УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
УВОДНО СЛОВО
 
На свом путу кроз историју Српска Православна _Црква је прошла кроз многа и тешка искушења која су изнедрила свете мученике и страдалнике чија жртвоносна сведочења снаже и јачају све оне који иду Христовим крсно-васкрсним путем. Само Бог зна имена свих оних који су, у турском земану, у устанцима за слободу, затим у Балканским ратовима, Првом и Другом светском рату пострадали и крвљу својом потврдили веру у Христа Васкрслога, на чијим је уснама последња реч била Његово Свето име, које им је и давало снагу да без страха пођу на вешала, колац, у пламен и кроз пламен у вечно и незалазно Царство Божије.
Међутим, никада – ни у једном периоду мира и слободе – нисмо били више прогоњени, хапшени и убијани, него у времену од 1945. до 1985. године, када су комунисти преузели власт и ударнички, пролетерски, револуционарно, жестоко, крвнички кренули у обрачун са Српском православном црквом, у жељи да крвљу, на првом месту њених свештенослужитеља, “учврсте” темеље нове државе. Хапсили су без разлога, судили без кривице и убијали без милости. То је време када је, на жалост, мир постао синоним зла за Српски народ. Ни један рат није био тако погубан за Српску Православну Цркву и њено свештенство, као “слобода” и “мир” који су нам донели комунисти.
Дакле, у тој борби, после “ослобођења” у њиховим рукама је наставио да ради: маљ, нож, усијано гвожђе, тестера, колац, камен и ватрено оружје. Утркивали су се ко ће бити оригиналнији у мучењу жртава. Тако су везаним свештенослужитељима палили бензин у носу, забадали ножеве у најосетљивије делове тела, тукли мокрим конопцем по табанима, чупали клештима нокте, вадили зубе, тестерали руке и ноге, чупали браде, копали очи, кидали језик, дакле, све оно на чему би им и сам ђаво могао да позавиди.
Црни дани за српско свештенство настали су утркивањем српских комуниста у жељи да се додворе Јосипу Брозу.
Следећи га, верни му послушници су одмах сурово, силовито и са немилосрдном одлучношћу насрнули на српске свештенике, убеђени да ћe им, када их ставе у окове, бити обезбеђен опстанак у удобним фотељама. Како је време пролазило били су све бахатији и безобзирнији, острвљујући се у уверењу да ће вечно владати.
Из дана у дан, смењивали су се ватрени говорници који су обећавали народу срећу и благостање у комунизму, али који неће и не може наступити све дотле док се са тог пута не уклоне оне снаге које “подмећу клипове у точкове револуције”. Тако је “бујица” мржње односила “непослушне” пунећи разне тамнице, подруме, самице, стакларе, мрачаре, отоке, казамате, сејући нове гробове широм у црно завијене земље. Распамећени занесењаци су у хору, у коме је ретко ко “фалширао”, сејали страх од кога се нису чули лелеци оних који су, за разлику од комунистичких властодржаца, уместо мржње изабрали љубав, уместо зла – добро, уместо лажи – истину, уместо неправде – правду, уместо смрти – живот, уместо сатане – Бога н верно му служили.
Терор који су комунисти почели спроводити према нашој Цркви (привођења, саслушавања, застрашивања, оптуживања, суђења, хапшења, мучења и убијања њених свештенослужитеља и верног јој народа) може се упоредити са крвожедним поступцима римских императора у првим вековима хришћанства. Али, у исто време, и истрајност српског свештенства, које се злу тако дуго одупирало, може се мерити са вером првих хришћанских мученика, који су својим трпљењем натерали безбожног Јулијана Отпадника да на крају ипак призна: “Галилејче, ти си победио.”
Тако од 1945. па све до 1985. године није било године, месеца, дана, па ни сата, а да неко од свештенослужитеља Српске православне цркве није био у затвору. За време тог четрдесетогодишњег Великог Петка “пастири Стада Христовог” су непрестано у мукама узношени на голготске висине, одакле су, видевши беду прогонитеља и славу мучеништва, вапили ка небу, молећи се Христовим речима “Опрости им, Оче, јер не знају шта чине.” (ср. Лк 24,34). О том времену и о тим Христоносцима следи ово моје казивање.
Жалим што на страницама које следе, за многе свештеномученике нисам, сем имена и година робије, дошао до потпунијих података, а свакако је много и страдалника који нису поменути – али чврсто верујем да су њихова имена записана у Књизи вечности и надам се да их се још увек сећају они који су се такмичили у њиховом хапшењу и прогону, чупању брада, пљувању у лице, ломљењу ребара, цепању мантија, рушењу и обесвећивању храмова, спаљивању светих икона, растеривању литија, гашењу славских свећa и кандила, дакле, сви они, како каже Свети апостол Павле: “чија је слава била у срамоти њиховој” (ср. Филип. 3,19) и за које се молим да их то сећање покрене на покајање.
Нека би дао Бог да се упитају зашто су то радили и која их је то сила терала на зло према Цркви и своме роду? Шта их је тако заслепило, лишило љубави, острвило и учинило да буду страх и трепет стаду Христовом које пола века није смело да заспи на оба ока очекујући тренутак када ће их они лажно оптужити, ухапсити, малтретирати, а потом на неком од монтираних процеса осудити и утамничити.
Ако потраже одговор на ова питања учиниће први корак ка свом очишћењу, и преумљењу.
Заиста не желим, како каже Свети Максим Исповедник: “да се јеретици (а шта су комунисти друго већ јеретици) муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно.”
А да би се, по речима овог Светог Оца, “сабрали у једно” потребно је, на првом месту њихово искрено одрицање од зла које су прогласили за добро, односно њихово покајање и прихватање јединог Човекољупца Господа Исуса Христа који спасава и ослобађа од сваке мржње и самодовољности.
Ако до овога дође, па само и у једном срцу, надам се да ће ми Господ опростити слободу што сам овим скромним прилогом покушао да допринесем расветљавању истине о једном времену у коме су столовале сатанске убице и у коме су искрени служитељи Светога олтара Божијег достојанствено носили свој крст, храбрени од Онога Који је на њему распет и Васкрсао, сведочећи у свакој муци Бога живога и истинитога.
 
Аутор

Comments are closed.