УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године
УВОДНО СЛОВО
На свом путу кроз историју Српска Православна _Црква је прошла кроз многа и тешка искушења која су изнедрила свете мученике и страдалнике чија жртвоносна сведочења снаже и јачају све оне који иду Христовим крсно-васкрсним путем. Само Бог зна имена свих оних који су, у турском земану, у устанцима за слободу, затим у Балканским ратовима, Првом и Другом светском рату пострадали и крвљу својом потврдили веру у Христа Васкрслога, на чијим је уснама последња реч била Његово Свето име, које им је и давало снагу да без страха пођу на вешала, колац, у пламен и кроз пламен у вечно и незалазно Царство Божије.
Међутим, никада – ни у једном периоду мира и слободе – нисмо били више прогоњени, хапшени и убијани, него у времену од 1945. до 1985. године, када су комунисти преузели власт и ударнички, пролетерски, револуционарно, жестоко, крвнички кренули у обрачун са Српском православном црквом, у жељи да крвљу, на првом месту њених свештенослужитеља, „учврсте“ темеље нове државе. Хапсили су без разлога, судили без кривице и убијали без милости. То је време када је, на жалост, мир постао синоним зла за Српски народ. Ни један рат није био тако погубан за Српску Православну Цркву и њено свештенство, као „слобода“ и „мир“ који су нам донели комунисти.
Дакле, у тој борби, после „ослобођења“ у њиховим рукама је наставио да ради: маљ, нож, усијано гвожђе, тестера, колац, камен и ватрено оружје. Утркивали су се ко ће бити оригиналнији у мучењу жртава. Тако су везаним свештенослужитељима палили бензин у носу, забадали ножеве у најосетљивије делове тела, тукли мокрим конопцем по табанима, чупали клештима нокте, вадили зубе, тестерали руке и ноге, чупали браде, копали очи, кидали језик, дакле, све оно на чему би им и сам ђаво могао да позавиди.
Црни дани за српско свештенство настали су утркивањем српских комуниста у жељи да се додворе Јосипу Брозу.
Следећи га, верни му послушници су одмах сурово, силовито и са немилосрдном одлучношћу насрнули на српске свештенике, убеђени да ћe им, када их ставе у окове, бити обезбеђен опстанак у удобним фотељама. Како је време пролазило били су све бахатији и безобзирнији, острвљујући се у уверењу да ће вечно владати.
Из дана у дан, смењивали су се ватрени говорници који су обећавали народу срећу и благостање у комунизму, али који неће и не може наступити све дотле док се са тог пута не уклоне оне снаге које „подмећу клипове у точкове револуције“. Тако је „бујица“ мржње односила „непослушне“ пунећи разне тамнице, подруме, самице, стакларе, мрачаре, отоке, казамате, сејући нове гробове широм у црно завијене земље. Распамећени занесењаци су у хору, у коме је ретко ко „фалширао“, сејали страх од кога се нису чули лелеци оних који су, за разлику од комунистичких властодржаца, уместо мржње изабрали љубав, уместо зла – добро, уместо лажи – истину, уместо неправде – правду, уместо смрти – живот, уместо сатане – Бога н верно му служили.
Терор који су комунисти почели спроводити према нашој Цркви (привођења, саслушавања, застрашивања, оптуживања, суђења, хапшења, мучења и убијања њених свештенослужитеља и верног јој народа) може се упоредити са крвожедним поступцима римских императора у првим вековима хришћанства. Али, у исто време, и истрајност српског свештенства, које се злу тако дуго одупирало, може се мерити са вером првих хришћанских мученика, који су својим трпљењем натерали безбожног Јулијана Отпадника да на крају ипак призна: „Галилејче, ти си победио.“
Тако од 1945. па све до 1985. године није било године, месеца, дана, па ни сата, а да неко од свештенослужитеља Српске православне цркве није био у затвору. За време тог четрдесетогодишњег Великог Петка „пастири Стада Христовог“ су непрестано у мукама узношени на голготске висине, одакле су, видевши беду прогонитеља и славу мучеништва, вапили ка небу, молећи се Христовим речима „Опрости им, Оче, јер не знају шта чине.“ (ср. Лк 24,34). О том времену и о тим Христоносцима следи ово моје казивање.
Жалим што на страницама које следе, за многе свештеномученике нисам, сем имена и година робије, дошао до потпунијих података, а свакако је много и страдалника који нису поменути – али чврсто верујем да су њихова имена записана у Књизи вечности и надам се да их се још увек сећају они који су се такмичили у њиховом хапшењу и прогону, чупању брада, пљувању у лице, ломљењу ребара, цепању мантија, рушењу и обесвећивању храмова, спаљивању светих икона, растеривању литија, гашењу славских свећa и кандила, дакле, сви они, како каже Свети апостол Павле: „чија је слава била у срамоти њиховој“ (ср. Филип. 3,19) и за које се молим да их то сећање покрене на покајање.
Нека би дао Бог да се упитају зашто су то радили и која их је то сила терала на зло према Цркви и своме роду? Шта их је тако заслепило, лишило љубави, острвило и учинило да буду страх и трепет стаду Христовом које пола века није смело да заспи на оба ока очекујући тренутак када ће их они лажно оптужити, ухапсити, малтретирати, а потом на неком од монтираних процеса осудити и утамничити.
Ако потраже одговор на ова питања учиниће први корак ка свом очишћењу, и преумљењу.
Заиста не желим, како каже Свети Максим Исповедник: „да се јеретици (а шта су комунисти друго већ јеретици) муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно.“
А да би се, по речима овог Светог Оца, „сабрали у једно“ потребно је, на првом месту њихово искрено одрицање од зла које су прогласили за добро, односно њихово покајање и прихватање јединог Човекољупца Господа Исуса Христа који спасава и ослобађа од сваке мржње и самодовољности.
Ако до овога дође, па само и у једном срцу, надам се да ће ми Господ опростити слободу што сам овим скромним прилогом покушао да допринесем расветљавању истине о једном времену у коме су столовале сатанске убице и у коме су искрени служитељи Светога олтара Божијег достојанствено носили свој крст, храбрени од Онога Који је на њему распет и Васкрсао, сведочећи у свакој муци Бога живога и истинитога.
Аутор
