НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПОКАЈАЊЕ
 
Двадесети век, више нeго иједан период наше националне историје, био је поразан за српски род. Буктиња која је изазвала рушење српског домаћинства, породице, традиције и вере јесте комунизам, безбожна идеологија суновраћених богобораца. Српска православна црква је у свом осмовековном постојању пролазила кроз разна искушења и страдања што је очекиван положај верних Господу Исусу Христу, на крст распетом ради откупљења људских грехова. Но, изгледа да је по душу нашег народа комунистички терор био погубнији него турски или католичко-прозелитски; ови други бејаху православном становништву спољашњи непријатељи, јасно отелотворење Зла. А комунистичка пошаст је темељно завадила браћу, кумове, лозе и племена и, као ниједна друштвена формација пре њега, она је спровела латинску изреку – „човек је човеку вук“ – у дело до крајности. Духовна пећина у којој се наш народ нашао, средином прошлог века, а са њим је, као и увек до сада, била његова Српска православна црква, јесте нешто што је у Срба небивало. Брозославија је из свих оружја потегла паљбу по свештеницима, богослужењима и храмовима Српске православне цркве, јер је уништење Православља био основни задатак компартијских „напредњака“ и с тим у вези се разграђивала и наша национална традиција, гасило село као њено извориште, забрањивала много која песма која је свих претходних столећа будила у Србљу занос и понос, присилно су се брисали ћирилица, наши средњовековни споменици, храмови претварили у недостојне објекте или маузолеје, поништавала су се вековна српска знамењја, обичаји којих се наш род честито придржавао одвајкада.
У том апокалиптичном времену – кад се секира духовног и биолошког разарања Српства размахала, највећи терет патње и мучеништва ипак су понели свештеници Српске Православне Цркве. „Бог се драги на Србе разљути“, како и не би кад, рецимо, читањем ове драгоцене књиге проте Сава Јовића, аутора више изузетних дела у савременој српској књижевности, сазнајемо каква зла су сами Срби наносили својим духовним пастирима у неколико претходних десетлећа. Ово јединствено штиво је заправо литерарно обликована документарна грађа о васцелом страдању припадника наше Цркве од 1945. до 1985. године. После уводног слова протојереј Саво Јовић даје следећа имена поглављима у свом делу: „Комунистички „јуриш“ на Српску православну цркву“, „Ликвидирања свештенослужитеља Српске православне цркве“, „Хапшења, прогон и робијање митрополита и епископа Српске православне цркве“ (као наслови поглавља појављују се имена одређених митрополита и епископа који су се својим хришћанским држањем удостојили да буду у том низу) и „Хапшења, прогон и робијање српских свештеника, монаха и монахиња“.
Оно што је посебно важно – састављач овог „каталога судбина“ пастира Српске Православне Цркве, ововремених мученика нигде не прибегава интерпретацијама или дорадама података, већ бележи или преноси запис по ономе како се нешто заиста десило. Једина његова интервенција је у дотераном језику текста којим нам се предочава ова ,уистину знаменита, историјска грађа. Наравно, композиција дела је осмишљена и логички образложена, ритам казивања је динамичан што доприноси одржавању пажње читаоца. Ово је важно с обзиром да је списак имена и догађаја, који се збирно може назвати полувековно нововремено сатирање Српске Православне Цркве, подужи и разгранат, а како је и садржај приповедања мучан, замор читања био би очекиван. Лаким пером умешног писца отац Саво Јовић је овај потенцијални проблем узете теме пребродио.
Потпуно прикладно испред поглавља „Ликвидирања свештенослужитеља СПЦ“ аутор књиге као мото даје Тропар Светим новомученицима српским. Кратке повести о злочинима који су у том злехудом времену почињени над свештеницима, сва три реда наше Цркве, ужасавајуће су сведочанство, поготову ако се зна да су убијени на правди Бога. То набрајање страдања и умирања наших презвитера највише подсећа на књигу исте тематике „Крстом, пером и мачем“ проте Боже Јокановића где се именују многи мучени и убијени свештеници у 19. и 20. веку, што од Турака, што од усташа, што од Немаца и других окупатора, што од комуниста.
Наравно, неизбежна су и поређења, тачније успостављање многих подударности „Утамничене цркве“ са страницама чувеног „Архипелага Гулага“ Александра Солжењицина. Једина разлика у страдању руског и српског свештенства у тоталитарном двадесетом веку јесте квантитавна, наравно на страни руског свештенства, али размере погубних дејстава безбожне комунистичке идеологија по ова два народа и њихових свештених лица скоро да су једнаке.
У следећем поглављу („Хапшења, прогон и робијање митрополита и епископа СПЦ“) представљају нам се нешто дуже повести о прогањаним црквеним великодостојницима. Мећу тим приповестима посебно се истиче она о Митрополиту дабробосанском Нектарију Круљу по количини несреће, јер је овај страдалник, поред осталих мучења, којима је био изложен, доживео организовано линчовање од стране народа „вођеног пресвученим припадницима УДБЕ и милиције“. Томе је претходила безумна хајка против Митрополита у јавном мњењу Босанског Петровца и околних места у чему су, да цинизам буде већи, предњачили такозвани Срби, то јест богоборци. Ни други у овом тексту поменути великодостојници Српске православне цркве нису понели мањи терет на сопственим плећима и трновит венац на главама, служећи постојано Господу Исусу Христу. Они су својим надљудским трпљењем, силном кроткошћу сведочили веру у Бога живога и, верујемо, удостојили се Царства Божјег. Придодавши своје Богом просветљене душе Небеској Србији која је непојмљиво велика и бди над нама.
А небеска Србија је заправо Црква, заједница живих и уснулих душа у Христу. Она ће нам бити јемац пред Господом ако не посрнемо и не испустимо завет наших светих предака. Јер, делима се Љубав исказује, па се и од нас, данашњих преосталих Срба очекују лично узрастање и подвиг – жртва за Бога – спремност да се све подреди чистом срцу и богонадахнутом делању у славу Божију.
Сви мученици које смо овом књигом, поред осталог, упознали одлучно су остали на стази Јагњета, а крв њихова пашће, ако већ није, на главе њихових џелата. Зато је ово време прочишћења када се рачуни своде и свакоме се даје прилика да у све већем броју знакова препозна да је свет пред Исходом, а то је Последњи суд кад долази Прави Судија да мери свакоме по правди Бога небескога.
 
Професор Растко Јевтовић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *