НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
КОМУНИСТИЧКИ „ЈУРИШ“ НА СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ
 
“ А чувајте се од људи, јер ћe вас они предати судовима,
и по зборницама својијем биће вас.
И сви ће вас мрзети због Имена Мога;
али који претрпи до краја тај ће се спасти. „
 

(Мт 10,17,22)
 
Комунистички јуриш на Српску Православну Цркву био је заиста силовит и немилосрдан. Патријарх Гаврило Дожић (који је за време Другог светског рата ухапшен од стране Немаца и ослобођење, као једини верски поглавар, дочекао у Логору Дахау), по повратку у Отаџбину затекао је у затвору преко шездесет (60) свештеника и једног Архијереја.
У писму Јосипу Брозу, од 29. марта 1949. године, поред осталог, Патријарх каже: „У најновије време дешавају се невероватни случајеви протеривања свештеника са својих парохија у место рођења, и то свештеника који су на својој парохији као стални провели деценијама. У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њнхове пастве извршено је низ грубих физичких нападаја на архијереје и свештенике.
Владика бачки Иринеј (Ћирић) гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. августа 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље.
Митрополит загребачки Дамаскин је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу, на дан 14. јула 1947. године, где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу.
Митрополит скопски Јосиф је насилно истеран из Врања на дан 10. септембра 1947. године, а уз њега је протеран и Црквени суд Епархије скопске.
Владика горњо-карловачки у Кистању на дан 17. октобра 1947. године кад је пошао да обиће далматинску епархију, којом администрира, пошто је злостављан, присиљен је да се врати натраг.
Владика будимљанско-полимски Макарије је понижаван у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља, на Други дан Духова 1948. године и док је од стране руље, предвођене Недељком Голубовићем, чиновником државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан у олтару у смртној опасности. Том приликом је вршена нужда пред храмом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ подсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима…
Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, пише даље Патријарх Јосипу Брозу, није тешко створити слику свакодневних изгреда према свештеницима, који су мучени, злостављани, и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо само последњи случај напада на свештеника Манојла Кргу из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21. јануар 1949. године у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан наочиглед власти а при излазу из Војног одсека где је био службено позван.
Истовремено са овим органи државне власти позивају председнике, благајнике и секретаре црквених општнна наговарајући их да напусте своју дужност код Цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником.
На подручју где је непријатељ срушио двеста педссет (250) цркава дижу се данас динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине несметано и некажњено се оскрвњавају Српске црквене светиње; без суда убијају српски свештеници, премлаћују српске владике и онемогућава им се општење са паством…
Небројени су случајеви, наставља патријарх, спречавања традиционалних верских литија о Богојављењу и храмовним славама, бадњачарских поворки и других лепих народних и верских обичаја. Исто тако веома чести су случајеви ометања службе Божије у храмовима, било игранком за време богослужења пред црквом, било упадањем у цркву за време богослужења и прављења нереда. Сами органи милиције у Буковику, срез пљеваљски, упали су на Богојављење за време богослужења у цркву, добацивали свештенику разне тешке и непристојне изразе и претили да ћe му почупати браду.
Органи власти у Надинићима, срез гатачки, наредили су свештенику да сместа прекнне црквени обред и упути се у Невесиње где се има јавити месном одбору. Кад је тамо стигао (далеко 43 километра) речено му је да га нико није звао“.
Писао је даље Патријарх о обесвећивању и претварању храмова у магацине за жито или сунцокрет (Ораховац, Урошевац и Сјеница). Затим, да су питомци дечјих домова, под надзором васпитача, по црквама уништавали све што им је до руку долазило (случајеви у Блацу и Борчу). Ово су исто чинили многи појединци и групе, наравно са благословом власти чији су представници са капом на глави и цигаретом у устима улазили у храмове уводећи често у њих и своје псе.
„Колико се далеко иде у овом погледу – каже Патријарх – карактеристичан је случај у Шумљу (Срем). Црква је обијена, у цркви је извршено демолирање и уништавање и извршена нужда у самом храму, па и у Светом Путиру, из кога се народ причешћује. Ово се десило у времену када је кључ од цркве држао Месни народни одбор, који га је одузео од црквене управе, да би на црквеној кули поставио осматрачницу за надзор над жетвом и вршидбом жита. Обавештен о свему овоме, секретар МНО (Месног народног одбора) одговорио је председнику црквене општине: „А ваљда ти жао што се врши нужда у цркви“?
Власти су извршиле увиђај и обећале да ће кривци бити кажњени, али није познато да је до сада ишта учињено.
У исто време руше се богомоље, црквене зграде и овај се материјал отима и односи за сврхе које немају везе са црквеном службом.
У Епархији горњо-карловачкој, где су усташе уништиле 145 цркава и 44 капеле, срушене су сада одлуком месних власти и оне које су само биле оштећене, уместо да буду оправљене. Исто су прошле и оштећене цркве у Плочи, Комићу, Мутилићу и Средњој Гори. Цркве у Јасенку и Почитељу, које су случајно биле остале неоштећене, такође су срушене. Истих случајева има и у Србији (Г, Топлица, Ђурђево), Босни (Скугрић, срез Модрича и др.), у Срему (Брестач), а у Рожају је на тражење народног посланика динамитом дигнута у ваздух постојећа црква да би се материјал употребио у друге сврхе.
Поред рушења, чести су примери и одузимања црквених имања, бесправних сеча црквених шума од стране органа државних власти, заузимања епископских домова, парохијских домова, па и читавих манастира, као што је случај манастира Горњака у епархији браничевској и Горњег Матејевца у епархији нишкој, а да при том црквене власти нису ни обавештене.“
Можемо само да претпоставимо како је Броз уживао читајући патријархово писмо из кога је видео „предан“ рад његових следбеника на терену. То што на писмо није одговорио не чуди, јер су га задојили руски комунисти који су се још бездушније и бахатије понашали према Руској православној цркви.
Навешћу овде тајно писмо које је, 19. марта 1922. године, Лењин упутио Молотову за чланове Политбироа и које је нашим безбожницима послужило као рецепт за злочине према Српској православној цркви и њеном свештенству.
„Поводом догађаја у Шује, које је већ стављено на дневни ред разматрања Политбироа, мислим да је сада неопходно усвојити одлучно решење у вези са општим планом борбе у истом смеру. Пошто сумњам да ћу моћи да учествујем на заседању Политбироа 20. марта лично, своје ставове ћу изложити писмено.
Збивања у Шује треба да се доведе у везу са оним саопштењем РОСТА (бољшевичка званична обавештајна служба) новинама, то јест са саопштењем о томе како црностотинаши у Питеру припремају да се одупру декрету о одузимању црквених драгоцености, као и са оним што нам је познато о нелегалном призиву патријарха Тихона: одатле нам постаје савршено јасно да црностотинашко свештенство на челу са својим духовним вођом савршено смишљено спроводи свој план да нам пружи одлучни отпор управо у датом тренутку…
Мислим да овде наш противник прави огромну стратешку грешку, покушавајући да нас увуче у одлучну борбу онда када јс она по њега нарочито безнадежна и нарочито непогодна, док за нас, напротив, управо у овом тренутку, представља не само погодан. него једини моменат, када скоро стопроцентно можемо да разбијемо непријатеља и обезбедимо себи позиције које су нам неопходне, и то на много година. Управо сада, и само сада, када у глађу захваћеним областима долази до тога да једу људе, и кад се по путевима ваљају на стотине, ако не и хиљаде лешева, ми можемо (према томе, дужни смо) да црквене драгоцености одузмемо са најдивљијом и најбеспоштеднијом силом, не заустављајући се пред притиском било каквог отпора. Управо сада, и само сада, огромна већина сељачке масе ће бити за нас, или неће бити у стању да подржи ту шачицу црностотинашког свештенства и реакционарне градске буржоазије, који могу и који ће да покушају са политиком насилног супротстављања совјетском декрету.
Ми морамо по сваку цену да спроведемо одузимање црквених драгоцености на најодлучнији и најбржи могући начин. чиме себи можемо обезбедити фонд од неколико стотина милиона златних рубаља (треба се сетити огромних богатстава неких манастира и лаври). Без тог фонда никакав државни посао уопште, а нарочито никаква изградња привреде, нити пак одбрана наших позиција у Женеви неће бити могућа. Узети у своје руке тај фонд од неколико стотина милиона златних рубаља (можда и од неколико милијарди) морамо по сваку цену. А то учинити успешно, можемо само сада. Све анализе указују на то да после нећемо успети ово да изведемо, јер ниједан други моменат осим очајне глади неће нам дати такву подршку широких народних маса сељака, у борби око одузимања црквених драгоцености.
Један умни писац је о питањима државне политике с правом забележио да, ако је, због неког политичког циља потребно применити низ суровости, то се онда мора учинити на најсиловитији могући начин и за најкраће могуће време, јер дуготрајну примену суровости народне масе не могу поднети. Та анализа се нарочито може поткрепити тиме што ће се, због међународног положаја Русије, после Женеве вероватно показати или се може показати да ће сурове мере против реакционарног свештенства за нас бити политички нерационалне, чак можда и преопасне. Сада нам је победа над реакционарним свештенством сасвим обезбеђена…
Зато сам дошао до безусловног закључка да ми морамо управо сада задати најодлучнији и најбеспоштеднији ударац црвеностотинашком свештенству и угушити његов отпор са таквом суровошћу да оно то не заборави у току неколико деценија. Саму кампању спровођења тог плана замишљам овако: званично да иступа са било каквим мерама мора само друг Калињин, – никад и пп v ком случају, ни у штампи, нити на било који други начин у јавности не сме да иступи друг Троцки.
Телеграм о привременом обустављању одузимања драгоцености, који је послат у име Политбироа, не сме се повлачити. Он нам одговара, јер ћемо код противника створити мишљење да смо се поколебали, да су нас тобож заплашили. За тај тајни телеграм, управо зато што је тајни, непријатељ ће, наравно, убрзо сазнати.
У Шују послати једног од најенергичнијих, најразборитијих и најспособнијих чланова извршног комитета (боље једног него неколико), при чему му треба дати усмено упутство преко једног члана Политбироа. То упутство треба да се своди на то да је у Шуји он дужан да ухапси што више не мање од неколико десетина представника локалног свештенства, локалне буржоазије и грађанства на основу сумње да су се директно или посредно супротставили декрету Извршног комитета о одузимању црквених драгоцености. Чим заврши тај посао, одмах мора доћи у Москву и лично поднети извештај пред пленумом Политбироа или пред двојицом за то опуномоћених чланова Политбироа. На основу тог извештаја Политбиро даје детаљну директиву судским властима, такође усмену, да се процес против шујских бунтовника, који су се супротставили помоћи гладнима, спроведе максимално брзо и да се оконча не другачије до стрељањем веома великог броја најутицајнијих и најопаснијих црностотинаша града Шује, и, по могућству, не само тог града, него и Москве и неколико других средишта.
Мислим да самог патријарха Тихона није целисходно дирати, мада он без икакве сумње стоји на челу те побуне робовласника. У вези с тим треба дати тајну директиву Државној политичкој управи, да би све везе тог јавног радника биле што је могуће прецизније и детаљније праћене и разоткриване, управо у овом тренутку. Обавезати Ђержинског и Уншлихта да о томе лично, сваке недеље, подносе извештај Политбироу.
По том питању на партијском конгресу организовати тајни састанак свих или скоро свих делегата, заједно са главним радницима Државне политичке управе, Народног комесаријата правде и револуционарног суда. На том састанку спровести тајну одлуку Конгреса о томе да је одузимање драгоцености, нарочито најбогатијих лаври, манастира и цркава нешто што мора да буде спроведено са немилосрдном одлучношћу, апсолутно се не заустављајући ни пред чим и за најкраће време. Што већи број реакционарног свештенства и буржоазије успемо да стрељамо утолико ћемо ту екипу боље научити памети тако да за неколико десетина година на било какав отпор неће смети ни да помисле.
Ради праћења најбржег могућег и најуспешнијег спровођења тих мера, ту на конгресу, на његовом тајном састанку, одредити специјалну комисију уз обавезно учешће другова Троцког и Калињина, без икаквог објављивања о тој комисији с тим да се обезбеди потчињавање свих операција истој, али да се не спроводи у име комисије него на свесовјетском нивоу. Одредити нарочито одговорне, најбоље активисте ради спровођења те мере у најбогатијим лаврама, манастирима и црквама.“ – завршава Лењин.
Међутим, ако погледамо и посланицу патријарха московског и све Русије Тихона, коју је, 13/26. октобра 1918. године, упутио руским бољшевицима поводом њихових злочина, видећемо да је бич који је пуцао по нашој Цркви и верном народу дело истих сатанских следбеника који су му, како тамо, тако и овде верно и одано служили.
У поменутој посланици се каже:
 
„Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“ (Мт 26:52).
 
„Ове речи Спаситељевог пророчанства – каже патријарх Тихон – упућујемо вама (Совјетским народним комесарима) у чијим се рукама данас налази судбина наше Отаџбине. Припремате се да прославите годишњицу Октобарске револуције, али крв браће наше, проливена у потоцима сурово и на ваш позив, вапије на небо и приморава нас да вам кажемо горку реч истине.
Каква сте обећања давали народу – пита их патријарх – док сте освајали власт и док сте позивали народ да вам верује, и како сте та обећања испунили?
Ваистину, дали сте народу камен место хлеба и змију место рибе (Мт 7:9-10). Народу измученом у крвавом рату обећали сте мир „без анексија и контрибуција“.
Каквих сте се тековина могли одрећи ви који сте Русију довели до потписивања срамног мира чије се понижавајуће услове ни сами нисте усудили да обнародујете у потпуности? Место анексија и контрибуција наша велика Отаџбина је поробљена, смањена, раскомадана, и како бисте платили дажбине које су јој наметнуте, ви тајно извозите у Немачку злато које нисте стицали.
Иако сте одбили да браните Отаџбину од спољашњих непријатеља, ви непрекидно мобилишете трупе.
Против кога их водите?
Поделили сте народ на непријатељске таборе и увукли га у братоубилаштво невиђено по суровости. Љубав Христову отворено сте заменили мржњом, и, уместо мира, вештачки сте запалили класно непријатељство. Крај рата који сте изазвали не може се предвидети, пошто сте намерили да рукама руских радника и сељака извојујете победу авети светске револуције.
Није Русији био потребан срамни мир који сте потписали, него вама, вашим замислима да једанпут за свагда срушите унутарњи мир у земљи. Данас се нико не осећа безбедним; сви живе у сталном страху од преметачина, од пљачки, исељавања, хапшења, стрељања. Беспомоћни људи се хапсе, месецима труну по затворима, бивају осуђивани на смрт, често без икакве истраге и суђења, па чак и без тако упрошћеног, преког суда који сте ви увели. На смрт се осуђују не само они који су вам нешто „згрешили“, него и људи који вам баш ништа нису скривили. Убијате епископе, свештенике, монахе и монахиње, који ни за шта нису криви, него само због ваше отрцане фразе о некаквој њиховој нејасној и неодређеној „контрареволуционарној делатности“. Нечовечна смртна казна за православне је још тежа због лишавања последње предсмртне утехе – причешћа Светим Тајнама, а тела убијених не предају се родбини ради хришћанског погребења.
Није ли све ово врхунац суровости од стране оних који се издају за добротворе човечанства и који су, тобоже, и сами некада толико страдали због сурових власти?
Али вама није довољно што сте руке руског народа упрљали братском крвљу; кријући се иза различитих назива – контрибуције, реквизиције, национализације – гурнули сте га на пут отворене и најнемилосрдније пљачке. Према вашим упутствима опљачкана су или отета земљишта, куће, фабрике, имања, стока, новац, ствари, намештај, одећа. С почетка су под фирмом „буржуја“ опљачкани имућни људи; затим сте узели црно испод ноката тобожњим „кулацима“ – вредним и нешто имућнијим сеоским домаћинима. На тај начин повећао се број сиромашних, иако вам не може бити непознато да са осиромашењем великог броја грађана, бива уништено народно богатство и читава земља доспева у пропаст.
Саблазнивши неук и прост свет могућношћу лаког и некажњеног богаћења, замаглили сте му савест, угушили у њему свест о греху; али ма каквим се називима прикривали – убиство, насиље, пљачка вазда остају тешки греси и злочини који вапију на Небо за осветом. Обећали сте слободу…
Велико је добро слобода – слобода, уколико се правилно поима; као слобода од зла, слобода која не притешњује друге, која не прераста у самовољу и анархију. Али ви нисте дали такву слободу: слобода коју сте ви подарили народу састоји се у подилажењу најнижим страстима гомиле, у могућности некажњеног вршења убистава и пљачкања… Да ли је то слобода, када нико не сме гласно да изговори своје мишљење, без бојазни да ће бити оптужен за контрареволуцију? Где вам је слобода речи и штампе, где слобода црквене проповеди? Већ су платили мученичком крвљу многи одважни црквени проповедници; глас друштвене и државне осуде је угушен; штампа је, изузев оне бољшевичке, потпуно угушена.
Нарочито је болно и сурово нарушавање слободе вере. Нема ни дана а да се у вашој штампи не појаве чудовишне клевете против Цркве Христове и њених служитеља, злобна богохуљења и исмевања светиње. Иживљавате се на служитељима олтара, терате епископе да копају ровове (епископ Тобољски Ермоген), шаљете свештенике на тешке радове. Пружили сте своје прсте на црквену имовину коју су сакупљала поколења верних, не размишљајући да тиме нарушавате њихову вољу. Затворили сте мноштво манастира и цркава без икаквог повода и разлога. Онемогућили сте приступ Московском Кремљу, тој светињи читавог руског народа. Ви рушите исконску форму црквене заједнице – парохију, уништавате братства и друге црквене добротворне и просветне установе, разгоните црквена епархијска сабрања, уплићете се у унутрашње управљање Православном Црквом. Избацујете из школе свештена изображења (иконе) и лишавате децу духовне хране неопходне за православно васпитање, забрањујете веронауку…
Да, ми преживљавамо страшно доба ваше владавине, и дуго оно неће ишчилети из душе народне, замрачивши у њој Образ Божији и утиснувши у њој образ звери. Обистињују се речи пророчке: „Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су њихове безакоње; на путевима је њиховим пустош и расап“ (Иса 59:7).
Знамо да ове наше речи истине у вама могу изазвати само злобу и негодовање, знамо да ћете у њима тражити само повод да нас оптужите како се противимо властима; али што се више буде подизао „стуб злобе“ ваше, то ће веће сведочанство истинитости наших речи бити.
Није наше да судимо о земној власти; свака власт допуштена од Бога задобила би благослов Наш, уколико би ваистину била „слуга Божији“ на корист поданицима, ако не би представљала „страх за добра дела него за зла“ (Рим 13:3). Сада вас опомињемо речју Нашом, вас који власт користите да прогоните ближње и истребите невине: да годишњицу свога владања обележите ослобођењем заточених, прекидом крвопролића, насиља, разарања, ограничавања вере; од рушења окрените се васпостављању поретка и законитости, дајте народу жељени и заслужени одмор од међусобне борбе. У противном искаће се од вас крв свију праведника коју проливате (Лк 12:50), н од ножа ћете погинути ви који га се латисте (Мт 26:52).“
 
Дакле, без обзира где и на којим просторима живели, комунистички безбожници су се на исти начин понашали према Цркви, управо зато што су меру припадности партији, тој црвеној куги, исказивали мржњом и прогоном свештенослужитеља и свих других неистомишљеннка. Свугде су, сејали зло, које је оставило велику пустош и дугогодишње, генерацијско, „трњење зуба“.
 
Међутим, да се, ипак, вратимо нашем злу и нашим мученицима. Наиме, патријарх Гаврило (Дожић) није само, напред поменутим писмом показао своје незадовољство према комунистичким поступцима, већ је то много пута чинио, и то не само писмено већ и усмено.
Приликом освећења цркве Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду, 14. новембра 1948. године, он у својој беседи говори „о тешкој бури која Цркву потреса, напада и мучи“, Затим оне који подижу ту буру назива „родом неверним и поквареним“ (Лк 9, 41), „синови противљења (Еф 2, 2), зло срце неверства (Еф 7, 24), дјеца клевете, робови погибљи (2. Петр 11,14), на које иде гњев Божији“ (Кол 3, 6).
На крају поручује народу „да неустрашиво држи светлост Јеванђеља и храбро чува аманет Светосавски“.
И при сваком сусрету са представницима власти Патријарх је користно прилику да изнесе и осуди њихове злочине који су према Српској православној цркви из даиа у дан бивали све већи.
Тако је у разговору са Милојем Дилпарићем, председником државне комисије за верска питања, оштро протествовао против протеривања Епископа Василија.
Кад је Дилпарић покушао да га разувери, Патријарх је плануо: „Немојте, молим вас, јер сам ја разговарао са Смиљанићем, па кад сам му рекао да је он то учинио по наређењу УДБе, он се само смејао.“
На жалост, свака његова, молба или жалба, или било ког другог архијереја Српске православне цркве, уместо заштите, изазивала је још жешће реаговање и прогон свештенослужитеља од стране представника нове власти. Једноставно наша Црква, је у том, заиста дугом, периоду била без икакве законске заштите.
Поред патријарха н многи други архијереји, свештеници, ђакони, монаси и монахиње, су устали у заштиту светиње, попут свештеномученика из доба римских императора, који су, уз речи: „Православље или смрт“, смело ишли на губилиште.
Тако, Епископ будимљанско-полимски, касније сремски, Макарије (Ђорђевић), пишући Моши Пијаде, 1953. године, износи недела нових властодржаца.
„Откако сам у Пријепољу“ – каже владика „ни мене ни моје свештенике власт не оставља на миру. Проту Васу Петровића из Прибоја на Лиму извели су пре две године на суд због измишљених прљавих ствари. Иако га је суд ослободио оптужбе, исти ни до данас нема мера. Свештеника Александра Николића осудили су на шест година робије. Јерођакона Саву (Чанчаревића) су невино оптужили, водили га кроз Пријепоље и показивали свету као поквареног човека, а затим предали суду, који се убрзо уверио у неистинитост читаве комедије и ослободио га. Свештеника Панту Булатовића су свим силама хтели да избаце из стана па је на дан своје крсне славе (Светог Луке) изведен на суд. Игуман Макарије (Поповић) из Свете Тројице код Пљеваља је два пута био у затвору. Сад је поново ухапшен“ – пише Владика – „и већ више од два месеца, не знам шта је с њим.“
 
Године 1953. Митрополит Нектарије (Круљ) извештава Свети архијерејски синод наводећи нека од злодела комунистичких властодржаца: „Ове године – каже он – на Духове, 24. маја, двојица пијаних људи, за време богослужења, са капама на глави, цигаретом на устима и флашом у рукама, упали су у цркву на Соколцу и псујући најбруталније направили су панику.
Затим да је „ноћу између 11. и 12. маја обијена црква у Бољешеву и покрадена, а 8. јуна да су ђаци вишеградске гимназије, наговорени од безбожника, провалили у капелу у Бањи код Вишеграда и направили неред. У недељу 13. децембра опет је био неред и паннка у цркви на Соколцу. За време богослужења упада у цркву Манојло Марић, забрањује звоњење и изјављује да он не дозвољава да се на Соколцу звони, да се црква отвара и служба у њој обавља. На приговор свештеников да ће га за његов поступак тужити, Манојло је одговорио ‘да њему нико ништа за то неће и не може, да ће га он у то уверити и зато баш жели да га тужи’.
Још у првој половини 1953. године у овој епархији поведена је отворена и јавна борба против Цркве и свештенства. На партијским конференцијама, у дневним листовима, водила се хајка на цркву и свештенство. Ова борба унела је забуну и пометеност у рад н деловање цркве и свештенства у овој години. Парохијски свештеници не одлазе у парохије и на пољске молитве, јер им се отворено прети. Архијерејски намесник травнички не иде на преглед парохија и црквених општина у мају и јуну када је требало да иде. Тај посао обавио је касно у новембру. „Нисам ишао у ревизију летос када је било време да се иде и то из потпуно оправданих разлога. Нисам ишао ни у парохију, јер није било конференције на којој није било претресано о мени. Рачунао сам да је много практичније не ићи никуда да се не бих излагао нападима неодговорних елемената“, каже архијерејски намесник у своме извештају, од 23. новембра 1953. године.
„Заказане канонске визитације Травнику и црквама травничког намесништва морале су изостати, јер су и свештеници и црквена општина молили да се исте одгоде, Парох из Бугојна лично долази у Сарајево и моли да се моја посета у Бугојно одгоди, јер не може да гарантује за мој миран боравак у Бугојну.
Прошле 1952. године, на Велику Госпојину, требало је да се обави канонска посета Травнику и да се одржи велика црквена свечаност поводом прославе стогодишњице травничке цркве. Та се свечаност није могла обавити, па је одгођена за исти празник 1953. године. У задњем часу свечаност је опет одгођена, јер је травничка црквена општина актом бр. 28 од 9. августа известила: „Како су сада поново наступили исти разлози и незгодна ситуација за обављање прославе стогодишњице, што се види из дневне штампе и локалних прилика, црквени одбор је мишљења да би требало и ове године одгодити долазак Вашег Високопреосвештенства, до бољих времена. У исто време док се води борба против цркве и свештенства, у штампи и по конференцијама, пореске комисије по канцеларијама опорезују свештенике баснословним свотама.“
А Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) извештава Свети архијерејски синод да „органи народне власти често праве сметње и има случајева да се верници због вршења својих верских обреда од појединих органа позивају на одговорност. Омета се рад епархијских органа, како управног одбора, тако и савета. Тако је службеник Повереништва унутрашњих послова СНО-а (Среског народног одбора) дошао на седницу епархијског савета и захтевао да јој присуствује. На сваком кораку претњом и силом настоје да омету вршење верских обреда.“
Да је на све стране комунистичка власт командовала јуриш на Српску православну цркву сведочи и извештај Епископа горњо-карловачког Симеона (Злоковића) који је поднео Светом архијерејском сабору.
„Да бих колико-толико изнео тешкоће с којима се бори православни народ, свештенство, црквена општина, а и ја лично, навешћу неколико случајева познатих у епархији у 1953. години, из којих ћете видети однос власти према цркви, као и немоћи закона када је у питању Црква, односно њени представници. Нико још није узет на одговорност зато што се огрешио о закон, због свога поступка према цркви, њеној имовини и њеним представницима, без обзира што смо ми и наши подручни органи молили представннке народне власти да се учиниоци оваквих кривичних дела позивају на одговорност.
У селу Кусетима – каже епископ – група омладинаца, предвођена од старијих људи, лупала је по зидовима цркве, урлала, изазивала и псовала вернике у цркви и називала свештенике погрдним речима. Народним властима доставили смо списак свих починилаца овог злочиначког дела, за чије кажњавање говори чл. 113. Кривичног закона, међутим, ни једном се није ништа десило, нити је ко од њих позиван на одговорност. Када смо после случаја у Глини – после свих могућих сметњи – поднели жалбу Комисији за верска питања, одговорили су нам да догађај није истинито приказан и да се није ометало богослужење у цркви. У епархији нема такорећи места за вршење богослужења у цркви. Свештеници су принуђени да служе на црквиштима, односно у портама и зато их позивају на одговорност, као да се у портама не служи због велике невоље. Један свештеник кажњен је са 3.000. – динара зато што није пријавио скуп, јер су тако окарактерисали богослужење, а одлука је обустављена тек приликом наше интервенције.
У последње време чине се сметње православном живљу приликом посете црквиштима на дан верских празника, кад народ долази до својих црквишта, негде у огромном броју, да обави своје старе црквене и народне обичаје.
Познат је случај у Глиништу о Духовима 1953. године када је дошло до грубог објашњења између омладине и оних који су их терали са црквишта. Цела ствар се свршила саслушањем у среском месту Слуњу. Народ је у једном селу, у недостатку звонаре, поставио стубове на које је обесио једно звоно – и то је сметало народним властима, па су на том месту ударили темеље школи, коју уопште не мисле зидати. Народни одбор издао је наређење да се звоно уклони.
У многим селима вршени су покушаји минирања црквених зидова. У једном селу покушали су експлозивом да униште цркву, са мотивацијом да је она у таквом стању да представља опасност по пролазнике, Са настојањима да сруше зидове ове цркве није се још увек престало. И по овом случају нисмо добили од Верске комисије из Загреба никакав одговор.
Из села Коренице протеран је један свештеник, где је дошао по жељи верника да обави богослужење. А и црква је после тога срушена. На нашу интервенцију Верска комисија у Загребу одговорила нам је да је црква срушена за време рата. Исто тако покушали су да минирају зидове цркве у Глини, али свештеник, који је у исто време и председник црквене општине, спречио је да до тога дође. Пошто су га учиниоци овог недела вређали приликом расправе, тужио их је суду у Карловцу за увреду, али му је одговорено: „Ето вам тамо Загреба, па питајте и тражите“.
У срезу Вргин Мост украдена су два звона. Сазнали смо за имена лица која су их украла и камионом одвезла за Загреб. О овом случају благовремено смо обавестили Јавно тужилаштво среза Вргин Мост, али ништа није било учињено да се звона врате. У селу Луцињу, срез Карловац, из бивше Богородичине цркве такође су украдена звона. Кривац је пронађен, али још није кажњен. Једно од тих звона налази се и данас у Карловцу, У једном селу звона су за време рата била закопана у некој римокатоличкој цркви, а за време мира пренесена у народни одбор. Тражили смо изручење звона, али без успеха. Када смо се жалили Загребу, Котарски народни одбор писмено је изјавио да су звона предали месном Војном одсеку, а овај вратио цркви. Међутим, сазнали смо да су звона разлупана, па после тога продата као старо гвожђе. Исто тако покушано је да се украду звона у селу Дубравама, срез Огулин. Пуким случајем крађа је спречена, али кривци нису кажњени.
Највећа трагедија десила се 1953. године када је запаљена читава, тек обновљена црква у Дубрави, срез Грачац. Лица која су то учинила позната су целом селу, јер и они који су наредили и они који су били одређени да то учине, хвалили су се да су они учиниоци тога недела. Они су све предмете из цркве сакупили на једно место, полили бензином и запалили. Неке су ствари изношене и нађене код реке Зрмање око шест километара далеко од цркве. Тада сам се налазио у Шибенику у седишту далматинске епархије и хитно сам преко писма интервенисао. Иако свако у селу зна ко су кривци, ни до данас ниједан од њих није кажњен. О овом случају обавестили смо Верску комисију у Загребу, као и тамошњи Секретаријат за унутрашње послове, али на жалост, нико ни прстом није макао да се кривци овога злочина узму на одговорност. Народ је ужасно озлојеђен, али је у исто време немоћан, на исти начин као и ми и наши подручни органи да учинимо ма шта да се кривци овога недела узму на одговорност.
Када сам се 1953. године вратио са заседања Светог архијерејског сабора, крајем месеца јуна добили смо исцрпан извештај од стране архијерејског намесништва за личко подручје, – да је Котарски народни одбор затражио у Загребу дозволу за рушење цркве у Грачацу. Пошто смо били сигурни у успех наше интервенције, обратили смо се на личност господина др Владимира Бакарића, ондашњег председника Владе, молећи га да интервенише да не доће до рушења православне цркве, јер би поступак имао страховито негативне политичке последице. И заиста, прошле године није дошло до рушења, али је то учињено ове године, на Велики петак и то на бруталан начин, о чему је Свети архијерејски синод обавештен посебним извештајем. Црква у Грачацу била је сва од клесаног камена, само јој је недостајао кров, који је разрушен за време рата. Звоник је био такође у одличном стању – огромних димензија, и сазидан сав од четвртастог белог камена са два потпуно сачувана звона. Штета, кажу они, износи најмање 20 милиона динара, а познато је да та сума не би била довољна да се подигне црквени звоник. Грачачка црква била је једна од најбољих цркава у епархији. Зидана је у другој половини прошлог века. Саграђена је настојањем Воје Мандића – проте грачачког, који је био народни посланик у аустријском парламенту. Поводом рушења православне цркве у Грачацу упутили смо протестни телеграм председнику Републике Титу, др Владимиру Бакарићу – председнику Сабора Хрватске и тражили заштиту Закона. На жалост, до данас нам ништа није одговорено.
Рад свештеника на терену још увек је ометан од стране органа народне власти. У многим местима представници власти никако не издају потврде за крштавање деце. Само верници подносе писмене протесте епархијском црквеном суду. На жалост, Комисија за верске послове, која се обично ослања на негативне извештаје органа власти са терена, одговорила је да није дужиа да посредује директно у овоме спору, одговарајући обично на наше дописе како није могло да се утврди да су органи власти сами ометали издавање потврда о крштавању деце.
Прошле године у селу Бијелој Ријеци, котар Војнић, десио се овај случај: на Велику Госпојину на црквишту тамошње познате цркве свештеник је служио Свету Литургију. Милиционер му је забранио да крштава децу, коју је био народ донео, пре него што покаже дозволу од среза Војнић да на том месту може крштавати децу. На основу писменог извештаја свештеника, који је иначе веома частан човек, који не би могао писати о ономе што се није збило, види се да су народне власти заиста чиниле сметње. Известили смо Комисију за верске послове, која је одговорила да је свештеник од стране милиционера био опоменут законским прописима.
У Глини Народни одбор је покушао да тумачи члан 13. Закона о правном положају верских заједница да се онемогући одржавање помена на гробовима усташких жртава. Тек на нашу енергичну интервенцију код Народног одбора добили смо дозволу за вршење помена по црквеним обичајима.
Веома је чест случај да се молбе подносе по питањима црквене земље и црквених општина и да се оне не узимају у поступак.
У месту Парошцу, у Лици, Месни одбор Народног фронта узео је црквену зграду за своје послове. Наша интервенција није успела. И поред врло тешког стања у епархији по овом питању, власти настоје да одузму чак и оно неколико преживелих црквених кућа.
На једног ученика другог разреда богословије у Народном одбору Вргин Мост вршена је права психичка инквизиција која је трајала неколико сати. У тој инквизицији учествовала су нека непозната лица, која су била повезана у овом послу са службеницима Народног одбора. Ученик је био ослобођен после тортуре када је пристао да ће напустити богословију. Свим кандидатима за богословију прећено је разним средствима, а најчешће да ће им тај и тај члан породице бити отпуштен из државне службе, уколико оду у богословију.
Кад сам и сам ишао да обиђем нека места у подручној ми епархији, нико од преживелих Срба није смео да ме прими под кров и да ми спреми ручак, већ се тога примила једна Словенка, вере римокатоличке. Једна личност, и то врло утицајна у Топуском, јавно је изјавила: „Знајте да ће се знати код кога је владика ручао и пазите шта радите“.
Незаконитост органа власти према цркви узела је огромног маха. Свештеници на терену могу једино обављати своје дужности ако их органи власти не буду ометали и ако буду уживали заштиту Закона. Зато у интересу правде, вере и истине предлажем нека Свети архијерејски синод упути једну представку Савезном извршном већу у којој ће нагласити да се у Епархији горњо-карловачкој силом одржава стање слично оном у 1941. години. Апеловати да се поштује законитост, да се омогући православном свету да своје верске потребе може задовољавати без шиканирања и претњи органа власти. Да се престане са рушењем православних цркава и уништавањем црквене имовине; да се омогући свештеницима да се слободно могу кретати у вршењу своје дужности и да се свештеници заштите од незаконитих поступака органа народне власти.“
Епископ бањалучки Василије (Костић) 1954. године пише Светом архијерејском сабору, да су „храм у селу Челинцу запалиле усташе за време прошлог рата и да је остао само парохијски дом у коме се врше богослужења и верски обреди. На подстицај виших власти, Срески одбор у Бањалуци донео је одлуку да се дом одузме. Верске потребе нису хтели да узму у обзир. Црквена општина уложила је жалбу код Врховног суда, са молбом да се иста одлука поништи, јер је то једина зграда која се може употребити за цркву, а да је својина црквене општине. Иста општина купила је редовним путем од једног државног предузећа звоно. На интервенцију месних власти, а уз подршку управних власти у Бањалуци, звоно је однето, тобоже украдено. Врховни суд у Сарајеву, коме се село жалило, донео је одлуку да се звоно врати, али од свега тога није било ништа.
Са многих цркава звона су украдена или слупана. Ове се краће и даље понављају, а власти не предузимају ништа да би се ово спречило. Главни организатор за крађу звона у једном месту био је Млађо Гојкић, службеник Среског суда у Приједору. Власти га нису казниле, нити су хтеле да га позову на одговорност.
У Мркоњићу је црква спаљена за време окупације. Да би се оспособила за службу прво ју је требало покрити. Свештенику је некако успело да добије дозволу за сечу, али му је прављено стотину сметњи приликом превлачења грађе.
У Моштаници су провокатори однели конопце да се не би звонило, а свештеника су обријали, ошишали, накарадили и боксерима истукли, свукли му одело и отерали из манастира, тако да је више од 10 км по ноћи ишао пешице. Један старешина манастира 24 сата је провео скривен у неком стењу, одакле је све време посматрао како хиљаде верника долази на молитву и непрестано звоне за покој душе њиховог свештеника, мислећи да је погинуо.
Службени представници наговарају људе да не крштавају децу, да не сахрањују мртве уз црквене обреде и да се венчавају без цркве. Свештеници нису слободни у своме раду због прогањања. То се нарочито испољило у месецу јануару и фебруару, а кулминација је достигнута у августу, када се дигао скоро читав државни апарат против вере и њених проповедника. Без свештеника има скоро осамдесет парохија, а власти стално ометају да им се доделе свештеници.“
Такође и Епископ нишки Јован (Илић) у извештају Светом архијерејском сабору, 1954. године, каже: „На многим фронтовским конференцијама увек је са омаловажавањем, тенденциозно уплитано моје име и изношене су голе неистине о мени и моме раду. Прво је објављен напад на мене у нишким „Народним новинама“. У истом броју штампана је и моја карикатура и мога сина Војислава. Затим је то настављено на конференцијама, на којима сам био главни предмет дискусије, омаловажаван и називан „највећим народним непријатељем, издајником, лоповом“ и на највулгарнији начин вређани моји родитељи. Нпр. један потпуковник (како је слушаоцима представљен, чије име нисам могао сазнати) на конференцији у фронтовској организацији рекао је: „На територији ове организације постоје три народна непријатеља.“ Прво је цитирао мене, тобож не знајући ко сам и шта сам, подсећао се и каже: калуђер са великом капом „некакав Јован“. Најзад се сетио да сам ја владика Јован, оптуживао ме да сам говорио да ће бити рата, те треба куповати брашно и маст. То је потпуна неистина. Зато је предлагао да ме позову да се пред скупом јавно изјасним јесам ли с њима или сам против њих.
На другој конференцији у другој фронтовској (централној) организацији опет је говорио авијатичарски официр, чије име не знам. Он је, измећу осталог, говорио о посети Његове Светости Патријарха и чланова Синода маршалу Титу и о изјави коју су дали по питању Трста. Затим је потврдио да се ја и наредбама Патријарха и Светог синода не покоравам, те да сам јеретик, да пљачкам манастире итд. Разуме се, све то не одговара истини.
На једној конференцији говорила је нека жена, чије име, такође, нисам могао сазнати. Она је нарочито нападала мене, називајући ме са омаловажавањем „неки калуђер са великом капом“, који у црквама говори мајкама о васпитању деце итд.
На ове и овакве нападе нисам обраћао никакву озбиљну пажњу. Мислио сам да је ово обична пропаганда. Но, 13. текућег месеца око 3.30 часова поподне, закуцале су на нашим кућним вратима три девојке и моме сину Војиславу саопштиле да ће се у школи „Учитељ Тасиној“ вечерас одржати конференција XXIV фронтовске организације. Тема ће бити „Спољна политика Југославије“. Обавештавају га зато да и он присуствује конференцији; почетак ће бити у шест часова. Али на томе се није свршило.
Ујутру су освануле многе пароле и плакати излепљени на телефонским и електричним стубовима и зградама по улицама којима ја пролазим, почев од Саборне цркве, па до мог стана, са разним натписима: „владика издајник, владика петоколонаш, владика шуровао са Немцима што смо му опростили, али ће му сада судити омладина итд“. На огради око наше куће масном бојом и крупним словима исписано је: „владика издајник, доле мантијаши, доле петоколонаши“.
Из овога кратког описа може се видети како се до сада развијала сва неумесна пропаганда не само против мене, него против наше цркве и њеног угледа, а којом се ни најмање не доприноси угледу и користи ни народа, ни отаџбине, ни комунистичке партије, нити се, пак, таквим средствима и неистином постиже мир, слога у нашем народу и подиже углед наше отаџбине у иностранству. Најжалосније је да се у те интриге и неистине уплићу и представници наше јуначке и никад непобеђене војске.
Имајући у виду не себе, него углед наше Цркве, а слободно могу рећи и углед државних власти, сазнавши да се мени припрема физички напад, да се у Нишу не би десиле сцене какве су се десиле у Тузли, манастиру Озрену и Бањалуци, ја сам 14. у 13,30 часова поподне, аутомобилом напустио Ниш и стигао у Београд истог дана око 12 часова ноћу. У исто време изјављујем да никад нисам био издајник свог народа, своје Цркве и своје отаџбине, да никад нисам био петоколонаш, да никада ни од кога нисам узео што мени не припада, да смо, не само ја него и цела моја породица најлојалнији грађани града Ниша, да сви најлојалније вршимо своје грађанске и хришћанске дужности. О овоме, каже на крају Епископ Јован, извештавам Свети архијерејски сабор и молим за дејство да ми се омогући повратак у моју резиденцију и несметано вршење мојих архипастирских дужности, да се са оваквом, по наш народ штетном и недостојном пропагандом, прекине, а са кривцима поступи по Закону“.
 
Предње извештаје Свети архијерејски синод је доставио Комисији за верска питања Савезног извршног већа и замолио сходну интервенцију по истом. О учињеном по овом акту Комисија за верска питања никада Светом архијерејском синоду није доставила никакав одговор.
На жалост, ова Комисија се није обазирала ни на извештај Светог архијерејског сабора у коме су, по епархијама, набројана многа зла која су представници власти учинили према Српској православној цркви.
Навешћу само делове из тих извештаја:
 
Епархија дабробосанска:
 
– У цркви соколачкој за време богослужења извршен је напад на свештеника Драгољуба Савића, псовкама и грдњама од непознатог лица. Извршена је провала парохијске цркве у селу, Биљешево.
– Демолирана је и опљачкана капела у Бањи код Вишеграда од стране ђака гимназије у Вишеграду, који су били на екскурзији.
– Ометање вршења богослужења у Соколцу и другим местима у срезу соколачком.
 
Епархија бањалучка:
 
– Ометање храмовне славе у Слатини, на Петровдан.
– Протеривање протојереја Јована Прерадовића из своје парохије у Вијачанима уочи Велике Госпојине.
– Демолирање цркве и злостављање свештеника Светозара Лотике, пароха дубичког и његовог црквењака о Преображењу у манастиру Моштаници.
– Протеривање свештеника Андрије Раичевића, пароха старомајданског и предаја писмене одлуке од стране организације Социјалистичког савеза радног народа НР БиХ у Мајкић Јапри, где му се забрањује долазак у село, претећи му демонстрацијама.
– Ометање богослужења у Маглајанима, Штрпцима, Бистрици и Омару, напади на свештеника и повици на попове и владику бањалучког.
– Писмена претња и забрана свештенику Самарџићу да долази у село Колар да врши парохијске дужности.
– Протеривање свештеника Војина Синџића, пароха јошаничког и саопштење да се више не враћа у парохију.
– Прављење сметњи свештенику Недељку Алвиру, пароху великошљиванском.
– Напад на свештеника Јована Улетиловића.
– Напад непознатог лица ноћу на стан свештеника Данила Ћућана и на цркву у селу Вранешима.
– Напад на свештеника Ратка Граовца, пароха имљанског, који због отказа стана мора да напусти парохију.
– Кажњавање са тридесет дана затвора Рада Мачкића, служитеља епархије бањалучке, који је приликом прогона епископа бањалучког Василија из Бањалуке хтео истом да обезбеди место у возу.
– Кажњавање свештеника у Мркоњићу због држања житне молитве на сеоском гробљу.
 
Епархија горњокарловачка:
 
– Спаљивање цркве у Зрмањи.
– Рушење цркве у Грачацу.
– Јавно исмевање свештенства облачењем у одежде узете без дозволе из цркве, на маскаради у селу Мућ и у Сутини код Сплита.
 
Епархија жичка:
 
– Изгреди при свећењу богојављенске водице у селу Каменици.
– Скрнављење цркве у селу Нагиби.
– Провала и пљачка цркве минаџамско-косовичке.
– Провала цркве у Заовинама.
 
Епархија захумско-херцеговачка:
 
– Убиство игумана Саве (Лисјака), настојатеља манастира Тврдоша од непознатих лица.
– Напади на монахе манастира Завале.
 
Епархија зворничко-тузланска:
 
– Протеривање свештеника из Пурачића, а да за то није дао никаквог повода. Иста судбина снашла је и Андрију Влајковића.
У Дервенти на огласима могу се прочитати овакве пароле: доле реакција и мантијаши. Један такав оглас гласи: „Грађани, у суботу 29. августа у 10 часова пре подне одржаће се протестни збор на пијаци. Сваки добар члан Социјалистичког савеза треба да присуствује овом збору у Дервенти – Доле реакција У мантијама. Закони су за непријатеље социјализма, нема демократије за оне који је руше“.
– Месне народне власти заузеле су зграду црквене општине у Брчком у којој су вршена богослужења, пошто им је црква срушена за време усташке владавине, под изговором да им је та зграда потребна за школу.
 
Епархија нишка:
 
– Забрана вршења обреда и ношења литија код капеле у селу Ђуринцима и Бељину.
– Уклањање крста у Калуђерову.
– Забрана вршења обреда у сеоским заветинама и ношење литија у селу Рибарима, Белоињу, Ђуринцу и Црнољевици и кажњавање домаћина славе Радоја Илића из Белоиња, Богосава Милошевића из Ђуринца и свештеника Софронија Ивановића из Црнољевице.
– Напад на пароха здравинског од непознатог лица.
– Провала и уклањање крстова код цркве у Станичењу.
 
Епархија пакрачка:
 
– Органи народне милиције омели су свештеника у селу Бучју да на рушевинама, од усташа срушене цркве, одслужи литургију на дан храмовне славе – Спасовдан што је до тада увек чинио.
– Сеоски народни одбор забранио је ношење литија у селу Пакранима и Марковцима.
 
Епархија рашко-призренска:
 
– Протеривање свештеника Чедомира Симића и Бошка Поповића из Призрена.
 
Епархија скопска:
 
– Провала и пљачкање црквених канцеларија у Стублу.
 
Епархија тимочка:
 
– Ломљење и бацање сеоског крста у селу Сврљишкој Тополи ноћу где је свештеник преко дана светио водицу и секао славски колач на Петровдан.
 
Епархија шумадијска:
 
– Изгреди Александра Голубовића на Велики Петак у сипићкој цркви, који је са капом на глави и цигаретом у устима облачио свештенички фелон, исмевао Христа и псовао на најодвратнији начин. Јавни тужилац је ослободио Александра од кривичне одговорности, јер овај поступак није оквалификовао као кривично дело.
– Провала цркве у селу Бадњевцу и крађа 125.000 динара уочи храмовне славе, гажење свећа и прављење нереда у цркви.
– Предузимањем мера против свештеника и благајника у селу Бунару од стране Унутрашњег одсека због одржавања црквеног сабора у порти.“
Међутим Комисија за верска питања СИВ-а актом број 124 од 4. фебруара 1954. године, уместо да нешто предузме, извештава Свети архијерејски синод „да се убудуће све представке црквених органа, с обзиром на проведену децентрализацију државне управе, не подносе преко Комисије, него непосредно надлежним органима, а Комисија ће решавати само начелна и општа питања.“
Светом архијерејском синоду било је јасно да овакав одговор властодржаца значи још већу репресију према Српској православној цркви, њеном свештенству и верном јој народу. Настављена су хапшења и пресуђивања свештенослужитељима без икакве милости. Тако су једног свештеника казнили само зато што је рекао да је за њега свака војска била ослободилачка, јер су га ослобађали онога што је имао, односно, отимали су и односили из његове куће све оно што би им за око запало.
У самом извештају УДБЕ из 1953. године каже се: „Од ослобођења до данас било је много случајева активног непријатељског иступања свештеника, од којих је само један део од власти упозораван или позиван на одговорност. До сада је укупно ухапшено и осуђено од једне до двадесет година затвора (не рачунајући кажњавања по Закону о прекршајима, која су бројна) 230 свештеника.“
Није ни чудо што су хапшења била свакодневна појава када се зна да су имали доушнике на сваком кораку, па чак и међу црквеном јерархијом.
Овај, човека недостојан, братоубилачки рад види се из једног извештаја Савезне верске комисије, који је настао заслугом тих „вредних“ дојављивача са терена. Наиме, тај доушник за понашање Владике шабачко-ваљевског Симеона (Станковића), каже: „Кипео је од мржње, према поретку код нас и свему у вези са њим. То је јавно и дрско манифестовао у свакој погодној прилици, нарочито при контактима и договорима са себи блиским епископима. И још пре доласка у Београд на заседање Светог архијерејског сабора најавио је да ће се тако држати. Он је ишао дотле да је једини од епископа одбио да дође на пријем у Савезном извршном већу, приређен за чланове Сабора. А изговорио се болешћу. И тиме је стварно потврдио крајњу мржњу према државном уређењу, као и свој став против сарадње са државом. Колико је био упоран у стварању непријатељске атмосфере види се на пример и по овом детаљу: Дошао је једног дана код Митрополита Нектарија (Круља), да још једном утврде план, кога су већ раније били створили, за одбацивање питања одобрења правила Свештеничког удружења и цркве у Македонији па му је, између осталог рекао: ‘Удружење треба да се скине с дневног реда. Гледајте да то свршимо, јер ако на томе пропаднемо онда смо пропали за сва времена. Јавност је много заинтересована за наше држање. Треба то одмах скинути с дневног реда. Народ је много заинтересован за то. То је све историјски и судбоносно’.
Кад су се овако договорили по овом питању онда су прешли на питање цркве у Македонији и утврдили да и њега треба одмах скинути с дневног реда, поводом чега је Нектарије рекао Симеону: ‘Ко може и како гласати за онај предлог у вези цркве у Македонији! Па јесмо ли људи, шта ли смо!? Зар да примимо неке вуцибатине и пропалице у епископат (мислећи при том на предложене кандидате за епископе из Македоније Поповског и Димовског). Чак би човек лакше прогутао одобрење правила Удружења него ово. Не, ово то никако’!
Симеон се, прво, саглашава са овим, каже се даље у доушниковом извештају, а онда допуњава Нектарија обрушавајући се на Удружење, истичући поново потребу брзе интервенције да се то питање скине с дневног реда, завршавајући речима које се односе на чланове удружења: ‘То су све мангупи покупљени збрда-здола. То су све плаћене душе’.
Колико је Симеон био активан и упоран у непријатељској делатности да организује и мобилише остале реакционарне епископе за иступања на Сабору и доношење негативних одлука може се видети, закључује доушник, сем осталог и из тога што се чак и Арсеније у једном моменту жалио на њега у вези са тим. У разговору са Нектаријем поводом свог позива за наставак саслушања, кога је добио од истражног судије Окружног суда на Цетињу, Арсеније се јада овоме на Симеона и каже му: ‘Могло се ово очекивати (мисли на позив), видите, кажем ја да није требало да се истрчавам. Али, тај Симеон, брате! Не можеш са њим да се објасниш’. Кад сам му то рекао каже ми: ‘Па ти се бојиш, па ово, па оно. ‘Међутим, треба бити тактичан. Ја сам лане некако тако истактизирао да су сви мислили да ћу да гласам за удружење. Чак су то и у новинама изнели, у „Веснику“. А после – шта је било!? Али, Симеон ради другачије, просто ми каже: ‘Па ти можеш само ако хоћеш.’ Ја му, пак, велим да не треба тако да радимо, да је моје стање сада такво да не треба да се ја истичем, Јер, уочи ли се то, могу ме позвати са Цетиња на саслушање. И, ето, погодио сам. А требало је да ћутим и да из позадине радим. Јер се онда тако умири њихова будност (мисли на будност органа власти). Истина, не знам да ли бих стварно могао тако да се претварам. Али, свакако није требало да јавно иступам’.
Даље у овом извештају се каже: „Заједно са Емилијаном (Пиперковићем) и Јованом, чија је делатност у току Сабора била слична делатности горе поменутих – ови епископи били су покретачи свих акција да се на Сабору прогура каква негативна одлука, уперена против интереса државе. Њима се по свему прикључивао, иако нешто мање чујно и запажено, Епископ Макарије (Ђорђевић), Он је у друштву са овом групом бивао веома дрзак и упоран у изражавању непријатељства према нашој стварности, а у посетама и контактима са представницима државе, насупрот томе, веома понизан и слаткоречив, представљајући се у свему оданим поретку и властима (као што су то лицемерно чинили и остали, можда не толико наметљиво као овај). Тако на пример у договору са Арсенијем о томе како да се поступи према питању признања правила Удружења, Макарије – уз одобравање Арсенија – каже: ‘Ми констатујемо да Удружење није испунило услове и зато морамо да инсистирамо да се питање удружења скине с дневног реда. Само треба то казати и осталима. Ми морамо бити бескомпромисни’.
А кад су у истом разговору говорили о пријему, који би требао бити одржан у Патријаршији при завршетку Сабора, у присуству високих државних руководилаца, Макарије је са индигнацијом узвикнуо: ‘Ух, што ће бити тешко на њему, они (државни руководиоци) ће изазивати’.
Арсеније му је одговорио: ‘То ће бити и за мене тешко, али ја ћу гледати да што мање говорим. Гледаћу на све да се оглушим. Дакле, ћутаћемо. То ће бити част као на даћи’.“
У овом извештају даље се каже: „да су поменути епископи често клеветали и вређали државне руководиоце као нпр: да је Митрополит Нектарије рекао Макарију и Емилијану (Пиперковићу) да је ‘наш газда отишао на Брионе’ (мислећи на Председника Републике) Емилијан је томе додао: ‘Ала ће бити провода!, а Макарије је рекао: ‘Људи божји, то је најобичнији хајван’.
За нападе на Митрополита Нектарија и Епископа Василија и њихово пребијање од стране комуниста, вредни доушник закључује: „да су ти „инциденти“ били последица искључиво отворене и активне непријатељске делатности поменутих двојице црквених „великодостојника“ против ФНРЈ, којом су изазвали против себе такав револт народних маса, да их ни оружани органи власти (милиција) нису могли спречити да ове физички не нападну. А да су заиста сами они изазивали такав однос према њима својим држањем и понашањем показује и њихово држање после поновног повратка у своје епархије (почетком 1954. године), у коме се није ништа изменило.
Епископ Василије нпр, настављајући и даље једнако са непријатељским иступима, изјављивао је по повратку на епархију да се приликом „протеривања“ из Бањалуке осећао врло задовољан и да је то био још један доказ да он иде „правилним путем“. С особитим задовољством препричавао је себи блиским свештеницима коментаре страних агенција о положају свештенства код нас и у вези са тим закључивао да „у свему овоме Црква политички много добија у међународном погледу“. Готово иста ствар је и са Нектаријем. И он се по повратку јуначио и замерао свештеницима подручне му епархије што се нису ставили у његову одбрану. Изјављује да се због тога „разочарао у морал свештенства“, да је то кукавичлук, те да је због тога одлучио да против таквих „кукавица и некарактерних свештеника“ предузме оштрије мере. Држање обојице ових епископа на овогодишњем Сабору такође је потврдио њихов непријатељски став.“
На крају овог извештаја стоји: „да се један мали број епископа: Дамаскин, Валеријан, Никанор, па и Хризостом – није ничим истицао на Сабору, нити се јавно прикључивао ни једној ни другој од поменутих група епископа, али при сваком гласању – укључујући и гласање по питању правила Удружења – били су уз групу „старих“.
У другом извештају Верске комисије, на основу од доушника прикупљених података, каже се: „Један део епископа – и то баш оних који у пракси Православне цркве успевају да остваре и фактички имају најјачи утицај и у њеним руководећим институцијама (нпр. у Сабору) – веома су негативни и непријатељски се односе према ФНРЈ. Ти епископи су много пута до сада на разне начине испољили своје непријатељство према државном и друштвеном уређењу у нашој земљи, па и на задњем заседању Архијерејског Сабора. У току рата неки од њих су починили крупне злочине и вршили издају земље, сарађујући са окупатором, четницима и осталим квислинзима. И после ослобођења су остали доследни таквом свом ставу и били активни у непријатељској делатности против ФНРЈ, починивши и тежа кривична дела (сарадња и јатаковање са одметничким или из иностранства убаченим шпијунским терористичким групицама и појединцима, ширење непријатељске нропаганде, распиривање националне мржње итд.). И данас имају исти такав став према нашој стварности и испољавају га сваком погодном приликом. Тиме су и изазвали већ поменути гнев и револт маса (Василије, Нектарије и Јован)“.
Доушници са терена такође нису дангубили. Неуморно су јављали шта ко ради, шта смера, прича, пева, сања, једном речју све. Тако за свештеника Стриљчак Василија из манастира Гомионице (код Бањалуке) каже се да у својим проповедима позива народ да „крене на прави пут“, истичући „како су пали многи друштвени системи, па ће доћи крај и овоме“.
Из Битоља, да је прота Атанас Поповски у беседама говорио како „не треба слушати невернике и да су последње сушне године казна Божја за безбожнике“, саветујући верницима да „не плаћају порезе одједном, пошто ће овај режим и тако брзо да пропадне“, итд.
Такође „да је свештеник Душан Радовић одржао у манастиру Дајбабе (код Титограда – Подгорице) „беседу“ – говор – у коме је, поред осталог, напао власт у ФНРЈ због односа према Цркви, тврдећи: ‘да она жели да разједини Цркву и да су свештеници онемогућени у раду од власти’, итд“.
За свештеника Агировског (од Битоља), коме цинкарош не зна ни име, каже се да приликом своје „беседе“ у цркви објављује „да не може да буде свештеник због великог притиска режима.“ На то су му неки од присутних верника, нарочито жене, обећали да ће му помоћи и интервенисати код представника власти.
И свештенику Петровићу (пароху у Даљу), полицијски доушник не зна име, али зна „да је, 17. фебруара 1953. године, организовао у цркви „молитву“ за ухапшене: Арсић Весу, Валић Лазу и Дерентовљевић Јованку, који су били суђени због „непријатељске пропаганде.“
Свештеник Вукојевић (из Книна) пак „у својим проповедима благосиља четнике, који су емигрирали у иностранство, хвалећи их при том да су „иако се налазе у туђем свету остали верни својој мајци Цркви“, па кроз то позива вернике да буду у „данашње тешко време“ уз Цркву.“
Овакав рад доушника и допринео је да свештенослужитељи Српске православне цркве по разним југословенским тамницама жртвено сведоче Име Исусово и буду она „искра у тами коју тама не обузе“ (ср. Јн 1,5).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *