NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Kako pobediti u sebi strast?
 
Kako piše sv. Ignatije Brjančaninov: „Svako suprotstavljanje zahtevu strasti, slabi ovu; neprestano suprotstavljanje je odagnava. Svako oduševljenje strašću pojačava je, neprestano oduševljenje strašću porobljava onoga kojn joj se predao“.
Strasti se najsavršenije pobeđuju razvijanjem strastima suprotnih vrlina i očišćenja srca putem pojačanih molitava i duhovnih podviga.
Tako na primer, ako se uzrasta u smirenju. ugasiće se gordost i taština. Ako cveta krotkost, neće biti mesta za razdražljivost i gnev; ako u duši vlada radost, u njoj neće biti mesta za tugu itd.
Uzrastanje u vrlinama događa se putem dostizanja jedinog hrišćaninovog cilja – sticanja Duha Svetoga Božijeg. Ali to se ne daje odmah. Iscelenje od strasti isto tako zahteva dugogodišnju borbu. Trebalo mi je petnaest godina da pobedim gnev – svedočio je jedan od velikih podvižnika. A prep. Serafim je govorno: „Vrlina nije kruška, nećeš je odmah pojesti“.
Dakle, svi oni koji počinju svoj put spasenja treba da imaju pa umu ne samo njegovu „uskost“ i nužnost mnogih napora, nego i to da mogu čitave godine proći, sve dok ne budu prumećeni znaci iskorenjenja strasti i usađivanja vrlina.
Evo šta o tome svedoči igumanija Arsenija (Ust-Medvedicki manastir), koja je u detinjstvu počela svoj duhovni život i još kao mlada devojka stupila u manastir: „Sećam se, kada sam počela da živim s majčicom (Ardalionom – svojom staricom), često sam slušala njene pouke o putu spasenja i, kao da sam sazrcavala taj put od početka do kraja, često sam pitala majčicu – ‘gde sam ja’ – i majčica mi je uvek odgovarala da mene nema nigde, zato što u meni još uvek nema ničeg što služi kao zalog spasenja, nema čak ni živog saznanja o pogibelji koja primorava da tražimo istinsko spasenje.
Priznajem da nisam sasvim shvatala tada reči moje majčice, iako sam im verovala i žalostila se zbog svog stanja, ali sam uskoro živo osetila njihovu istinu“.
Doživevši 41. godinu igumanija Arsenija je dostigla i čistotu pomisli, i čistotu čula, i nerasejanu molitvu. I u isto vreme ona je imala snažan doživljaj da joj strasti još uvek nisu pobeđene. Evo šta piše ona u jednom pismu o svom stanju u to vreme: „Čistotu pomisli i čistotu čula nije teško steći osamljivanjem, čitanjem (duhovnim), vežbanjem u molitvi; ali čistota srca se stiče mnogim smrtima, ona je svlačenje strasti sa sebe.
Pokušajte da se osamite na neko vreme, da se odvojite od svake brige, predajte se molitvi i videćete kako se stišavaju smetene pomisli, kako se smiruju raspojasana čula, počećete da se molite u mirnom i pažljivom raspoloženju.
Ali u grudima je i dalje neshvatljiva težina koja pritiska, ona je bez ikakvih pobuda, bez ikakvih želja, ali leži kao kamen na srcu, stvara mrak i teskobu koja kao zid stoji između duše i Gospoda. Ovaj zid može srušiti samo blagodat Božija uz našu odlučnu borbu protiv strasti po zapovestima Božijim“.
Kako vidimo iz ovog svedočanstva igumanije Arsenije, treba razlikovati čistotu uma od čistote srca. Čak i mirna i nerasejana molitva još uvek ne služi kao pokazatelj pobede nad strastima koje se gnezde u srcu.
Kako svedoče Sveti Oci i starci, niko od Hrišćana neka ne misli da su njegove strasti potpuno iskorenjene. One mogu biti posle pokajanja i podviga donekle oslabljene Božijom blagodaću, ali one odmah oživljavaju ponovo i snažno obuzimaju dušu, ako zbog nekog greha, umišljenosti, gordosti, nemilosrdnosti prema bližnjemu, preuznošenja i tome sl, blagodat Božija napusti čoveka. U istoriji Crkve za to ima mnogo primera (na primer, žitije prep. Jakova Postnika – slavi se 4. marta po starom kalendaru).
Možda će se kod nekih Hrišćana pojaviti pitanje: zašto Gospod dopušta ovakva pogubna iskušenja duše, kao što je navala strasti?
Na ovo pitanje prep. Isak Sirin odgovara ovako: „Izloženost duše strastima je korisna radi ranjavanja savesti; prebivati pak u strastima – drsko je i bestidno. Bestrašće se uopšte ne sastoji u tome da se ne doživljavaju strasti, već u tome da se one ne prihvataju“.
Strasti muče dušu, međutim, one nisu samo zbog toga loše, već kao što govori starica Ardaliona (iz Ust-Medvedickog manastira); „One su loše više zbog toga što ne daju duši da zajedničari sa blaženstvom – sjedinenjem duše sa Hristom. I samo dobro nije krajnja granica težnji duše: spokoj duše je samo Bog“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *