NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
MITROPOLIT DABROBOSANSKI NEKTARIJE (KRULJ)
 
Za razliku od sveštenomučenika Arsenija, Mitropolita dabrobosanskog Nektarija, koji je prethodno bio Episkop zvorničko-tuzlanski, nisu poslali na dugogodišnju robiju, ali ga jesu, u Manastiru Ozrenu, vređali, tukli, zlostavljali i na kraju proterali za Beograd.
U svom izveštaju Svetom arhijerejskom sinodu on kaže: „Dana 19. avgusta 1953. godine, oko 19 časova došla je u manastir Ozren, gde sam se nalazio na odmoru, jedna grupa manifestanata, po prilici. 150-200 lica, većina radnici fabrike azbesta iz Bosanskog Petrovog Sela.
Oni su uz uzvike „dole izdajnik, fašista, četnik, kvisling, papista, dražinovac, nedićevac“ i tome slično prodrli u manastirski konak do moje sobe na prvom spratu. Pošto su vrata od sobe bila zaključana, počeli su da lupaju i traže da ih otvorim, inače će ista da razbiju. Da ne bih masu dražio, a u isto vreme da sačuvam manastirsku imovinu od rušenja, ja sam vrata otvorio i prisutne zapitao: Šta želite, ljudi?
Oni su mi odgovorili: „Tražimo smesta da napustiš manastir Ozren.“
Odmah posle toga, uzeli su me između sebe, počeli gurati, vući i muvati u rebra. Jedna od prisutnih žena vukla me je za bradu. Za celo vreme nisu prestali uzvici i pogrde.
Pošto patim od teške srčane bolesti (angina pektoris), dobio sam jak srčani napad i stropoštao se na zemlju. Tada sam zamolio moje mučitelje da me poštede i ostave na miru, ili, pak, da me ubiju, ali samo da me dalje ne mrcvare. Niko se od njih nije obazirao na moju molbu, već su produžili da me vuku, guraju i zlostavljaju. Tom prilikom dobio sam više udaraca po raznim delovima tela, od kojih je jedan naročito bio jak – u članak moje leve noge, tako da se na nju ni sada ne mogu da oslonim. Težinu toga udarca pokazuje lekarski nalaz, koji se prilaže.
Za vreme te gužve iscepana mi je mantija, pojas otkinut, a jedan od manifestanata otrgnuo mi je sat sa zlatnim lancem, tako da je alka od sata ostala na mantiji, dok su lanac i sat odneli.
U međuvremenu doveo je u manastir momak Mirko manastirska kolica (gik) u koja sam smešten i povezen iz manastira. Masa je pratila kola uz povike: „Dole izdajnik, dole četnik, papista“ i slično. Prilikom prelaza preko jednog potoka polivali su me vodom i dalje putem zasipali prašinom. Sem toga, više puta su mi govorili: „Ustani i reci: Ja sam narodni izdajica, pa ćemo ti život pokloniti“, na što sam rekao: „Izdajica nikad nisam bio, niti ću biti, pa makar i život svoj morao izgubiti“. Uz takvu viku manifestanata. nakon trp kilometra stigao sam do pomenute fabrike azbesta, gde su me sa kolica skinuli i stavili u auto, kojim su me dva lica odvezla do železničke stanice Bosansko Petrovo Selo. U stanici sam od tih lica, budući da se nisam mogao na nogu opirati, prenet u tuzlanski voz, kojim sam stigao u Tuzlu. Jedan od te dvojice prisutnih pratio me je vozom do Tuzle. Kada sam stigao u Tuzlu zbog povrede noge, nisam mogao da odem do svoga stana, a pošto nije bilo nikakvih kola za prevoz putnika, pozvan je auto za spasavanje kojim sam prevezen.
Napominjem da su neki od manifestanata pokušali da me u izvesnoj meri zaštite od brutalnosti ostalih.
Čim sam stigao u svoj stan, pozvao sam lekara dr D. Bučića, koji me je pregledao i konstatovao da mp noga nije prebijena, već teže pozleđena. On mi je prepisao potrebne lekove, preporučio odmor, ležanje i mir.
Sutradan 20. avgusta oko 9 časova došla je jedna delegacija od osam lica, šest muškaraca i dve žene, koja mi je saopštila da istog dana moram Tuzlu napustiti. U protivnom, biće sazvan miting, i biće demonstracije, i šta će iz toga da izaće oni ne garantuju.
Tu grupu su sačinjavali: Vujaković Sveto, potpredsednik Gradskog veća, Dakić Drago, poverenik stambenog odseka, gradski veterinar Jajčanin, Ristić Borko, nadglednik parkova, Pimena Dragica, funkcioner Gradskog odbora, Milanović Zorka, gradski činovnik i još dva muškarca čijih se imena ne sećam.
Da ne bih doživeo još i druge, teže i veće neprijatnosti, s obzirom da mi je potrebno i lečenje, odlučio sam da napustim Tuzlu i pođem za Beograd.
Istog dana oko podne došao je jedan mladić, kazao da se zove Miljuš i doneo moj sat i pokidan lanac. On me je pitao da to nisu slučajno moje stvari i da ih nisam možda izgubio. Pošto sam kazao da sam ja vlasnik i sata i lanca, on mi je iste predao uz potvrdu.
Podnoseći ovaj izveštaj, čast mi je zamoliti Sveti arhijerejski sinod da sa svoje strane preduzme nužne korake na nadležnom mestu da se ugled, dostojanstvo i minimum lične bezbednosti jednog starca od 75 godina, ako ne i mitropolita Srpske Pravoslavne Crkve, poštuju i čuvaju.“
Međutim, treba znati da su ovu hajku i batinanje organizovali Đoka Šešlak, predsednik Sreskog narodnog odbora i Radovan Radovanović, član SKOJ-a i član Sreskog komiteta partije na dužnosti organizacionog sekretara komiteta. On, iako drugorazredna ličnost, dobio je zadatak da organizuje ovaj miting, jer su hteli da ga provere, pošto mu je supruga Rosa bila unuka Mitropolita Nektarija. Ona je javno krstila svoju decu pa je Radovan zbog toga imao velikih neprilika, čak se od straha hteo od nje i da rastane. Kasnije je, čak, i isključen iz Komiteta. Oni su preko mesnih narodnih vlasti pozvali meštane na konferenciju, koja je održana 18. avgusta 1953. godine u Sočkovcu. Na toj konferenciji glavni govornik i aranžer napada na mitropolita Nektarija je bio Radovan Radovanović. On ga je, u svom govoru predstavio kao narodnog neprijatelja i, po državni poredak, veoma opasnog čoveka, predloživši da ga kao takvog što pre proteraju iz manastira Ozrena. Zatim je naredio prisutnima da sutradan pozovu narod i svi pođu u manastir Ozren, zapretivši onima koji se ogluše da će biti smatrani neprijateljima države i socijalizma. Dodao je još i to da: „Ma šta se vladiki prilikom progona iz Ozrena dogodilo, on garantuje da za to niko neće odgovarati“.
Sutradan 19. avgusta na Preobraženje dva autobusa su, uz pretnju, besplatno prevozila narod iz okolnih mesta na miting, a potom u manastir.
Glavni govornici na mitingu bili su: Đoka Šešlak, Radovan Radovanović i Ignjat Savić, seljak penzioner iz Bosanskog Petrovog Sela, koji je za vreme rata nekoliko uniformi promenio. U svojim govorima oni su uglavnom ponavljali ono što je rečeno protiv Mitropolita na konferenciji u Sočkovcu. Đoka Šešlak predložio je da se izabere delegacija koja će otići i saopštiti Mitropolitu da mora napustiti manastir Ozren. Ignjat Savić, potpomognut od strane Radovana Radovanovića, je tražio da pođu svi prisutni. Međutim, ipak je na kraju prihvaćen Šešlakov predlogteje, ispred ove rulje prvo pošla jedna delegacija da obavesti vladiku.
Na putu od Bosanskog Petrovog Sela do manastira Ozrena, pošto su mnogi, tek tada, saznali o čemu se radi, hteli su da se razbeže, ali im je od glavnih organizatora to bilo zabranjeno. Tako je narod, vođen presvučenim pripadnicima UDBe i milicije, stigao u manastir Ozren.
Isto tako, treba znati da su se u napadu na mitropolita naročito istakli: Gosto Đurković, direktor Ciglane i Dušan Pajić, direktor „Azbesta“, rodom iz Bukvika, kod Gradačca (organizovao i predvodio radnike „Azbesta“), zatim Sofija Dujković, Cvijeta Šešlak, Božica Maksimović, rođena Kojić, Vukašin Pušeljić, Ignjat Stjepanović, Petar i Dušan Dujković, Vukašin Katanić, Zdravko Aleksić, Stojan Maksimović, i Drago Radmanović. Svi su oni izvikivali parole: „Dole izdajnik, papista, fašista“ i udarali ga. Zatim je Ljubica Pašalić nemoćnom mitropolitu čupala bradu, a Huso Huseinović, radnik iz Sočkovca mu je otrgao sat sa lancem. Sem ovih istakli su se još i Alija Alić, Jovan Drljača i Pero Živković.
Takođe se mora reći da se našlo i nekoliko ljudi, među ovom ruljom, koji su mitropolita uzeli u zaštitu i to: Milan Koradajić, iz Sočkovca, Nikola Vukić, iz Boljanića i Muhamed Begović iz Gračanice, koji je javno osudio postupak prema mitropolitu. Kasnije je zbog ovoga bio pozvan kod UDBE u Gračanici na odgovornost.
Iz napred rečenog, a što je naročito žalosno n za osudu, vidi se da su u celom ovom napadu na mitropolita glavnu reč i akciju vodili Srbi komunisti. Oni su organizatori, predvodnici i izvršitelji.
Posle ovog neljudskog, ili bolje reći, zverskog napada, stari Mitropolit je došao u Srbiju, gde je bio primljen kod Aleksandra Rankovića, potpredsednika Saveznog izvršnog veća i koji mu je, videvši ga pocepanog, ironično rekao: „Gospodine mitropolite, ima li smisla što ste došli kod predstavnika vlasti u takvoj mantiji i da li je moguće da nema niko da vam sašije mantiju?“ (Mitropolit je, naime, namerno došao u mantiji koju su mu pocepali komunisti). Ova Rankovićeva ironija nije zbunila Mitropolita, već mu je mirno odgovorio: „Otkako su krojači i abadžije postali ministri nema ko srpskom episkopu i svešteniku da šije mantije.“
Naravno ovim je razgovor bio završen, jer je, kao što se zna, Ranković bio abadžija.
Posledice batinanja od raspamećene rulje Mitropolit je dugo lečio u beogradskoj bolnici, a zatim se vratio u svoju Eparhiju.
Upokojio se 7. septembra 1966. godine u Sarajevu. Opelo je izvršio Njegova Svetost Patrijarh srpski German, uz sasluženje Episkopa: niškog Jovana, žičkog Vasilija, zahumsko-hercegovačkog Vladislava, šabačko-valjevskog Jovana n mnogobrojnog sveštenstva.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *