НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године

 

 
НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ
 
Ево још једне честите и мучне књиге из пера протојереја Сава Јовића!
Честите зато што ce у њој огледа пишчева душа и жеља да сведочи ИСТИНУ, а мучне стога што сс бави отвореним ранама и ожиљцима на телу и души страдалника и мученика који се нађоше на нишану умоболне комунистичке идеологије и њених комесара.
Српска Православна Црква, као хранитељка наше душе и као путоказ ка узвишеним врлинама и моралној чистоти, нашла се на удару безбожника, који су умислили да је њено постојање препрека срећи „напредног човечанства“ и „светског пролетеријата“, па су обесно кидисали на храмове и свештенослужитеље.
Странице ове потресне књиге, овог сведочанства наше свеопште и свевидеће несреће, испуњене су речима: смрт, тамнице, мучилишта за свештенике и монахе, пламен и крамп за храмове. Тамо где нису рушени и спаљивани, храмови су у торове и штале претварани, а комесари коње за олтар везивали.
Прота Саво је обухватио дуг период страдања Српске православне Цркве и њеног свештенства читавих четрдесет година, задржавајући се, природно, највише на првим послератним годинама у којима је комунистички удар био најсиловитији.
Аутор је тражио узроке овом насиљу и нашао их у поремећеној памети совјетских револуционара, а нарочито у Лењиновом тајном упутству Молотову и Политбироу почетком двадесетих година прошлог века: како се, без милости, треба обрачунати са Руском Православном Црквом и њеним свештенством! Тај „рецепт“ примењивали су српски комунисти од оног часа кад су се дочепали власти.
Тај бич безбожника, огрезлих у злочине, осетили су на својој кожи митрополити и владике, свештеници и монаси, на које је распојасана руља, предвођена партијским активистима, лишених страха од Бога, свакодневно насртала.
Прота Саво цитира и делове писма које је Патријарх Гаврило Дожић упутио Јосипу Брозу у коме захтева да престане прогон, хапшење, премлаћивање свештеника и монаха и скрнављење српских храмова, наводећи, при том, на десетине ужасних примера.
Броз, разуме се, није одговорио на ово писмо.
Невиност Српске Православне Цркве, њених архијереја, честитих српских свештеника и монаха, па и знатан број њених верника остало је без заштите.
Било је, нажалост, и свештеника који су се нашли у служби Брозовог режима.
Физички напади на свештенике, скрнављење храмова, провале, спаљивање светиња и пљачкање црквене имовине била је свакодневна појава на свим просторима тадашње државе.
Прота Саво Јовић у овој својој најновијој књизи наводи шта је која епархија преживела за време комунистичке владавине од 1945. до 1985. године.
Уходе које су свакодневно, из часа у час, пратиле владике и свештенике дојављивале су својим шефовима сваки детаљ, често фалсификујући те извештаје, па је државно-партијска безбедност предузимала најсуровије мере. Остала је тајна како су доушници били плаћени: паушално, месечно, или по глави свештеника! Доушника је, то свакако треба да се зна, било и међу онима који су носили мантију, али не и Бога у себи. Било их је и мећу партијским функционерима!
Свака је реченица у овој књизи потресна, а уз свако име страдалника аутор наводи све оне ужасне призоре мучења и убијања. Све је то саопштено кратко, телеграфски: убијен маљем у потиљак, бачен у набујалу реку, изрешетан мецима из митраљеза, сипали му отров у кафу, убили га чекићем, тукли га до смрти, заклали га од ува до ува…
Посебна поглавља аутор је посветио митрополитима: Јоаникију, Арсенију, Нектарију, Јосифу; владикама: Варнави, Василију, Иринеју, ави Јустину Поповићу… Затим се ређају судбине око 400 свештеника и монаха који су прошли кроз руке ОЗНЕ и УДБЕ.
Овом књигом је прота Саво свим жртвама комунистичке тираније исплео мученички венац славе.
Кад се склопе њене странице у нашем слуху још одјекују речи: тамнице, логори, гробнице, нож у лећа, маљ у потиљак, срушени и оскрнављени храмови…
Оно што би, међутим, неизоставно требало да уђе у нашу свест, у нашу крв, у наше срце и душу, то је сазнање у ком времену и под чијом владавином Србија доживе најдубљу трагедију. То je време комунистичке владавине. Отуда, комунизам треба тумачити као извориште највећег зла које може да задеси народ.
 
Антоније Ђурић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *