NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. NOVEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA MILOSTIVOG,
patrijarha Aleksandrijskog
 
SVETI Jovan se rodio na ostrvu Kipru[1] u kneževskoj familiji. Otac mu beše knez Epifanije. Od mladosti on bi vaspitan u pobožnosti i strahu Božjem. Za njega strah Božji beše početak premudrosti. Na navaljivanje roditelja on se oženi i imade dece. Ali mu po Božjem promislu ubrzo umreše deca, a zatim i žena, da bi se on, oslobođen od služenja telu, posvetio duhovnom životu. Slobodan od porodičnih obaveza, on uznese blagodarnost Bogu, i od tada on bez ikakvih prepreka stade usrdnije služiti Gospodu, često se moleći i čineći sva bogougodna dela. No naročito on beše milosrdan i milostiv prema svima ubogima i nevoljnima. Zbog takvih vrlina Bog ga proslavi među ljudima, i to ne samo ravnima njemu nego ga i sam car poštovaše i slavljaše. A kada patrijaršijski presto Aleksandrijski ostade bez pastira, car Iraklije,[2] po promislu Božjem, odlikova ovog Jovana patrijaršijskim činom. Iako Jovan to ne željaše, no primoran on primi posvećenje, i postade arhiepiskop Aleksandrijske crkve.
Stupivši na patrijaršijski presto, Jovan se kao pastir slovesnih ovaca najpre postara da pastvu svoju očisti od jeresi, koja tada smućivaše Hristovo stado. Tu jeres osnova neki Petar, zvani Fulon, inače Knafej, Antiohijski psevdopatrijarh; on se drznu Trisvetoj pesmi dodati hulne reči: Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, koji si raspet za nas, pomiluj nas, – kao da je u Gospodu našem postradalo Božanstvo.[3]
Iskorenivši ovo jeretičko učenje, sveti Jovan se sav posveti vršenju zapovesti Božjih i dobrotvornim delima milosrđa. Nijedan siromah ili ubožjak ne odlažaše od njega praznih ruku i ožalošćen; svima nevoljnima on davaše milostinju; sve tužne on utešavaše ne samo rečju nego i delom; on gladne nahranjivaše, nage odevaše, zarobljene otkupljivaše, bolesnike i putnike zbrinjavaše. Milostivost njegova beše kao ogromna bogata reka koja neprestano teče i napaja sve žedne.
U početku svoga arhipastirstvovanja blaženi Jovan sazva crkvene ekonome[4] i Dade im ovakav nalog: Obiđite sav grad, i popišite svu gospodu moju. – Ekonomi ga zapitaše: A ko su to gospoda tvoja, Vladiko? – Patrijarh odgovori: Oni koje vi nazivate prosjacima i ništima; oni su gospoda moja: jer mi mogu pružiti svaku pomoć ka spasenju i primiti me u večne kuće svoje. – Ekonomi postupiše po nalogu i popisaše sve prosjake koje pronađoše po ulicama, po bolnicama i po đubrištima. Beše ih na broju sedam hiljada i pet stotina. I naredi sveti Jovan da se svima njima daje iz crkvenih sredstava sve što je potrebno za svakodnevnu ishranu.
U to vreme Persijanci napadoše na Siriju i Palestinu, spališe sveti grad Jerusalim, uzeše časno drvo Svetoga Krsta i mnogo hrišćana odvedoše u ropstvo.[5] Tada blaženi Jovan posla lađe sa zlatom i pšenicom, da otkupe zarobljenike i ukažu pomoć svima nevoljnima. Na taj način on milosrđem svojim mnoge izvede iz ropstva i tamnica na slobodu, i izbavi od muka. No pošto svaki nije mogao dolaziti k njemu slobodno, jer sluge njegove ne prijavljivahu svakoga koji je dolazio k njemu, to on zbog toga odredi dva dana u sedmici, sredu i petak, i u te dane sa nekolicinom blagočestivih ljudi on seđaše kraj crkvenih vrata, primaše svakoga, saslušavši njegove molbe, presuđivaše raspre među ljudima, štićaše one kojima je nepravda učinjena, miraše zavađene. Pri tome sveti patrijarh govoraše onima oko njega: Kada je meni uvek slobodan pristup ka Gospodu Bogu mome, i u molitvi razgovaram s Njim i ištem od Njega što hoću, zašto onda da bližnjem svom ne dozvolim slobodan pristup k meni, da bi mi kazao svoju muku i nevolju i iskao od mene što hoće? Treba se bojati Onoga koji je rekao: Kakvom merom merite, onakom će vam se meriti (Mt. 1, 2).
Ponekad se dešavalo da k blaženom Jovanu niko ne dođe sa molbom kada je on sedeo kraj crkvenih vrata; tada je on ustajao rastužen, i sa suzama odlazio kući. Pri tome neki ga ponekad pitahu: Zašto tuguješ i setuješ? – Svetitelj im odgovaraše: Sada smireni Jovan ništa ne nađe i ništa ne prinese Bogu za grehe svoje. – A prijatelj njegov, blaženi Sofronije,[6] tešeći ga govoraše mu: Zaista danas treba da se veseliš, oče, pošto ovce tvoje žive u miru, bez raspri i sporova, kao anđeli Božji.
Jednom crkveni ekonomi obavestiše svetog Jovana da među prosjacima stoje dve lepo obučene devojke i prose milostinju. I upitaše ga, da li treba tim devojkama davati milostinju, kao i ostalim prosjacima. Patrijarh odgovori: Ako ste Hristove sluge i verni poslušnici smirenog Jovana, onda dajite onako kako Hristos naredi, ne gledajući ko je ko, niti raspitujući za život onih kojima dajete. Znajte, mi dajemo ne svoje nego Hristovo; zato dajimo onako kako On naredi. Ako pak pomišljate da crkvene imovine neće biti dosta za tako veliku milostinju, onda ja ne želim da imam udela u vašem maloverju. Jer ja verujem Bogu, da kada bi se prosjaci celoga sveta stekli u Aleksandriju, želeći dobiti od nas milostinju, to i tada neće nedostati naše crkvene imovine.
I da bi ih spasao maloverja, sveti patrijarh im ispriča ovu stvar. Kada, u svojih petnaest godina, bejah na ostrvu Kipru, ja jedne noći videh u snu veoma divnu devojku, u sjajnim haljinama i sa maslinovim vencem na glavi. Stavši blizu moje postelje ona me dodirnu i probudi. I ja budan videh nju ne u snu nego na javi gde stoji preda mnom, i upitah je: Ko si ti, i kako si se usudila da uđeš kod mene? – A ona, gledajući me radosno i krotko, i smešeći se blago, reče: Ja sam najstarija kći Velikoga Cara i prva među kćerima Njegovim. – Čuvši to ja joj se poklonih. A ona produži govoriti: Ako me uzmeš za svoju drugaricu. onda ću ti ja izdejstvovati od Cara veliku blagodat, i odvešću te pred Njega, jer niko nema tako veliku slobodu pred Njim kao ja. Njega ja svedoh s neba na zemlju i pobudih da se obuče u telo ljudsko radi spasenja ljudi. – Rekavši to ona po stade nevidljiva.
Čudeći se ovom neobičnom viđenju i razmišljajući o njemu, ja rekoh sebi: Zaista se u obličju devojke meni javi Milosrđe. Jer to svedoči maslinov venac na njenoj glavi, koji je znak milosrđa. To potvrđuju i reči koje ta devojka izgovori: „Ja Boga svedoh s neba na zemlju i pobudih da se ovaploti“. Stvoritelj, videći čoveka gde propada, zažele da ga izbavi od propasti, pobuđen na to ničim drugim do milosrđem, i savivši nebesa iz milosti da pomiluje Svoje stvorenje. Zato, ko želi da nađe milost u Boga, dužan je svrh svega imati milosrđe prema bližnjima i činiti milostinju. – Rekavši tako u sebi, ja hitno ustadoh i krenuh crkvi u rasvitak dana. Putem sretoh nagog siromaha koji drhtaše od zime. Ja skidoh sa sebe gornju odeću, i dadoh je tome siromahu, govoreći sebi: „Sada ću doznati, je li istina ono što videh ili obmana“, – i pođoh dalje. Pre no što stigoh do crkve srete me neki čovek u belim haljinama, spusti mi u ruke zavežljaj, u kome beše sto dukata, i reče: „Primi to, prijatelju“. Ja primih s radošću, ali se odmah pokajah što primih, pomislivši u sebi da mi to nije potrebno. Zato se okrenuh da zavežljaj vratim onome koji mi ga dade, ali ga više ne videh, niti ga pronađoh iako ga brižljivo tražah. Tada shvatih da je istina ono što videh a ne obmana. I od toga vremena kad god sam što davao ubogima, ja sam proveravao da li će mi Bog uzvratiti za to stostruko, kao što je rekao. I mnogo puta proverivši to, ja se ubedih da je stvarno tako. Najposle rekoh sebi: „Prestani, dušo moja, kušati Gospoda Boga svog“.
Jednom kada sveti patrijarh iđaše u bolnicu da poseti bolesnike, – što on činjaše dva ili tri puta nedeljno – , njega srete neki stranac koji prošaše milostinju. Svetitelj naredi sluzi da mu da šest srebrnika. Dobivši srebrnike, stranac otide. No želeći da ispita darežljivost svetiteljevu, on se preobuče u druge haljine, pa drugim putem opet srete blaženog Jovana, i moljaše ga govoreći: Smiluj se, gospodine, na bednog zarobljenika. – Patrijarh opet naredi da mu se dadu šest srebrnika. A sluga tiho primeti patrijarhu: Vladiko, ta to je onaj isti prosjak koji maločas dobi šest srebrnika. – Patrijarh, praveći se da ne čuje, ponovo naredi da mu se dadu šest srebrnika. Dobivši po drugi put istu milostinju, stranac opet promeni odeću, pa drugim putem srete patrijarha, i po treći put prošaše milostinju od njega. A sluga opet reče patrijarhu: Vladiko, ovo je onaj što i prvi put i drugi put dobi od tebe po šest srebrnika; i evo sada prosi po treći put. – Tada blaženi odgovori sluzi: Podaj mu dvanaest srebrnika. Nije li to Hristos koji me kuša?
Jedan trgovac, čije bogatstvo potonu u moru, postade puki siromašak, i moljaše svetog patrijarha da mu pomogne. Svetitelj mu dade pet litri zlata.[7] Sa tim zlatom trgovac nakupova mnogo robe, pa sevši na lađu krenu morem u druge gradove. Ali silna bura na moru ponovo mu potopi lađu i svu robu, a on se sam jedva živ spase. I ponovo ode k svetome Jovanu i ispriča sve što mu se dogodilo. Sveti patrijarh mu reče: Ti si imao drugo zlato, nepravedno stečeno, i pomešao si ga sa crkvenim zlatom koje ti ja dadoh. Zbog toga propade i jedno i drugo.
Rekavši to, svetitelj mu dade dvostruko veću količinu zlata, deset litri. Međutim, trgovca i po treći put snađe ista nesreća: sva mu roba potonu u moru. I on već nije imao više smelosti da se javi patrijarhu, nego seđaše kod kuće i ridaše, posipajući glavu pepelom i smerajući da sam sebe ubije. Saznavši za to, patrijarh prizva trgovca i reče mu: Zašto padaš u očajanje od muke? Uzdaj se u Boga, i On te neće ostaviti. Smatram da te je ta nesreća snašla zato što si na nepravedan način stekao tu lađu.
Rekavši to, svetitelj naredi da trgovcu dadu crkvenu lađu, punu pšenice, pa ga onda otpusti. Dobivši lađu sa pšenicom, trgovac krenu morem. No iznenada dunu silan vetar, i vijaše lađu u nepoznatu zemlju. A trgovac, ugledavši U viđenju svoga dobrotvora, svetog Jovana Milostivog, patrijarha Aleksandrijskog, gde stoji na krmi i upravlja lađom, ispuni se nadom, da će se molitvama svetiteljevim ova plovidba završiti dobro. I posle plovidbe od dvadeset dana i dvadeset noći pristadoše uz obalu Britanije. U toj zemlji tada beše velika glad. I ljudi, doznavši da je u njihov grad doplovila lađa sa pšenicom, veoma se obradovaše, i hitno pokupovaše pšenicu. I tako trgovac taj dobro prodade pšenicu tamo, dobivši za jednu polovinu zlato, a za drugu olovo.[8] Pri povratku on svrati u Dekapolj,[9] s namerom da proda olovo. No on nađe la se svo olovo pretvorilo u zlato. Obogativši se na taj način, trgovac se s radošću vrati u Aleksandriju i ispriča svima neobično čudo koje se dogodi milostinjom i molitvom svetoga Jovana.
Jednom prilikom kada svetitelj iđaše u crkvu, pristupi mu ugledni blagorodan muž, kome lupeži behu pokrali svu imovinu, tako da on postade puki siromašak. Sažalivši se što tako viđen i poznat čovek, od velikog bogatstva iznenada zapade u krajnju bedu, patrijarh neprimetno naredi sluzi da kaže crkvenim ekonomima, da tome čoveku dadu petnaest litri zlata. A ekonomi, videći da je u crkvenoj blagajni malo zlata, oglušiše se o patrijarhovo naređenje i dadoše samo pet litri, a deset zadržaše. Kada se pak sveti patrijarh vraćaše iz crkve doma, njemu pristupi neka veoma bogata i viđena žena i spusti mu u ruke hartiju, na kojoj beše napisano da prilaže crkvi pet stotina litri zlata. Primivši hartiju i pročitavši je, patrijarh saznade od blagodati živećeg u njemu Svetoga Duha, da ta žena ne dade sve što je bila naumila dati. A Bog to udesi tako zato što ekonomi ne dadoše sve onome ubogom čoveku, kome patrijarh naredi da se da petnaest litri. Došavši doma, patrijarh prizva ekonome i upita ih: Koliko dadoste čoveku, pokradenom od lupeža? – A oni slagaše, govoreći: Petnaest litri zlata, Vladiko, kao što si naredio. – Svetitelj onda izobliči njihovu laž, tvrdičluk i neposlušnost, i reče im: Neka Bog od vas ište hiljadu litri zlata, jer ta blagočestiva žena imađaše nameru dati nam hiljadu i pet stotina litri. Ali pošto vi, ne poslušaste mene, zadržaste deset, to Bog udesi te žena zadrža hiljadu. A ako meni ne verujete, brzo ćete se sami potpuno uveriti u to.
I patrijarh odmah posla po tu ženu, i u prisustvu ekonoma upita je: Reci nam, gospođo, koliko si, iz ljubavi tvoje k Bogu, bila namislila priložiti zlata crkvi? – A ona, videći da se njena namera nije utajila od svetitelja, reče: Zaista, Vladiko, pre nekoliko dana ja reših i napisah na hartiji da ti u svete ruke predam hiljadu i pet stotina litri zlata. No danas, kada odvih hartiju, ja nađoh: reč „hiljadu“ beše izbrisana, ne znam na koji način, a samo reči „pet stotina“ stoje napisane. I ja pomislih u sebi da Gospodu nije po volji da tvojoj svetinji dam više od pet stotina litri. Tako i uradih. – Čuvši to, ekonomi se silno uplašiše i postideše, pa pripavši k nogama svetiteljevim moljahu oproštaj.
Jednom se zbog najezde inoplemenika[10] steče mnoštvo naroda u Aleksandriju, usled čega nastade velika glad. Hraneći bezbroj gladnih ljudi, sveti Jovan potroši svu crkvenu imovinu, pa čak i dužan ostade hiljadu litri zlata. A beše tada jedan klirik, koji se posle smrti svoje prve žene po drugi put oženi, i zbog toga se ne mogaše udostojiti svešteničkog čina. Taj klirik uputi patrijarhu ovakvo pismo: Imam mnoštvo pšenice, koju svu želim preko tvojih ruku dati Hristu. Pored toga još obećavam i sto pedeset litri zlata, samo me nroizvedi za đakona. – Svetitelj ga pozva k sebi, i koreći ga što želi da za novac kupi sveštenički čin, govoraše mu: Pokaj se za svoj greh i poboj se Gijezijeve kazne;[11] a Bog je moćan da nas i bez tvoje pšenice prehrani u vreme gladi. – I dok mu sveti patrijarh tako govoraše, dođe vesnik i izvesti patrijarha da su iz Sicilije stigle dve crkvene lađe sa ogromnom količinom pšenice. Čuvši to, patrijarh pade na kolena i uznese blagodarnost Bogu što ne ostavlja one koji se uzdaju u Njega.
Dobro je opomenuti se ovde krotosti, smirenosti i bezazlenosti svetog Jovana. Dva klirika biše zbog neke pogreške kažnjeni privremenim odlučenjem. Jedan od njih, smirivši se pokaja se, a drugi se, naprotiv, još više ogorči, i gnjevan na patrijarha činjaše strašne pakosti. Čuvši za to, patrijarh namisli da ovoga prizove k sebi, da ga blago i krotko posavetuje da prestane sa svojom zloćom. Ali zaboravi da to učini, pošto sam Bog tako udesi, da bi se velika Jovanova smirenost i krotost obelodanile na korist svima. I jednog prazničnog dana, služeći u crkvi božanstvenu liturgiju, blaženi patrijarh Jovan seti se ovog gnjevnog na njega klirika, a seti se i reči Hristovih: Ako prineseš dar svoj k oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi najpre te se pomiri s bratom svojim (Mt. 5, 23-24); on iziđe iz oltara, priđe tome kliriku, pade mu pred noge i zamoli za oproštaj. A klirik, videći takvo smirenje svoga patrijarha, uplaši se, pa i sam pade pred noge njegove, s plačem ga moleći za oproštaj. Pomirivši se tako sa svojim klirikom, sveti patrijarh se vrati u oltar, i smelo prinošaše žrtvu, mirne savesti izgovarajući reči Molitve Gospodnje: oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim (Mt. 6, 12). A klirik onaj, popravivši se, stade voditi bogougodni život, pa se potom udostoji i svešteničkog čina.
No evo i drugi primer krotosti svetoga Jovana. Jedan gostioničar u Aleksandriji veoma pogrdnim i ružnim rečima nanese sramotu svetiteljevom sestriću Georgiju. Došavši k svome ujaku, Georgije mu se s plačem žaljaše na tog gostioničara. A patrijarh, videći svog sestrića silno uzbuđena i želeći da ga umiri, tobož gnjevan na gostioničara, reče: On hudorodni drznuo se da nanese sramotu mome sestriću! Bog je svedok, osvetiću se tome uvrediocu, i postupiću s njim tako, da će se sva Aleksandrija čuditi tome! – Umiren donekle ovim rečima svoga ujaka, Georgije prestade plakati. Tada krotki i smireni srcem Jovan stade govoriti Georgiju: Mili sine, ako hoćeš da budeš moj srodnik, onda budi gotov ne samo trpeti uvrede nego i rane primiti, i radi Boga sve praštati bližnjemu. Želiš li da se pokažeš visokorodan? Onda išti visokorodstva ne po krvi nego od vrline. Jer istinska visokorodnost ukrašava sebe ne toliko slavom predaka koliko dobrim delima i bogougodnim življenjem. Umirivši na taj način svoga sestrića, svetitelj dozva nadzornika crkvenih prihoda i naredi mu da od gostioničara koji je uvredio Georgija ne uzima crkveni razrez, koji je on svake godine davao, i da ga oslobodi te obaveze. – Postupivši tako, sveti patrijarh zaista ispuni obećanje: umesto kazne i odmazde on uvrediocu učini dobro, čemu se sva Aleksandrija udivi.
Želeći da mu sećanje na smrt stalno bude na umu, blaženi Jovan naredi da mu naprave mrtvački sanduk, ali da ga ne dovršuju. Pri tome on zapovedi majstorima da u sve velike praznike dolaze k njemu i da pred svima gromko govore: Vladiko, tvoj mrtvački sanduk još nije dovršen. Naredi da ga dovršimo, jer smrt dolazi kao lupež, i ne znaš u koji će čas doći. – Tako sveti Jovan stalno imađaše na umu sećanje na smrt, i svagda beše gotov na odlazak.
Jednoga dana k svetitelju dođe neki bogati velmoža, i dogodi se te on vide svetiteljevu postelju, koja beše pokrivena ubogim pokrivačem. Otišavši svojoj kući, velmoža posla patrijarhu pokrivač, čija vrednost beše trideset šest zlatnika, i moli ga da se pokriva tim pokrivačem. Patrijarh, ne želeći da uvredi velmožu, na veliku molbu primi pokrivač, i pokri se njime samo jednu noć. Pri tome on govoraše sebi: Teško tebi, kukavni Jovane, jer se pokrivaš skupocenim pokrivačem, a braća Hristova prosjaci smrzavaju se od zime. Koliko ljudi bez kuće i krova noćuju na vetru i mrazu, i jedva imaju malu rogožu ili nešto prnja! Koliko nagih leže na đubrištima i drhte od zime, dvostruko stradajući: od gladi i hladnoće, po svu noć bez sna i gladi, oni umiru od mraza! Avaj meni! koliko je ubogih koji kao Lazar žele da se nasite mrvama što padaju s moje trpeze! Teško meni! koliko je u ovom gradu stranaca i namernika, koji nemaju gde glave skloniti i kukavno provode noći po ulicama, i tako se zlopateći blagodare za sve Gospoda Hrista! A ti, Jovane, želeći da dobiješ večni pokoj, ovde prebivaš u raskoši i spokojstvu, i imaš sve što želiš: živiš u prekrasnim palatama, nosiš meke haljine, piješ vino, jedeš odabranu ribu. I uza sve to, pokrio si se još i skupocenim pokrivačem. Čemu se onda možem nadati u budućem veku? O, bedni Jovane, istinu ti govorim: nećeš dobiti večno carstvo, nego ćeš nesumnjivo čuti što i evanđelski bogataš: primio si dobra svoja u životu svome, a prosjaci primiše zla (Lk. 16, 25). Bog je svedok, da se smireni Jovan naredne noći neće pokriti ovim pokrivačem, nego će prosjaci i ubožjaci biti odeveni od novca, dobijenog za ovaj pokrivač.
Kada svanu, svetitelj hitno posla pokrivač na pijac da se proda, da bi se za dobijeni novac kupila odeća ubogima. No kada prodavahu pokrivač, dogodi se da tuda prolažaše onaj velmoža koji blaženome Jovanu pokloni taj pokrivač. Videvši da je pokrivač izložen prodaji, velmoža ga kupi i ponovo posla patrijarhu Jovanu sa molbom da se sam pokriva njime. Svetitelj primi pokrivač, ali ga opet posla na prodaju. Velmoža, videvši da je pokrivač ponovo u prodaji, kupi ga, i opet posla patrijarhu moleći da se on sam pokrivačem posluži. Međutim skromni patrijarh i po treći put posla pokrivač da se proda, no velmoža ga opet kupi i posla patrijarhu. Posle toga blaženi patrijarh uputi tom velmoži ovakvu poruku: Videćemo ko će se od nas dvojice umoriti prvi, da li ja koji prodajem ili ti koji kupuješ i opet meni poklanjaš. – Na taj način sveti Jovan dobi od tog velmože mnogo zlata, koje i razdavaše ubogima.
Blaženi umejaše i tvrdice privući davanju milostinje i srebroljupce skloniti na siromaholjublje. Znajući za nekog episkopa, po imenu Troila, da je veliki srebroljubac i tvrdica, sveti Jovan ga jednom odvede u bolnicu da poseti bolesne i uboge. Doznavši pak da Troil ima pri sebi zlato, on mu reče: Oče Troile, evo prilike za tebe da utešiš ovu ubogu braću podavši im milostinju. – No Troil, iako mu se nije htelo, od stida da se ne pokaže tvrdica, stade svima deliti milostinju, počevši od prvog do poslednjeg; i utroši trideset litri zlata. No potom stade kajati se i tugovati što toliko zlata razdade ubogima. I došavši kući, Troil leže u postelju od muke i tuge za razdatim zlatom. Međutim sveti Jovan posla po njega pozivajući ga kod sebe na ručak. Troil ne ode, izgovarajući se bolešću. No patrijarh, znajući da je tuga za razdatim zlatom uzrok Troilove bolesti, uze sa sobom trideset litri zlata i ode u posetu bolesnom Troilu. Došavši kod njega reče mu: Evo, doneo sam ti zlato koje u bolnici pozajmih od tebe. Uzmi ga, a meni daj svojeručnu zapisku, da meni predaješ onu nagradu koja je od Gospoda bila određena tebi za razdato zlato. – „Ugledavši zlato, Troil se obradova, i primivši ga odmah ozdravi. Pa sede i napisa ovo: Bože milosrdni, daj nagradu gospodinu mome Jovanu, patrijarhu Aleksandrijskom, za trideset litri zlata koje ja razdadoh ubogima, jer mi on vrati moje zlato.
Dobivši ovu Troilovu svojeručnu zapisku, patrijarh odvede Troila kod sebe na ručak. Gosteći ga, svetitelj se u sebi moljaše Bogu za njega, da ga izbavi od takvog srebroljublja. I gle, naredne noći Troil vide u snu neobično divnu kuću, čija lepota beše neiskazana, i nad čijim vratima bejaše zlatom ispisan ovaj natpis: „Obitelj i večni pokoj episkopa Troila“. Troil se silno obradova tako prekrasnoj, za njega spremljenoj kući. Ali, iznenada se pojavi neki veličanstven i strašan muž, kao carski kuvikularije,[12] i reče slugama: Gospod celoga sveta naredi da se izbriše taj natpis. – I sluge odmah izbrisaše. Onda taj muž opet reče slugama: Napišite ovako: „Ovo je obitelj i večni pokoj Jovana, patrijarha Aleksandrijskog, koje kupi sebi za trideset litri zlata“.
Probudivši se od sna, Troila spodade strah i tuga što izgubi kuću spremljenu mu na nebu, i ukoravaše sebe za srebroljublje. Pa ustavši, on odjuri k blaženom Jovanu i ispriča mu svoje viđenje. Blaženi Jovan mu sa svojom uobičajenom blagošću dade vrlo korisno poučenje, pa ga otpusti s mirom. Od toga vremena Troil se popravi, i postade veoma siromaholjubiv i milostiv prema svima.
Jednom lađe koje pripadahu Aleksandrijskoj crkvi, prepune robe, behu na Jadranskom Moru. Odjednom nastade strahovita bura, i lađe umalo ne potonuše. Opasnost beše tako velika, da su morali sav teret pobacati u more. To bi po dopuštenju Božjem, da se kušanje vere svetoga Jovana nađe mnogo vrednosnije od zlata propadljivoga (sr. 1 Petr. 1, 6). A lađa beše trinaest na broju; vrednost pak robe koja se nalazila u njima iznosila je tri hiljade i trista litri zlata. Gubitak tako velike imovine, kojom je sveti Jovan mogao dugo vremena hraniti i odevati sirotinju, on podnošaše s blagodarnošću, često ponavljajući reči pravednoga Jova: Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje vavek (Jov. 1, 21). A kada k njemu dođoše mnoga od najuglednijih građana sa željom da ga uteše u tuzi, on im odgovori: Ja sam kriv za propast crkvene imovine; jer da se nisam pogordio umom što dajem veliku milostinju, ne bi propalo na moru tako ogromno bogatstvo. Ja se pogordih razdajući ne svoje nego Božije. I eto Bog, želeći da me smiri, dopusti takvo osiromašenje, jer siromaštvo smirava čoveka. Sada ja i sam uviđam da sam gordošću svojom uništio nagradu svoju kod Boga i naneo veliku štetu nevoljnima, jer oni čija je hrana propala trpeće glad. Ali ne mene radi nego njih samih radi Gospod ih neće ostaviti i daće im sve potrebno.
I tako, oni koji dođoše da uteše milostivog Jovana, sami biše utešeni od njega i mudro poučeni. Gospod pak uskoro vrati Jovanu sve dvostruko. Žalostivi Jovan davaše ogromnu milostinju ništima, i naročito beše samilostan prema onima kojima je nepravda učinjena. Jednom kada on iđaše u crkvu svetih mučenika Kira i Jovana, k njemu pristupi neka jadna udovica i poče mu kazivati svoju muku koju ima od zeta, moleći patrijarha da je zaštiti. Pratioci patrijarhovi rekoše patrijarhu: Vladiko, kada se posle službe vratiš doma, tada saslušaj molbu te udovice. – Svetitelj odgovori: A kako će sad Bog mene saslušati, ako ja nju ne saslušam? – I ne mače se s mesta dok ne sasluša udovicu i ne učini joj po molbi.
Jedan mladić posle smrti svojih roditelja življaše u velikoj bedi. Doznavši za to, sveti Jovan upita one što se desiše pored njega, na koji način taj mladić osiromaši, kada su mu roditelji bili veoma bogati. Tada mu neki bogoljubivi ljudi ispričaše, da su roditelji toga mladića bili veoma milostivi i svu svoju imovinu razdali ubogima, a svome sinu ostavili samo deset litri zlata. Tome mladiću najpre umre majka. A kad mu otac beše na samrti, on dozva sina i predloži mu da izabere: ili zlato ili ikonu Prečiste Bogorodice, i reče mu: Milo čedo, od celokupnog imanja našeg ostade samo ovih deset litri zlata, a sve ostalo predadosmo u ruke Hristu. Zato mi sada kaži: želiš li da tebi ostavim ovo zlato ili ikonu Vladičice naše Bogorodice, tvoje pomoćnice i hraniteljke? – Mladić, prezrevši zlato, uze ikonu Prečiste Bogorodice, a zamoli da se zlato razdeli ubogima. I tako, ništima bi dat i poslednji imetak. A kad umre otac, mladić ostade ubog, i zlopaćaše se u velikoj bedi. No bez obzira na to, on svaki dan i noć odlažaše na bogosluženje i molitvu u crkvu Presvete Bogorodice.
Saslušavši ovo kazivanje, prepodobni Jovan se udivi vrlini i razumu toga mladića, i zavole ga dušom. I od toga vremena on se, kao pravi otac sirotama, staraše o njemu i razmišljaše na koji bi ga način zbrinuo. I jednom on tajno dozva svoga ekonoma i reče mu: Želim da ti kažem jednu stvar, ali pazi, nemoj nikome govoriti o tome. – Ekonom obeća da će čuvati tajnu, koju mu svetitelj bude poverio. Tada patrijarh reče: Idi, uzmi staru hartiju i napiši na njoj predsmrtno zaveštanje od strane nekog Teopempta, i neka po tom zaveštanju ispadne kao da smo ja i taj ubogi mladić bliski srodnici. Zatim otidi k mladiću i reci mu: „Brate, znaš li da si ti bliski srodnik patrijarhu? Zato ne dolikuje da živiš u takvoj bedi“. Onda mu pokaži ovo pisanije, i reci: „Čedo, ako se stidiš da ideš k patrijarhu i kažeš mu da si njegov srodnik, onda ću mu ja kazati o tebi“.
Ekonom postupi po patrijarhovom naređenju: napisa na staroj hartiji zaveštanje, iz koga se videlo jasno da je ubogi mladić u srodstvu sa patrijarhom. Zatim dozva mladića k sebi, pokaza mu zaveštanje i reče da ga je našao među starim hartijama njegovog oca. Pročitavši zaveštanje mladić se prvo obradova, pa se onda zastide što je veoma ubog i odeven u dronje, i moli ekonoma da on kaže patrijarhu o njemu. Ekonom ode k svetitelju i obavesti ga. Svetitelj na to reče: Kaži mladiću: ovako govori patrijarh: Sećam se da je moj stric imao sina, ali ga ja nisam poznavao u lice. Dobro ćeš uraditi ako ga dovedeš kod mene. Donesi takođe i zaveštanje sa sobom.
Ekonom ode i dovede mladića, i pokaza pisanije prepodobnome. Patrijarh s ljubavlju zagrli mladića i reče: Dobro je što si došao, jer si ti sin moga strica. – Onda svetitelj snabde mladića velikim imanjem, kupi mu kuću i sve potrebno za život, oženi ga blagorodnom devojkom, i postara se da ga učini bogatim, slavnim i uglednim, da bi se ispunile reči psalma: He videh pravednika ostavljena, ni dece njegove da prose hleba (Psal. 36, 25).
Sveti Jovan beše veoma milostiv i prema bolesnicima, vrlo ih često posećivaše, često im sam služaše, a one na samrti ispovedaše i pričešćivaše i molitvama svojim pomagaše pri njihovom odlasku iz ovog sveta. Osim toga on često služaše Božanstvenu liturgiju za umrle, i govoraše da Božanstvena liturgija, služena za umrle, veoma mnogo pomaže dušama pokojnika. U potvrdu toga svetitelj ukazivaše na događaj koji se nedavno bio desio na ostrvu Kipru. Jedan zarobljenik sa Kipra, – kazivaše sveti patrijarh, – nahodio se u Persiji u teškim okovima u tamnici. Njegovim roditeljima na Kipru bi javljeno da je on već umro; i oni ga oplakaše kao pokojnika. Tripug u godini oni mu stadoše činiti pomen, donoseći za dušu njegovu darove crkvi za vršenje Božanstvene službe. No nakon četiri godine njihov sin pobeže iz ropstva i dođe kući. Ugledavši ga, roditelji se udiviše pomislivši da je on vaskrsao iz mrtvih. I radovahu se njegovom izbavljenju iz ropstva, i ispričaše mu kako su mu svake godine činili po tri pomena. Sin ih upita, u koje su dane činili te pomene. Oni mu odgovoriše da su to činili na Bogojavljenje, Uskrs i Pedesetnicu. A on čuvši to seti se i reče: U te dane dolažaše k meni u tamnicu neki veličanstveni čovek sa svećom, i okovi spadahu s mojih nogu, i ja bivah slobodan. U ostale pak dane, ja kao sužanj, opet prebivah u okovima.
Blaženi Jovan se veoma bojaše da osuđuje ljude za grehe, naročito monahe. Jer jednom mu se dogodi te on nepravedno osudi jednoga monaha; i posle toga on nikada ne osudi monaha. A to se dogodi ovako. Jedan mladi monah nekoliko dana hođaše po Aleksandriji sa veoma mladom i lepom devojkom. Videvši to neki se sablazniše, pomišljajući da on tu devojku vodi sa sobom radi greha. I obavestiše o tome patrijarha svetog Jovana. On odmah naredi da oboje uhvate, pa pošto ih dobro izbiju, da ih odvojeno zatvore u tamnici. No naredne noći taj se monah javi u snu patrijarhu, i pokazujući mu svoja leđa sva u ranama od nemilosrdnog bijenja, reče mu: Je li ti ovo po volji Vladiko? Tako li si naučio od Apostola da paseš stado Hristovo ne silom nego dragovoljno?[13] Veruj mi: ti si obmanut kao čovek. – Rekavši to, on ode od njega. A patrijarh, prenuvši se od sna, razmišljaše o viđenju, i uvidevši svoju pogrešku seđaše na postelji tužan i setan. No čim se razdani on naredi da mu dovedu toga monaha, jer je želeo da vidi da li liči na monaha koga vide u snu. I monah dođe sa velikom mukom, jer se od mnogih rana jedva mogao kretati. Ugledavši ga, patrijarh premre, i ne mogaše ni reči progovoriti. A kada posle nekog vremena dođe sebi, on zamoli monaha da svuče odeću svoju i pokaže mu svoja leđa, da se uveri da li je onako izranavljen kao što vide u snu. jedva umoljen, monah stade skidati odeću svoju, i svi videše da je on evnuh. Patrijarh, videći njegovo telo načičkano ranama, veoma se ožalosti zbog toga, pa posla po one koji behu oklevetali monaha i odluči ih iz Crkve na tri godine. A monaha moljaše za oproštaj, govoreći: Oprosti mi, brate, jer to učinih iz neznanja. Sagreših Bogu i tebi. Ipak nije trebalo da tako nesmotreno provodiš u gradu vreme sa devojkom, da se mirjani ne bi sablaznili, pošto nosiš monaški lik.
Tada monah veoma smireno odgovori: Vladiko, veruj mi, neću te slagati nego ću istinu reći. Nedavno bejah u Gazi,[14] i kada iđah da se poklonim grobu svetih mučenika Kira i Jovana, uveče me srete ta devojka, i pavši mi pred noge moljaše me sa suzama da joj ne zabranim ići sa mnom. No ja je odgurnuh i nagoh bežati. Ali ona, idući za mnom, govoraše: Zaklinjem te Bogom Avraamovim, koji dođe da spase grešnike i koji će suditi živima i mrtvima, ne ostavljaj me! – Čuvši to, ja joj rekoh: Zašto me tako zaklinješ, devojko? – A ona ridajući odgovori: ja sam jevrejka, i želim da napustim otačku zlu veru i da postanem hrišćanka. Zato te molim, oče! ne odbacuj me, nego spasi dušu moju koja želi da veruje u Hrista. – Čuvši to, ja se pobojah suda Božija, uzeh devojku sa sobom i poučih je svetoj veri. A kada dođosmo na grob svetih mučenika, ja je krstih u crkvi, i hodim sa njom u prostoti srca dok je ne smestim u ženskom manastiru.
Saslušavši monahovo kazivanje, patrijarh uzdahnu i reče: Koliko tajnih slugu ima Bog, mi bednici i ne znamo. – Onda patrijarh ispriča svima svoje snoviđenje, koje imade o monahu. I uzevši sto zlatnika, nuđaše ih tome monahu, ali on ne hte da uzme ni jedan, govoreći: Ako monah veruje da Bog promišlja o njemu, onda mu zlato nije potrebno; a ako voli zlato, onda ne veruje da postoji Bog. – Rekavši to, monah se pokloni patrijarhu i ode. Od toga vremena blaženi Jovan stade još većma poštovati monahe, kako dobre tako i one koji su smatrani za rđave; i podiže manastir za boravljenje stranih monaha, i pažljivije čuvaše sebe od osuđivanja. A i stado svoje poučavaše pastir dobri da ne osuđuju nikoga, pa makar i tačno znali za čiji greh, nego da budnije motre na svoje grehe a ne na tuđe. I dogodi se da iz Aleksandrije neki mladić pobeže sa monahinjom u Carigrad. I svi ga osuđivahu i govorahu: On upropasti dve duše: i svoju, i te monahinje, pa još i sablazan po stade svima. A y Evanđelju je rečeno: Teško onome kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7).
Tada im sveti Jovan govoraše: Čeda moja, prestanite osuđivati, pošto ste i vi krivi za dva greha: prvo, osuđujući onoga koji je zgrešio, vi narušavate zapovest Božju koja kaže: He sudite ništa pre vremena (1 Kor. 4, 5); a s druge strane, vi klevetate brata ne znajući da li on greši do današnjega dana, ili se već pokajao. I radi pouke ispriča im ovu povest:
Ulicama grada Tira[15] prolažaše neki monah. Njega primeti čuvena u tom gradu bludnica Porfirija, i stade vikati za njim: Spasi me, oče, kao što i Hristos spase bludnicu! – A monah, ne obazirući se na mišljenje ljudi, reče joj: „Hajde za mnom“. I uzevši je za ruku izvede je iz grada na očigled sviju. I pronese se glas po svemu gradu, da je monah uzeo sebi za ženu bludnicu Porfiriju. I kada monah vođaše Porfiriju u ženski manastir, Porfirija nađe na putu ostavljeno dete i uze ga sebi, da ga odgaji umesto sina. Posle pak nekog vremena dogodi se da neki žitelji Tira doputovaše u kraj gde življaše starac i Porfirija. I primetivši da ona ima dete, rekoše joj sa podsmehom: Lepo si dete rodila, Porfirija. – A kada se vrnuše u Tir oni razglasiše svuda da je Porfirija od monaha rodila dete. I govorahu: Mi svojim očima videsmo dete, i ono veoma liči na monaha. – A kada starac predvide svoju končinu i odlazak ka Gospodu, on reče Pelagiji (jer takvo ime dade Porfiriji pri monašenju): Hajdemo u Tir, pošto tamo imam vrlo važna posla. Želim da i ti ideš sa mnom. – A Pelagija, ne mogući ne poslušati starca, pođe sa njim. Povedoše sa sobom i dete, kome već beše sedam godina. A kada dođoše u grad, starac se razbole. I mnogi građani dođoše da ga obiđu. Tada im starac reče: Donesite mi kadionicu. I donesoše mu. A on sav žar iz kadionice izruči u svoja nedra, i držaše ga sve dok žar potpuno ne ostanu. I žar ne opali ni njegovo telo, ni njegovo odelo. Onda im starac reče: Blagosloven Bog koji je nekada sačuvao kupinu neopaljivom od ognja! On mi je svedok: kao što ovaj žar ne opali moje telo i oganj ne dodirnu u moje odelo, tako i ja ne poznah telesni greh otkako se rodih. – I rekavši to starac predade dušu svoju Gospodu. A svi prisutni, videvši to, udiviše se i proslaviše Boga koji ima tajne sluge Svoje.
Ispričavši ovu povest, sveti Jovan dade ovakvu pouku prisutnima: Zato, braćo moja i čeda moja, ne budite brzi na osuđivanje. Mi često primećujemo greh čoveka koji greši, a pokajanje njegovo koje on tajno tvori ne vidimo.
Dok ovaj pastir dobri tako učaše duhovne ovce svoje i upravljaše Crkvom Hristovom, Persijanci napadoše na zemlju njihovu. A sveti Jovan, sećajući se Spasiteljevih reči: Kada vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23), odluči da se na neko vreme skloni u Carigrad. I kada lađom krenu iz Aleksandrije, on se razbole na putu. I imađaše ovakvo viđenje: njemu se javi neki lučezarni muž, koji držaše zlatan skiptar i govoraše mu: Car nad carevima zove te k Sebi.
Po ovom viđenju svetitelj saznade da mu se već približio kraj. I kad doplovi do svog zavičaja, Kipra, on ne beše u stanju produžiti put, nego stigavši u svoje rodno mesto, grad Amatunt, on se u miru prestavi ka Gospodu. Umirući, sveti Jovan govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što si me udostojio prineti Tebi Tvoje, i što mi od blaga ovoga sveta ništa ne ostade osim trećine jednog srebrnika. Pa i to, evo zaveštavam, neka se da ništima. Kada bejah postavljen za Aleksandrijskog patrijarha, ja zatekoh u mojoj episkopiji blizu osam hiljada litri zlata; od priloga pak bogoljubivih ljudi ja sabrah više od deset hiljada litri. Sve to dadoh Hristu. A sada i dušu svoju predajem Njemu.
Blaženi patrijarh Jovan bi sahranjen u svom rodnom gradu Amatuntu, u crkvi svetog Tihona Čudotvorca[16] između tela dvojice episkopa koji tamo izranije počivahu. No kada htedoše da pored njih polože svetoga Jovana, njihova se tela kao živa razmakoše i načiniše između sebe mesto telu svetoga Jovana. To čudo svi prisutni videše očima svojim, i zadivljeni proslavljahu Boga.
He treba prećutati i čudo koje se dogodi posle sahrane svetog Jovana. Neka žena, koja pade u težak greh i od stida ga ne mogaše ispovediti svome duhovnom ocu, sa verom dođe svetom Jovanu još dok on beše živ, ali već bolestan i blizu smrti. Pavši pred noge njegove ona gorko plakaše i govoraše: O, preblaženi! ja sam strašna grešnica, i greh je moj tako užasan, da ja ne smem nikome da ga otkrijem. Ali znam da ti, ako hoćeš, možeš mi oprostiti. Jer Gospod vam je rekao: koga razrešite na zemlji, biće razrešen na nebu, i kojima oprostite grehe, oprostiće im se (Mt. 16, 19; Jn. 20, 23). – Blaženi joj odgovori: Ako si došla sa verom, onda ispovedi greh svoj preda mnom. – Na to žena reče: Vladiko, ne mogu da ispovedim greh svoj, jer me je strašno stid. – Prepodobni joj reče: Ako se stidiš da ustima ispovediš, onda idi i napiši na hartiji, pa mi donesi. – A ona reče: Ni to ne mogu da učinim. – Svetitelj joj onda reče: Napiši i zapečati, pa mi predaj. – Napisavši svoj greh, žena zakle svetitelja da ne raspečaćuje pismo i da ga ne čita. Primivši pismo, svetitelj se posle pet dana prestavi, a o pismu tom nikome ništa ne reče. Žena pak tada ne beše u gradu. No sutradan po patrijarhovoj sahrani ona dođe u grad, pa kad doznade da je patrijarh umro i već sahranjen, ona se od muke kidaše smatrajući da su posle patrijarhove smrti uzeli njeno pismo i pročitali o njenom grehu. Došavši na svetiteljev grob, ona vapijaše k njemu kao k živome: Čoveče Božji, ja se ne usudih tebi jednome ispovediti svoj greh, i eto sada je svima poznat. O, bolje da ti nisam dala hartiju sa gresima mojim! Teško meni kukavnoj! stidila sam se tebe, a sada me postiže daleko veći stid, i ja postadoh podsmeh svima. No ja se neću maći od tvoga groba, ugodniče Božji, dok me ne obavestiš gde si denuo moje pismo, jer ti nisi umro nego i sada živiš. – Tako vapijući ona provede tri dana kraj svetiteljeva groba. Treće pak noći sveti Jovan iziđe iz svoga groba na javu, sa dva episkopa između kojih je ležao, i reče plačućoj ženi: Ženo, dokle nam mira davati nećeš i suzama svojim kvasiti haljine naše? – I rekavši to, on joj dade zapečaćeno pismo govoreći: Uzmi svoje pismo, raspečati ga i vidi. – Posle tih reči pokojnici opet legoše u svoje grobove. A žena, primivši pismo, vide svoj pečat čitav na njemu, razlomi ga i nađe da je izbrisano sve što ona beše napisala, a mesto toga napisano ovo: „Radi sluge moga Jovana izbrisan je greh tvoj“. – Dobivši čudesno otpuštenje grehova svojih, žena se obradova velikom radošću, i vrati se kući svojoj, slaveći i hvaleći Boga i veličajući ugodnika Njegovog svetog Jovana Milostivog, čijim molitvama neka Gospod i nama javi milost Svoju, i neka izbriše sve grehe naše, i neka nas upiše u knjigu života kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NILA SINAJSKOG
 
PREPODOBNI Nil je rođen u Carigradu. Tamo on dobi prekrasno vaspitanje, izuči svu knjižnu mudrost, i postade izvrstan orator.[17] Kada stiže u zreo uzrast, on se oženi vrlinskom devojkom, i dobi u braku dva deteta, sina i ćerku. Zbog svog visokog porekla i ličnih vrlina Nil bi postavljen za eparha[18] prestonice, Carigrada. I življaše on bogougodno u svakoj pobožnosti i vrlini. No uvidevši taštinu ovoga sveta koji u zlu leži, i ubedivši se da u svetu ništa nije postojano, ništa večno i pravedno već sve izopačeno i puno nepravde i prolazno, Nil stade čeznuti za večnim životom, ispunjenim istinskim i nepromenljivim veseljem i beskonačnim blaženstvom. On i suprugu svoju ubedi da pristane na njegov spasonosan predlog: da se povuku iz sveta. Onda oni svu imovinu svoju razdadoše ubogima i podariše slobodu svojim robovima i robinjama; zatim razdeliše između sebe decu svoju: supruga Nilova uze sebi kćer, a on sina kome beše ime Teodul. I otputovaše iz Carigrada, ostavivši svet i sve što je u svetu.[19] Supruga Nilova sa ćerkom ode u Egipat, i tamo u jednom ženskom manastiru primi monaštvo, i stade revnosno služiti Gospodu u monaškim podvizima. A blaženi Nil sa sinom svojim Teodulom otputova na Sinajsku Goru,[20] i nastani se u pustinji među svete oce, zamonaši se, i podražavaše njihovo življenje, posteći se i podvizavajući se, provodeći vreme u molitvi i bdenju, umrtvljujući sebe raznovrsnim monaškim trudovima. Tu prepodobni življaše u pećini, koju iskopa svojim rukama. Glas o njemu brzo se raznese na sve strane, i mnoga lica svakoga zvanja i stanja stadoše mu se obraćati za pouke i molitvu.
Kada prepodobni ču za progonstvo svetog Jovana Zlatousta u zatočenje,[21] on smelo i neustrašivo podiže iz dubokog pustinjskog molitvenog tihovanja svoj glas i odmah izobliči cara Arkadija napisavši mu poslanicu, u kojoj strogo osudi careve nepravde, učinjene velikom svetitelju i učitelju vaseljene.
Provodeći pustinjački život u danonoćnim podvizima monaškim, prepodobni Nil dožive veliko iskušenje: njegova ljubav ka Gospodu bi stavljena na tešku probu. U Sinajsku pustinju upadoše varvari iznenada kao divlje zveri, i mnoge svete oce ubiše, a druge u ropstvo odvedoše. Zajedno sa drugima oni odvedoše u ropstvo i Nilova sina Teodula. Nil gorko ridaše za sinom, naročito kada ču da će njegov sin biti prinesen na žrtvu neznabožačkim bogovima. No Bog sačuva Teodula živa i nepovređena, jer ga od varvara otkupi episkop grada Emese[22] i i postavi za crkvenog klirika. Doznavši za to, prepodobni Nil sam otputova u grad Emes, i češću bi primljen od episkopa, koji ga i protiv njegove volje rukopoloži za prezvitera, i moljaše ga da ostane i živi kod njega. No pošto blaženi Nil ne hte ostati tamo i ostade uporno pri svojoj želji da se vrati na Sinaj, episkop mu dade sina njegovog i otpusti ih s mirom. Vrativši se sa sinom u svoje obitalište na Sinaju, blaženi Nil požive tu još mnogo godina, pa se u miru prestavi ka Gospodu, oko 450. godine. pošto se punih šezdeset godina podvizavao na Sinaju.
Napisa sveti Nil prekrasne knjige o duhovnom životu, pune božanske mudrosti, svetlosti i sile. A one su prosto prevod u reči njegovog blagodatnog podvižničkog iskustva u borbi za očišćenje, osvećenje, ohristovljenje, oboženje duše. jednom rečju: u borbi za spasenje. Njegova je sveta reč: „Telesne strasti vode svoje poreklo od telesnih potreba, i protiv njih je potrebna uzdržljivost: a strasti duševne rađaju se od potreba duševnih, i protiv njih je nužna molitva“.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NILA MIROTOČIVOG
 
SVETI i blaženi Nil, zablistavši u poznija vremena, podvizima svojim prevaziđe mnoge, čak i drevne, podvižnike. Novi dokaz, da se vrlina, pobožnost i ljubav k Bogu ne ograničavaju vremenima i godinama, nego imaju svoj osnov u našoj volji i slobodi. Sin pobožnih pravoslavnih roditelja, sveti Nil se rodio u Moreji, današnjoj Grčkoj, u mestu zvanom „Sveti Petar Kinurijski“ (oko 1601. g.), u Zakoniskoj eparhiji. Tu je odrastao i vaspitao se. Svetovno ime mu beše Nikola Terzakis. Još u ranim godinama on ostade bez roditelja. Ali mu roditelje zameni njegov ujak jeromonah Makarije. Ovaj ujak budno i revnosno nadziravaše sve pokrete uma i srca sestrića, budućeg sasuda blagodati Svetoga Duha. Daroviti sestrić, pod mudrim i neumornim rukovodstvom svoga ujaka, brzo napredovaše u učenju i vrlinama. Stoga mladi Nil, kada dostiže zakonski uzrast, primi monaški postrig, i bi, kao dostojan, rukopoložen prvo za jerođakona, a potom i za jeromonaha u manastiru Uspenija Bogorodice Malevijske[23] gde su se podvizavali. I tako se blagočestivi ujak i njegov dostojni sestrić jednodušno podvizavahu dobrim podvigom. Ali ove uzvišene i devstvene duše, ranjene plamenom i sveobuhvatnom ljubavlju ka Preslatkom Ženiku Nebeskom, zapališe se željom za velike podvige. Zato ostaviše svoju postojbinu i otputovaše u Svetu Goru Atonsku. Tamo obiđoše manastire, skitove i pustinje, sa ciljem da pronađu mesto podesno za usamljeničko molitveno tihovanje i visoke podvige. Najzad izabraše pusto, nenaseljeno, divlje i bezvodno mesto, zvano Sveti Kamenovi u predelu današnjih Kavsokalivija. I blaženi trudbenici odmah pristupiše raščićavanju toga mesta. I sa mnogo revnosti i znoja podigoše sveti hram u čast i slavu Nebeskoga Cara. Kraj njega sagradiše i kelije za zemne angele, monahe, da dan i noć slavoslove Gospoda. Uskoro zatim blaženi Makarije mirno usnu u Gospodu.
Blaženi Nil produži podvizavati se revnosno i bogougodno. No željan težih i surovijih podviga, on stade tražiti pogodnije mesto za ostvarenje svojih hristočežnjivih stremljenja. U uskoro pronađe jedno vrlo nepristupačio mesto u Svetoj Gori, u strašilnim urvinama atoskim, i tu se nastani, sa molitvenom i uzdisajnom čežnjom: da svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom svojom služi nezamenljivom Bogu i Gospodu Hristu. I služaše Gospodu samopregorno i trpeljivo. Surov prema sebi, on s evanđelskom radošću do kraja života junački podnošaše svaku oskudicu i nevolju i teskobu. Kakve je sve podvige videla peštera
u kojoj se postio ovaj divovski podvižnik! Kakvi su je potoci toplih suza natapali, lijući se iz duše i očiju molitvom razneženog isposnika, koji je dan i noć vapio k Bogu za sebe i za sav svet! Kakvih je sve borbi sa demonima i kakvih pobeda nad njima bila ona svedok! I posle pobeda nad mračnim silama koliko se ona osvetila divnim nebeskim viđenjima i horovima Angela koji su se javljali da uteše ravnoangelnog monaha! Sve je to poznato jedino sveznajućem Gospodu. No za nas je i samo mesto njegovih podviga neućutna i gromoglasna propoved o veličini njihovoj. He manji svedok toga su i svete mošti njegove čudotvorne, koje su ga po prestavljenju njegovom divotno proslavile.
Kroz mnoge i duge hristočežnjive podvige prepodobii Nil se najzad približi svome odlasku iz ovog sveta. On koji u sve dane zemnog života svog umrtvljavaše telo svoje, mirno predade mirni duh svoj u ruke Gospodu, za kojim je od mladosti čeznula duša njegova. I teskobna, no tolikim divnim .podvizima osvećena peštera, ispuni se Angelima, koji svetu dušu svetog ugodnika Božjeg sa pesmopojanjem uznesoše na nebo. A mnogotrpeljivo i mnogopobedno telo njegovo bratija pobožno i sa strahopoštovanjem sahraniše pored same peštere svetiteljeve.[24]
Čudesni Gospod, koji proslavlja one koji Njega slave, proslavi Svoga divmog ugodnika Nila time što iz tela njegovog poteče miro u takvom obilju, da se sa vrha gore slivalo u more. To čudotvorno miro stade privlačiti ljude sa svih strana. I tim celebnim svetim mirom isceljivahu se ljudi od svojih telesnih i duhovnih bolesti. I nazvan bi sveti Nil mirotočivim. No učenik svetoga Nila, uznemiravan u svome usamljeničkom molitvenom tihovanju i podvižničkom živovanju množinom posetilaca, požali se u molitvi svome duhovnom ocu, svetom Nilu, na njega samog. I mirotečenje najedanput se preseče. A kada sedmoga maja 1815. godine, na osnovu viđenja nekog monaha zvanog Ehmalota, koga prepodobni beše iscelio, pristupiše zidanju crkve kraj peštere svetog Nila, pri kopanju obretoše svete mošti njegove netljene, koje mirisaHu neiskazanim rajskim mirisom. Crkva bi uskoro gotova i osvećena. A svete mošti samopregornog ugodnika Božjeg i nadalje čudotvore, prenete tada u Veliku Lavru, sa izuzetkom vilice koja ostade u crkvici, isceljujući od duševnih i telesnih bolesti one koji im sa verom pribegavaju. Na nebu pak sveti Nil se sada duhom svojim sa svima Svetima i Anđelima naslađuje nezalaznom svetlošću i neiskazanom krasotom Triipostasnog Božanstva. Molitvama i posredovanjem prepodobnog oca našeg Nila neka i mi dostignemo u meru rasta visine Hristove, i neka se udostojimo da se zajedno s njim naslađujemo blaženim i nestarivim životom. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ARSAKIJA
 
SVETI mučenik Arsakije postrada za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MARTINA TURSKOG[25]
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
AHIJE
 
PROROK Božji Ahija beše iz grada Siloma. Prorokovao na 1000 godina pre Hrista, pod carevima: Solomonom, Jerovoamom i Avijem. Prorekao Jerovoamu, sluzi Solomonovom, da će se zacariti nad deset kolena Izrailjevih (1 Car. 11 29).
 
SPOMEN SVETIH, MUČENIKA
ANTONIJA, ZEVINA, GERMANA i NIKIFORA,
i devojke MARATE
 
SBETI mučenici[26] ovi postradaše krajem trećeg stoleća, za carovanja Maksimijanova. Antonije beše starac, a octala trojica mladići. Kao hrišćani izvedeni na sud u Kesariji Palestinskoj, uhvaćeni od nekog Maze; pošto neustrašivo ispovediše Hrista istinitog Boga, biše obezglavljeni. Devojka pak Marata beše iz grada Skitopolja, u Siriji. Zbog vere u Hrista bi mučena, po gradu gola vođena, pa u oganj bačena, gde i skonča. I tako svi dobiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
SAVE NIGDELINA
 
POSEČEN za ispovedanje vere u Hrista 1726. godine u Carigradu. Rodom iz Male Azije iz mesta Nigde. Turci ga zatvore iz zavisti, da bi mu uzeli imovinu. Stradao na mestu zvanom Kučuk Karamani. (Po nekima posečen 1721. a na tom mestu sahranjene njegove svete mošti 1726. g.).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NIKOLAJA
 
SBETI mučenik Nikolaj postradao u Carigradu 1732. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
LAVA,
patrijarha Carigradskog
 
SVETI ugodnik Božji Lav, patrijarh, skončao u miru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kipar – ostrvo u Sredozemnom Moru. Sv. Jovan se rodio u gradu Amatuntu, na južnom kraju Kipra.
  2. Iraklije carovao od 610. do 641. godine.
  3. U Carigradu, za patrijarhovanja svetoga Prokla (434-447), učenika svetog Jovana Zlatousta, godine 439. dogodi se strahovit zemljotres. Zbog toga Litija se nošaše po gradu i ojađeni narod sa suzama vapijaše ka Gospodu: „Gospode, pomiluj!“ Utom jedno dete iznenada bi nevidljivom silom podignuto u vazduh; kada bi zatim spušteno na zemlju, ispriča da je videlo činove Anđela koji pevahu: „Svjati Bože, Svjati Krjepki, Svjati Besmertni, pomiluj nas;“ – Čim tu pesmu zapevaše u Litiji, zemljotres prestade. I od tada bi ustanovljeno da se ta sveštena anđelska pesma peva na bogosluženju. Međutim u vreme širenja monofizitske jeresi, koja je učila da u Isusu Hristu postoji samo Božanska priroda koja je progutala čovečansku, neki Petar Fulon = Knafej (= valjavičar), još kao sveštenik, dodade Trisveto) pesmi reči: „raspnijsja za ni“. Docnije, devedeeetih godina petoga veka, taj Petar postade patrijarh u Antiohiji. Pošto on beše jeretik monotelit, to je ovim dodatkom on hteo da pokaže, da je u stradanjima Spasiteljevim stradalo ne samo Njegovo Božanstvo, nego i sva Sveta Trojica. Pristalice ovoga Petra osnovaše posebnu jeretičku sektu, pod imenom teopashita. Ovi teopashiti uznemiravahu pravoslavni svet, i beše ih mnogo u Aleksandriji za patrijarhovanja sv. Jovana Milostivog (609-620. godine).
  4. Ekonomi su rukovali crkvenom imovinom. Ekonom pri patrijarhu rukovao je crkvenim prihodima patrijaršije.
  5. Persijski car Hozroj II, ratujući protiv cara Iraklija, zauze Siriju i Palestinu. Pri zauzeću Jerusalima Hozroje poruši crkve, oskrnavi sveta mesta. Pri tome pogubi devedeset hiljada hrišćana. To je bilo 614. godine. U ta teška vremena osobito i delaše patrijarh Jovan Milostivi kao utešitelj hrišćana. Rat se završi mirom 628. godine, posle Iraklijeve pobede nad carem Sirojem, sinom Hozroja II. Tada i bi vraćen u Jerusalim Časni Životvorni Krst Gospodnji.
  6. Sveti Sofronije – učeni monah iz Damaska; potom znameniti patrijarh Jerusalimski; veliki revnitelj Pravoslavlja i bogomudri borac protiv jeretika monotelita. Na saboru u Jerusalimu osudio monotelitstvo, i u Poslanici drugim patrijarsima izložio pravoslavno učenje o dvama voljama u Hristu. Upokojio se 644. godine. Spomen njegov praznuje se 11. marta
  7. Rimska mera za težinu, iznosila 327 grama.
  8. Britanija, današnja Engleska, u starini je izobilovala olovom.
  9. Dekapolj ili Desetogradije – u severnom kraju Palestine; grad naseljen Grcima.
  10. Reč je o najezdi Persijskog cara Hozroja na Egipat u 618. godini.
  11. Vidi: 4 Car. 5, 1-27.
  12. Kuvikularije – dvorjanin posteljnik na carskom dvoru.
  13. 1 Petr. 5, 2.
  14. Gaza – grad u Palestini, na istočnoj oblasti Sredozemnog Mora, jugozapadno od Jerusalima.
  15. Tir – drevna prestonica Finikije, na istočnoj obali Sredozemnog Mora, severno od Palestine.
  16. Spomen njegov praznuje se 16. juna.
  17. Prepodobni Nil se rodio u drugoj polovini četvrtoga veka, i bio učenik svetog Jovana Zlatousta. – Orator znači govornik, besednik.
  18. Eparh – upraviik grada, gradonačelnik, gradoupravitelj.
  19. To je bilo oko 390. godine.
  20. Sinajska Gora – u severozapadnom kraju Arabije, na istočnom primorju Crvenoga Mora. Sinaj je skoro od samog početka hrišćanskog monaštva bio omiljeno mesto pravoslavnog monaštva i slavio se podvizima svojih monaha.
  21. To je bilo u 405. godini.
  22. Emes – grad u Siriji, na istoku od reke Oronta, koja se na severozapadu Sirije uliva u Sredozemno Mope.
  23. Manastir Presvete Bogorodice Malevijske postoji i danas. U njemu se čuva jedna stara drvena ikona Uspenja Presvete Bogorodice iz vremena Prepodobnog Nila (ili verovatno još od ranije). Ova sveta ikona od 1964. godine neprekidno toči sveto miro, i narod onoga kraja smatra da je to i zbog podviga Prepodobnog Nila Mirotočivog nd tom mestu. Opširnije pak o ovoj svetoj ikoni videti pod 15. avgustom.
  24. Prepodobni Nil upokojio se u 17 stoleću, 12. novembra 1651. godine. Spomen mu se vrši i 7. maja, na dan pronalaska njegovih sv. moštiju. U Pireju kod Atine sazidan hram u njegovu čast (počeo da se zida 1956) u kome se čuva i delić njegovih moštiju.
  25. Vidi njegovo opširno žitije pod 12. oktobrom.
  26. U Sinaksaru Sv. Nikodima isti ovi mučenici se pominju i pod 20. oktobrom, gde se Antonije naziva Antonin. Kod Delehaye, y Sinaksaru Carigradske Crkve: njihov spomen 13. novembra.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *