бог Отац који је над свим и у свему (ο επι πάντων και εν πασι) и Бог Син који је кроза све (ο δια πάντων). Тројица Савршена, која се славом, вечношћу и Царством не раздељује, нити отуђује. У Тројице дакле нити је што створено или робовско[9] нити придодато као да раније није постојало него је доцније придошло: јер нити кад Син недостајаше Оцу, нити Сину Дух, нити порасте Јединица у Двојицу, и Двојица у Тројицу, него је непроменљива и неизменљива вечито иста Тројица“.
После овог виђења свети Григорије записа својом руком речи, речене му светим Јованом Богословом, и тај је рукопис његов био чуван много година у Неокесаријској цркви.[10]
После тога свети Григорије крену у Неокесарију. Тада сва Неокесарија бејаше у тами идолопоклонства, и мноштво идола и храмова идолских бејаше у том граду. Сваког дана се идолима приношаху многе жртве, те сав ваздух беше испуњен смрада који излажаше од кланих и спаљиваних на жртву животиња И у тако многољудном граду бејаше свега 17 хришћана. Када дакле свети Григорије путоваше из своје пустиње у Неокесарију, њему се догоди да на путу пролажаше поред једном идолског храма. Но како већ беше пала ноћ и спремаше се јака киша, светитељ би приморан да са својим сапутницима сврати у тај идолски храм и преноћи у њему. У храму том беше много идола; у њима живљаху демони, који се отворено јављаху својим жрецима и разговараху с њима. Свети пак Григорије, проводећи ноћ у том идолишту, вршаше своје поноћне и јутарње молитве и песмопјеније, и крсним знаком закрштаваше ваздух, оскврнављен демонским жртвама. Уплашивши се крсног знака и светих молитава Григоријевих, демони оставише свој храм и побегоше. А када свану, свети Григорије са пријатељима својим настави пут. Идолски пак жрец, по обичају свом, уђе у храм са .намером да демонима принесе жртву; али не нађе демоне пошто беху побегли. He јављаху му се демони и онда када им он стаде приносити жртве, – као што су се раније обично јављали: и жрец беше у недоумици због чега су богови његови напустили свој храм. И он их много мољаше да се опет врате на своје место, а они издалека викаху: He можемо ми ући тамо где је прошле ноћи био странац, који је ишао из пустиње у Неокесарију.
Чувши то жрец похита за Григоријем, сустиже га, и зауставивши га стаде љутито викати на њега што се он, хришћанин, дрзнуо ући у храм богова њихових, те због њега богови омрзнуше то место и отидоше. Прећаше он светом Григорију и царским судом, намеран да га одмах силом одведе к мучитељима. А свети Григорије, кротким и мудрим речима стишавајући гњев жречев, најзад рече: Такав је Бог мој: Он и демонима наређује и мени даје силу над њима, те ме они и против своје воље слушају. – Чувши то жрец се стиша од гњева, и мољаше светитеља да нареди боговима њиховим да се врате у свој храм. Светитељ истрже из своје књижице мали лист хартије, и написа на њему ове речи: „Григорије Сатани: уђи опет у храм!“ – И даде овај листић жрецу, наређујући му да га положи на олтар поганих богова својих. И тог часа се вратише демони у храм, и разговараху са жрецом као и раније. Поражен тиме, жрец се дивљаше таквој божанској сили светог Григорија, помоћу које он речју наређује демонима и они га слушају. Жрец онда поново потрча за светим Григоријем, сустиже га док овај још не беше стигао до града, и упита га, откуда има такву силу, да га се незнабожачки богови боје и слушају његова наређења. Свети Григорије, видећи да је срце жречево пријемчиво за веру, поче му говорити о Једином Истинитом Богу који је речју створио све и сва; и казиваше му тајну свете вере. Док они тако разговараху идући путем, жрец стаде молити светог Григорија, да му у потврду истинитости своје вере покаже неко чудо. Утом они угледаше један огроман камен, који никаква видљива сила није могла помакнути с места: томе камену Григорије нареди именом Исуса Христа да се покрене са свога места; и камен се покрену и пређе на друго место, куда је желео жрец. Од овог преславног чуда страх обузе жреца, и он исповеди: „Један је истинити и свемоћни Бог, Бог проповедан Григоријем, и нема другога осим Њега“. – И одмах верова у Њега. И врло брзо разгласи он свуда о овом догађају, те народ у Неокесарији сазнаде о чудесима Григоријевим и о његовој власти над демонима пре но што сам Григорије дође тамо.[11] А за долазак његов дознаде сав град, и мноштво народа изађе му у сусрет желећи га видети, пошто чуше да је он речју преместио огроман камен на друго место и да боговима њиховим заповеда, и они га слушају.
Улазећи у велики град свети Григорије се не изненади што га је толики народ чекао, и иђаше усред њих као пустињом, и гледаше само на себе и на пут пред собом не обраћајући се никоме око њега. Такво држање светитељево показа се народу као ново чудо. Народ се са свих страна тискао к њему, као да га сав град већ сматра светитељем. А он, слободан од сујете, и не обраћаше пажњу на то. А када уђе у град не беше куће ни црквене ни приватне, где би се светитељ одморио. Његови сапутници се збунише и узнемирише где да нађу себи кров. Но учитељ њихов, богомудри Григорије, успокојавајући их и уједно укоравајући их благо због малодушности говораше им: „Шта вам је, као да се налазите ван окриља Божијег, узнемирили сте се где ћете одморити тела своја! Зар је Бог мали дом за вас, мада у Њему ми и живимо, и крећемо се, и јесмо? Или вам је тесан небески кров, те ви поред њега иштете друго обиталиште? Нека у вас буде само једна брига, брига о оном једином дому који је сопственост свакога, а који се зида врлинама и то у висину. О њему једино ваља да се бринете; да то обиталиште не остане несазидано и неуређено“…
Док свети Григорије тако поучаваше своје сапутнике, један врло угледан и имућан грађанин, по имену Мусоније, видећи како многи имају исту жељу и бригу: да приме овог великог мужа у своје куће, предухитри их све и обрати се светом Григорију с молбом да удостоји његов дом и одседне код њега. Утом и други стадоше молити светитеља да одседне код њих, али он, испуњујући молбу првога, Мусонија, одседе у његовом дому. Када ступи у Неокесарију свети Григорије затече у граду само седамнаест хришћана, а сви се остали клањаху бездахним идолима и служаху демонима. Тада се свети Григорије стаде молити Богу у тајности срца свога: да погледа на саздање Своје и да толико мноштво заблуделих и гинућих људи просвети и обрати на пут спасења. Пребивајући у Мусонијевом дому, свети Григорије стаде учити незнабошце познању истинитога Бога. A и помоћ Божја му сарађиваше толико, да ниједан дан не пролажаше без придобијања душа људских за Цркву Христову. Мноштво људи са женама и децом стицаху се у дом Мусонијев к светоме Григорију да чују његово учење и да виде чудесна исцељења што биваху од њега: јер он изгоњаше из људи зле духове, исцељиваше сваковрсне болести, и из дана у дан број верних се увећаваше и присаједињаваше Цркви. И за кратко време из средстава људи поверовавших у Господа свети Григорије подиже дивну цркву: јер они све што имаху даваху светитељу на граћење цркве, и отвараху своје ризнице и стављаху му их на расположење да узима колико треба за благољепије дома Госиодњег, за прехрану сирочади и за служење болесницима. Тако у Неокесарији реч Божија растијаше, света вера се шираше, идолопоклоничко многобожје се рушаше, храмове идолске пустош хараше, идоли се уништаваху, а име Јединог Свемоћног Бога и Господа нашега Исуса Христа се величаше и прослављаше усред Неокесарије, и силом Божјом збиваху се преко светог Григорија чудеса предивна и страшна.[12] Но следеће чудесно виђење, по сведочанству светог Григорија Ниског, нарочито је припомогло утврђењу Цркве Христове у Неокесарији и умножењу тамошњег броја верних.
У граду се, по старом обичају, светковаше неки свенародни празник у част једног месног божанства; на тај празник стицаше се скоро сва област, пошто сеоски житељи празноваху заједно са градом. У време празника позориште је бивало препуно народа; сви су се отимали да буду што ближе позоришној бини, желећи да боље виде и чују. Од тога се стварала силна галама и неред, услед чега су сви викали к празнованом божанству да им обезбеди место. „Зевсе, – викали су незнабошци, – дај нам место!“ Чувши ову неразумну молитву, свети Григорије посла једног свог службеника да им каже да ће им ускоро бити дат већи простор но што они ишту. Ове његове речи показаше се као тужна пресуда: одмах за овим свенародним празником у граду се појави и рашири убиствена куга, плач замени веселе песме, весеље се претвори у жалост и несрећу, трубе и рукопљескања уступише место непрекидним запевкама и нарицањима. Појавивши се у граду болест се рашири брже но што се могло очекивати: она опустошаваше домове као пожар, те се храмови напунише заражених кугом који су бежали тамо у нади на исцељење; око извора, студенаца и бунара тискаху се беспомоћни болесници, морени жеђу; али ни вода не беше у стању да угаси болесничку ватру. Многи су сами одлазили на гробља, пошто оно што преостаде живих не беше довољно да посахрањује мртве. И ова беда поражаваше људе неочекивано: она се спочетка као неки привид прикрадала к дому где се имала појавити зараза, па је затим већ следила погибао. Из свега тога свима би јасно: да је пакосни демон испунио њихову молбу – преко болести пружио им је злосрећни простор. Стога се сви они обратише светом Григорију са молбом: да ширење смртоносне заразе заустави силом проповеданог њиме Бога, којега они сада признају за Јединог Истинитог, над свим владајућег, Бога. И чим би се претеча куге, онај привид, појавио пред неким домом, домаћима је остајало једно средство спасења: да у дом уђе свети Григорије и молитвом својом одагна болест. А када се глас о томе брзо пронесе по граду од оних који се на тај начин први спасоше од куге, онда сви оставише чему су дотле прибегавали ради избављења од куге: прорицалишта, очишћавања, борављења у идолским храмовима, и сваки се стараше да великог светитеља уведе у свој дом ради избављења своје породице од помора. А награда светитељу од оних које он избављаше од куге беше спасење душа њихових, пошто они на тај начин очигледно уверени у силу светитељеве вере, приступаху Господу Христу и примаху свето крштење. Када на такав начин би обелодањена заблуда идолопоклонства, сви се обратише ка Христу: једни, приведени к истини избављењем од болести, а други – прибегнувши к вери у Христа као предохрањивом леку од куге.
После овога углед светога Григорија постаде у Неокесарији још већи, и сви га веома поштоваху са богобојажљивим трепетом. Житељи и града и целе околине, поражени апоетолским чудесима светитељевим, вероваху да све што он говори и ради, говори и ради Божанском силом. Стога и у спорним животним питањима он представљаше за њих највиши суд: сваки спор и сва тешка и замршена питања они решаваху према његовим саветима. На тај начин се, кроз благодатни утицај светог Григорија, зацари у граду правичност и мир, и никакво зло не нарушаваше међусобну слогу.
Два брата после смрти свога оца наследише велико имање, и мирно га поделише између себе. Но беше у њих једно велико језеро, око кога се они силно препираху, јер је и један и други желео да га има цело. За судију у том спору они изабраше чудотворца Григорија. Он дође к њима на језеро и уложи много напора да их измири, али у томе не успе: јер оба брата беху упорни, и ниједан не хоћаше да уступи другоме свој део језера. После многих распри и свађа они хтедоше да ступе у битку међу собом, јер и један и други имађаху много присталица, и светитељ их једва усаветова тога дана да се не побију. Настаде вече и сви се разиђоше по кућама, одложивши битку за сутрадан. Светитељ пак остаде код језера сам, и проводећи сву ноћ у молитви, он нареди језеру Именом Господњим да сво пресахне, и да не остане ниједна капља воде нити блата, него да земља буде подесна за орање и сејање. И би тако: вода се изненада сакри неизвесно куда, и земља постаде сува. Изјутра пак дођоше оба брата са мноштвом наоружаних људи к језеру, да преко битке реше коме ће припасти.Међутим они не нађоше ни капи воде на оном месту где беше језеро: земља се показа тако суха и покривена биљем, као да тамо никада ни било није воде. Запањени таким чудом браћа се и против своје воље примирише међу собом, а сви људи прослављаху Бога. – Такав праведни суд сатвори чудотворац: јер где не могаше бити мира међу браћом већ предстојаше рат, тамо он уклони сам повод за рат исушивши језеро водно, да не пресуши љубав братска.
У томе крају протицаше река, звана Ликос.[13] У пролеће она излажаше из свога корита, широко се разливаше и поплављиваше оближња села, поља, градине и баште, уништавајући усеве и наносећи огромну штету људима. Људи који живљаху крај те реке, чувши за светог Григорија, Неокесаријског чудотворца, да има власт над водама (јер он нареди великом језеру те оно пресуши), сабраше се сви, и млади и стари, па одоше к светитељу и припадоше к ногама његовим молећи га да се смилује на њих и укроти ток реке, јер и тада река беше необично набујала и поплавила многа насеља. Светитељ им рече: Сам је Бог поставио границе рекама, и оне не могу друкчије тећи већ само онако како им је Бог наредио. – А они га још усрдније мољаху. Видећи њихову муку, светитељ устаде и пође с њима ка тој реци. И дошавши на обале реке, између којих се налажаше само корито њено по коме река тецијаше када не плави, пободе тамо свој жезал говорећи: Реко, Христос ти мој наређује да не прелазиш своје границе и да не разливаш своје воде ван њих, него да течеш мирно коритом својим између обала. – Жезал пак, пободен светитељем, тог часа израсте у велики храст, а воде се сабраше у своје корито између обала, и од тога времена река се никада више није разливала преко обала, него када би надошла вода и приближила се дубу, одмах се враћала натраг и није поплављивала труд људски.
Једном свети чудотворац намисли да сазида цркву на дивном месту близу горе. Када поче полагати темељ нађе се да је место тесно, а беше немогуће проширити га због горе. Тада светитељ стаде на молитву, и помоливши се нареди гори именом Исуса Христа да се покрене и помакне даље и начини места колико је потребно за проширење цркве. И тог часа се затресе гора, покрену се и начини места колико је било потребно за проширење цркве.
Таква беше вера овога угодника Божјег, да он и горе премешташе! И многи незнабошци, видећи ово чудо, обраћаху се ка Господу и примаху крштење од светитеља. И слава о њему шираше се на све стране због великих чудеса која биваху од њега силом Божјом које он беше пун.
Једном из суседног града, званог Комани,[14] дође к светом Григорију изасланство са молбом да утврди у њих Цркву и да им постави достојног епископа. Светитељ им испуни молбу и проведе код њих неколико дана утврђујући их у вери и побожности. А када наступи време да се изабере епископ, светитељ им, на изненађење свих, препоручи као достојног тог високог звања – ћумурџију Александра, који беше потајни јуродивац Христа ради. И заиста, својим светим и богоугодним животом Александар као епископ постаде украс Цркве Христове.[15]
Када се свети Григорије враћаше отуда, неки пакосни Јевреји пожелеше да га исмеју и да покажу како он нема у себи Духа Божија. И они урадише ово: на путу, којим је светитељ имао проћи, они положише једног између себе нага, као да је умро, а сами стадоше плакати над њим. Кад свети чудотворац наиђе, они га почеше молити да се сажали на умрлога и покрије му тело хаљином. Светитељ скиде са себе горњу хаљину, даде им је, па продужи пут. А Јевреји се стадоше весело поДсмевати и ругати светитељу, говорећи: Када би он имао у себи Духа Божија, знао би да лежи човек не мртав него жив. – И почеше звати свога друга да устане. Међутим Бог им одмазди за такво ругање, учинивши њиховог друга стварно мртвим. Они пак мислећи да им је друг заспао, дрмаху га да би га пробудили, и громко га викаху, али одговора не би, пошто он беше заспао вечним сном. И они, видећи га стварно мртва, стадоше истински кукати. Тако се смех њихов претвори у плач; и мртви укопаше свога мртваца.
Путујући по својој епархији свети Григорије проповедаше Еванђеље под отвореним небом скупу верника у једноме месту. и сви се дивљаху његовим богомудрим поукама. Утом један малишан стаде одједном громко викати, да светитељ говори не од себе већ неко други који стоји поред њега изговара речи. Но када, по завршетку проповеди, приведоше к светитељу малишана, светитељ рече присутнима да је дечко поседнут злим духом, па одмах скиде са себе омофор, дуну на њега и метну га на дечака. Тада дечак стаде бити себе, викати, бацати се на земљу, праћати се, као што то бива са бесомучнима. Светитељ метну руку своју на њега, и напади престадоше: зли дух га остави, и он дошавши у пређашње стање већ више не говораше како види некога где поред светог Григорија говори.
Када за царовања незнабожног Декија[16] отпоче гоњење хришћана и изиђе царска наредба широм Римске царевине да хришћане свуда приморавају на поклоњење идолима, а оне који то не учине – мучити и убијати, тада свети Григорије даде својој пастви овакав савет: сваки који нема силе и дара Божија да претрпи љуте муке – нека се сакрије; да не би ко, смело предавши себе мучитељима, но угледавши страшне муке, уплашио се, и не могући их поднети отпао од Бога. „Боље је, говораше свети Григорије, сакрити се на кратко време и чекати од Бога позив и помоћ на мученички подвиг“.
Давши такав савет вернима, свети Григорије и сам узе са собом једнога од својих ђакона, оде у пустињу, и кријаше се тамо од незнабожаца. А када у град Неокесарију стигоше послани од цара мучитељи, они прво потражише светог Григорија, као главу свих хришћана и пастира словесних оваца у тој области, да би га ставили на муке. Неко од незнабожаца дознавши за њега да се крије у једној гори, извести о томе војнике и доведе их до те горе. Војници са великом орношћу појурише на гору, као пси жељни лова, и као вуци када јуре за овцом. А свети Григорије, видећи да се војници приближују и да је немогуће побећи и сакрити се од њих, подиже руке своје к небу предајући себе заштити Божјој; притом и ђакону свом нареди да учини то исто. Обојица они стајаху са подигнутим рукама к небу и мољаху се; а војници по свој гори врло марљиво искаху светитеља, и не нађоше га: јер га не могаху видети чак ни онда када пролажаху поред њега, и то пролажаху неколико пута. И пошто га дуго времена искаху, они се вратише без успеха. И силазећи с горе они говораху ономе што их беше довео: Никога не нађосмо на овој гори; само видесмо два дрвета која стајаху у кратком размаку једно од другог. – А овај, осетивши да је посреди чудо, остави војнике и сам похита на гору. И нашавши светитеља с ђаконом где стоје на молитви, припаде к ногама светог Григорија изјављујући жељу да хоће да буде хришћанин. И би удостојен тога, те тако он од гонитеља постаде слуга Христов, и кријаше се са осталим хришћанима.
Једном, вршећи своје уобичајене молитве к Богу, свети Григорије се веома узнемири, јер га спопаде ужас, и он дуго време стајаше непомичан ћутећи, као да посматра неки потресан призор. Пошто прође доста времена, њему лице засија, и он пун радости поче громким гласом благодарити Бога и певати победничку песму, кличући: Благословен Господ који нас не даде зубима њиховим да нас растржу (Пс. 123, 6). – Ђакон га упита: Какав је, оче, узрок такве промене код тебе, те си час узнемирен час радостан? – Светитељ одговори: Видех, чедо, диван призор: мали јуноша бораше се с великим ђаволом, и савладавши га обори га на земљу и победи. – Но ђакон не могаде разумети ове речи. Тада му светитељ поново рече: Сада неки хришћански јуноша, по имену Троадије,[17] би изведен на суд пред мучитеља, и после многих тешких мука за Христа би убијен, и победоносно узлази на небо. Ја спочетка бејах узнемирен, јер сам се бојао да га муке не савладају и он се одрекне Христа. Но сада, видећи где он сконча подвиг мучеништва и узлази на небо, ја се радујем.
Слушајући то, ђакон се дивљаше томе што светитељ види изблиза оно што се на великој даљини збива. Затим он стаде молити свог богоносног учитеља да му дозволи ићи и својим очима погледати и дознати то што се десило и да му не забрани провести извесно време на месту где се одиграо тај чудесни догађај. А када га свети Григорије упозори на то да је опасно ићи међу убице, ђакон одговори са вером да је он и поред тога смело готов да иде уздајући се у помоћ његових молитава. „Повери ме Богу, – говораше он светитељу, – и никакав ме страх од непријатеља додирнути неће“.
И када свети Григорије својом молитвом низведе ђакону помоћ Божију као неког сапутника, ђакон са сигурношћу обави путовање не скривајући се ни од кога од оних које је сретао. Стигавши предвече у град, он онако уморан реши да се окупа у купатилу. Ho у том купатилу обитаваше неки демон, чија пагубна сила дејствоваше на оне који би се у току ноћне таме приближили тамо, и умртвљаваше многе. Због тога после заласка сунца нису одлазили у то купатило. Дошавши до купатила ђакон моли чувара да му отвори и да му дозволи да се окупа. Но чувар га увераваше да нико од оних који су се усудили купати се у то време није излазио неповређен. Напротив, демон је свима таквима нашкодио; а многи су запали и у неизлечиве болести. Међутим ђакон још упорније настојаваше на својој жељи, те му чувар напослетку даде кључ, али се сам уклони подалеко од купатила. Када се ђакон скину и уђе у купатило, демон употреби против њега разна застрашивања и привиђања, износећи му пред очи разне привиде у виду огња и дима, звериња и људи. Но ђакон, заштићујући себе крсним знаком и призивајући име Христа, прође прво одељење купатила без икакве повреде. А када уђе у унутрашњи део купатила, њега окружише још ужаснија привиђења. Међутим он истим оружјем разагна и та стварна и привидна страшила. Најзад, када он већ излажаше из купатила, демон покуша да га задржи силом закључавши врата. Но помоћу крсног знака врата бише отворена. Тада демон завапи к ђакону људским гласом, да не сматра својом ону силу.која га избави од погибије, јер њега сачува неповређеним глас онога који га повери заштити Божјој.
Спасивши се на тај начин, ђакон запањи службенике овог купатила, па им исприча све што му се у купатилу догоди. А од њих сазнаде за сјајне подвиге мученика, који су се збили у граду управо онако како о томе унапред исприча свети Чудотворац. И врати се ђакон к своме наставнику, оставивши за људе и свога и потоњих времена опште заштитно средство, које се састоји у томе да сваки преко свештеника повери себе Богу.
Када престаде гоњење, свети Григорије се врати на свој престо, и сабравши своју паству он стаде васпостављати нарушени поредак. Он пре свега заведе празновање спомена светих мученика, пострадалих за време бившег гоњења. И слава Христова шираше се а демонско многобоштво пропадаше ревновањем светог Григорија, који не престајаше трудити се у проповедању Еванђеља Христова све до саме кончине своје, учењем и чудотворењем приводећи к Богу житеље Неокесарије и њене околине, и приведе их к истинитој вери, и од жртава идолских очисти а бескрвном жртвом освети. Најзад, достигавши дубоку старост, он се приближи к блаженој кончини. Пред сам пак одлазак из овог живота он упита присутне: Колико још незнабожаца има у Неокесарији? – Одговорише му: Има само седамнаест незнабожаца, иначе сав град верује у Христа. – Светитељ рече: Хвала Богу! јер кад ја дођох у Неокесарију за епископа, толико хришћана затекох: свега седамнаест, иначе сав град беше демонски; сада пак, када одлазим к Богу, остаје онолико незнабожаца колико ја у почетку затекох хришћана, а сав град је Христов.
Рекавши то, он предаде душу своју у руке Богу.[18] Тако свети Григорије Чудотворац Неокесаријски богоугодно поживе и побожно сконча. Његовим светим молитвама нека Господ и нама подари добру кончину. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКОНА РАДОНЕЖСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Никон родио се у граду Јурјеву, недалеко од обитељи преподобног Сергија Радонежског. Родитељи његови беху побожни, и одмалена он би васпитан у закону Божјем. Још у детињству слушао је он о анђелском животу преподобног Сергија, који се са братијом подвизавао у манастиру близу града Радонежа.[19] Слава о подвизима преподобног Сергија ширила се надалеко, и изазивала умилење у души Никона, и срце му је горело од жеље да види овог светог мужа и да подражава његов живот. Скрушена срца и ронећи обилне сузе Никон пламено мољаше Господа Бога: „Боже и Господе, Царе вечни и милосрдни, удостој ме видети овог светог мужа и следовати му васцелим животом мојим, да се спасем и ја њега ради и будем достојан вечних Твојих блага, која си обећао онима који Те љубе“.
И ускоро Никон остави кућу својих родитеља и похита у обитељ преподобног Сергија. Стигавши у обитељ он паде к ногама преподобнога и усрдно га стаде молити да га постриже у монашки чин у светој обитељи својој. Видевши благоразумност и душевну чистоту дечакову, преподобни Сергије га одмах заволе свим срцем. Но, проводећи у њему духовним очима будући светилник Божанске светлости, он не остави Никона без пробања већ поступи с њим као што некада Јевтимије Велики поступи са Савом Освећеним,[20] када овај као младић дође к њему. Он не прими Саву у своју обитељ већ га одасла у далеки манастир к своме саиспоснику, преподобном Теоктисту. Тако и преподобни Сергије одасла дечака Никона к ученику своме Атанасију Висоцком, оснивачу Серпуховског манастира, мужу чувеном по врлинском животу и искусном у монашким подвизима.[21] – Иди без икаквог предомишљања, рече он дечаку, и ако је угодно Богу ти ћеш тамо примити монаштво.
Никон са смиреношћу прими овакво наређење од преподобнога. Горећи љубављу к Богу и к монашењу, он хитно крену к блаженом Атанасију. А кад стиже у његову обитељ, он смерно приђе к вратима келије преподобног Атанасија и тихо закуца на врата. Преподобни отшкрину прозорче и упита га: Шта хоћеш и кога тражиш? – Старац је волео молитвено тиховање и није често излазио из своје келије. Дечак, поклонивши му се до земље, одговори: Велики ава, блажени Сергије посла ме к теби, да ме ти обучеш у монашки чин. – А старац, не гледајући у њега, строго рече: Ти не можеш бити монах: монаштво је велика ствар; ти си млад, а правила стараца су сурова. – Дечак одговори: Оче, нису сви људи једнаки; ти само прими мене, а време ће показати могу ли ја подносити тегобе монашког живота. – Но старац продужи: Многи су долазили овамо, али почевши се лењити они нису могли издржати тегобе испосништва и уздржања и бежали су одавде. Ево и теби говорим: ти нећеш моћи пребивати овде; иди у друго место и предај се посту.
Слушајући ове речи дечак, пун Божанског огња у души. са сузама обећа старцу да ће трпељиво подносити сваку невољу. Старац, видећи обилне сузе дечакове и његову ватрену чежњу за монаштвом, уведе га у своју келију и обрати му се с поуком: Чедо, нека те не вређа оно што ти рекох; монашки подвиг је велика ствар: монаси се називају добровољни мученици, и мучење је њихово двоструко: многи мученици, пострадавши за кратко време, примише кончину; а монаси у току целог живота свог трпе страдања, и премда не добијају ране од мучитеља, ипак, вијани телом и ратујући са мисленим непријатељима, страдају до последњег даха. Зато, сине мој, ако хоћеш да служиш Господу, онда припреми душу своју, да би могао с трпљењем подносити сва искушења и страдања, причињавана од врагова.
Дечак на то припаде к ногама старцу и једва изговори: Смилуј се на мене! – Старац га подиже са земље и рече: Устани, чедо! Господ ће те упутити на пут заповести Својих. Све сам ти ово изговорио зато што сам ја човек грешан, мада сам и узео на себе руковођење дела Божијег. Сада ће жеља твоја бити испуњена. – Рекавши то, старац сатвори молитву и обуче Никона у монашки лик.
Преподобни Атанасије обучаваше младога монаха врлинама и поучаваше га да подноси сва страдања која воде к Богу, старајући се да душу његову испуни храброшћу и крепошћу и служећи му у свему као пример. А Никон, упражњавајући молитве под његовим руководством, напредоваше у врлинама, у подвизима поста, у недремљивом стражењу над собом; он чуваше чистоту, смиреност, кротост, и усрдно изучаваше Свето Писмо. Видећи такву марљивост код дечака – монаха, преподобни Атанасије се очински стараше о њему, и подстичући га на даље подвиге он припомагаше његово постепено монашко усавршавање.
Када Никон стиже у зрело доба, онда по жељи преподобног Атанасија и све братије би одликован свештеничким чином. као достојан да буде предстојатељ пред Богом. А сјајни Никон. удостојивши се двоструке благодати примањем свештеничког чина, стаде пројављивати још већу ревност за подвиге побожиости.
Након неког времена преподобни Никон се запали несавладљивом жељом да поново види великога старца и подвижника преподобног Сергија, да би добио од њега благослов и богомудро поучење. И он се пламеном молбом обрати преподобном Атанасију да га, пошто се помоли Богу за њега, отпусти с миром из обитељи. Преподобни Атанасије није задржавао Никона: и помоливши се за њега он га отпусти од себе.
Дошавши у лавру преподобног Сергија и угледавши богоноснога оца Никон с врелим сузама припаде к ногама његовим и мољаше од њега благослов. Преподобни га не само с радошћу прими као посетиоца него га и остави у својој обитељи.
После тога преподобни Сергије нареди Никону да са сваком марљивошћу служи братији у обитељи. И Никон свим срцем вршаше наложено му послушање, неуморно упражњавајући молитву и бдење. За такве подвиге и побожно живљење преподобни Сергије указа Никону нарочиту љубав и поверење: одреди га да пребива у истој келији са њим. Ту, у разговору са богомудрим наставником, преподобни Никон нађе себи највишу школу духовне философије, и у блиском примеру светитељевом – нов подстрек за подвиге у врлинама. У светитељевом пак прозорљивом руководству и силној молитви Никон налажаше силу за отклањање искушења, и окрепљење од немоћи, и рајску утеху у овој заједничкој молитви. Препуно љубављу срце преподобног Сергија беше за Никона отворени извор, из кога су се изливали на њега благодатна светлост и мир; Но и верно срце Никоново према преподобном Сергију беше потпуно отворено: он своме духовном оцу откриваше све своје помисли и намере, да никаква магла сумње или смућености не би помрачивала чистоту његове савести. И тако Никон, као дрво усађено крај нотока, примајући са вером учитељеве савете и поучења, показа у делима својим обилне плодове врлина.
Мудри наставник, преподобни Сергије, унутрашњим очима провидећи пресвету благодат која је имала засијати у Никону, намисли да Никона постави за настојатеља обитељи место себе. Зато он прво пренесе на Никона део својих брига о братији, поставивши га као првог после настојатеља. Ово ново елужење Никон обављаше са свом пажњом и будноћом, непрекидно се старајући о повереној му братији, и према свакоме се односећи с љубављу и очинском брижљивошћу. Нашавдш у Никону тако искусног руководиоца братије, блажени Сергије се радоваше духом. И најзад, на шест месеци пре свога престављења, он призва Никона и повери му пред свима, као искусном вођи, бригу о манастиру и о братији. Никон, иако није желео примити се тешке дужности руковођења васцелом лавром, ипак се не усуди непослушати свога наставника, већ се као послушни син са смиреношћу покори његовом наређењу.
Ускоро затим преподобни Сергије отиде ка Господу“.[22] Велика туга испуни срце вернога ученика. Цвилећи и проливајући силне сузе, он се обраћаше светом учитељу свом као живом, говорећи: Ти оде, преподобни оче, сва надо моја! У коме ћу наћи ја, после Бога, прибежиште, и где ћу наћи утеху? – И припавши к светитељевом одру и грлећи његове чесне мошти, он радије жељаше да буде сахрањен заједно са учитељем својим него да се растане са њим.
Са великим плачем и ридањем сахранивши свето тело свога учитеља, преподобни Никон прими после њега старешинство над лавром. Он одлучи да тачно испуњује све што је завео и заповедио велики оснивач обитељи преподобни Сергије; и радећи са братијом, као настојатељ обитељи, он се брињаше и стараше о сваком. Оне који напредоваху у служењу Господу он подстицаше да не ослабљују своје подвиге; небрижљиве пак и лењиве он са тугом поучаваше да не заборављају да су се одрекли света, и бринући се о свом спасењу не треба да се подају световним бригама, да не би изгубили вечну награду. Он имађаше обичај да обилази сва места обитељи где рађаху монаси, подстичући их и саветујући их да с трпљењем подносе труд; при томе он сам беше пример братији узимајући удела у општим пословима. Својом кротошћу, својим очинским старањем о братији, мудрошћу у управљању и саветима, преподобни Никон не само стече поштовање и љубав братије, него се слава о њему разнесе надалеко, и име Никона као „освећење неко“ слављаше се свуда, по градовима и селима. К њему одлажаху многи побожни и угледни људи ради душекорисних поука; и он их све примаше с очинским благорасположењем, јављајући се као велики духовни лекар.
Међутим преподобни Никон, који изнад свега љубљаше испосничко тиховање и молитву у осами, не даваше се завести овом славом људском коју осећаше као огроман терет. Уверен да онај који жели творити вољу Божију мора пре свега презирати и ненавидети све саблазни света, преподобни Никон се стаде повлачити са управе над својом паством, и најзад се затвори у усамљеничку келију. Братија силно туговаху због тога, и не желећи да их он напусти и остави без свога руководства, са сузама га мољаху да их не оставља као овце без пастира. Али он остаде непоколебљив у својој одлуци, молећи братију да му не парају срце својим молбама. Видећи такву непоколебљивост код преподобнога, братија га престаде задржавати знајући да се он уклања испод јарма старешинства не ради телесног одмора већ зато што жуди за вишим подвизима и богочежњивим молитвеним тиховањем усамљеничким. He могући остати без старешине, братија изабраше једнога између ученика преподобнога Никона, по имену Саву, мужа који је блистао врлинама, и са благословом блаженога Никона поставише за игумана над собом.[23]
Шест година живљаше блажени Никон у усамљеничком молитвеном тиховању, док паством управљаше преподобни Сава, пасући је с ревношћу, притом помаган молитвама блаженога Сергија. Ho no истеку шест година и преподобни Сава остави старешинство. Тада братија оде к преподобном Никону и са сузама га мољаху и салетаху да их поново прими под своје руководство. Видећи да је преподобни и сада намеран да се не прими старешинства и власти, говораху му: He доликује. теби, оче, да иштеш користи себи једноме; побрини се и о спасењу ближњих. – Ова неодступна молба монаха и њихова љубав натераше преподобнога да се растане са омиљеном усамљеношћу и он испуни жељу братије, али под условом: да му сваког дана допусте да извесно време проведе у усамљеничким подвизима и молитви.
Тихо и богоугодно тецијаше живот у светој обитељи. Блажени Никон неуморно пребиваше у молитвеном бдењу, поучавајући се у речи Божјој и светоотачким књигама. Но почеше се проносити гласови о најезди на земљу Руску дивљих хорда свирепога Едигеја.[24] Приближавање татарских хорда приводило је у ужас и трепет сву земљу Руску. Преподобни Никон, пламено се молећи за избављање од злог непријатеља, призиваше у молитвама великога оснивача ове обитељи – преподобног Сергија: да он простре своју молитву пред престолом Владара свих Христа, да свету обитељ не преда у руке нечестивих агарјана на опустошење. И гле, једном ноћу преподобни Никон седе да се одмори после молитвених трудова, и беше у полудремежу или лаком сну. Одједном види он где уђоше к њему у келију светитељи: Петар и Алексије, у пратњи преподобног Сергија, који обративши се њему рече: Тако је по вољи Господу, да се догоди ова најезда иноплеменика и захвати ово место. Али ти, чедо, не тугуј, буди храбар, и нека јача срце твоје: искушење ће бити краткотрајно и манастир неће запустети него ће се још више проширити. – Затим, давши Никону благослов и мир, светитељи постадоше невидљиви. Никон, дошавши к себи, брзо устаде и приђе к вратима своје келије, но нађе их закључана. Он их откључа и изиђе, и угледа светитеље како се удаљавају од келије ка цркви. Тада њему би јасно да је ово не сан него истинско виђење.
С покорношћу вољи Божјој преподобни Никон очекиваше испуњење предсказања. Ускоро варвари, поплавивши својим хордама земљу Руску, стигоше и до обитељи преподобнога Сергија и све у њој порушише и спалише. Преподобни Никон и братија, упозорени обавештењем с неба, благовремено се удаљише из обитељи поневши са собом неке светиње и келијске ствари. Тако бише сачуване неке књиге и утвари преподобнога Сергија, и досада стоје читаве.
Када мину опасност, преподобни Никон и братија се вратише на згариште свете обитељи. Манастир је био спаљен до темеља и свето место оскврнављено од неверних. Али преподобни се не подаде тузи и чамотињи и не попусти у подвизима. Као што храбар војник при првом поразу од непријатеља не бежи, него јуначки прибира снаге и односи победу, тако и преподобни поче са спокојном истрајношћу радити на изграђивању манастира. Као добри пастир он најпре сабра расејану братију и зидаше с њима манастирске зграде. Није требало ни пуне три године a манастирске зграде, неопходне за монашко општежиће, бише сазидане; за заједничке пак молитве првобитно су се сабирали, вероватно, у трпезарији. У то исто време преподобни Никон жури са подизањем дрвенога храма, у име Животворне Тројице, који и би освећен 1411. године 25. септембра, у дан престављења светог Сергија.
Када се глас о повратку преподобног Никона и о обновљењу манастира разнесе по околним местима, к њему се одасвуд стадоше стицати мноштва монаха и мирјана. Преподобни их све примаше с очинским расположењем, и као добри пастир о свакоме се посебно брињаше, свакоме даваше корисне поуке, просвећујући им душу и предлажући им правила за изграђивање свога живота. Манастир пак препорођаваше се на своме згаришту и шираше се све више и више. Завршни грађевински подвиг ревносног игумана Никона беше то што подиже камену цркву у име Животворне Тројице над гробом свога учитеља, светога Сергија.
У самом почетку радова, при копању темеља за цркву, догоди се обретење и прослављење нетљених моштију преподобног Сергија.[25] Ово откриће моштију великога учитеља преподобни Никон прими као радосни венац и драгоцену награду за свој труд и трпљење. При оцштем ликовању, свете мошти преподобнога бише положене у нови кивот и привремено постављеие у дрвеној цркви[26] док им не буде спремљено место у каменој цркви.[27] Као место покоја за мошти великога Сергија, нова црква се градила и украшавала са побожном љубављу и свесрдним молитвама. За зидање ове цркве преподобни Никон сабра мудре неимаре и искусне каменаре, који с помоћу Божијом, брзо обавише посао. Нова црква би освећена, и при њеном освећењу бише пренете и смештене у њој свете мошти преподобнога Сергија. Као дело светитеља и почивалиште преподобног Сергија, ова прекрасна црква траје кроз векове, освећујући и сада све који се у њој моле, и руке нечестивих непријатеља нису је се дотицале.[28]
Блажени Никон се стараше и о унутрашњем украшењу цркве и малању икона по зидовима. У том циљу он призва два монаха-испосника, чувена по врлинском животу: Данила и Андреја,[29] искусне иконописце. Њиховим трудом и под њиховим руководством, црква би дивотно украшена иконописом. Када украшавање цркве малањем икона би завршено, преподобни Никон с великом радошћу узнесе благодарност Богу; и говораше: Благодарим Ти, Господе, и славим пресвето име Твоје што ниси презрео молбе моје, него си мене недостојна удостојио да све ово видим очима својим.
У ово време блажени Никон већ беше зашао у дубоку старост, али га ревност и бодрост духа не напуштаху, и немоћ телесна не ослабљиваше строгост његових подвига. Достигавши савршенство у подвизима, он поседоваше све врсте онога богатства којим се човек богати у Бога. Он као да гораше незадрживом тежњом к животу по Богу: храна му беше уздржање, богатство – сиромаштво; његово старачко тело беше покривено само једном власеницом.
Најзад се преподобни Никон већ приближи својој кончини. Делимично старост, а исто тако велики испоснички подвизи и многе дуге болести изнурише његово тело, и он изнеможе у својој снази. Унапред сазнавши за свој блиски одлазак ка Господу, Никон наложи да му призову братију. И кад братија окружише његов одар, стојећи са сузама, преподобни се приподиже и упути им последње поучење. Он им остави завештање: да држе установљени у манастиру поредак молитава дневних и ноћних; да не излазе често из манастира; да имају трпљење у искушењима; да слушају старешине у манастиру; да мрзе беспосличење – гнездо порока, а да воле трудољубље, сједињујући га с певањем свештених псалама; да с радошћу негују молитвено тиховање, јер је оно мајка свих врлина и води савршенству. Спајајући са тим поуку о човекољубљу, он завешта братији: „Ако је могуће, никога не пуштајте од себе празних руку, да не бисмо неприметно показали презир према самоме Христу који вам се јавио у обличју просјака. Стражите и непрестано се молите, да би Господ и вас сачувао неповређене од врага, и ви сачували завет целомудрија и послушности, сагласно са мојим саветима“.
Завршивши своје поуке братији: да држе сва завештана им правила, преподобни Никон умуче. И гле у виђењу, још до разлучења душе од тела, њему би показано место будућег упокојења заједно са преподобним Сергијем. He откривајући то јасно братији, по смирености својој, блажени Никон на самом издисају неочекивано рече: „Однесите ме у ону светлу палату која ми је спремљена молитвама оца мога; не желим више овде остати“.
Рекавши то, преподобни се причести Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове. После тога, упозоравајући братију на приближавање кончине своје, он рече: „Ето, браћо, ја се разрешавам од телесног савеза и одлазим ка Христу“. – Онда даде братији последњи благослов. И обраћајући се самоме себи рече: „Изиђи, душо моја, тамо где ти је припремљено пребивати; греди с радошћу: Христос те зове“. И осенивши себе крсним знаком, блажени отац наш с молитвом предаде Господу своју чесну и трудољубиву душу. To би 17. новембра 1428. године.
Преподобни отац наш Никон проведе као настојатељ тридесет шест година, не нарушавајући ни у чему монашки подвиг, богоугодно пасући поверену му Христом паству и научивши је највишим подвизима врлина. Братија много туговаху и сузе проливаху због растанка са својим оцем и учитељем. Испративши га са певањем псалама и надгробним песмопјенијима, братија с почастима, као што и приличи уваженоме оцу, предадоше чесно тело његово земљи, положивши га близу кивота преподобнога Сергија, где се и досада врши спомен над њима у славу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.
За своје велике подвиге и свети живот преподобни Никон би удостојен од Господа за живота дара провиђања, а после смрти дара чудотворења. Од многих чудееа преподобнога споменућемо овде неколико.
Једном преподобни Никон беше намеран да неког од својих монаха, по имену Акакија, пошаље у једно село које је припадало обитељи светог Сергија. He желећи да то послуша, Акакије рече: Ја се нисам за то одрекао света, да обилазим градове и села. – Преподобни дуго мољаше Акакија, али он нипошто не хте да изврши наређење свога игумана. Тада преподобни предсказа: Пази, Акакије, да ти се не деси да и против своје воље мораш боравити тамо, и тада ћеш добити казну за своју непослушност.
Ускоро после тога преподобни Никон се престави ка Toeno ду. Акакије пак беше предао забораву све што му предсказа свети отац, и отиде у оно село куда га је слао преподобни Никон. И гле, њега тамо изненада постиже Божји суд, предсказан светитељем: он мрдну памећу, те га братија вратише натраг у манастир. Ту му се јави свети Никон, и држећи у рукама жезал прекорно му рече: „Акакије! зар си се ти зато одрекао света, да обилазиш градове и села?“ – Тада Акакија спопаде велики страх, и он стаде бесно викати. У таком тешком стању он се налажаше неколико дана, боравећи крај кивота преподобних: Сергија и Никона, и с плачем се молећи да му се отпусти грех. Братија се такође усрдно мољаше за њега. И тада, по благодати Христовој и на молитве светих, Акакије доби отпуштење свога греха и исцели се. О свему томе он сам са сузама казиваше онима који су га питали.
За време свог живота на земљи преподобни оци Сергије и Никон беху веома блиски један другоме. Та међусобна блискост их не оставља ни у вечном животу, јер љубав светих, као љубав Божанствена, не подлежи закону времена. Оба се они много пута заједно јављаху и заједнички чудотвораху.
Један житељ Москве, по имену Симеон, који се беше родио по предсказању светитељевом, разболе се тако страшно, да није могао ни покренути се, ни заспати, ни храну примати. Просто, он на постељи својој лежаше као мртвац. Мучећи се тако, он једном ноћу стаде призивати к себи у помоћ светога Сергија: „Помози ми, преподобни Сергије! избави ме од ове болести! још за живота свог на земљи ти си био тако милостив према мојим родитељима и предсказао си им моје рођење; не заборави мене који се мучим у овако тешкој болести!“ – И гле, одједаред пред њега стадоше два старца: један од њих бејаше Никон. Болесник га одмах познаде, јер је овог светитеља лично знао још за његова живота на земљи. Тада болеснику би јасно, да је други од јавивших се светитеља сам преподобни Сергије. Дивни старац прекрсти болесника, после чега наложи Никону да узме икону која се налазила крај. постеље. А ту икону некада беше поклонио Симеону сам преподобни Никон. Затим се болеснику учини, да му се сва кожа одвоји од тела. После тога светитељи постадоше невидљиви. И у том тренутку Симеон осети да је потпуно оздравио: подиже се на својој постељи, и већ га нико више није придржавао. Тада он разумеде да му је не кожа спала, него да га је болест напустила. Радост његова беше велика: уставши он поче ватрено благодарити светог Сергија и преподобног Никона за своје неочекивано и тако дивно исцељење.
Нарочито многа чуда учинише преподобни Сергије и Никон у време опсаде Тројицког манастира од стране Пољака под предводништвом Лисовског и Сапјеге, када света обитељ доживе од непријатеља мноштво беда. Свети Никон и преподобни Сергије су се често пута заједно јављали не само опсађенима, бодрећи их и крепећи их надом на помоћ Божију, него и непријатељима који су опсађивали лавру, застрашујући их и претећи им гњевом Божјим.[30] Многи од опсађених, и њихови војеначалници, виђали су како по манастирским бедемима ходају два Лучезарна старца, подобна Сергију и Никону: један кади бедеме кадионицом а други их кропи светом водом.
Једном када се за време те опсаде манастира међу опсађенима појавише од глади и других разних оскудица болести, свети Никон се јави у сну црквењаку Иринарху и рече му: „Кажи свима болеснима да ће ове ноћи пасти снег, и нека сви који желе да се исцеле од болести, трљају себе тим снегом“. – Иринарх се с трепетом пробуди и ујутру исприча својој околини оно што му каза чудотворац Никон. И стварно, ноћу паде снег, и који се год са вером натрљао тим снегом постајао је здрав.
Ево и случаја из недавних времена, 1846. године. У манастирској болници се жестоко паћаше од нервне грознице расофорни послушник Гаврило; неколико дана он беше у несвестици, те су мислили да неће преболети. Ноћу уочи празника преподобног Никона види он да се душа његова као раздваја од, тела и јури у некакав бездан. Мислено стаде он молити преподобне оце Сергија и Никона да га врате у живот, еда би се покајањем припремио за вечност. А лежаше он наочиглед других без свести и покрета. Одједанпут види он као да се врата отворише: улазе два светлоносна мужа – старци, један са жезлом. – у њему он препознаде преподобног Сергија, а у другом – преподобног Никона. Преподобни Сергије, указујући жезлом преподобном Никону на болесника, говори: „Помози!“ – Преподобни Никон приђе, и самим приближењем испуни болесника снагом и радошћу. Болесник се придиже, прекрсти се, а преподобни оци постадоше невидљиви. Гаврило дође к свести; болест нестаде, остаде само малаксалост.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛАЗАРА ИКОНОПИСЦА
 
ПРЕПОДОБНИ Лазар живљаше у Цариграду, и од ране младости постаде монах и посвети се монашким подвизима. Измлада вођаше он суров живот пребивајући у посту и молитви. Но првенствено се он бављаше делима милосрђа, хранећи гладне и одевајући наге. За свој подвижнички и побожни живот преподобни би удостојен свештеничког чина. To би за царовања византијског цара Теофила.[31] Под Теофилом преподобни Лазар претрпе и муке за своју ревност у иконопоштовању. Посветивши себе служењу Богу, Лазар изучи иконописну уметност и ревносно се бављаше малањем чесних икона у славу Бога, Пречисте Матере Његове и Светитеља Његових. Цар пак Теофил бејаше иконоборац; све поштоваоце светих икона он подвргаваше гоњењима, а иконописце примораваше да пљују на иконе и да их ногама газе. Преподобни Лазар, као иконописац, би ухваћен и подвргнут испитивању v вери. Но узалуд се стараху да га приволе на иконоборачко зловерје, прибегавајући час ласкавим обећањима час претњама. Лазар остаде непоколебљив. Затим га стадоше немилосрдно тући, па га онда вргоше у тамницу. Али и у тамници свети муж настави радити иконе. Тада безакони мучитељ нареди пржити светитељу прсте усијаним гвозденим плочицама, да би га на тај начин потпуно онеспособио за малање икона. При томе преподобном су Лазару претили и смрћу. И живот његов само с муком би спасен заузимањем благочестиве царице Теодоре.[32] Пуштен на слободу, преподобни Лазар нађе уточиште у цркви светог Јована Крститеља, и тамо намала икону која брзо стече славу чудотворне. А када Теофил сконча, преподобни се стаде неометано бавити малањем светих икона. При томе светитељ ни најмање не памћаше зло, него се чак и мољаше за свога мучитеља.
За царовања Михаила III,[33] сина Теофилова и Теодорина, он беше члан изасланства, упућеног римскоме папи Бенедикту III[34] по питањима иконопоштовања. Ишао у Рим по други пут истим поводом и при повратку из Рима он сконча. Чесни остаци његови бише пренесени у Цариград, и погребени у цркви светога Евандра.[35]
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ЗАХАРИЈЕ кожара и ЈОВАНА
 
ЧОВЕК неки чувен и богат у свету, no имену Јован, презревши све сласти овога света, вођаше живот смирен и монашки, бављаше се божанским делима, труђаше се да угоди једино Богу, пребиваше стално у молитви и мољењу, и непрестано се сезаше за све већим и већим подвизима. А сврх свега тога његов најнеопходнији посао беше: по сву ноћ бдети у храмовима Господњим. Тако једне ноћи он у Цариграду оде великој цркви Свете Софије; али нашавши врата цркве затворена, он седе на једну оближњу клупу уморан, и седећи читаше тихим гласом своје молитве. И гле, угледа он светлост која иђаше ка храму; и напрегнувши очи он виде једног смерног човека који слеђаше тој светлости. Обрадован тим призором, Јован се сакри, желећи да што боље види шта ће радити тај човек. А када појављени човек стиже пред затворена врата храма Свете Софије, клече на праг, и дуго се мољаше; па онда пружи руку и прекрсти врата, и – о, чуда! – врата се тог тренутка сама отворише, и са светлошћу уђе и тај чудесни човек. Ушавши он клече пред икону Пресвете Богородице. Потом устаде, и отворивши друга врата уђе у паперту к дивним сребрним вратима, и тамо се мољаше Дуго. Затим та дивна врата отвори крсним знаком, и тако уђе у храм сав блистајући светлошћу – tpwTOEtS’ns oXos cov. Дошавши до средине храма он подиже руке к небу и мољаше се Богу. А када заврши молитву он се врати натраг у притвор храма; и чим изађе из цркве, врата се деловањем силе Божје сама затворише.
Блажени муж Јован стајаше и пажљиво мотраше куда ће кренути тај божанствени човек. И пошто он крену истим путем, Јован пође за њим да види где се скрива тако скупоцени бисер Божји. Сврнувши мало с пута ка степеницама светог мученика Јулијана, тај Божји човек приђе једној врло малој кућици, куцну руком у врата и тихим гласом рече: „Марија!“ – Жена му отвори врата, и он уђе. Тада и светлост која чудесног мужа тог обасјаваше путем, нестаде. Жена пак његова упали од кандила лампу и принесе је своме мужу. А он нити прилеже на постељу нити на који други начин даде одмора телу свом, него одмах седе за посао, јер беше кожар и шијаше коже. Тада блажени Јован, који га је пратио, без устручавања уђе у кућу тог слуге Божјег, припаде к ногама његовим, и заливајући их сузама мољаше га говорећи: He сакриј од мене ко си и какво је узвишено живљење твоје, те чиниш изванредна чудеса која својим очима видех. – А смиреноумни богоугодник рече: Опрости, старче, Господа ради; ја сам грешан човек, и немам никакво добро дело. Ко сам ја простак? или откуда ја простак изучих узвишени начин живљења, о коме ти говориш. Ја сам само сиромашни занатлија најбезначајнијег заната. Преварио си се, човече, преварио; ти си видео привиђење а ке стварност.
Тада старац сузама додаде сузе и не престајаше заклињати Богом смерног кожара да му открије своју преславну врлину. И говораше: Када не би било дело Промисла Божјег да се обелодани твоје живљење, сигурно не би ја најмањи био удостојен видети такве тајне. – Тада чудесни човек онај, притешњен заклетвама, устаде, начини метаније старцу, па му поче говорити овако: Знај добро, брате мој, ја никакав подвиг не учиних на земљи; напротив, ваљам се у гресима и прљам, и главна ми је брига старење о телу. Но Бог по доброти Својој даде ми у ум страх од пакла. Откако узех ову жену коју видиш, не оскврнависмо чистоту тела, него се нас двоје договорисмо и чувамо девственост; и то кријемо говорећи да је моја жена нероткиња. И ми, из љубави према Господу, а уз помоћ Његову, до данас чувамо чистоту душе и тела. А због тешке заклетве којом си ме заклео додаћу и ово: сав наш иметак не износи више од три и по сребрника; тиме купујем кожу и радим свој занат: правим обућу; и што тиме зарадим, то делим на два подједнака дела: и први главнији део посвећујем Христу дајући га Христовој браћи – сиромасима, а други део трошим на наше потребе. И тако увек живећи имам стално пред очима Страшног Судију који ће доћи, и сећам се испитивања коме ће ме подвргнути ђаволи на митарствима.
Чувши ово казивање Јован би запањен чистим и блаженим животом блаженог Захарије (јер се тако зваше овај богоугодник), и веома га похвали. Онда целиваше један другог, и до земље се поклонише један другоме, па свештени Јован оде из куће блаженог Захарије радостан и весео, славећи и хвалећи Бога за велика чудеса која виде. А блажени Захарија, истински смирен, да би избегао варљиву славу људску, остави своју кућу и отиде, нико није знао куда.
Блажени Захарија и дивни Јован обојица стекоше херувимски ум бдењем – κερονβικον νουν εσκον εξ αγρυπνιας.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ГОБРОНА (МИХАИЛА)
и осталих с њим 133 војника
 
СBETИ мученик Гоброн (Михаило) и с њим сто тридесет три војника пострадаше за Христа у Кахетији од арапског емира Абдул-Касима. Зато што не хтедоше примити муслиманску веру, сви ови свети мученици бише посечени мачем.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕНАДИЈА,
патријарха Цариградског
 
БИО презвитер Цариградске цркве чувен по побожности када је, после смрти патријарха Анатолија, позван да прими патријарашки престо (458.). Строго се држао отачких предања, био је образац апостолског пастира. Показао се веома строг против оних који су хтели да за новац добију црквене чинове. Чувши да многи архијереји узимају новац од оних које рукополажу, сазва сабор епископа на коме би састављено познато писмо свима упућено, у коме се строго осуђује овај зли обичај. По Неофиту Затворнику, крај његовог земаљског живота био дирљиво тужан. He желећи да умре у граду у коме је царовао јеретик, поднесе оставку на престо, и искраде се ноћу из града у оделу сиромаха заједно са верним монахом Нилом и крену се за Јерусалим. Пошто се поклони светим местима, отпутова на Кипар и попе ce на гору, тражећи место где се подвизавао велики подвижник Иларион. Монаха Нила остави у Пафу. Пошто му место беше непознато, изгуби пут и залута. У томе га затече ноћ и лутајући по.цичи зими стиже до места званог Кисопетра (предграђе Пафа), где следећег јутра би нађен мртав пред кућом једне удовице. Непознати монах је лежао мртав на путу. Кад се од његових моштију деси неко чудо, многи се окупише око његовог светог тела; дође и монах Нил и откри да је то патријарх Генадије. Епископ Пафа са свештенством и народом чесно сахрани тело патријарха на истом месту. Касније ту би подигнут и храм у његову част.[36]
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАКСИМА,
патријарха Цариградског
 
ПРЕТПОСТАВЉА се да је овај Свети Максим, звани и Максимијан, био онај светитељ који је управљао Цариградском црквом од 431-434. године. Он је дошао из Рима у Цариград, због врлинског живота и учености рукоположи га патријарх Цариградски Сисиније за презвитера, а после расчињења Несторија биизабран за патријарха. Добро чувајући стадо Христово, штитио га је од саблазни и мирно се упокојио.[37]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
JУCTИHA
 
ПРЕПОДОБНИ Јустин – чудо међу испосницима; његово испосничко око беше недремљиво у бдењу.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ДЕРМОКАИТА
 
ОВОГ преподобног не на наводе сви Синаксари. Каже се за њега да се подвизавао на Олимпу Витинијском. Познати по светости живота Јован монах Дермокаит живео је за време цара Романа Лекапина (919-944). Њему цар Роман, после свога пада, посла запечаћено писмо, мучен грижом савести, у коме му исповеда своје грехе.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛОНГИНА
 
ПРЕПОДОБНИ Лонгин – велики испосник; подвизавао се у Египту; скончао у четвртом веку.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕНАДИЈА ВАТОПЕДСКОГ
 
МОНАХ у манастиру Ватопеду; подвизавао се на дужиости дохијара = економа. При њему се на чудесан начин напунило зејтином испражњено буре. To чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде. Упокојио се у миру.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Неокесарија – данашњи Никсар, знаменита по лепоти престоница Понта Полемонијака, на северу Мале Азије, на реци Ликуси. У њој одржан важан црквени сабор 315. године.
  2. Под јелинском мудрошћу овде се разуме незнабожачка наука, незнабожачко образовање. Отац светог Григорија, као незнабожац, васпитавао сина у незнабоштву. Отац га је спремао за адвоката, и зато је Григорије (у свету: Теодор) добро изучио законе и језик закона – латински, и био решио да путује у Рим, да би се тамо боље упознао са римским правом.Међутим промисао Божји другачије уреди његов живот: он је заједно са братом био дужан да своју сестру отпрати у Кесарију; одатле он отпутова у Берит ради изучавања правних наука, а одатле отиде у ондашње славно и чувено средиште науке и образованости – Александрију.
  3. Александрија – знаменита престоница Египта; у то време слављена због процвата свеколике образованости онога доба, нарочито због працвата философије и медицине. Упоредо са незнабожачком образованошђу цветала је и богословска образованост хришћанска. Чувена Александријска школа, у којој су радили најзнаменитији учењаци онога доба, привлачила је у своје учионице >масу слушалаца не само из хришћана већ и из незнабожаца.
  4. Ориген – најзнаменитији хришћански учитељ Александријске Цркве (+ 254 године).
  5. Амасија – силно утврђен важни град, у северном делу Мале Азије, на обали Црнога Мора.
  6. По сведочанству истог светог Григорија Ниског, свети Григорије Чудотворац прими највишу црквено-јерархијску власт пошто се на њему извршише ове прописане свештенорадње.
  7. Служба светом Григорију Чудотворцу, Канон, песма 5, тропар 2.
  8. Неправилно учили о Светој Тројици. Савелије учио: Бог је једно Лице: као Отац Он је на небу, као Син – на земљи, као Дух Свети – у тварима. To су само познати облици у којима се Бог јавља људима: у Старом Завету, као Законодавац, Бог се јавља у својству Оца; у Новом Завету, као Спаситељ, јавља се у својству Сина, и продужује јављати се у својству освећујућег Духа. – Павле Самосатски, епископ Антиохијски, учио: Син и Свети Дух налазе се у Богу Оцу као што се разум и дух налазе у човеку. Христос је прост човек, испуњен Светога Духа и мудрости Божанске. – Са тих разлога Павле забранио да се у цркви Антиохијској певају стихире у којима се Христос велича као Бог, и да се крштава у име Његово.
  9. δουλον: слугинско, потчињено, подвлашћено.
  10. Свети Григорије Ниски, испричавши о чудесном пореклу овог Символа вере, додаје: ..Ако ко хоће да се увери у то, нека се обрати цркви у којој је свети Григорије проповедао и у којој се и сада чува оригинал, написан руком блаженога“. Блажена Макрина, баба свете браће: Василија Великог и Григорија Ниског, која је лично слушала самог Чудотворца, донела је његов Символ у Кападокију и по њему учила унуке. Руфин га је унео у свој превод Црквене историје Јевсевија Кесаријског. Пети Васељенски сабор га је одобрио, 553. године. – Уопште, Символ вере светог Григорија Чудотворца представља један од најдрагоценијих бисера древнога Предања: кратко, но божански мудро и језгровито излаже најглавнији догмат хришћанске вере, догмат о Светој Тројици.
  11. „После овог чуда, – вели свети Григорије Ниски, – овај човек одмах поверова речи Григоријевој, остави род, кућу, жену, децу, пријатеље, жречевство, имање; уместо свих припадајућих му блага он изабра дружбу са овим великим мужем, учешће у његовим трудовима и у божанственој философији и учењу“.
  12. Мноштво чудеса, чињених светим Григоријем Неокесаријским, убрзо му донесе назив Чудотворца и другог Мојсија, као што о томе сведочи свети Григорије Ниски у својој Речи о животу светог Григорија Чудотворца.
  13. Ликос – на грчком значи вук – река у Понту на северу Мале Азије; извире у Јерменским горама; назив добила због своје брзине, неукротивости и штеточинства.
  14. Комана (или Комани) Понтијска, на северу Мале Азије, на реци Ирис; у старини знаменит богат град, данас рушевине – Гјуменек.
  15. Спомен његов празнује се 12. августа.
  16. Декије – цар Римски, опаки гонитељ хришћана, царовао од 249- 251. године.
  17. Спомен светог мученика Троадија празнује се 2. марта.
  18. Свети Григорије упокојио се око 270. године. Године пак 264. он је заједно са својим братом Атинодором, епископом Понта, учествовао на сабору Антиохијском, против Павла Самосатског. – Мошти светог Григорија Чудотворца првобитно су се налазиле у Неокесаријском храму који је он подигао. Године 1587. глава светитељева је пренета у Улисипону (Лисабан).
  19. Ha месту старог Радонежа сада се налази село Городиште, на 13 километара од Тројице – Сергијеве Лавре, у правцу Москве.
  20. Спомен светог Јевтимија Великог празнује се 20. јануара, а светог Саве Освећеног 5. децембра.
  21. Преподобни Атанасије Висоцки, стројитељ Серпуховског-Висоцког манастира, бејаше један од најомиљенијих ученика преп. Сергија Спомен његов празнује се 12. септембра.
  22. Свети Сергије се упокоји 25. септембра 1392 године; тог дана Црква празнује његов спомен.
  23. Реч је о преподобном Сави Звенигородском или Сторожевском. Спомен се његов празнује 3. децембра.
  24. Најезда Едигеја била је крајем 1408. године.
  25. Обретење моштију преподобнога Сергија догоди се након 30 година по његовом престављењу: 5. јула 1422. године; у спомен чега и би установљено празновање тога дана.
  26. Дрвена црква, која је стајала над моштима преподобног Сергија, била је пренесена на ново место (где је сад црква Силаска Светога Духа), и у њој положене свете мошти док се зидала камена црква.
  27. Та камена црква у име Свете Тројице, подигнута преподобним Никоном и јесте ова која и данас постоји.
  28. Преподобни Никон, почевши градити цркву 1422. или 1423. године, он ју је дотеривао скоро све до саме кончине своје.
  29. Данил Черниј и Андреј Рубљев – монаси Московског Андрониковог манастира – беху знаменити иконописци онога времена. Њихове иконе, и данас су веома познате и високо цењене.
  30. Опсада Тројицког манастира од стране Пољака, под вођством Лисовског и Сапјеге, почела је 23. септембра 1608. године, а завршила се 12 јануара 1610.
  31. Цар Теофил царовао од 829-842. године.
  32. Царица Теодора, позната у историји својим заслугама као велика ревнитељка Православља. Када она после смрти свога мужа цара Теофила, а за малолетности свога сина Михаила, постаде управитељица царевине, она васпостави поштовање светих икона. V престоници су нарочито свечано биле постављене свете иконе на својим местима за молитвено поклоњење у прву недељу Великог поста. Зато је тај дан назван „славље Православља“ и „Недеља Православља“. Спомен св. Теодоре 11. фебруара.
  33. Цар Михаил III царовао од 842-867. године.
  34. Папа Бенедикт од 856-858. године.
  35. Године 1200. мошти преподобног Лазара видео је у Цариграду руски хаџија Антоније, потоњи архиепископ Новгородски.
  36. По приповедању Неофита Затворника, Генадије патријарховао тринаест година и два месеца (458-471). Исти додаје да је то било за време цара Анастасија Дикора јеретика (491-518), али пошто је овај дошао на власт двадесет година после Генадија, то доводи под знак питања ово Неофитово датирање.
  37. Патријарх Максим се помиње и 20. новембра. Изгледа да се овде ради о истој личности са оним који се спомиње 21. априла (19. априла) под именом Максима (Максимијана).

3 коментар(а)

  1. Слава Богу

  2. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

  3. Хвала за данашнја житија светих.Благодарим Господу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *