НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ ВАСИЛИЈЕ (КОСТИЋ)
 
Епископа бањалучког, а потом жичког Василија, су такође напали и претукли комунисти у Бањалуци. Истог дана и по истом сценарију као и Митрополита Нектарија, само што су се овде још лукавије понели у завођењу народа. Наиме, они су жртву, Владику Василија, који је, као синђел, заједно са патријархом Гаврилом (Дожићем), епископом жичким Николајем (Велимировићем) и другима био ухапшен од Немаца и затворен у манастиру Војловицу код Панчева, прогласили за злочинца. Једну фотографију, на којој је он између два Немца, (који су га ухапшеног чували), они су показивали на збору разјареној руљи, тврдећи да је та слика најбољи доказ сарадње епископа Василија са окупатором.
Ево шта Преосвећени Владика тим поводом у свом извештају, од 22. августа 1953. године, упућеном Светом архијерејском синоду, каже:
„Дана 18. августа о.г. уочи Преображења, руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањалуци одржали су на разним местима у овом граду конференције, на којима су ме нападали да не сарађујем са народним властима, да сам сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа. Рекли су да сам за Преображење заказао црквени збор у ребровачкој цркви, који ћу претворити у политичке манифестације. Црква је на периферији Бањалуке.
После ових конференција један део њихових учесника пошао је да демонстрира. Поред епископије прошло их је 150 до 200 људи и жена око 9 часова увече вичући: „Доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељи, доле крваве мантије, где му је Дража Михајловић!“ Претили су ми да се не усудим држати, тобож заказани збор у Ребровцу. Наглашавам да ова црква не слави Преображење као своју славу, већ Малу Госпојину, те уопште није било потребно да тога дана буде ма каква специјална свечаност, којој бих и ја присуствовао, нити је у том смислу ишта предузимано. У Бањалуци је за 20. август заказан митинг. Људи су лично позивани да дођу на митинг, који је одржан измећу 6 и 8 часова увече. На њему су поновљени напади против мене са ранијим паролама и поклицима. Донет је и закључак да ми делегација од девет до десет људи саопшти да напустим Бањалуку у року од 48 часова.
Поменута делегација посетила ме је у епископији на дан 21. августа око осам и по часова изјутра. Предводио ју је просветни инспектор Драго Зечевић, учитељ, а били су и Никола Бабић, професор, Поповић, директор банке и још неколико лица и једна жена мећу њима, чија су ми имена непозната.
Делегацију сам примио у присуству мог Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Ђорђа Врањешевића и протојереја Бранимира Давидовића, секретара Црквеног суда. Сви чланови делегације ушли су у моју канцеларију са рукама позади, не поздрављајући се ни с ким. Драго Зечевић је рекао: „По одлуци народа Бањалуке на синоћном митингу дошли смо да Вам саопштимо да напустите Бањалуку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама, као сараднику окупатора, непријатеља народа и данашњице нема места у Бањалуци.“
После овог усменог саопштења упитао сам да ли имају писмену одлуку, на коју бих се ја у законском року жалио. Иначе, овакву одлуку не могу да примим на знање, нити могу да јој се повинујем. По постојећем кривичном законику нема казне протеривања из места пребивања, те је не могу изрицати ни надлежни редовни судови у држави, па ни било какав скуп људи. Ја се могу повиновати само законитим одлукама одговорних државних органа и власти,
Скоро у покрету да пође, Зечевић је рекао: „Народ не даје писмене одлуке, а они такве одлуке немају. Народ има права да доноси такве одлуке, јер је он изнад власти и свака власт од њега потиче“. Рекавши ово Зечевић и делегати су пошли.
Позвао сам их да ме до краја саслушају, као што сам и ја њих саслушао, што они нису учинили.
Пратећи их ја сам рекао: „Народ је своју власт пренео на одређене државне органе и власти, који у име народа говоре и суде. Према томе, не можс сад ту власт одузимати и стављати се изнад позитивних закона“.
Одмах иза овога разговора брзојавом сам известио Свети архијерејски синод о мом одговору делегацији. Затим сам упутио званичан акт Градском одбору – Секретаријата за унутрашње послове – у Бањалуци са плаћеним одговором. У акту сам известио управне власти о демонстрацијама против мене, о митингу и о усменом саопштењу делегације са митинга. Молио сам да ми се гарантује безбедност која се пружа сваком грађанину ФНРЈ, чак и онима који су због преступа по закону осуђени. Овај писмени акт лично су предали мој заменик Врањешевић и секретар Давидовић начелнику Савета Ирфану Карабеговићу. Обећао је да ће ствар проучити и дати одговор.
По подне истог дана Секретаријат је позвао проту Врањешевића, где му је Карабеговић вратио мој акт незаведен и усмено рекао да ми власт не може гарантовати безбедност. „Заштита се пружа појединцима кад им безбедност буде угрожена од појединаца, а овде је у питању воља народа изражена на митингу, против чега се ништа не може учинити. Тако реците Ви господину Костићу“, рекао је на крају проти Врањешевићу Карабеговић.
У међувремену стигао је и брзојав са одговором Његове Светости, да, по одлуци Синода, одмах кренем за Београд. То сам могао да учиним тек сутрадан 22. августа возом, који полази у девет и четврт увече из Бањалуке за Београд преко Добоја, а рок је истицао тек 23. августа пре подне.
На дан 22. августа тачно у девет часова увече кренуо сам колима за железничку станицу. Са мном су били прота Врањешевић и протођакон Илија Адамовић. Од саме епископије за нама су појурила разна лица – мушка и женска – вичући: „Хоћеш писмено; ево ти писмено; добићеш га од народа који те чека; доле брадоње; доле народни непријатељи и сарадници окупатора“.
Један се прилепио уз кола и псовао ми Бога, други псује крух, а трећи хлеб! Кочијаша су приморали да вози главном улицом поред хотела „Босна“. Ту је било мање света и чули су се ређи повици слични ранијим. Пред станицом је било нешто више света и чули су се чешћи повици и груби испади на мој рачун. Многи су почели да нам се приближавају. Како смо ушли у станицу и пошли ка излазу на перон, тискање је ‘било све веће, а повици са разних страна бучнији. Појавила се и милиција, неки у униформи, а неки пресвучени. Милицајци су око мене и проте Врањешевића правили ред, а затим су направили круг вичући: „Натраг, другови!“
Демонстранти су наваљивали са свих страна. Потискивали су нас док нас нису пребацили до вагона теретног воза, на којим су стајали демонстранти. Камилавку су ми оборили каменом и нестала је под ногама оних који су наваљивали на нас. Почела је да пада киша, и ја сам стајао пола сата гологлав на киши, изложен разним шиканирањима: пљували су ми у лице, покушавали су да ме вуку за браду, ударали ме по глави и телу парадајзом, шљунком са перона и каменицама. Нису штедели ни мога заменика, иако су се извињавали да то није намењено њему, већ мени. Неко од руководилаца из Комитета говорио је и позивао присутни народ да види владику Костића, народног непријатеља, који мора да напусти Бањалуку. Један подофицир стално ми се уносио у лице и говорио: „Ми смо материјалисти; верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупатором, а нећеш са данашњим властима. Видиш, зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се!“
Други је викао: „Хајде, реци нешто овом народу, одржи један говор и признај да си издајник. Иначе, вади пасош, па иди из земље.“
С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутовима и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета, где је расечена кожа, те је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију. Ударце сам добијао, иако су ме бранили милицајци, али нисам приметио да су милицајци било кога од нападача ма и једном ударили, премда су стално викали: „Натраг, другови!“
Воз је био заустављен даље од станичног перона. Са поласком је закаснио више од 15 минута. Док су ме два милицајца водила ка возу, дотле су ме разна лица позади вукла за мантију, тако да сам се једва попео у воз. Умало ме са степеница вагона нису оборили на земљу.
Био сам извадио карту за другу класу, али, тобож није било места, те су ми нашли место у трећој класи. Путници су почели да протестују што су ме довели међу њих, да због мене „страдају“ и они. Кроз отворени прозор неко је пружио руку, дохватио ме за десни рукав горње мантије и поцепао га. Кад је прозор затворен, каменицом су га споља разбили.
Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бањалуци, и ја сам допутовао без њих у Београд.
На две-три успутне станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: „Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!“ завршила је, показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.
Воз којим сам путовао стигао је у Београд 23. августа око седам и ио часова изјутра. Члановима Светог архијерејског синода показао сам своје ране, крв, исцепану пелерину и мантију и усмено им испричао све што овде писмено подносим Светом архијерејском синоду. С тога мислим да није потребно да подносим било какав лекарски извештај или уверење о мојим повредама.
За овакав поступак према мени нисам дао месним партијским и фронтовским руководиоцима никакав повод. Од мог повратка у Бањалуку, где сам остао два месеца, нисам ишао нигде ван Бањалуке, нити сам кога од свештеника позвао на одговорност ако је члан свештеничког Удружења, нити сам, пак, писмено ни усмено објашњавао нови Закон о верским заједницама, нити има трунке истине у дописима разних новинара по дневним листовима, који сервирају очигледне неистине, без обзира на морал новинара, који их обавезује да само проверену истину износе на јавност. Оно што се десило са мном на железничкој станици у Бањалуци личи на линч Црнаца у неким земљама, о чему читамо по разним новинама и романима, а из хришћанских списа првих векова хришћанства читамо да се тако поступало и према хришћанима у разним земљама и градовима. Оно што се мени десило у Бањалуци 22. августа 1953. године превазилази линч Црнаца и испаде против хришћана првих векова хришћанства, јер се дешава у културном, напредном и посвећеном двадесетом веку у Југославији, демократској земљи са најнапреднијим законодавством у свету.
Молим Свети архијерејски синод за интервенцију код надлежних државних власти да се кривци за овај догађај узму на одговорност и да се убудуће овакви испади спрече, јер су и многи свештеници изложени сличним непријатностима, а мени да се омогући повратак у Бањалуку, како бих отуда могао да отправљам своју редовну дужност у епархији, која је толико много страдала у последњем рату.“
Свети архијерејски синод је Савезном извршном већу упутио једну представку, у којој се изражава жаљење и протест због тих немилих догађаја, уз молбу СИВу да се убудуће слично не понови. Предајући представку г. Радосављевићу, председнику Савезне верске комисије, која је за свој рад била одговорна лично Јосипу Брозу Титу, Патријарх је рекао; „Да је до пре извесног времена на терену био мир и није било повода ни за какве жалбе од стране црквених власти и органа, а да је сада друкчије. Затим је навео, поред напада на архијереје, и нападе на извесна свештена лица. Поменуо је случајеве напада у Моштаници, Брчком и другим местима, одакле су и свештеници протерани. Рскао је да ће Свети архијерејски синод ове случајеве посебним актом доставити СИВ-у. „Признајем“ – каже Његова Светост – „да нам је тешко и незгодно што смо принуђени да се обраћамо оваквим интервенцијама, али нас прилике нагоне на то. У Босни је настао читав талас прогањања свештеника. На жалост, само Срба свештеника. Тога нема ни против муслимана, ни против католика.“
Иначе, морам рећи да је ова Савезна верска комисија желела знати све шта се у Цркви дешава, или боље речено, желела је да се ништа не дешава без њенога знања. Тако, рецимо, када је 1947. године изабран Дамаскин (Грданички) за Митрополита загребачког, ова Комисија је била више него изненађена. Одмах су известили Броза, који је послао свог шефа кабинета Љубодрага Ђурића да убеди Патријарха Гаврила (Дожића) да ову саборску одлуку повуче и изаберу неког другог. Ђурић је патријарху пренео Брозове „поздраве“ и замерку што се Сабор није консултовао са властима око избора Дамаскина кога, наводно Загреб неће прихватити. Патријарх га је лепо саслушао, а онда буквално истерао из зграде Патријаршије. Броз, упоран у својој намери не одустаје, већ шаље Александра Ранковића, али и овај пролази попут Ђурића.
Видевши да код патријарха нема попуштања, онда је Броз, преко Комисије, одлучио да митрополиту Дамаскину лично запрети „да ни по коју цену не иде у Загреб“.
Међутим, митрополит се није дао уплашити, већ је храбро одговорио да је „за њега одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве и реч патријарха Гаврила Закон. Те да ће је извршити па макар не остао жив.“
Кад се ово зна, онда је јасно зашто су му у Пакрацу припремили онакав „дочек“ (гађан јајима, парадајзом, тучен песницама и шамаран) и зашто су га малтретирали и спречавали да преузме дужност у Загребу.
Дакле, ова Комисија је будно пазила на Српску православну цркву, строго водећи рачуна о сваком кораку њених свештенослужитеља. Зато је и малом детету јасно да је премлаћивање митрополита Нектарија и владике Василија било по њиховом допуштењу, односно предлогу.
Наравно, председник ове комисије Добривоје Радосављевић, приликом посете српског патријарха, у вези овог случаја, глумио је, када је рекао како му је „жао због тога и да они, наводно, никада нису за физичко обрачунавање нити га сматрају својим методама. Зато, и оба ова случаја: у Тузли и Бањалуци, каже Радосављевић, тј. случајеве Његовог Високопреосвештенства митрополита г. Нектарија и Његовог Преосвештенства епископа г. Василија, треба погледати у склопу и других околности. То све није дошло из ведра неба, закључује он. Грађани су били изазвани нелојалним поступцима према данашњици и њиховим ставом по питању свештеничког Удружења. Међутим, ми смо ипак наредили истрагу поводом тих случајева у ономе где се изашло из оквира закона. Но, такви случајеви не могу се избећи ако се и с друге стране не учини што је потребно да до тога не дође. Они нису протерани од власти, те могу да се врате и треба да се врате. Али, пожељно је да се с њиховим повратком мало причека, да се то не би схватило као изазивање и да се избегну догађаји који су непожељни. И са друге стране треба да се да гаранција да се неће употребљавати Црква у политичке сврхе. Све те догађаје треба повезати с оним како су они настали. Пре седнице Светог архијерејског сабора тако нешто није се дешавало. На последњем заседању нешто се променило и изазвало ово. Као да се преко ноћи преокренуло.“
Из ових речи се види да је г. Радосављевић о свему „на време“ био упознат. У ствари, из самог извештаја Савезне верске комисије из 1954. године, а који је настао „вредним“ радом полицијских доушника каже се: „Епископат СПЦ на овогодишњем Сабору био је подељен углавном у две групе. Једну мању групу сачињавало је неколико млађих епископа око Патријарха Викентија, који су још од почетка припрема за Сабор и у току читавог рада Сабора изражавали жељу и спремност за сарадњу са државом и за позитивно решење питања за која је држава заинтересована (укључујући питање признавања правила свештеничког Удружења и питање цркве у Македонији)“
Међутим, да ова њихова констатација не би створила погрешну слику да је Патријарх Викентије био „њихов човек“ морам рећи, да то, сагледавајући свеукупан његов рад и понашање, уопште не стоји. Дакле, он јесте сарађивао са властима, али не на штету Цркве, већ увек тражећи најбоља и најбезболнија решења, „купујући време“, и у неравноправним условима супростављајући се Брозу и његовим сатанистичким следбеницима. Ово потврђује и сама чињеница да, и поред свих притисака, није учинио значајне уступке властодршцима, ни у погледу Свештеничког удружења, а ни Македонске цркве. Једноставно, његово искуство омогућило му је да брод наше Цркве успешно и без великих последица проведе кроз тако бурно време. Зато се за њега слободно може рећи да је припадао оној другој групи, која је, по извештају УДБЕ-е, сачињавала већину епископата чије је најактивније језгро, било састављено од најхрабријих епископа (Арсенија Брадваревића, Василија Костића, Симеона Станковића, Нектарија Круља, Емилијана Пиперковића, Јована Илића и Макарија Ђорђевића) који су напросто диктирали радом Сабора.
За тај део епископата се, у извештају каже „да се од почетка упорно припремао да и на овом Сабору – као и на ранијем – пође својим старим путем: линијом демонстрирања, продуживања опозиционог става према држави, каквог су јавно манифестовали на прошлогодишњем Сабору.“
Епископа Василија Удба у свом извештају назива најнегативнијим у току рада Сабора. „Он је, кажу, просто био покретач, мобилизатор те групе најреакционарнијих. Неуморно је ишао од једног до другог епископа, повезивао их и мобилисао кад треба и свуда давао своја мишљења. Он је припремао за ову групу разне предлоге – као на пример онај о измени пословника Сабора, затим нацрт одлуке о непризнавању правила Удружења, као и предлог да прогурају важнија питања док још Арсеније није отишао,“ итд.
„Своју мржњу према поретку, каже се даље у извештају, Василије је особито манифестовао злурадим смехом у моменту кад је отказан пријем у Патријаршији при завршетку Сабора, коме су требали присуствоватн високи државни руководиоци. Он није жалио ићи од једног до другог епископа, кличући: „Муштулук“.
По активности и утицају у реакционарном епископату сличну улогу у току Сабора играо је Нектарије (Круљ) с том разликом што јс био ауторитативнији. Он је био један од центара око кога су се окупљали најреакционарнији епископи ради договора и планова за наступање у Сабору. Његова функција председника Законодавног одбора доприносила је таквој његовој улози. Био је сталоженији, промишљенији и у неким питањима одмеренији, те му је и то „подизало цену“. Но, био је као и Василије и остали за бескомпромисност у свим питањима, која су се тицала односа према држави. С његовим благословом разрађивани су готово сви ставови о иступањима на Сабору, о држању које треба заузети. Био је исто тако циничан према Патријарху и позитивнијим епископима, као Василије и остали. Са особитом мржњом је говорио о свештеничком удружењу.
Чак су и новине, као нпр. „Фронт слободе“, јавно почеле да пишу: „Митрополит Нектарије не мирује, он прикривено непријатељски ради, одвраћа и забрањује свештеницима да постану чланови Удружења. Доношење Закона о правном положају верских заједница он тумачи и изврће онако како би тумачили наши највећи непријатељи“.
Лист „Ослобођење“ доноси следеће: „Митрополит Нектарије Круљ заједно са бањалучким владиком Василијем Костићем у последње време постаје једна од главних сметњи за сређивање односа између Српске православне цркве и државе. Он се у Светом архијерејском синоду одлучно супротставио доношењу Закона о правном положају верских заједница, нападајући у исто време народне свештенике Смиљанића и Зечевића због њиховог залагања, за очување свештеничког Удружења.“
Имајући све ово на уму онда нам је јасно зашто се председник верске комисије г. Радослављевић према патријарху и члановима Светог архијерејског синода овако понашао.
Епископа Василија (Костића) је Свети архијерејски сабор 1961. године, изабрао за епископа жичког, где су комунисти поново насрнули на њега. Прогонили су га, провоцирали, а 1971. године и ухапсили. Извели су га на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.
Интересантан је податак да је адвокат, епископа Василија, Радисав Целић, 1990. године, дакле после епископове смрти, поднео судији за прекршаје Горњег Милановца предлог за понављање прекршајног поступка, дајући аргументе да је то што је рекао Владика 3. октобра 1971. године „Да Срби требају да уведу химну Боже правде, да учитељи не треба да бране деци да долазе у цркву и да у школе треба вратити Светога Саву“ – све тачно. На жалост од судије за прекршаје Горњег Милановца никада није добио одговор.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *