НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ (ЋИРИЋ)
 
Епископ бачки Иринеј (Ћирић), велики подвижник, родољуб, песник, преводилац и проповедник много је пострадао у току Другог светског рата за време мађарске окупације спасавајући беспомоћни народ од мађарских бајонета, митраљеза, рација и покоља. Ни у најтежим данима нпје хтео да напусти богоповерену му Епархију. И после рата, уместо ослобођења, дочекале су га нове муке комунистичке неслободе и тираније. Одмах су почели да га прогоне, упорно доказујући да ће му ношење крста под њима бити много теже него под фашистима. „Ослободиоци“ су га на сваком кораку вређали и провоциралн. Орни, силни и жељни доказивања из дана у дан су му припремали нова „изненађења“. Тако су једном приликом, или боље рећи неприликом, напали на двор у Новом Саду, називајући га фашистом, мађароном и четничким кољачем. Колико је ово троје спојиво јасно је, вероватно, само овим болесним умовима. Настало је каменовање и прштање стакла. Један од тих занесењака је каменом погодио Владику у потиљак. Пао је као покошен и само га је Бог спасао од разјарене и подивљале руље која је хтела, без икаквог разлога, да га линчује.
Међутим, није овде крај његовом страдању. На Преображење 1946. године у селу Оџацима, где је дошао да освети цркву, комунисти су му припремили „свечани дочек“.
Наиме, када је Владика пошао у челу литије око храма, са свештенством и верним народом, ови јуришници су навалили на њега. Опет је потегнут камен, од кога се Епископ срушио на земљу. Попут разјарених звери насрнули су на немоћног Владику, и вероватно би га убили да ђакон Ружић није скочио и својим телом га заштитио. Свештеника Миленка Цвејанова су тада изболи ножем, па је и он у крви пао поред свог епископа. Од силних удараца владика је задобио тешке телесне повреде са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору и болесничкој постељи.
Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.
 
134
ПРОТОЈЕРЕЈ СЛВО D. ЈОВИЋ
УТЛМНИЧЕНЛ ЦРКВЛ
135
 
Треба рећи да многи епископи нису хапшени и упућивани на дугогодишње робије, али су зато понижавани, вређани и ометани у свом Архипастирском раду, попут Епископа рашкопризренског, садашњег Патрпјарха српског Павла (Стојчевића), затим Епископа буднмљанскополимског, касније сремског Макарнја (Ђорђевнћа) и браничсвског Веннјамииа (Таушановића) кога су 1945. године, због тога што је хтео одржати парастос Србима и Русима сахрањеним у портн Саборне цркве у Пожаревцу, напале Афежејке и, уз познате пароле оданости Брозу и партији, гађале камењем и бусењем те се, сав у крви и поцепане мантије, морао да склони у двор. Скоро, широм Епархије и на сваком кораку, припреман му је овакав дочек. И камо cpehe да је био једини.
 
Такође многи свештеници нису осуђивани на вишегодншње тамновање, већ су их судије за прскршаје новчано кажњавали. Са оваквом казном „прошао“ је и прота Милован Глоговац, парох панчевачки, Епархија банатска, који је од стране судије за прекршаје проглашен кривим због тога што је у црквеној сали органнзовао предавања теолога, професора, књнжевника, научника и других угледних личности културног и јавног жнвота.
 
Међутим, joiii је више оних којн нису од стране комунистичких судова осуђивани, као што су: прота Стеван Влачић, парох у Прибоју код Лопара и Јован Благојевнћ, парох у Живиницама, код Тузле, (оба сада живе у Београду), али који јесу годинама подносили прогон обезбожених црвених силника.
 
И, наравно, скоро да је и немогуће набројати све оне свештенике који су, скоро редовно, за Васкрс, Божић и друге црквене празнике, уместо у храм, морали да иду на војну вежбу, где су их безбожници са апетитом бријали и понижавали.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *