NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. NOVEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
STEFANA NOVOG, ISPOVEDNIKA
 
PRESTONICA vizantijskog carstva Carigrad je rodno mesto svetog prepodobnomučenika Stefana. Roditelji behu pobožni i siromaholjubivi. Imajući dve kćeri oni tugovahu što nemaju sina, jer su želeli da im naslednik bude muško čedo. Oni se usrdno moljahu Bogu i mnoge milostinje činjahu, da im Gospod ispuni tu želju. Naročito majka prepodobnog Stefana Ana, u tome slična majci svetog proroka Samuila revnosno izlivaše srce svoje u suznim molitvama k Bogu, proseći Gospoda da joj podari muško čedo. Jednoga petka, stojeći u crkvi Vlaherni[1] na molitvi, ona upre oči svoje u ikonu Prečiste Vladičice, i kroz plač joj kao živoj govoraše i moljaše je da joj daruje sina; i pri tome joj obećavaše da će ona, bude li udostojena takog dara, prineti dete na dar Jedinorodnom Sinu i Logosu Božjem, od Prečiste ovaploćenom. Dugo se tako moleći i mnoge suze lijući, ona za. drema malo, i u tom snu ugleda Vladičicu našu, Presvetu Bogorodicu, koja je blistala neiskazanom lepotom i govorila joj: Idi s mirom, ženo, eto imaš sina u utrobi, po molbi svojoj.
– Rekavši to, Vladičica postade nevidljiva. A ona, prenuvši se kao od strahote, ispuni se velike radosti, i vrativši se doma ona posle izvesnog vremena stvarno oseti da je začela u utrobi svojoj.
U to vreme, za carovanja blagočestivog cara grčkog Anastasija II,[2] bi izabran i uzveden na patrijaršijski presto sveti German.[3] Na dan ustoličenja novoga patrijarha gomile naroda sticahu se u crkvu Svete Sofije želeći da vide novoizabranog patrijarha. Pohita sa svojim mužem i Ana, već bremenita. I kada stajaše u crkvi, desi se da patrijarh prođe pored nje, i ona kliknu k njemu: Blagoslovi, oče, začeto u utrobi mojoj! – Patrijarh, pogledavši na nju i unutrašnjim očima providevši budućnost, reče: Neka Gospod blagoslovi to molitvama svetog Prvomučenika!
Tim rečima sveti patrijarh proročki predskaza, da će Ana roditi muško dete, i da će mu biti ime Stefan, po prvomučeniku Stefanu. Ovo proročanstvo bi potvrđeno i čudom: jer kada patrijarh izgovaraše ove reči, iz njegovih usta sa rečima izlažaše i plamen ognjeni, što jasno vide Ana, i to posle kazivaše svima sa zakletvom.
Kada se navrši vreme, Ana rodi muško dete, kome dadoše ime Stefan, po proročanstvu svetog Germana patrijarha,[4] a krsti ga sam patrijarh na Veliku Subotu. A u dan očišćenja svoga srećna majka uzevši novorođenče odnese ra y crkvu Presvete Bogorodice, što je u Vlaherni, i stavši pred svečesnom ikonom Prečiste Vladičice, pred kojom se ranije molila, govoraše: Primi, Bogomajko, ovog milog sina mog, koga si mi Ti darovala; primi onoga koga pre začeća obećah Tebi i Jedinorodnom Sinu Tvom. Tebi ga, posle Boga, poveravam. Ti mu budi i Majka, i Hraniteljka, i Promisliteljka. – Te i mnoge druge reči izrekavši u dugoj molitvi pred svetom ikonom, ona se vrati kući svojoj i veoma marljivo gajaše svoga sina.
Međutim, posle Anastasija II na carski presto stupi Teodosije,[5] a posle Teodosija Lav Isavrijanin.[6] Za to vreme blaženi dečak Stefan rastijaše telom i jačaše duhom, izučavajući Božanstvena Pisanija. Pomagan blagodaću Božjom, on silno napredovaše u razumu i mudrosti Božjoj: jer beše veoma revnostan u čitanju svetih knjiga, a naročito u čitanju dela svetog Jovana Zlatousta, i poučavaše se u zakonu Gospodnjem dan i noć.
No nastade velika pometnja u Crkvi Božijoj od ikonoborske jeresi, čiji poglavica beše sam car Lav Isavrijanin. A on postade ikonoborac pod uticajem jevrejskih maga. O tome postoji ovakva povest:
Na nekoliko godina pre stupanja na carski presto Lava Isavrijanina neki Jevreji iz Laodikije Finikijske[7] dođoše kod Izita, jednoga od Arabijskih knezova. Lažno prorokujući i čineći čini, oni mu obećaše četrdeset godina vladavine nad Arabljanima, ako on u celoj kneževini iz hrišćanskih crkava izbaci i uništi svete ikone. Izit ih posluša i izdade naređenje da se svete ikone izbacuju svuda iz crkava i spaljuju. Ali udaren Božjom kaznom on uskoro umre, ne poživevši ni godinu dana. Njega na prestolu nasledi njegov sin. Kivan na te Jevreje, .on namisli da ih kao lažne proroke i mage pogubi ljutom smrću. Ali oni, osetivši taj knežev gnjev i nameru, pobegoše u Isavriju. I tamo, kad se oni odmarahu kraj jednog izvora, naiđe jedan mladić Isavrijaiin, po imenu Lav, krupan i lep, i skrenu s puta na izvor da se odmori. Tu sede kod tih jevrejskih maga. A oni, gledajući u njega, stadoše mu predskazivati da će biti car u Grčkoj. Lav ne poverova Jevrejima, jer je znao da je niskog porekla, i prost, i siromašan toliko da jedva sebe izdržava nekim ništavnim rukodeljem. Ali Jevreji uporno tvrđahu da će on biti car, ako im sa zakletvom obeća da će im, kad postane car, učiniti ono što budu zatražili od njega. I on im se zakle u obližnjoj tamo crkvi svetog Teodora, da će njihov zahtev ispuniti. I tako se raziđoše.
Ubrzo zatim toga mladića Lava uze u vojsku patricije[8] Sisinije. U vojsci Lav bi brzo proizveden za spatarija.[9] Potom car Anastasije II dade mu titulu patricijl i postavi ga za upravitelja oblasti u Maloj Aziji. Posle smrti Anastasija za cara bi proglašen Teodosije, ali ga Lav ne priznade i podiže bunu. Po Božjem popuštenju, on uspe da zbaci Teodosija i sam zauze carski presto. U početku car Lav beše pobožan i pravoslavan, ali se kasnije pokvari, jer k njemu ubrzo dođoše oni Jevreji koji mu pomoću vradžbina predskazaše da će postati car. Oni podsetiše Lava na obećanje, koje im je dao pod zakletvom, i govorahu da je sada došlo vreme da ispuni ono što oni zatraže od njega. Car ih upita: A šta vi hoćete od mene? – Oni pak, neprijatelji Hrista i hrišćanske vere, ne zatražiše od njega ni zlata, ni srebra, niti kakva druga blaga, nego da iz svetih crkava izbaci svete ikone, i govorahu: Care, ako to uradiš, Bog će ti dati dugo carovaše; a ako to ne uradiš, ubrzo ćeš izgubiti i carstvo i život.
Svestan da se njihovo prvo proročanstvo o tome da će postati car ispunilo, Lav se bojaše da se ne ispuni i ovo drugo proročanstvo o tome da će izgubiti i carstvo i život ako ih ne posluša. Zato on izdade naređenje: da se svete ikone izbacuju iz hramova Božjih i iz sviju kuća, i nogama potiru, nazivajući svete ikone idolima, a one koji im se klanjaju – idolopoklonicima.
I nastade velika pometnja u Crkvi Hristovoj, pošto se jedni pokoravahu carskom naređenju, te izbacivahu česne ikone i potirahu ih nogama, a drugi se junački protivljahu i mnoge muke podnošahu. Sveti German, patrijarh Carigradski, takođe ne pristade uz carsku jeres, i silno se suproćaše bezbožnom naređenju carevom. Zbog toga car sramno progna svetog patrijarha, a na njegovo mesto postavi svoga jednomišljenika, nekog Anastasija jeretika.[10] I mnogi tada episkopi i klirici trpljahu razna mučenja zbog poklonjenja svetim ikonama.
U Carigradu, pri crkvi Svete Sofije nalažaše se jedan ogromni dom, zvan vrt znanjeljublja. U njemu od drevnih vremena beše sabrano veliko mnoštvo knjiga, oko trista hiljada knjiga. Zbog tih knjiga u tom domu boravljahu mnogi učeni i mudri ljuDi. Car je često pokušavao da ih privoli na svoju ikonoborsku jeres, ali bez uspeha. Tada car naredi vojnicima da se oko doma nalože suva Drva i zapale; i na taj način bi spaljen taj dom sa knjigama i sa učenim ljudima što se nalažahu tamo. Novopostavljeni pak patrijarh Anastasije jeretik, ugađajući caru naredi da se zbaci na zemlju ikona Spasiteljeva, koja se nalazila na gvozdenoj kapiji spomenutog doma. Izvršujući ovo patrijarhovo naređenje, jedan vojnik prisloni lestvice i poče se peti uz njih sa namerom da zbaci Spasiteljevu ikonu. Ali neke pobožne žene koje se desiše tu, zapaljene revnošću iz pobožnosti, izvukoše mu lestvice ispod nogu i baciše na zemlju; sa lestvicama pade dole i vojnik, razbi se i umre. A žene hitno otidoše u crkvu, gde se u to vreme nalazio patrijarh Anastasije i kao „gadost opustošenja“ (Mt. 24, 15) stajao na mestu svetom, i stadoše vikati na njega, nazivajući ga najamnikom i vukom i razoriteljem svetih dogmata, a ne pastirem; i pritom se bacahu kamenjem na njega. Patrijarh, postiđen i uplašen, pohita k caru i obavesti ga o sramoti što ga snađe od žena. Car se razgnjevi i odmah posla vojnike sa isukanim mačevima, da odmazde ženama za sramotu, nanesenu patrijarhu. I te svete žene biše isečene mačevima, za revnost pokazanu iz pobožnosti. I tada nastade velika nevolja za pravoslavne. Mnogi od njih behu držani po tamnicama i u okovima; drugi behu nemilosrdno mučeni i ubijani; a vrlo mnogi napuštahu svoje domove, sela i imovinu, i odlažahu u pusta i zabačena mesta, bojeći se mučenja i skrivajući se od ruku mučitelja.
U to vreme i roditelji blaženoga Stefana hoćahu da izađu iz svoga zavičaja zbog žestokog gonjenja pravoslavnih, da bi svoju veru sačuvali besprekornom. Samo oni čekahu da im sin poraste, da bi ga posvetili na službu Bogu u monaškom činu, kao što su obećali Majci Božjoj. No pri tome njima se nije davao sin u vizantijske[11] manastire, koji behu prepuni pribeglica, gonjenih od ikonoborskih jeretika. Zbog toga oni ga dadoše u Avksentijevu Goru, koja se nalazila u Vitiniji,[12] a nazvana je tako no prepodobnom ocu Avksentiju, koji se prvi tamo nastanio i provodio život u molitvenom samovanju i tihovanju. To mesto beše usamljeno i udaljeno od svake svetske vreve i meteža. Na vrhu pak te Gore bejaše peštera, u kojoj se sveti oci jedan za drugim podvizavahu: posle svetog Avksentija tu se podvizavao Sergije, učenik Avksentijev i podražavalac svetog žitija njegovog; posle Sergija – divni u vrlinama Vendijan; zatim blaženi Grigorije; a za ovim prepodobni Jovan. Ovome roditelji i dovedoše svoga šesnaestogodišnjeg sina Stefana, i, predavši junošu svetome starcu, umoliše ga da njihovog sina obuče u anđelski obraz i da ga nauči služiti Bogu. Pogledavši na Stefana i svojim prozorljivim očima providevši u njemu blagodat Božju, starac reče: Vaistinu Duh Božji počiva na ovom dečaku. – I s ljubavlju primivši Stefana, sveti starac ga postriže u monaški čin, i stade ga uvoditi u podvige monaškog života.
Primivši angelski obraz, blaženi dečak Stefan ujedno uze na sebe i angelski život, i u samom početku svom pokaza se savršen monah: pošćenje njegovo beše veliko, molitva neprekidna, imađaše narav krotku, usta ćutljiva, srce smireno, duh umilan, telo sa dušom, čisto, devstvo besprekorno, siromaštvo istinsko, nesticanje pustinjačko; poslušnost njegova beše bez roptanja, pokornost marljiva, delanje strpljivo, trud usrdan. Između ostaloga, voda za piće beše veoma daleko od njih; no blaženi Stefan je svaki dan odlazio po nju, prelazeći dugačak put, i donoseći vodu s velikom mukom se peo na visoku goru. I ne samo vodu, nego i sve ostalo potrebno donosIo je iz dalekih mesta, i na taj način iznuravao sebe trudom. Pri tome se blaženi Stefan nikada ne rastuži, niti uzropta. Prema prepodobnom pak nastavniku svom on imađaše ljubav iskrenu i nelicemernu. A o drugim njegovim vrlinama, podvizima i trudovima, koje je od mladosti .upražnjavao, ko će ispričati?
Videći takvo usrđe svoga učenika Stefana, prepodobni Jovan se radovaše duhom, i kao što vetar pirkanjem svojim raspiruje žar koji tinja, tako i on svojim bogonadahnutim rečima i poukama raspaljivaše u srcu blaženog učenika svog žudnju za sve veću ljubav k Bogu, za sve usrdnije služenje Bogu, i za sve čistiji strah od Boga. A i sam prepodobni Jovan bejaše muž savršen u vrlinama, pun blagodati Duha Božija i nagrađen od Boga proročkim darom.
Jednom blaženi Stefan, došavši sa nekog poslušanja, zateče svog svetog starca gde naslonjene glave na prozorčić peštere gorko plače. Stavši pred prozorčić, Stefan očekivaše od starca uobičajeni blagoslov. I dugo stajaše on ćuteći i čudeći se gorkom ridanju starčevom, i ne smejaše ga upitati zbog čega tako plače. Međutim sam starac mu reče: Mili sine, ti si uzrok plaču mom; zbog tebe ja tako gorko plačem; jer mi Gospod otkri da će ovo mesto procvetati tobom i proslaviti se, ali
će ga ikonoborci brzo razoriti i opustošiti. – Čuvši to od svoga učitelja, blaženi Stefan uzdahnu teško i upita ga: A šta ti, česni oče, Gospod otkri odnosno mene? šta će se desiti sa mnom? neću li i ja propasti, zaveden pagubnim jeretičkim učenjem ikonoboraca? – Starac odgovori: He, čedo moje, nikada to neće biti s tobom; ipak te sa apostolom upozoravam: Pazi, dakle, dobro kako ćeš onda živeti (sr. Ef. 5, 15); a pisano je: koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt. 24, 13). – To i mnogo drugo izgovori starac Stefanu, kazujući Stefanu sve šta će mu se dogoditi u budućnosti.
U to vreme umre roditelj prepodobnog Stefana. Doznavši za to, Stefan sa blagoslovom svoga duhovnog oca otide u Vizantiju, ukaza potrebno poštovanje svome telesnom roditelju česno ga sahranivši; zatim prodade sve imanje što beše ostalo posle njega, i novac razdade sirotinji. Posle toga on uze majku i drugu sestru, – a jedna njegova sestra već se beše postrigla i monahovaše u jednom ženskom manastiru u Vizantiji -, i smesti ih u ženskom manastiru, podignutom i osvećenom samim gorespomenutim prepodobnim Avksentijem, koji on nazva „Trihinarija“, to jest Vlasenica. A tako ga nazva, s jedne strane zato što je put ka manastiru bio vrlo težak i nezgodan, a s druge strane zato što je monaški život u njemu bio težak i strog i što su monahinje koje su se podvizavale u njemu nosile grube vlasene haljine. U tom manastiru dakle prepodobni Stefan postriže u monaštvo svoju majku i sestru; a sam se vrati k prepodobnom nastavniku svom i življaše u uobičajenim monaškim podvizima i trudovima.
Posle ne mnogo vremena duhovni otac i učitelj blaženog Stefana, prepodobni Jovan pređe ka Gospodu. Plakavši dugo nad njim, Stefan pozva obližnje pustinjake; i oni sabravši se, svi sa plačem i ridanjem, i sa doličnim bogosluženjima sahraniše čeono telo svetog oca Jovana. I prepodobni Stefan ostade sam u pešteri, i beše mu tada nešto preko trideset godina. Nasledivši pešteru preminulog svetog učitelja svog i drugih prepodobnih otaca koji su ranije živeli u njoj, blaženi Stefan postade naslednik i njihovog savršenog u vrlinama života. Zbog toga stadoše dolaziti k njemu pustinjaci iz obližnjih mesta, želeći da zajedno žive sa njim i da im on bude nastavnik i učitelj. Među takovima bejaše Marin, čovek dobar i divan; Jovan, Hristofor, i Zaharija muž blagočestiv; zatim dva zlobna čoveka, Sergije i Stefan, o kojima će kasnije biti reči. Dođoše potom k prepodobnom Stefanu još šest drugih ljudi, čija su imena zapisana u knjizi onih koji rade Hristu Gospodu. Na taj način se pri pešteri obrazova manastir. Bratija življahu Bogu; prepodobni Stefan im beše iguman; hranu zarađivahu sebi u znoju lica svoga, trudom ruku svojih; sam prepodobni Stefan bejaše odličan prepisivač knjiga; prepisujući knjige i prodajući ih, on je hranio sebe i ostale. I Bog, koji je prehranio Izrailj u pustinji, šiljaše i ovim slugama Svojim sve što je potrebno, te se na njima ispunjavahu reči Svetog Evanđelja: Ištite najpre carstva Božjega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33).
Sa umnožavanjem učenika blaženi Stefan vide da mu se preseca molitveno samovanje i tihovanje. Uznemiren time, on dozva k sebi gorespomenutog Marina i predade mu starešinstvo i staranje o manastiru, a sam se ukloni na drugi breg, te iste gore, načini sebi vrlo malu keliju bez krova, i zatvori se u njoj, u svoje četrdeset dve godine.[13] Boraveći tako usamljenički u pobožnom tihovanju, prepodobni beseđaše s Bogom neprestanom molitvom. Ali i na tom novom mestu svoga podvižništva blaženi Stefan se ne uzmože sakriti od onih koji željahu dobiti od njega korist za dušu svoju. Kao što se ne može sakriti grad koji na gori stoji, i kao što se ne može utajiti čovek koji mirise nosi, tako se ne može sakriti i utajiti vrlinski čovek koji je uzišao na vrh savršenstva kao na goru i miriše dobrim delima kao mirisima. Sa tog razloga se i prepodobni Stefan ne mogaše osloboditi onih koji dolažahu k njemu radi duhovne koristi. Slava o njegovom svetom životu brujala je na sve strane, i zato se k njemu sticahu pravoverni, kao pčele na med, i mnogo koristi dobijahu od njegovih pouka i strogog života i izvođahu se na tesan put koji vodi: u život večni. I to vodi ne samo ljude nego i žene. Od takvih beše jedna visokorodna i znatna udovica, po imenu Ana. Ona, ostavši posle smrti svoga muža mlada i bezdetna, prodade sva svoja imanja, i razdade siromasima; onda dođe k prepodobnom Stefanu; on je postriže u monaški lik i posla u ženski manastir Trihinariju.
U to vreme umre car Lav Isavrijanin. Na presto stupi njegov sin Konstantin Kopronim.[14] On još strašnije od svoga oca ustade na Crkvu Božju, odbacujući svete ikone i ognjem ih sažižući. Izobličen zbog svoje jeresi od mnogih slavnih i mudrih monaha, i razlozima njihovim satrven, Kopronim sa neukrotivom jarošću ustade na monahe: gonjaše ih strahovito, grđaše ih na sve moguće načine, nazivaše monaški lik odećom tame, a same monahe nazivaše idolopoklonicima zato što svim usrđem stajahu za molitveno poštovanje svetih ikona. U tom cilju, bezakoni car sabra veliko mnoštvo nerazumnih ljudi koji se pokoravahu njegovim naređenjima, iznese pred njih Česne krstove, sveta evanđelja i Božanstvene Tajne Hristova Tela i Krvi, i naredi im svima da se zakunu: da se neće klanjati ikonama; da će ikone nazivati idolima; da sa monasima neće opštiti, i da iz njihovih ruku neće primati Prečiste Tajne; i da će svaki, kad sretne monaha, kamenjem se bacati na njega, nazivajući ga mračnjakom, sinom tame, ludakom i idolopoklonikom.
Dok se ovo zbivalo, umre zločestivi patrijarh Carigradski Anastasije, koga Lav Isavrijanin uzvede na patrijaršijski presto posle svetog Germana. A Kopronim posle Anastasija uzvede na patrijaršijski presto svog imenjaka i jednomišljenika, monaha Konstantina.[15] I to ga uzvede samovlasno, bez ikakvog sabora i izbora: sam ga uzvede na amvon, sam mu i omofor stavi, objavljujući da je dostojan patrijaršijskog čina. Posle toga se car i novi patrijarh dogovoriše te poslaše gramatu u sve gradove i krajeve, pozivajući episkope u carsku prestonicu na sabor radi osuđenja i uništenja ikonopoštovanja. I tada se u Carigradu javno činjahu bezbožna, drska, sramna, bezakona dela: svešteni sasudi, u kojima su se vršile Božanske Tajne, gažahu se nogama zato što na njima behu izobražene ikone; svete ikone se bacahu u blato, u more, u oganj, sekirama ih secijahu i komadahu; a divne ikone, izmalane na zidovima po crkvama, zločestivi ikonoborci gvožđem ostrugavahu, ili krečom premazivahu. Bezakonici ne poštediše ni onu znamenitu i predivnu crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, koja beše neiskazano divno i raskošno ukrašena: unutra, na zidovima n“enim behu u zlatnom mozanku izrađene ikone, koje su izobražavale ceo Spasiteljev život na zemlji, sva čudesa Njegova, i sve događaje iz Njegovog života, počevši od Rođenja pa sve do Raspeća i Vaskrsenja. Bezakoni car Kopronim naredi da se u ovoj svetoj crkvi potpuno unište sve ikone, od prve do poslednje, iako su blistale od zlata i dragog kamenja, i da se umesto njih na zidovima namalaju slike drveća, zverinja i ptica. I ispuniše se u to vreme reči cara i proroka Davida: Bože, neznabošci dođoše u dostojanje Tvoje; oskvrniše svetu crkvu Tvoju, Jerusalim pretvoriše u zidine. Truplje slugu Tvojih dadoše pticama nebeskim da ih jedu, tela svetaca Tvojih zverima zemaljskim (Ps. 78, 1-2). Jer tada i netljene mošti svetaca ikonoborci izbacivahu iz crkava, i bacahu ih: ili u oganj, ili u provalije i u blatišta. A one koji smelo stajahu za poštovanje svetih ikona i moštiju, zločestivi jeretici nemilosrdno mučahu i gorkoj smrti predavahu, krv njihovu prolivajući kao vodu i tela njihova ostavljajući nesahranjena i bacajući ih pticama i zverovima na pojedenje. Tada za sve pravoslavne nastade „velika nevolja“, kakva nije bila od postanja sveta. No naročito se jeretici behu okomili na monahe, te mnogi monasi napuštahu Carigrad i odlažahu na Avksentijevu Goru, i sklanjajući se kod prepodobnog Stefana iskahu od njega dobre savete i dušekorisne pouke. Ugodnik Božji ih utešavaše svojim rečima i učaše ih da čvrsto stoje za pobožnost, ne bojeći se čak i krv svoju proliti za svete ikone. Onima pak koji ne imađahu dovoljno hrabrosti i bojahu se mučenja, on savetovaše da beže u druge zemlje gde nema gonjenja od ikonoboraca. Tada opusteše Vizantijski manastiri, te se nije mogao videti monah u prestonom gradu carskom. Jer jedni od monaha, čvrsto stojeći za Pravoslavlje, biše pobijeni, i tako položiše duše svoje; a drugi, želeći da zajedno sa pravom verom sačuvaju i život svoj, pobegoše u druge zemlje i rasejaše se po licu cele zemlje. U 754. godini po Rođenju Hristovom, za carovanja Kopronimova, bi sazvan u Carigradu ikonoborački sabor, na kome prisustvovahu 338 istočnih episkopa, ali ne beše nijednoga patrijarha osim lžepatrijarha Carigradskog Konstantina, jeretika i jednomišljenika carevog. Za mesto pak gde se sabor imao sastati bi određena čuvena Vlahernska crkva Presvete Bogorodice, koja, lišena divnih ikona svojih, ličaše na pustinju i pećinu razbojničku. U toj se crkvi dakle sabraše svi došavši episkopi, zajedno sa bezakonim carem i lžepatrijarhom. I posle dugih razgovora i prepiranja, car privole sve episkope da se slože sa njim i bezbožnim bogohulstvom njegovim. Pri tome, mnogima od episkopa beše jasna careva i patrijarhova zabluda; ali, bojeći se careva i patrijarhova gnjeva, i plašeći se da za pravoslavne ne nastanu nove nevolje, oni ne smejahu reći ništa suprotno caru i patrijarhu, i pristadoše na zloverje. Docnije, na pravom Sedmom Vaseljenskom Saboru, održanom za carovanja Konstantina Mlađeg i njegove majke Irine,[16] oni se s pokajanjem odrekoše ikonoboračke jeresi i obratiše blagoverju; no sada oni pođoše za nečestivim carem i patrijarhom, pristavši na njihova jeretička umovanja. I biše tamo sastavljeni ovakvi zločestivi i bogomrski dogmati: 1) Svete ikone se imaju nazivati: idolima; 2) Svi koji se klanjaju ikonama, neka su anatema, a na prvom mestu bivši patrijarh German neka je proklet;[17] 3) Svaki je dužan ispovedati: ne samo svetitelji, posle svoje smrti, nego i sama Majka Božija, ne mogu nam ništa pomoći svojim posredovanjem; 4) Neka se niko ne usudi nazivati svetima apostole, mučenike, prepodobne i sve koji su ugodili Bogu. 5) Ovaj sabor se ima smatrati i nazivati Sedmim Vaseljenskim Saborom; svaki pak onaj koji ne priznaje ovaj Sabor, neka je anatema, kao Arije, Nestorije, Evtihije i Dioskor.
Na ovome saboru najvažniji episkopi posle patrijarha behu: Teodosije episkop Efeski, Konstantin – Nikomidijski, Nakolij – Nakolijski, Sisinije i Vasilije.
I tako izvršivši bezakono delo, episkopi potpisaše sastavljene odluke, te se na njima ispuniše reči Svetoga Pisma: Iziđe bezakonje od sveštenika vavilonskih, od staraca i sudija (Dan. 13, 5). Pastiri mnoga pokvariše vinograd moj, oskvrnaviše deo moj, mili deo moj obratiše u golu pustoš (Jerem. 12, 10). Po završetku sabora episkopi, koji su učestvovali na saboru, podstakoše narod da vesela i slavljenički viče: Danas je spasenje svetu, pošto se tvojim staranjem, care, izbavismo od idola.
Međutim bezakoni car Konstantin Kopronim ču za prepodobnog Stefana: da se podvizava na Avksentijevoj Gori, da je veliki u vrlinama, da je mudar u Svetom Pismu, da se slava njegova pronela svuda, da ga svi smatraju kao jednoga od drevnih svetih otaca, da revnuje za svete ikone i da usrdno uči druge da se klanjaju svetim ikonama. Doznavši sve to, Kopronim namisli da prelasti blaženog Stefana i da ga pridobije za svog jednomišljenika, smatrajući da ako nje^a privuče na svoju stranu, onda će time silno utvrditi svoje zloverje. U tom cilju on dozva k sebi jednog od svojih najbližih patricija, po imenu Kalista, koji beše prva ličnost u državnom savetu; pritom vrlo iskusan i slatkorečiv govornik. Kalistu naredi car da otide k prepodobnom Stefanu i da mu saopšti carsko naređenje: da se odrekne poštovanja ikona i da svojom rukom stavi svoj potpis ispod onih pet odluka, donesenih od gorespomenutog ikonoborskog sabora. Pri tome car posla prepodobnome po Kalistu i razne darove; razume se, ne zlato ni srebro, jer je znao da to prepodobnome ne treba, već razno voće; urme, bademe i smokve.
Otišavši k prepodobnom Stefanu,[18] Kalist mu predloži darove, i zatim mu se obrati vešto sastavljenom rečju, dugo ubeđujući prepodobnoga da se pokori caru i da potpiše odluke ikonoborskog sabora. U dugom razgovoru sa Kalistom, sveti ugodnik Božji mudro odgovaraše na sve reči njegove, i najzad neustrašivo reče: Odluke vašeg sabora, pune laži i praznoslovlja, ja potpisati neću, niti ću ikada gorko nazvati slatkim i tamu svetlošću, da ne bih na glavu svoju navukao prorokovo prokletstvo.[19] Carevih se pretnji ne bojim, a za svete ikone gotov sam umreti.
Zatim prepodobni, ispruživši ruku i savivši šaku u pregršt, reče: Kada u meni ne bi bilo više krvi nego za ovu pregršt, ja je ni onda ne bih poštedeo proliti je za ikonu Hristovu. Darove pak što si mi od tvoga cara doneo, nosi natrag; jer njegova blaga nisu mi potrebna, i ja hoću da postupim po Svetom Pismu: Ulje bezbožnika da ne namaže glavu moju, i jeretička hrana da ne zasladi grlo moje (sr. Ps. 140, 5).
Čuvši ove reči Kalista obuze stid, i on se vrati i ispriča caru sve što ču od Stefana. Car, saslušavši to, zapali se bezmernom jarošću i smesta opet posla istog Kalista sa opakim vojnicima na Avskentijevu Goru, da prepodobnog Stefana izvuku iz njegove kelije, da ga odvedu u manastir Trihinariju što je u podnožju Gore, i tamo zatvore u tamnici. Kalist i vojnici tako i postugšše: napadoše na svetiteljevu keliju, obiše joj vrata nogama, nemilosrdno izvukoše blaženoga, i odvedoše ga sa svima učenicima njegovim u manastir Trihinariju, i tamo ih sve zatvoriše u tamnici. I vojnici čuvahu stražu pred vratima tamnice, očekujući od cara dalja naređenja.
Nalazeći se u tamnici, blaženi Stefan i učenici njegovi gromko pevahu: „Prečistoj ikoni Tvojoj klanjamo se, Blagi“.[20] I provedoše u tamnici šest dana; i za sve to vreme ništa ne okusiše. Sedmoga pak dana dođe od cara naređenje da Stefana vrate u njegovu keliju, jer tada car dobi( izveštaj o napadu Skita na njegovu carevinu.[21] Nameravajući da odbije najezdu Skita, car privremeno obustavi gonjenje prepodobnoga Stefana.
Međutim Kalist, gajeći sa carem istu zlobu i gnjev prema prepodobnome, tajno dozva k sebi jednoga od učenika blaženoga Stefana ranije spomenutog Sergija, o kome smo obećali govoriti. Kalist prelasti Cepgija laskavim rečima i velikom količinom zlata i srebra da on, kao učenik prepodobnoga i poznavalac njegova života, izmisli razne klevete protiv prepodobnoga. A Sergije, kao drugi Juda, zavolevši srebro i zlato, omrznu učitelja svog i stade veoma usrdno razmišljati kako da isplete mrežu laži i kleveta protiv nevinog i svetog oca. Ali u besprekornom životu prepodobnoga, kao u presvetlom suncu, on ne mogade pronaći nijedne mrlje. Zato izišavši iz manastira blaženog Stefana, kao zabludela ovca koja napusti stado, Sergije se pribi uz nekog carskog činovnika Avlikalama, koji sakupljaše carski danak u Nikomidiji. U njemu on steče pomoćnika svojoj zlobi, i oni zajedno iskahu lažne optužbe protiv svetitelja Božjeg. I oni se dogovoriše, te napisaše opširnu knjigu kleveta, u kojoj govorahu kako Stefan, tobož, grdi cara i gnuša ga se kao jeretika, i kako on buni narod i sve koji dolaze k njemu podstiče na ustanak protiv cara. I mnoge druge klevete oni sačiniše protiv prepodobnoga, koje zbog njihove bezočne laži nećemo ni da izložimo. Napisaše bezakonici i o onoj blaženoj, gore spomenutoj Ani, koja, ostavivši svet i njegove taštine, bi rukom prepodobnoga Stefana postrižena u angelski Lik, i monahovaše u manastiru Trihinarijskom. Klevetnici nalagaše na nju kako se ona, tobož, noću sastajala sa Stefanom i činila sa njim greh. Za ovu klevetu oni se postaraše te nađoše lažnog svedoka: robinju blažene Ane. Za to lažno svedočenje oni joj obećaše ne samo slobodu i mnogo zlata i srebra, nego i da će je udati za visokog činovnika na carskom dvoru. Sastavivši na taj način čitavu knjigu kleveta i optužbi protiv prepodobnoga, i priloživši uz nju lažno svedočanstvo Anine robinje, oni sve to poslaše po jednome vojniku caru, koji se u to vreme nalazio u Skitskoj zemlji.
Kada car pročita poslanu mu knjigu, silno se obradova, i odmah posla svome namesniku u Carigradu Antitu pismo sa naređenjem, da najhitnije otide u ženski manastir u podnožju Avksentijeve Gore, izvede otuda monahinju Anu i brzo je pošalje k njemu. Dobivši ovo carevo naređenje, namesnik smesta krenu u Trihinarijski manastir, povevši sa sobom, kao u rat, mnoštvo naoružanih vojnika. Došavši pred manastir, oni napadoše sa isukanim mačevima. U to vreme sve monahinje behu u crkvi i čitahu Treći čas. Ugledavši najezdu vojnika sa isukanim mačevima, one se silno uplašiše: i jedne od njih pobegoše u oltar i sakriše se pod sam sveti presto, druge pohitaše da pobegnu u goru. Ali ih vojnici sve pohvataše. Tada prestarela igumanija, izišavši pred vojnike, neustrašivo im reče: Šta vi hrišćani radite? Zašto napadoste na posvećene Bogu neveste Hristove, koje vam nikakvo zlo učinile nisu? – Oni joj odgovoriše: Daj nam Anu, bludnicu Stefanovu; nju od vas zahteva car.
Tada igumanija dozva Anu, i sa njom monahinju Teofanu, i dade im korisne savete: da budno čuvaju sebe od vražjeg iskušenja, i da neustrašivo stoje za nevinost svetog i prepodobnog oca i učitelja svog, Stefana. Zatim, poverivši ih Božjoj zaštiti, ona ih pusti s vojnicima.
Vojnici, uzevši monahinje pod stražu, hitno ih odvedoše caru; a on naredi da ih razdvoje, i čuvaju svaku posebno. Potom, dozvavši preda se Anu, car joj stade govoriti ovako: Bez ikakve sumnje verujem da je sve ono što su mi govorili o tebi istina. A pozvao sam te zato, da mi ti sama bez ikakvog uvijanja dragovoljno ispričaš sve, naročito ovo: kako te onaj volšebnik i bezakoni čovek prelasti i obmanu da ti onolika imanja svoja ostaviš, da visokorodno poreklo svoje zgaziš, i da tu crnu rizu na sebe navučeš? Očigledno je, a tako sam i slušao od nekih, da je on sve to učinio, da bi mu ti bila bludnica. No kakvu ti to lepotu nađe u njemu, te prelašćena njime činiš blud sa njime bezakono?
Čuvši od cara tako pogane reči, blažena i celomudrena Ana reče: He, care! nisam ja roditeljsko nasleđe i visokorodnost, i svu krasotu ovoga sveta, ostavila, da bih dušu svoju porobila telesnim strastima i bludočinstvu, kao što ti kažeš. Oni pak koji me tako oklevetaše pred tobom, po Davidovim rečima: izoštriše jezik svoj kao zmija, otrov je aspidin u ustima njihovim (Ps. 139, 3). Evo, telo je moje pred tobom, muči ga gvožđem, ognjem i ranama, ja neću izneveriti istinu: dokle duh moj bude u telu mom, ti nećeš ništa drugo čuti od mene do to: da je Stefan čovek svet i pravedan i vinovnik spasenja moga.
Kada car ču ove reči udivi se, i ćutaše čitav jedan car. Zatim naredi da Anu odvedu pod stražu, a da Teofanu pošalju natrag u manastir. Vrativši se, ona ispriča igumaniji i prepodobnom Stefanu sve što se dogodilo.
Posle kratkog vremena car se vrati iz rata u Carigrad. Tu on naredi da monahinju Anu zatvore u jednu mračnu i strašnu tamnicu; a potom posla k njoj svoga kuvikularija.[22] Došavši k Ani, on joj stade govoriti: Sažali se na sebe, ženo, i skinuvši sa sebe crne rize izaberi sebi častan život, pa ćeš s caricom živeti u dvorcu, samo ako sutra, kada budeš izvedena na ispitivanje, priznaš pred svima istinu o sebi i o Stefanu. Tu ima jedna robinja tvoja, koja je gotova da ti u oči kaže šta si ti počinila sa Stefanom. I ako ti budeš htela da što prikriješ, ona će te izobličiti; a ja, pravedni sudija i zaštitnik pravde, izdrobiću na parčiće telo tvoje, i učiniću da poznaš šta može car i šta Stefan. Budeš li pak poslušala ovaj moj dobri savet i pred svima obelodanila Stefanova bludna dela, bićeš udostojena velikih počasti od nas. – Čuvši to, blažena Ana duboko uzdahnu, zaplaka se i reče: Neka car čini šta hoće. Ja neću da lažem i da govorim nepravdu o pravednom i svetom ocu. Neka bude volja Gospodnja!
Sutradan car izađe iz svoga dvorca, i sevši na gledalištu gde se beše sabralo mnogo naroda, naredi da izvedu iz tamnice celomudrenu Anu i da je pred svima obnaže, i da pred Anu stave naramak štapova i lažnu svedokinju, robinju njenu. I nevina žena stajaše naga pred svima, obučena u stid kao u haljinu. I kada bi upitana o onome zbog čega su je klevetali, ona ćutaše, ugledajući se na Gospoda svoga, koji nepravednim sudijama Svojim ne dade odgovora (Jn. 19, 9; sr. Mt. 27, 12-14; Mk. 14, 61; 15, 5; Lk. 23, 9). Međutim bestidna robinja njena lažno svedočaše da je istina ono zbog čega je optužena. Zatim stadoše primoravati blaženu Anu da najzad prizna da je Stefan imao grešne veze sa njom. Ali ona, kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svoja (Is. 53, 7).
Tada mučitelj, razjarivši se i besno pogledavši na nju, nazva je bludnicom, i naredi da je prostru na zemlju i nemilice biju štapovima. I Ana bi prostrta na zemlji, i od četiri snažna vojnika dugo bijena štapovima po leđima i po stomaku. Trpeći takvo mučenje, blažena Ana ništa drugo ne govoraše sem ovo: He poznah ja čoveka, kao što vi govorite, ne poznah! Gospode pomiluj! I bi toliko bijena, da umalo ne izdahnu. Međutim car mučitelj, videći da ona, iako jedva diše, ipak neće ništa rđavo da rekne o Stefanu, ustade sa prestola, i prepun stida hitno ode u dvorac. Potom on naredi da Anu odvedu u jedan od gradskih manastira koji beše pust, i da je tamo zatvore. Tu sveta Ana kroz neko vreme skonča i pređe ka Gospodu.
Za to vreme car neprestano razmišljaše na koji način da okrivi Stefana, da bi mu mogao suditi kao zločincu. Najzad on smisli ovakvu stvar. Dozva k sebi jednog mladića po imenu Georgija, koji mu verno služaše u dvoru i beše mu vrlo mio, pa ga nasamo upita: Georgije, kolika je ljubav tvoja prema meni? – Neizmerna, odgovori mladić. – A možeš li ti, upita car, iz te ljubavi tvoje prema meni poći na smrt za mene? – Gotov sam sa usrđem umreti za tebe, odgovori mladić. – Car ga onda radosno i s ljubavlju poljubi i reče: Evo novog Isaka! – Zatim reče Georgiju: Ja ti ne naređujem da umreš za mene, i neću čak da išta zlo pretrpiš zbog mene. Samo te jedna molim: otidi na Avksentijevu Goru k onome, nedostojnome i da se opomene, Stefanu, i umoli ga da te postriže u monaški čin i pričisli svojim monasima. Čim to on bude učinio, ti se odmah vrati k nama.
Junoša obeća caru da će to s radošću uraditi. Car mu dade mnogo vešta i lukava uputstva, i junoša krenu na Avksentijevu Goru. A kada noću stiže pod manastir blaženoga Stefana, on stade potresno zapomagati: Smilujte se na mene, hrišćani koji ovde živite, smilujte se! Zalutao sam s puta i ne znam na koju stranu da idem, da ne bih upao u neku provaliju ili zapao među zverove. – A Stefan, žalostiv i čovekoljubiv, sažali se na zalutalog, pa dozva monaha Marina i posla da tog zalutalog čoveka nađe i uvede u manastir. Kada Marin dovede Georgija, ovaj pade pred noge prepodobnom Stefanu proseći blagoslov od njega. Prepodobni oseti da je pred njim ne prost čovek, i stade ga raspitivati ko je i otkuda je. Georgije ne sakri da je na službi u carskom dvoru, ali da je tu službu napustio zato što je car skrenuo s pravoga puta i sve koji mu sleduju odvlači u pogibao. Ja pak, reče junoša, jedva se osvestih, i pohitah k nogama tvoje svetosti, da me obučeš u angelski lik, za kojim silno žudim. Molim te, česni oče, ne odgurni me kao nedostojnog.
Blaženi pak Stefan odbijaše da ga primi, bojeći se neprijatnosti od cara. Međutim mladić ga na sve moguće načine uveravaše, da se car neće razgnjeviti zbog njega, i veoma usrdno moljaše ugodnika Božjeg da ga primi među svoje učenike i postriže u monaštvo. I govoraše: Bogu ćeš dati odgovor za moju dušu, ako me danas ne postrižeš.
Ove reči dirnuše prepodobnog oca, i on, ne osetivši đavolje lukavstvo, reče Georgiju: Čedo, pošto vidim da si došao ovamo od sve duše, to ja neću da idem protiv zapovesti Gospodnje, i tebe koji dolaziš k nama neću isterati napolje. – I rekavši to on mu izgovori mnogo korisnih pouka, skide s njega svetovno odelo i obuče ga u iskušeništvo, naredivši mu da se priprema za potpun monaški lik. Posle tri dana prepodobni obuče Georgija i u ovaj lik. No čim primi angelski čin, ova varalica pobeže k caru u Carigrad.
Ugledavši Georgija u monaškoj odeći car se obradova, ali ne zato što je voleo monaštvo, nego što je dobio povod da okrivi Stefana što je on, tobož, odvukao od njega slugu njegovog. I sutradan car, izišavši na trg, izvede novopostriženog monaha, i stade se pred sakupljenim narodom žaliti na monahe uopšte, no naročito na Stefana, okrivljujući ga da on svojim učenjem obmanjuje ljude, kao što je obmanuo i ovog ljubljenog slugu njegovog. Na to narod stade vikati: Smrt odvratnom varalici!
Tada car naredi da sa Georgija svuku monašku odeću i bace na zemlju. Čim to bi učinjeno, narod stade nogama gaziti tu anđelsku odeću, rugajući se monaštvu i grdeći ga. Posle toga car naredi da donesu vodu i da operu Georgija od monaškog čina kao od blata. Zatim ga obuče u vojničko odelo, stavi mu šlem na glavu i dade mu čin ipokoma.[23] I odmah posla mnoštvo vojnika na Avksentijevu Goru da razore Stefanov manastir.
Vojnici napavši na manastir kao vuci na stado, raspudiše sve monahe i manastir sa crkvom zapališe, a samog prepodobnog Stefana razbojnički izvukoše iz njegove kelije i s beščešćem povedoše u Halkidonsko pristanište. Putem oni ga vređahu i nemilosrdno zlostavljahu: jedni ga bezdušno vucijahu, drugi ga štapovima bijahu po leđima i po glavi, treći mu pljuvahu u oči i činjahu neiskazane pakosti. A kada stigoše na morsku obalu, vojnici posadiše prepodobnoga u lađu i odvezoše u Filipikov manastir što je u Hrisopolju,[24] nedaleko od Carigrada. U tom manastiru držaše pod stražom sedamdeset dana svetitelja okovana u lance, i za sve to vreme on ništa ne okusi. I premda mu car šiljaše mnoga jela, on ništa okušao nije i sve ih je vraćao natrag.
Po isteku sedamdeset dana car i patrijarh poslaše k prepodobnome Stefanu najčuvenije jeretike, i to: Teodosija episkopa Efeskog, Konstantina Nikomidijskog, Nakolija, Sisinija i Vasilija sa već spomenutim Kalistom i drugim veštim govornicima, da se sa Stefanom prepiru o veri i da ga pridobiju za ikonoborstvo. Kada ovi izaslanici dođoše u Filipikov manastir, oni narediše da se dovede pred njih blaženi Stefan. I blaženi bi doveden pred njih, okovan u teške lance; od težine okova on nije mogao ni stajati ni kretati se: on iđaše između dva čoveka koji su ga pridržavali i na koje se on oslanjao.
Pre svih Teodosije, episkop Efeski, stade govoriti blaženom Stefanu, ovako: Na osnovu čega, čoveče, ti smatraš nas za jeretike i stavljaš sebe iznad careva, patrijaraha, episkopa i svih ostalih hrišćana? Eda li svi mi zalutasmo i srljamo u propast?, – Na to svetitelj odgovori krotko: Počujte šta se u Svetom Pismu govori o proroku Iliji, kako on odgovori Izrailjskom caru Ahavu: He razvraćam ja Izrailj, nego ti i dom oca tvoga (3 Carst. 18, 18). Tako i sada: He stvaram pometnju u Crkvi ja, nego oni koji, narušivši predanja drevnih svetih Otaca, unose u Crkvu nove dogmate. Jer Vasilije Veliki kaže: „Sve što je u starini predano od svetih Otaca, dostojno je poštovanja; novačenja pak vrlo su neumesna i ne mogu imati važnosti“. Takve su i vaše odluke protiv poštovanja svetih ikona, odluke koje sastaviše ne sinovi Crkve Vaseljenske nego preljubočinci. Stoga u pravi čas dođe mi na um prorokova reč: Carevi zemaljski zajedno sa lažnim pastirima i najamnicima ustaše na Hrista i na česnu ikonu Njegovu (sr. Ps. 2, 2).
Kada sveti Stefan to reče, episkop Nikomidijski Konstantin skoči sa svoga sedišta, jurnu na prepodobnoga koji je sedeo na zemlji, i udari ga nogom u lice. Tako isto jedan od prisutnih oružjenosaca razjaren, udari svetitelja nogom u stomak, i blaženi pade na leđa, a oružjenosac ga stade gaziti nogama po prsima.
Videvši to patricije Kalist uznegodova protiv takvog besramnog i bezočnog postupka, i naredi da svi ćute. Potom se obrati Stefanu sledećim rečima: Pred tobom su, Stefane, dva izlaza: ili da potpišeš odluke nedavno održanog sabora, ili da umreš kao onaj koji odbacuje zakon Otaca, Bogom naučenih. Izaberi dakle sebi jedno od toga dvoga.
Bogonadahnuti Stefan na to povišenim glasom reče: Obrati pažnju na reči moje, gospodine patricije! Ovo sa velikim apostolom Pavlom ja izjavljujem: Meni je život Hristos, a umreti za česnu ikonu Njegovu dobitak (Flb. 1, 22). Ja ti već jednom rekoh, i opet ti kažem: kada bi u sebi imao samo šaku krvi, ja bih i nju prolio za svete ikone Hristove. Uostalom, naredi da mi se pročitaju odluke vašeg sabora, da bih znao razloge zbog kojih odbacujete božanstvene ikone.
I odmah Konstantin Nikomidijski uze knjigu i poče čitati: Knjiga imađaše ovakav naslov: „Predanje svetog vaseljenskog sedmog sabora“. Čim ovaj naslov bi pročitan, blaženi Stefan mahnu rukom zahtevajući tišinu, i onda gromko reče: O, neobične laži! Na kako nesigurnom temelju zasnovaste svoju trošnu građevinu! Jer na osnovu čega vi sabor svoj nazivate svetim? Ta vi naziv „sveti“ oduzeste svima svetiteljima, i narediste da se niko ne usudi nazivati svetima ni apostole, ni proroke, ni mučenike. Kako onda sabor vaš može biti svet, kada gazi i oskvrnavljuje sve što je sveto? Vi sabor svoj nazivate vaseljenskim. No kako on može biti vaseljenski kada na njemu ne beše nijedan od patrijaraha, niti bejahu njihovi izaslanici, niti uputiše poslanice u kojima bi dali svoj pristanak na sazivanje sabora. He može se sabor vaš nazivati vaseljenskim, jer je lažan. Još ga vi nazivate sedmim. No kako on može biti sedmi kada odbacujete prvih šest Sabora? Ako je hteo da bude sedmi, on je dužan bio da sleduje Šestom, Petom i ostalim pre njega održanim Saborima. Jer bez Prvog, i Drugog, i Trećeg, i Četvrtog, i Petog, i Šestog kako može biti Sedmog? Tako, sabor vaš nije sabor sedmi nego prvi, pošto odbaci predanja prethodnih šest Sabora!
Na ove reči episkopi uzvratiše: Koje to predanje, predano od šest Sabora, mi odbacujemo? He, mi ne odbacujemo prethodne Sabore i njihova predanja, nego primamo sve to. – Svetitelj odgovori: Nisu li pređašnji Sabori održavani u svetim crkvama? Nesumnjivo u crkvama koje behu ukrašene ikonama. Prvi Sabor bi održan u Nikeji, u ogromnoj crkvi toga grada; Drugi u Carigradu, u crkvi svete Irine; Treći u Efesu, u crkvi svetog Jovana Bogoslova; Četvrti u Halkidonu, u mitropolitskoj sabornoj crkvi; Peti i Šesti opet u Carigradu, i to Peti u hramu Svete Sofije, a Šesti u dvorskom hramu zvanom Trul. Sve te crkve ne behu li ukrašene svetim ikonama? I nijedan od spomenutih Sabora ne odbaci ih, a vaš sabor ih odbacuje. Odgovorite mi na to.
Zadivljeni ovakvim rečima njegovim oni ćutahu. Samo jedan od njih reče: Zaista je tako kao što govoriš Stefane. – A prepodobni Stefan, uperivši oči k nebu i podigavši ruke, uzdahnu iz dubine srca i gromko uskliknu: Ako ko ne poštuje Gospoda Isusa Hrista, izobraženog po čovečanskoj prirodi na ikonama, anatema da bude! i da ima udela sa onima koji su vikali: uzmi, uzmi, raspni ga! (sr. Jn. 19, 15).
Tada nečestivi jeretici, videći da nisu u stanju ništa više protivstaviti svetom ispovedniku, narediše da ga odvedu u tamnicu, a sami posramljeni vratiše se k onima što ih behu poslali. Kada dođoše k caru, car ih upita: Šta uradiste? – Episkopi hotijahu da sakriju svoju sramotu, ali Kalist kaza svu istinu caru. I govoraše: Pobeđeni smo, care, pobeđeni smo! Veliki je ono muž u mudrosti, veliki i u rečima. Neuporediva je sila njegova, i neustrašivo srce: on se ni same smrti ne boji, akamoli pretnji.
Car se veoma razgnjevi i naredi da se prepodobni Stefan pošalje na zatočenje u Helespontske krajeve, na ostrvo Prikonis.[25] Polazeći tamo, blaženi Stefan dodirom ruke svoje i molitvom isceli i sa postelje bolesničke podiže igumana Filipikova manastira, koji beše teško bolestan i već umiraše. Zatim sede u već spremljenu za njega lađu, i otplovi u mesto svoga progonstva. Kada stiže na ostrvo Prokonis on stade krstariti po pustim i zabačenim mestima na njemu, i nađe jednu divnu pešteru koju žitelji toga kraja nazivahu Kisuda. U njoj beše mala crkva svete Ane, majke Presvete Bogorodice. Prepodobni se silno obradova toj pešteri, i načini sebi keliju kraj nje. I tu življaše Bogu, hraneći se korenjem zelja koje je tu raslo. Međutim učenici prepodobnog Stefana, isterani iz njegovog manastira na Avksentijevoj Gori, raziđoše se po raznim krajevima, kao ovce koje nemaju pastira. Ali čuvši da se njihov otac i učitelj nalazi u zatočenju na ostrvu Prokonisu, oni se s radošću stekoše k njemu svi sem dvojice koji otpadoše od tog svetog pastira kao Juda od Hrista ili Dimas i Ermogen od Pavla. Ta dvojica behu: Sergije koji sastavi knjigu kleveta i klevetničkih optužbi protiv prepodobnog oca, i Stefan koji najpre beše mirski sveštenik, a zatim postrižen za monaha od blaženog Stefana. Ali se on potom odreče monaškog čina i samoga Boga i obuče u svetovno odelo, pa otide k caru i reče mu: Tvojim staranjem, care, ja se izbavih iz čeljusti Satane, i svukavši sa sebe mračnu odeću ja se obukoh u svetlu. – Car se silno obradova ovome, i zavole ga, i postavi ga za upravitelja Sofijske palate, kuda je sam često odlazio. Pri tome car Kopronim nazivaše njega ocem veselja, njega koga je trebalo oplakivati zbog njegove pogibli.
Tako dakle ova dvojica, Sergije i Stefan, otpavši od stada učenika prepodobnog Stefana, propadoše, a ostali se svi sabraše oko prepodobnog Stefana i ustrojiše manastir. Zatim dođoše k prepodobnome mati njegova sa svojom ćerkom, a cectrom njegovom, Teodotijom, i blizu njegove peštere načiniše sebi obitalište, i življahu u vrlinama, naslađujući se medotočivim rečima svoga nastavnika, prepodobnog Stefana. Potom prepodobni načini sebi stub, i na njemu tesnu kolibu. Uzišavši na stub, on se zatvori u toj kolibi; a beše mu tada četrdeset devet godina. Za velike pak podvige Bog mu dade dar čudotvorstva. Tako, blaženi Stefan otvori oči slepome, oslobodi besomučnog mladića od zlog duha, krvotočivu ženu isceli molitvom, mnogo puta utiša morsku buru i mnoge lađe spase od potopljenja; osim toga mornari su ga ponekad viđali gde ide po vodi, ili gde upravlja lađom, ili razvija jedra.
Dok prepodobni Stefan tako sijaše čudesima na ostrvu Prokonisu, u drugoj godini njegovog zatočenja njegova česna i sveta majka otide ka Gospodu. A kada othođaše ka Gospodu ćerka Teodotija plakaše kraj nje. A ona joj reče: Nemaš zašto da plačeš, jer ćeš i ti sa mnom poći ka Gospodu Hristu. – Tako i bi: u sedmi dan posle smrti blažene Ane, majke prepodobnoga Stefana, prestavi se Teodotija.
U TO vreme na ostrvu Prokonisu nalažaše se neki vojnik Stefan, rodom Jermenin. On iđaše iz Evropskih krajeva, i putem se razboleo od teške bolesti, od koje mu se čitava polovina tela sasuši. Čuvši da prepodobni Stefan isceljuje svakovrsne bolesti, on sa teškom mukom dođe k ggrepodobnome, pade pred njim na zemlju i sa suzama ga moljaše da se smiluje na njega i da ga isceli. Prepodobni mu naredi da se pokloni ikonama Gospoda Hrista i Presvete Bogorodice. Ovaj to svesrdno učini, i tog časa postade potpuno zdrav. A kad se ovaj vojnik vrati k svojim drugovima, oni ga stadoše raspitivati kako ozdravi. On, ne skrivajući milost koju Bog ukaza njemu, kaza im: Kada se poklonih ikonama Gospoda Hrista i Presvete Bogorodice, kao što mi naredi monah Stefan koji se nalazi na Prokonisu, ja ozdravih od svoje bolesti.
Vojnici izvestiše o tome svoga starešinu, upravitelja Trakije. Ovaj pozva k sebi isceljenog vojnika i, ispitavši ga na koji je način ozdravio, on ga smesta uputi caru. Car ga podrobno ispita o njegovom ozdravljenju, pa kad doznade da se iscelio od bolesti poklonivši se svetim ikonama, on ga stade nazivati idolopoklonikom, i jarosno ga grđaše kao da je učinio veoma zlo i bezbožno delo. Tada isceljeni vojnik, stideći se cara, pokaja se što se poklonio ikonama, i pred svima se javno stade odricati poštovanja ikona, obećavajući da im se nikada više neće pokloniti. Zbog toga on postade mio caru, i car ga nagradi činom stotnika.[26] No kada taj bedni vojnik, izišavši iz carskog dvora, htede da usedne na svoga konja, konj se iznenada razbesne, pa zbacivši ga sa sebe, stade ga nogama gaziti, i gazaše ga sve dok ovaj ne ispusti dušu. Takvu kaznu dobi taj neblagodarni odstupnik.
Ovo čudo, i mnoga druga čudesa koja činjaše blaženi Stefan, podstakoše zlog cara na silan gnjev i jarost; jer caru beše poznato da prepodobni, živeći na Prokonisu, čini slavna čuda i uči narod da se klanja svetim ikonama. Zato on namisli da svetitelja ubije, zbog čega i naredi da ga dovedu iz zatočenja. Kada svetitelj bi izveden pred bezakonog cara Kopronima, car naredi da ga najpre okuju u lance, da mu noge zabiju u klade i da ga zatvore u tesnu i mračnu tamnicu, zvanu Fialska.[27]
Nakon nekoliko dana car Kopronim, nalazeći se sa svoja dva najglavnija doglavnika u jednom od svojih dvoraca izvan grada, naredi da mu dovedu blaženog Stefana. Vođen ka caru, prepodobni putem izmoli od jednog bogoljupca novčić, koji je imao na sebi carev lik, i krišom ga metnu u svoju kamilavku. Car pak, ugledavši prepodobnog, poče vikati: O nevolje! O bede! O šta ja trpim! I ovaj se ruga mojoj carskoj vlasti! ovaj ljaga mene i ne smatra me nizašta! – Međutim svetitelj stajaše ćuteći i gledajući u zemlju, a car dišući jarošću kao ognjem govoraše svetitelju mnoge prekorne i uvredljive reči. Zatim car reče: Zašto mi ništa ne odgovaraš, odvratna glavo? – Tada blaženi Stefan stade krotko govoriti caru: Ako si care, naumio da me ubiješ, ubij me odmah. A ako si me izveo preda se da me za nešto pitaš, onda treba da ukrotiš svoj gnjev i da spokojno razgovaraš.
Čuvši takve reči, car upita svetitelja: Kaži nam, kojim se to otačkim predanjima mi ne pokoravamo, te nas nazivaš jereticima? – Prepodobni odgovori: Vi odbacujete poštovanje svetih ikona, koje nam je iz starine predano od bogonosnih Otaca. – Mučitelj uzvrati na TO: He nazivaj to svetim ikonama; ikone nisu svete, nego su one izobraženje idola. I kakvu zajednicu imaju idoli sa svetinjom? – Na to sveti muž odgovori: Klanjajući se ikoni, mi se ne klanjamo veštastvu: jer poklonjenje koje ukazujemo liku prelazi na Prvolik, kao što kaže sveti Vasilije Veliki. – Mučitelj reče prepodobnome: Zar je moguće izobražavati pomoću veštastvenih boja ono što u sebi ima mnogo tamnog, te se ne može ni umom postići ni rečima objasniti? I je li umesno kroz veštastvo klanjati se onima, čija priroda nije nikome poznata?
Prepodobni odgovori: Ko od ljudi koji imaju razuma kaže da se veštastvenim bojama može izobražavati neveštastvena priroda Božanstva koja prevazilazi svaki um? Izgled te prirode se ne može umom opisati, a kamoli bojama izobraziti. Ali kada mi na ikoni izobražavamo Hrista, mi izobražavamo ne Njegovu Božansku prirodu nego Njegov Bogočovečanski izgled, ili lik, sličan našem, koji apostoli videše i opipaše, kao što sveti Jovan Bogoslov reče: Što videsmo očima svojim, što razmotrismo, i ruke naše opipaše (1 Jn. 1, 1) A ako me ti upozoriš na Mojsijeve reči: He gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji (2 Mojs. 20, 4), onda ću ti reći da sam Mojsije načini zlatom izobraženje dvaju heruvima, o čemu božanstveni apostol govori ovako: heruvimi slave, koji osenjavahu oltar (Jevr. 9, 5). No i sam oltar, i skinija, i Svetinja nad svetinjama, izobražavahu obličje nebeskih stvari, kao što kaže isti apostol: služe obličju i senci nebeskih (Jevr. 8, 5). Šta onda nezakonito činimo mi, kada čovečanski lik Hristov izobražavamo na ikoni, i klanjamo se njemu? Ili kada se mi klanjamo krstu, načinjenom od nekog veštastva, eda li se veštastvu klanjamo? Isto tako kada počitujemo sveštene sasude, na našoj savesti nema nikakvog greha, pošto znamo da se sasudi osvećuju prizivanjem Hristova imena. Zašto vi ustajete protiv svega toga? Posle toga vi ćete poželeti da odbacite sveto Hristovo Telo i Krv, koji se tajanstveno predlaže pod vidom hleba i vina, koji izobražavaju ono telo Hristovo koje je stradalo na krstu, a sada je na nebu, i kojima se mi klanjamo i, pričešćujući se njima, nasleđujemo večna blaga. A vi, ne praveći nikakvu razliku između svetog i nesvetog, nazivate idolima Hristovu ikonu uporedo sa izobraženjem Apolonovim[28] i ikonu Presvete Bogorodice uporedo sa kipom Artemidinim,[29] i gazite ih nogama i spaljujete u ognju.
Na to car odgovori: O ti, slepi umom! najnedostojniji nepomeniče među svima nepomenicima, zar ti smatraš da mi gazeći ikone, Hrista gazimo? – Tada bogomudri Stefan, želeći da po običaju iskusnih boraca pobedi neprijatelja njegovim sopstvenim oružjem, izvuče iz svoje kamilavke onaj novčić sa izobraženim na njemu likom zločestivog cara Kopronima, koji on izmoli od jednog čoveka za ovakvu priliku. Pokazavši caru taj novčić, prepodobni upita cara Hristovim rečima: Čiji je ovo lik i natpis? (Mt. 22, 20). – Začuđen, car odgovori: Ničiji do carev. – Svetitelj onda upita: A šta bi bilo kada bi neko s prezirom bacio na zemlju carev lik i stao ga gaziti nogama? He bi li on bio kažnjen zbog toga? – Prisutni odgovoriše: Da! veliku bi kaznu iskusio takav čovek zato što je uvredu naneo carevom liku. – Tada prepodobni uzdahnuvši duboko, sa bolom u srcu reče: O, kako ste vi strahovito slepi i bezumni! Kada za uvredu nanetu liku cara zemaljskog i smrtnog i truležnog kažnjavate velikom kaznom, kakvoj onda kazni podležete vi koji lik Sina Božjeg i Njegove svebesprekorne Matere gazite i u oganj bacate?
Rekavši to prepodobni pljunu na novčić, i bacivši ga na zemlju stade ga gaziti nogama. Videvši to, prisutni besno poleteše na svetitelja, sa namerom da ga iz palate bace u more, jer se ta palata uzdizala nad morem. No car, iako mu srce uzavre besom, pretvarajući se krotak, zabrani im da to urade, i naredi da prepodobnoga okovana odvedu u narodnu tamnicu i tamo zatvore. Ulazeći u tamnicu svetitelj reče: Ova tamnica biće odmorište sadašnjeg života mog; tu mi valja ostati do poslednjeg daha, jer ovo mesto izabrah sebi zbog poštovanja svetih ikona.
Zaključan u najudaljenijem odeljenju tamnice, blaženi nađe tamo trista četrdeset i dva monaha, koji behu iz raznih pokrajina i maiastira doterani i u tamnicu bačeni zbog poštovanja svetih ikona. Nekima od njih behu nosevi odsečeni, nekima uši otkinute, nekima oči izbodene, nekima ruke odrezane, naročito onima koji su sastavljali i pisali knjige u odbranu ikonopoštovanja. Nekima tela behu u ranama od batina, koje još ne behu zarasle; nekima lica behu smolom namazana i opečena; nekima glave ostrižene na podsmeh. Videći sve to, prepodobni pohvali njihovo trpljenje i podvige, i stade silno tugovati što se on ne udostoji da pretrpi takve muke za svete ikone. A svi ti sveti oci, kada ugledaše prepodobnoga Stefana, s ljubavlju ga okružiše i izabraše sebi za nastavnika i učitelja. I tamnica ta postade kao manastir, i u njoj se vršahu uobičajene službe i molitve po manastirskom poretku i ustavu.
Boraveći u tamnici, prepodobni dobijaše hranu od neke bogoljubive žene, supruge jednog tamničkog stražara. Ona svake subote i nedelje donošaše u tamnicu malo hleba i vode, i krišom davaše prepodobnome. Spočetka blaženi ne hte primati iz njenih ruku donošenu hranu, pošto nije znao da li je ona pobožna i klanja li se svetim ikonama: jer se svetitelj gnušao jeretika i ništa nije hteo uzimati iz njihovih ruku. Međutim ta žena, da bi dokazala svoju pobožnost, donese prepodobnome svete ikone Presvete Bogorodice i svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla, koje je tajno čuvala kod sebe. Poklonivši se pred prepodobnim Stefanom tim svetim ikonama, ona ih celiva, pa ih predade njemu, da bi on, imajući kod sebe te svete ikone, pominjao nju u svetim molitvama svojim.
Jednoga dana sveti otac naš Stefan razgovaraše sa ostalim prepodobnim ocima sužnjima o mnogim i raznovrsnim mučenjima, kojima pobožne hrišćane podvrgavahu carski namesnici, antipati i igemoni.[30] Između ostaloga, jedan od sužanja, Antonije Krićanin, ispriča o mučeničkoj končini kiparskog monaha Pavla. Eparh Krita Teofan, zvani Lardotir, metnu na zemlju pred njim s jedne strane ikonu Raspeća Hristova, a c druge oruđa za mučenje, i reče mu: Pavle, izaberi sebi jedno od dvoga: ili ikonu Hristovu izgazi nogama, da bi ostao živ; ili umri mučen ljutom smrću, ako nećeš da uradiš što ti se naređuje. – Hrabri Pavle gromko viknu: Nikada to biti neće, Gospode Isuse Hriste Jedinorodni Sine Božji, da ja svetu ikonu Tvoju nogama izgazim. – Rekavši to, Pavle prekloni kolena i pobožno celiva svetu ikonu Hristova Raspeća, pokazujući time da se on ne boji mučiteljevih pretnji i da je gotov umreti za Hristovu ikonu. To mučitelja strahovito razjari, i on naredi da najpre telo ispovednikovo čvrsto stegnu dvema železnim daskama; zatim obesivši Pavla glavačke, odraše mu celo telo železnim grebenima; najzad naložiše pod njim veliki oganj. I tako hrabri Pavle skonča sažežen ognjem, postavši miomirisna žrtva Bogu.
Kada Antonije to pričaše, svi oci ronjahu tople suze. Po sle toga stade govoriti drugi sužanj, po imenu Teostirikt, muž star i udostojen prezviterskog čina, kome za svete ikone nos beše odsečen i svo lice oprljeno vrelom smolom. Jednom, pričaše on, u našem manastiru, zvanom Pelikita, vršaše se na Veliki Četvrtak Beskrvno Žrtvoprinošenje. Iznenada napade na manastir mučitelj Lahanodrakon sa vojnicima. Ušavši u crkvu i u sveti oltar drsko, on naredi da se prekrati bogosluženje, i baci na zemlju svete i životvorne Hristove Tajne. Zatim izdvoji četrdeset dva najodabranija monaha, i okova ih u lance. A sa ostalima postupi ovako: nekima ljute rane nanese kidajući im tela; nekima brade i lica namaza smolom, pa osmudi; nekima noseve odseče, među kojima bejah i ja. Posle toga zapali crkvu i ceo manastir. A ona četrdeset dva najodabranija monaha, okovane u lance, mučitelj posla na zatočenje u Efesku oblast, tamo ih zatvori u nekom starom kupatilu i ulaz zazida. I tamo svi oni biše umoreni glađu.
Slušajući sa suzama ova kazivanja, prepodobni Stefan savetovaše bratiju na slično junaštvo i trpljenje. Pri tome on se i sam opomenu nekog Petra koji je živeo u Vlaherni. Izveden pred cara na ispitivanje, taj Petar za vernost ikonopoštovanju bi nemilice dugo bijen volovskim žilama, ali pri tome pokaza takvo trpljenje, da niti jauknu, niti uzviknu, kao da ne osećaše nikakav bol. Štaviše, on se ne poboja i samog cara izobličiti oštrim rečima, nazivajući ga novim Julijanom Odstupnikom. Blaženi Stefan takođe pomenu i nekog Jovana, koga car ne moga primorati da nogama izgazi ikone Hrista i Presvete Bogorodice. Car onda naredi da Jovana zašiju u meh, privežu težak kamen o meh, pa bace u more i potope svetog ispovednika.
Pričajući jedan drugome takve primere, preblaženi oci i sužnji Hrista radi raspaljivahu se revnošću da junački stradaju za svete ikone i jedan drugoga ukrepljavahu, govoreći: Potrpimo, braćo, Gospoda radi, i stradajmo za Njega do poslednjeg daha svog. Jer ako s Njim sradamo, s Njim ćemo se i proslaviti. Jer stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 17-18).
Blaženi Stefan provede u toj tamnici jedanaest meseci. Onda mu Bog otkri vreme smrti njegove na četrdeset dana ranije. A kad posle tog otkrivenja dođe k njemu gorespomenuta žena tamničkog stražara koja mu hranu donošaše, on joj reče: Neka te Gospod nagradi za dobro koje si mi činila. Ti si mi dosta poslužila. Odsada mi nemoj više donositi te truležne hrane i pića. – Čuvši to, žena se ožalosti smatrajući da je se svetitelj gnuša. Videći je ožalošćenu, prepodobni joj reče: Približi se vreme končine moje, i po isteku četrdeset dana ja ću umreti. Stoga, želim da u toku tih dana pojačam svoje monaške podvige i provedem bez hrane i pića, da bih sebe pripremio za smrt.
I tako otpustivši stražarevu ženu, prepodobni se predade molitvenim podvizima, i provođaše na molitvi dan i noć. A dolažahu k njemu neki građani koji se tajno držahu pravoverja, samo preobučeni u poderane haljine, i naslađivahu se njegovim dušekorisnim i bogomudrim poukama i dobijahu blagoslov od njega.
Kada određeni rok od četrdeset dana prilažaše kraju i već nastade trideset osmi dan, prepodobni pozva opet gorespomenutu ženu i u prisustvu svih svetih otaca koji se nalažahu u tamnici, reče joj: Neka ti Bog stostruko uzvrati za milostinju tvoju kojom si mi poslužila, i neka pogleda na tebe milosrdnim okom sa visine Svoje, jer si postala istinita učenica Onoga koji je rekao: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40); koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće (Mt. 25, 41); ko vas napoji čašom vode u ime moje, neće mu propasti plata (Mk. 9, 41). Ti si sve to ispunila služeći meni; neka te stoga Gospod ne liši nagrade tvoje.
Zatim joj svetitelj dade one svete ikone što mu ih ona beše donela, i reče joj: Primi natrag ovo skupoceno blago svoje. Ono će ti biti zaštita od svakoga zla i svedočanstvo tvoga pravoverja u sadašnjem i budućem veku. – Rekavši to, prepodobni uzdahnu i reče: Preksutra ću izaći iz ovog života i preći u drugi svet, gde ću predstati Nebeskome Caru.
Na ove reči žena ta gorko zaplaka. Zatim uzevši ikone i dobivši od svetog Stefana blagoslov, uvi ikone i otide domu svome, plačući zbog rastanka sa velikim ocem i učiteljem svojim. Prepodobni pak preostalo vreme do smrti njegove provede sa sasužnjima svojim u pojanju sveštenih pesama, slaveći Boga.
Kada nastade trideset deveti dan, car sa svojom trećom ženom, Evdokijom, praznovaše neznabožački praznik, zvani Vrumalija, jer bogomrski jeretik, pored mnogih svojih Bogu odvratnih zlodela, ne ostavljaše ni neznabožačka praznovanja. U vreme tog praznika neki od zlovernika optužiše caru prepodobnoga Stefana, da je tamnicu pretvorio u manastir i svojim učenjem obmanjuje mnoge koji dolaze k njemu, te se klanjaju idolima.[31] Car se razljuti i odmah posla dželata da Stefana izvede izvan grada i poseče mačem. No kada Stefana okovanog vođahu na posečenje, car se pokaja što osudi Stefana na tako brzu i laku smrt. I govoraše: Šta bi bilo poželjnije za Stefana Hero da brzo skonča kroz posečenje mačem? – I želeći da prepodobnoga umori najljućom smrću, on naredi da Stefana ponovo vrate u tamnicu. Sam pak priredi toga dana veliku večeru za svoje velikaše i jednomišljenike, i oni igrahu i veseljahu se uz zvuke muzike. No usred pira car se seti prepodobnog Stefana, pa nasamo pozva dva dvorska mladića, dva rođena brata, koji behu veoma lepi i hrabri, i reče im: Otidite u narodnu tamnicu i recite Stefanu sa Avksentijeve Gore: Ovako ti govori car: Vidiš li koliko se staram o tebi? Eto, vratih te iz čeljusti smrti i poklonih ti život. A ti, dokle ćeš se protiviti mojoj volji? – Recite mu sve to. Ja znam da se on neće pokoriti meni, nego će me još više početi grditi; vi ga onda uhvatite i silno bijte dotle dok ga ne ubijete.
Saslušavši carevo naređenje, mladići odoše u tamnicu. No ugledavši lice Stefanovo gde sija kao lice angela, oni se postideše svetosti njegove, pa pripadoše k nogama njegovim, proseći od njega blagoslov i molitve. Zatim se vratiše k caru i rekoše mu: Taj monah se pokaza nepokoran, zato ga mi bismo bez milosti, i ostavismo Jedva živa. He očekujemo da će doživeti zoru, tako smo ga silno tukli. – Čuvši to, car se obradova, i veselo produži pirovati sa svojim jednomišljenicima.
Međutim prepodobni Stefan svu tu noć prestoja na molitvi, spremajući se za smrt. A kada stade svitati, on sazva sve prepodobne oce, sasužnje svoje, i reče im: Poslednju želju mira i poslednji celiv dajem vam, oci i braćo. Evo, već se približi čas moje končine, i mene očekuje venac mučenički. Vi pak ostanite do kraja tvrdi u Pravoslavlju.
Čuvši takve reči, prepodobni oci gorko plakahu, toplim suzama omivajući lica svoja. Sveti pak Stefan stade skidati sa sebe odeću. Tada mu prepodobni oci rekoše: Bolje će biti, oče, da smrt sretneš u svetoj monaškoj odeći. – Ali bogonadahnuti Stefan reče: Borac treba da izađe u borbu nag. Pored toga nije lepo da sveti monaški čin bude gažen nogama bezakonih ljudi. – Rekavši to, blaženi skide sa sebe svu odeću, i ogrnuvši se samo jednom kožnom mantijom, seđaše sa svetim ocima, očekujući svoj smrtni čas.
One noći, kada car posle pira spavaše na postelji svojoj, đavo, koji se stalno nalazio pored njega, obavesti ga da ona dva mladića koje on posla u tamnicu k Stefanu, ne učiniše Stefanu nikakva zla, nego mu se, naprotiv, pokloniše i uzeše od njega blagoslov. Prenuvši se iz sna, car hitno iziđe iz unutrašnjih odaja svoga dvorca na jedno krilo palate, i stade kao lav rikati, govoreći: O nevolje! o uniženja mog velikog! nemam pomoćnika, nemam vernog sluge! Niko me nizašta ne smatra, i ja ne znam šta da radim sa onim nepomenicima (tako on obično nazivaše monahe, smatrajući da nisu dostojni ni da ih spomene).
Čuvši carevu viku, svi se u dvorcu uzbuniše i uzbudiše, i potrčaše k caru. A on, pogledavši na njih, reče: Kuda idete i koga ištete? – Oni mu smerno rekoše: Mi dođosmo k tebi, našem blagom gospodaru i caru. – Nisam ja vaš gospodar, gromko povika car, nisam ja vaš car! Vi imate sebi drugoga cara, drugoga gospodara, pred čijim nogama vi padate i od koga blagoslov i molitve prosite. I nema nikoga koji me sluša i koji mi verio služi, da bi uništio neprijatelja mog i utešio duh moj. – Dvorjani onda stadoše sa bolom u duši raspitivati cara koji je taj neprijatelj njegov, koga oni poštuju više nego samoga cara. Tada Kopronim odgovori: Stefan sa Avksentijeve Gore je vaš car, a ne ja.
Tek što car izgovori ove reči, svi sa strahovitom grajom i vikom poleteše u narodnu tamnicu, i obraćajući se straži vikahu: Dajte nam Stefana Avksentijanina! – Međutim prepodobni Stefan sam izađe k njima iz tamnice, lica vesela i duše radosne, i reče im: Ja sam koga vi tražite. – Oni onda ščepaše svetitelja kao vuci ovcu, baciše ga na zemlju, pokidaše okove na njemu, pa ga nemilosrdno vucijahu na glavni trg, ritajući ga nogama i bijući štapovima. Kada blaženoga izvukoše iz tamnice i bejahu prema crkvi svetog velikomučenika Teodora, on se rukama osloni o zemlju, pa onako vučen podiže koliko je mogao glavu svoju i pokloni se poslednji put svetom velikomučeniku pred njegovom crkvom, i tako usred ljutih muka i rana učini blagočestivo delo. To vide jedan od krvopija koji vucijahu svetitelja po imenu Filomatije, pa dohvati motku i silno udari njome svetitelja no glavi, i razbi mu je. I tog časa prepodobni predade duh svoj u ruke Božje. A na ubicu Filomatija na tom istom mestu iznenada napade đavo, i Filomatije, zavapivši strašnim glasom, pade pred svima na zemlju i užasno vikaše grčeći se celim telom i penu bacajući i škrgućući zubima. Dotle bi mučen đavolom dok u strašnim mukama ne izvrže bednu dušu svoju.
He obzirući se na to, rulja razjarenih krvopija koji vucijahu blaženog Stefana ne presta sa izrugivanjem nad telom blaženoga: jer i nad mrtvim telom oni iskaljivahu svoju zversku ljutinu, vukući po ulicama telo prepodobnoga i bijući ga kamenjem. I otpadahu delovi od svetog tela tog i valjahu se po putu: onde prsti, onamo ruke, tamo iznutrica. Jer jedan od bezakonika dohvati ogroman kamen i udari u stomak prepodobnoga, i tog časa se rasede stomak i prosu sva utroba; i tako se ulice grada obagriše krvlju svetiteljevom, koju prolivahu kao vodu. Pa ne samo ljudi nego i žene, i deca izlazeći iz svojih škola bacahu kamenje na mrtvo telo svetiteljevo. Jer od cara beše izdata ovakva naredba: Ko ne baci kamen na Stefana Avksentijanina, taj je protivnik caru i biće kažnjen. Stoga sva rulja zlovernih jeretika, od malog do velikog, kamenovaše ubijenoga. A kada telo svetiteljevo bi dovučeno na marveni trg, kafedžija neki, koji u to vreme kuvaše ribu, ugledavši telo koje vucijahu, i misleći da je svetitelj još živ, dohvati raspaljenu glavnju i silovito udari njome po glavi svetitelja i prosu mu mozak.
Za ovom metežnom ruljom koja se izdevaše nad telom prepodobnoga iđaše jedan pravoslavni muž, po imenu Teodor, koji je hteo da vidi gde će baciti mnogostradalno telo svetiteljevo. Ugledavši prosut po zemlji mozak svetiteljev, on se tobož spotače i pade na zemlju, i krišom pokupi mozak u čistu maramu, sakri ga u nedra, pa opet krenu za ruljom.
U to vreme još beše živa najstarija sestra prepodobnog Stefana, monahinja u jednom od ženskih manastira u Carigradu. Ka tom manastiru i vucijahu telo prepodobnoga, da bi i sestra prepodobnoga, po carevom naređenju, bacila kamen na njega. Međutim ona, saznavši za to, pobeže iz svoje kelije i sakri se u jednom grobu. Nju svuda tražiše, ali je ne mogoše naći. Tada telo prepodobnoga Stefana odvukoše odatle na mesto, zvano Pelagijino groblje. Tamo se ranije nalazila crkva svete mučenice Pelagije, koja se od starosti srušila; zločestivi car naredi, te joj i temelje raskopaše, i na tom mestu duboku jamu iskopaše, u koju stadoše bacati leševe ubijanih neznabožaca. Do te jame i dovukoše sveto telo prepodobnoga Stefana i baciše ga u nju, metnuvši pravednika među bezakonike.
Tako skonča prepodobni otac naš Stefan dvadeset osmog novembra, u pedeset trećoj godini života.[32] Beše taj dan od ranoga jutra veoma vedar, i sunce sijaše jarko; no u devet sati toga dana iznenada se na istočnoj strani, gde se nalazila Avksentijeva Gora, pojavi ognjen oblak iznad vrha pod kojim bejaše manastir prepodobnoga Stefana. Zatim se nad gradom začas strahovito smrknu i dan se pretvori u noć. Onda nastade silna oluja i pade u Carigradu užasan grad, koji mnoge usmrti.
No sva ta vidljiva znamenja Božija ne urazumiše zločestivog cara. Štaviše, on smrću kazni ona dva brata koje noću posla u tamnicu da ubiju prepodobnog Stefana, a oni se oglušiše o njegovo naređenje. Potom on na razne načine pogubi i one prepodobne oce koji sa blaženim Stefanom behu zajedno u tamnici.
Međutim Teodor, koji sabra prosuti mozak prepodobnog Stefana, ode u manastir svetoga Dija, i tajno predade igumanu mozak blaženog ispovednika, ispričavši mu podrobno sve što je znao o smrti svetog Stefana. Iguman sa uzdisanjem i suzama sasluša Teodorovo kazivanje, i proklinjaše cara kao jeretika i odstupnika; mozak pak svetiteljev on primi kao skupoceno blago, položi ga u čist sasud, i sakri u crkvi svetog prvomučenika Stefana. Ali i to se ne mogade sakriti od zlobnog cara. To ce desilo na, ovaj način.
Kada iguman položi česni mozak svetoga Stefana u sasud i sakri u crkvi, to on učini u prisustvu jednoga mladića koji življaše u tom manastiru. Posle nekog vremena taj mladić stade moliti igumana, da mu da đakonski čin. No iguman, smatrajući da je on nedostojan toga čina, odbi njegovu molbu, Mladić se zbog toga naljuti na igumana, pa ode k caru i ispriča mu što je znao o mozgu svetog Stefana. Car odmah naredi da mu se donese taj sasud i otvori pred njim. Kad sasud donesoše i otvoriše, nađe se da je potpuno prazan, jer po promislu Božjem mozak blaženog Stefana bi nevidljivo uzet i sakriven na mestu koje nikome nije poznato i dosada. Car se razgnjevi, i tog mladića posla u progonstvo kao klevetnika.
Treba ovde spomenuti i neobičnu kaznu Božiju koja postiže onu devojku, robinju blažene monahinje Ane, koja okleveta Anu i blaženog Stefana i lažno svedoči pred carem, kao da su se oni tajno sastajali noću radi greha. Ona bi udata za nekog činovnika, skupljača carskoga danka u Vitiniji, i rodi dva blizanca. Jedne pak noći kada ona sa decom spavaše na postelji, deca se iznenada uznemiriše, i, dobivši neku neobičnu silu, pomamno dohvatiše dojke svoje majke i stadoše ih sisati ne kao deca već kao lavići ili mečići, tako da ih nesrećna majka nije mogla otrgnuti od svojih grudi. I tako zverski sišući svoju majku, deca je umoriše. Zatim i sama deca, kao porod aspidin, i sama umreše zajedno sa njom. Takva kazna postiže bednu lažnu svedokinju. Blaženi pak prepodobnomučenik Stefan, kao nevin i čist srcem, gleda Boga u Trojici jednoga, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
MUČENIKA POSTRADALIH ZA SVETE IKONE
sa svetim Stefanom Novim, među kojima:
VASILIJE, dva GRIGORIJA, ANDREJ, PETAR, JOVAN i ostali
 
PRI Konstantinu Kopronimu[33] mnogi pravoslavni vojnici, ostavivši vojničko zvanje, primiše monaštvo. Mnoge od njih bezakoni car podvrgavaše strašnim mukama, pa onda ubijaše. Jednoga, po imenu Vasilija, on najpre oslepi. A kada sveti Vasilije i posle oslepljenja produži klanjati se svetim ikonama, car mučitelj sam zari mač u stomak Vasiliju i ovome se prosu utroba, i tako blaženi stradalac predade dušu svoju u ruke Božije. U to vreme za svete ikone postrada u Carigradu i sveti Stefan Novi. Osim njih biše poslani u zatočenje dva Grigorija, sa nekim drugima, gde i skončaše. Isto tako za svete ikone postradaše u teškim mukama Andrej i Petar, zajedno sa svetim Stefanom. Najzad, sveti Jovan bi prognan u Dafnu,[34] gde, po naređenju carevom, njega često biše, i tako ubiše. I tako svi oni dobiše vence mučeništva.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
TEODORA,
arhiepiskopa Rostovskog
 
SVETI Teodor beše bratanac prepodobnog Sergija Radonežskog,[35] sin njegovog starijeg brata Stefana. Svetovno ime Teodorovo beše Jovan. Kada Jovan napuni sedam godina, njegovi pobožni roditelji ga dadoše da se uči knjizi. Napredan u učenju, Jovan beše napredan i u pobožnosti. Po smrti svoje majke, dečak Jovan se nahođaše pored svoga oca koji se zamonaši, i strogo se podvizavaše monaškim podvizima u svome manastiru. Slušajući o životu svoga strica, velikog Radonežskog podvižnika Sergija, koji tada izgrađivaše svoju novu obitelj, Jovan sagorevaše od želje da vidi prepodobnog Sergija i da mu sledi. Po Božjem promislu, otac Jovanov Stefan krenu k svome bratu u Radonežsku oblast, i povede sa sobom Jovana. Tamo, u Radonežskom manastiru, Stefan uvede svoga sina Jovana u crkvu, i predade ga u ruke svome bratu igumanu Sergiju. Iako Jovanu beše svega dvanaest godina, prepodobni Sergije ga primi, proviđajući u njemu istinskog podvižnika, i odmah ga postriže u monaški čin, 20. aprila, na dan prepodobnog Teodora Trihina, čije mu ime i dade pri monašenju. U to vreme bejaše običaj pri postrigu davati postrižniku ime svetitelja u čiji se dan vrši postrig.
Novopostriženi monah Teodor odade se monaškom životu u Trojickom manastiru pod rukovodstvom velikog osnivača njegovog, svetog Sergija. On vođaše život uzdržljivosti, celomudrenosti, čistote, molitve; usrdno posećivaše bogosluženja, pažljivo slušaše Božansko Pismo, i sam često čitaše svete knjige. Nastavnika svog, prepodobnog Sergija, on u svemu slušaše sa smirenjem, krotošću i molčanijem. Revnost za crkvenu i kelijsku molitvu, post i bdenje, usrdno čitanje Psaltira i suze umilenja mladoga monaha izazivahu divljenje kod sviju. Naročito je važno to što on ništa ne skrivaše od prepodobnog Sergija, otkrivajući mu i danju i noću sve svoje pomisli.
Kada navrši potrebne godine, monah Teodor bi rukopoložen za sveštenika, i produži revnosno se usavršavati u monaškim podvizima i duhovnom životu. Kada je on služio svetu liturgiju sa prepodobnim Sergijem i svojim ocem Stefanom, neki monasi, udostojeni posebne blagodati Božije, viđali su kako sa ovim svetim služiteljima kraj prestola služi angeo Božji.
U to vreme prepodobnog Teodora stade posećivati misao o osnivanju novog, svog manastira. Tu misao on izloži svome učitelju, prepodobnom Sergiju, i ponavljao mu je to dosta puta. Prepodobni vide u tome prst promisla Božjeg. Teodor se po običaju neprestano predavaše noćnoj molitvi i tako jednom stojeći na molitvi on ču glas: „Teodore, idi u pustinju; ti ćeš ustrojiti obitelj, sabraćeš u njoj mnogo podvižnika, ljude duhovnih stremljenja, i dobićeš veliku nagradu na nebesima“.
Primivši ove reči kao otkrivenje s neba, blaženi nikome ne otkri to. No nakon podosta vremena veliki prozorljivac, sveti Sergije reče svome bratancu: Čedo, ja sam se nadao da ćeš ti predati kosti moje grobu i biti posle mene iguman na ovom mestu. Ali pošto hoćeš sada da počneš ostvarivati svoju zamisao, onda neka ti bude u pomoći Bog i Presveta Bogorodica. – Blagoslovivši svog bratanca i učenika, sveti Sergije ga otpusti zajedno sa onima iz bratije koji su izjavili želju da s njim idu.
Prepodobni Teodor ode sa svojim saputnicima iz manastira i dade se u traženje pogodnog mesta za manastir. I nađe divno mesto, zvano Simonovo, nedaleko od grada Moskve, na levoj obali reke Moskve. Izvešten o tome, prepodobni Sergije dođe sam da vidi to mesto, i nađe da je zgodno za manastir, i blagoslovi Teodorov poduhvat.
Dobivši odobrenje od nadležnog arhijereja, prepodobni Teodor podiže na izabranom mestu crkvu u ime Presvete Bogorodice, sazida potrebne zgrade za manastir, sabra mnogo manastirske bratije i osnova manastir sa strogim poretkom opštežićnih manastira.[36] Sam on beše primer strogog podvižničkog života, i sijaše unutrašnjim vrlinama, mudrošću i razumom. Mitropolit Moskovski Aleksije postavi prepodobnog Teodora za igumana novopodignutog manastira, a veliki knez Dimitrije, visoko ceneći prepodobnoga zbog podvižničkog života njegovog, izabra ga sebi za duhovnika. Kao iguman, prepodobni Teodor se neumorno staraše da manastir uredi po ugledu na Trojicki manastir prepodobnoga Sergija, sa svima pravilima strogog opštežića. Ali pošto u blizini manastira prolažaše veliki put, i to narušavaše manastirsku tišinu i molitveno tihovanje, koje prepodobni Teodor veoma ljubljaše, to on 1379. godine prenese manastir na novo, podesnije mesto, bliže k obali reke Moskve, gde manastir postoji i dosada. Novo mesto je još više privuklo monahujuće bratije. I prepodobni Sergije nekoliko puta je dolazio k svome bratancu i radovao se uspesima njegovih pobožnih poduhvata.
Godine 1383. prepodobni Teodor je, po naređenju velikoga kneza, pratio u Carigrad arhiepiskopa Dionisija Suzdaljskog, i tamo proizveden za arhimandrita od strane patrijarha Nila.[37] I kao arhimandrit, prepodobni Teodor se držaše svojih strogih monaških podviga. I u revnosti svojoj za sveto poslovanje, on nalažaše vremena da se bavi i ikonopisanjem. Neke od njegovih ikona sačuvane su i do danas.
Mnogi od postrižnika i učenika prepodobnog Teodora postadoše igumani i arhimandriti drugih manastira. Neki postadoše i episkopi. Naročito zasijaše svetošću života prepodobni Kiril i Terapont.[38]
Godine 1387. arhimandrit Teodor je ponovo putovao poslom Ruske mitropolije k patrijarhu u Carigrad. Izabran od velikog kneza i Ruske Crkve za arhiepiskopa Rostovskog, prepodobni bi ovom prilikom hirotonisan za episkopa.
Vrativši se iz Carigrada, arhiepiskop Teodor se svom dušom posveti svojim arhijerejskim poslovima, ne umanjujući svoje monaške podvige. Kao arhiepiskop on osnova u Rostovu
Roždestvenski ženski manastir. No iznuren mnogim poslovima i podvizima, sveti Teodor je upravljao Rostovskom eparhijom ne dugo. On se upokoji 28. novembra 1395. godine. Svete mošti njegove, proslavljene mnogim čudesima, počivaju pod spudom u Rostovskoj Uspenskoj sabornoj crkvi u jugozapadnom uglu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
Episkopa: TIMOTEJA i TEODORA;
sveštenika: PETRA, JOVANA, SERGIJA, TEODORA i NIKIFORA;
đakona: VASILIJA i TOME;
monaha: JEROTEJA, DANILA, HARITONA, SOKRATA,
KOMASIJA, EVSEVIJA i ETIMASIJA
 
SBI ovi sveti mučenici postradaše mačem posečeni za Hrista u gradu Tiveriopolju ili Strumici, 361. ili 362. godine, za vreme gonjenja hrišćana od strane cara Julijana Odstupnika, koji je mačem i ognjem, i svima drugim nasilnim sredstvima pokušavao da istrebi hrišćane i iskoreni hrišćanstvo, a vaspostavi i obnovi idolopoklonstvo. Oni prvo behu u Nikeji a posle naredbe igemona Nikejskog Komentarisija, da se svi građani moraju pokloniti idolima, pobegoše u Solun, pa iz Soluna u Tiveriopolj, tj. Strumicu, gde i primiše venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ROMANA,
episkopa Makedonskog[39]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
IRINARHA I SEDAM SVETIH ŽENA
 
SBETI Irinarh beše iz grada Sevastije.[40] Kao mladić, on postade dželat po zanimanju, koji sudeluje u mučenju svetih mučenika po naređenju gonitelja hrišćanske vere. No kada, za carovanja Dioklecijanova, Sevastijski knez Maksimijan stavljaše na muke sedam svetih žena, Irinarh vide kako one, slabe žene, junački podnose mučenja za Hrista i posramljuju mučitelja, te i on, ozaren blagodaću Božjom, neustrašivo ispovedi Hrista i objavi gromko da je hrišćanin. Zato knez naredi te ga baciše u jezero; ali on izađe živ iz jezera. Zatim ga vrgoše u usijanu peć; ali on čudom Božjim ostade nepovređen. Najzad mu glavu odsekoše mačem, 303. godine. I tako on dobi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEODORA,
episkopa Teodosiopoljskog
 
OVAJ sveti pastir stada Hristova živeo u vreme cara Mavrikija (582-602). Episkopovao u Jermenskom gradu Teodosiopolju.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
JOVANA PERSIJSKOG
 
ZA njega se kaže u Minejima da je rodom iz Damaska. He zna se vreme njegovog stradanja u Persiji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKA
 
OSTAVIO Hrista radi ženu, decu i rođake i primio anđelski čin monaha. Prohodio pustinju, gradove i sela. Nađen u Egiptu u jednom hramu mrtav, opasan gvozdenim pojasom. Diveći se njegovom podvigu oni koji ga nađoše, staviše ga u drveni sanduk zajedno sa pojasom od gvožđa.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DVA DETETA
 
SKONČAŠE u ognju, naterana da trče po njemu. (Njihov spomen i 13. oktobra).
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG
cara MAVRIKIJA
 
OVAJ blagoverni krotki car bi pogubljen sa pet sinova svojih od cara Foke 602. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANE
 
BLAGORODNA žena, po smrti svoga muža postrižena u monaštvo od svetog Stefana Novog, i podvizavala se u jednom ženskom manastiru. Car Kopronim nagovarao je da kaže, kao da je imala nedozvoljenih telesnih veza sa svetim Stefanom, da bi tako mogao Stefana uniziti pred narodom. No ova sveta žena nikako nije htela ući u tu carevu spletku protiv svetitelja, koga je ona poštovala kao svog duhovnog oca. Zbog toga bi šibana, a potom u tamnicu bačena, gde predade svoju svetu dušu Bogu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Znamenita Vlahernska crkva nalazi se u Carigradu, u kraju zvanom Vlaherna, gotovo na samoj obali Mramornog Mora. U toj crkvi je bila čudotvorna ikona Presvete Bogorodice i riza Njena,
  2. Carovao od 713. do 715. godine.
  3. Patrijarh German I upravljao Vizantijskom crkvom od 715. do 730. god.
  4. To je bilo u 715. god.
  5. Car Teodosije III Adramiten, carovao od 715-716. godine.
  6. Lav III Isavrijanin – carovao od 716. do 741. god.; rodom iz Isavrije, pokrajine na jugoistoku Male Azije.
  7. Pokrajina na obali Sredozemnog Mora, malo južnije od Antiohije Sirijske.
  8. Titula patricije prvobitno je pripadala samo deci senatora, koji su se po latinski nazivali patres = oci. Zatim se ta titula stala davati snima licima visokorodnog rimskog porekla. No car Konstantin Veliki ozakonio je, te se ova titula davala samo za lične zasluge, i to višim činovnicima, ali nije bila nasledna.
  9. Spatarije – oružjenosac, telohranitelj carski. Docnije je zvanje spatarije postalo počasna titula, koja se davala vojnim licima, i nije povlačila za sobom dužnost čuvati cara.
  10. Bio na patrijaršijskom prestolu od 730. do 753. godine.
  11. Vizantijom se spočetka nazivao Carigrad.
  12. Vitinija – severozapadna pokrajina u Maloj Aziji. Hrišćanstvo se tamo pojavilo još u vreme svetih apostola. Avksentijeva Gora nalazila se prema Carigradu, kod Nikomidijskog zaliva.
  13. To je bilo u 756. godini.
  14. Konstantin V Kopronim carovao od 741. do 775. godine.
  15. Patrijarh Konstantin II patrijarhovao od 754. do 766. godine.
  16. Reč je o Konstantinu VI Porfirorodnom, koji je carovao od 780-797. godine. Carica Irina, njegova majka revnosna zaštitnica ikonopoštovanja, 10 godina upravljala državom mesto sina, i posle njega carovala do 802. godine.
  17. Bezakoni jeretici, sami prokleti, prokleli svetog i pravednog čoveka – patrijarha Germana, no Bog je njega blagoslovio. Tako se izvršilo Pisanije: oni kunu, a Ti blagoslovi (Ps. 108, 28).
  18. To je bilo 763. godine.
  19. Ovde se imaju u vidu reči proroka Isaije: Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo; koji prave od tame svetlost a od svetlosti tamu; koji; prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko (Is. 5, 20).
  20. Stihira na Praznik prenosa Nerukotvorene ikone Hrista Spasa.
  21. Skiti – divljačko pleme, živeli na severu od Crnog Mora, u krajevima današnje južne Rusije, i na ušću Dunava.
  22. Kuvikularije – carski sobar; obično ličnost vrlo bliska caru.
  23. Ipokom – carski konjušar; jedna od dvorskih dužnosti.
  24. Hrisopolj – predgrađe Carigrada, na drugoj obali Bosfora, u Vitiniji; sada Skutari.
  25. Prikonis – ostrvo u Mramornom Moru; sada Marmatra. U starini Mramorno Mope zvalo se Helespont,
  26. Stotnik – starešina vojnog odreda od sto ljudi.
  27. Ta se tamnica nalazila u samom gradu.
  28. Apolon ili Feb – sin Zevsa i Latone, jedan od najomiljenijih grčko-rimskih bogova. Smatran bogom sunca i prosvete, društvenog blagostanja i poretka, čuvarom zakona, predskazivačem budućnosti.
  29. Artemida ili Dijana – znamenita neznabožačka boginja kod Grka i Rimljana; smatrana boginjom meseca; slikana kao divna i svetla devojka – lovac.
  30. Antipat – upravitelj oblasti, u čiji je sastav ulazilo nekoliko pokrajina; igemon – upravitelj pokrajine.
  31. Jeretici ikonoborci nazivali su ikone idolima.
  32. To je bilo 768. godine.
  33. Car Konstantin Kopronim carovao od 741-775; bio žestok gonitelj svetih ikona.
  34. Dafna – predgrađe Carigrada.
  35. Spomen Sv. Sergija Radonežskog 5. jula, gde videti opširno o njemu.
  36. To je bilo 1370. godine.
  37. Nil bio patrijarhom u Carigradu od 1378. do 1388. godine.
  38. Prepodobni Kiril Bjelozerski praznuje se 9. juna, a prepodobni Terapont 27. maja.
  39. Njegov spomen zabeležen u Pariskom Kodeksu 1578. U drugim Sinaksarima se ne pominje.
  40. Reč je o Sevastiji Jermenskoj, za razliku od Sevastije Kapadokijske.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *