НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
МИТРОПОЛИТ СКОПСКИ ЈОСИФ (ЦВИЈОВИЋ)
 
Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић), у складу са чл. 55. Устава Српске православне цркве, као најстарији члан Светог архијерејског синода, за време Другог светског рата, од половине 1941. па све до повратка у земљу Патријарха српског Гаврила (Дожића) у новембру 1946. године, обављао је дужност поглавара Српске православне цркве. На њему је била велика одговорност за многа црквена питања настала у току рата. Нису га заплашила гестаповска мучилишта, вешала, убијања и други терор, већ је храбро проповедао: „Издржите часно децо моја, Бог је са нама, ова је сила кратког века“. Свесрдно је притекао у помоћ избеглим Србима преко Саве, Дрине и Дунава, који су голи и боси, без игде ичега, бежали у Србију од усташког ножа.
На срећу, време немачке окупације некако је и издржао, али „ослобођење“ врло тешко. Чим су стигли пролетери одмах су му почели да прете смрћу и спаљивањем Патријаршије. Нова власт није дангубила, већ је одмах, у првим данима, показала своје право лице. Наиме, комунисти су послали Влада Зечевића и Милана Смиљанића, (свештенике који су свом снагом вукли комунистичка кола зла чији је кочијаш Јосип Броз витлао канџијом по Српском народу, задајући најкрвавије ударце, управо часним свештенослужитељима) да траже од Митрополита да се заузме за оснивање Свештеничког удружења. Митрополит им је тада одговорио: „Са вама нећу да разговарам. Ви имате да положите рачун Цркви. Кога сте питали када сте оставили своје парохије и отишли у партизане.“
Режим је знао добро ко је Митрополит Јосиф и чинили су велики притисак, како би га сломили. На срећу, нису успели, али ни одустали од својих намера. Тражили су сарадњу и чинили све како би ставили под своју контролу рад, не само, његов већ и Светог архијерејског синода, једном речју целе Српске православне цркве. Због свог храброг држања Јосип Броз му је приредио велике невоље. Већ 1945. године бива на кратко хапшен, али и поред тога није поклекао у сведочењу Истине.
Власти су му забраниле да иде у своју Епархију, а када су, пак, дозволили, онда су тамо организовали руљу која га је дочекала поквареним јајима и камењем. На челу ових заведених несрећника били су свештеници, комунистичке слуге Нестор Поповски и Стоиљко Давидовић.
Године 1946. у беседи, коју је одржао у Патријаршијској капели, Митрополит Јосиф је рекао: „Овакву срамоту и покор Српски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе кад су насртали на Цркву, па ће их и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се“. А протосинћелу Антонију (Стевановићу) када га је упућивао на парохију у Купиново, рекао је: „Дајем ти крст Христов и шаљем те у бој са безбожницима. Ево ти синко Крст и аманет: Са њиме или на њему“.
По повратку Патријарха Гаврила није престао прогон на Митрополита који је своју храброст и оданост Господу и Цркви платио 1950. године, када су га, наводно, позвали да сведочи на судској расправи по кривици протојереја Миливоја Црвчанина, а онда га избатинали и ухапсили. Две године је, без суђења и пресуде, провео у кућном затвору где је тешко оболео. По изласку на слободу, убрзо је умро и сахрањен у манастиру Ваведењу у Београду.
Тако се завршио овоземаљски живот човека, кога су прогањали Бугари, затварали Немци, злостављали и хапсили комунисти, великог и неустрашивог Христовог војника, који је апостолском ревношћу служио Богу и роду преко педесет (50) година.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *