НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна психологија » УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ
Болести душе
 

 
Особине „духовног „унутарњег“ човека
 
“ Проверавајте себе да ли сте у Духу Светом?
(Преп. Серафим Саровски)
 
Споља гледано „духовни“ – „унутарњи“ људи воде обичан живот: раде, баве се домаћим пословима, разговарају са људима итд. Међутим, они су „умрли“ за свет (Кол. 2: 20), у њима се „распада“ „спољашњи“ човек (2 Кор. 4:16), они су „омрзли душу своју у овоме свету“ (Јн. 12:25).
Они су постали равнодушни према свим световним склоностима, интересима и на крају крајева узмрзели их, као препреку на путу према животу духа. Они су схватили сићушност и ништавност целе оне материјалне стране живота на коју толико мисли и о којој се толико брине свет. Они су научили да је пренебрегавају (игноришу), да не виде и не чују световну сујету.
Уместо свега тога у њима је створен сопствени унутрашњи свет. Првенствено у том свету живи њихово срце. Ту они имају посебне радости и посебне туге, своја видива достигнућа, падове, невидиве буре и непогоде или сазрцање светлости незалазног духовног сунца…
Спољашњи живот, ако их и интересује, онда само утолико колико он утиче на унутарњи. „Унутарњи“ човек избегава забаве, у извесној мери му је увек неопходна самоћа, да би се повукао из спољашњег света, да би боравио са самим собо.м, да би се задубио у свој унутрашњи свет.
Како пише Франсоа Моријак: „Унутарњи човек воли и своју самоћу од које толико пате и беже „снољашњи“ људи, он у својој усамљености није усамљен: он и јесте и није сам.“
Његова јутарња молитва расте, светли и овладава свим његовим бићем. У његовој души се осећа дејство благодати које га испуњава миром. Дух Свети који пребива у њему појављује се у виду благодатног стања. Његово верујуће срце се испуњава радошћу од слатког сазнања блискости Бога. То доноси души потпуни мир, поверење, спокој и одмор.
Овакав човек, премда воли људе, неће увек са свима да општи: једне избегава, а са другима се труди да сведе своје односе на минимум.
Међутим, он тражи друге: тражи оне који би могли обогатити његов унутрашњи свет.
Очи унутарњег човека као да су затворене за грехе, пороке и недостатке других (уколико он није њихов духовни руководилац): може ли се мислити о пожару туђих кућа, ако види своју кућу стално у страсти. Добро је ако има снаге и времена барем да изађе на крај са својим сопственим пожаром.
„Проверавајте себе увек – да ли сте у Духу Светом?“ вели преп. Серафим. А преп. Симеон Нови Богослов пише: „Свако треба да распозна – да ли је добио обручење Духа од Женика и Владике Христа. Ако је добио, труди се да држи то и чува, ако ли се још није удостојио да добије, труди се да Га посредством добрих и благопотребних делања и топлог покајања што пре добије.
Свако треба да распознаје своје духовно стање: да ли је оно у благодати или није?“.
Ево какво питање треба увек да поставља унутарњи човек, који се највише на свету боји да не изгуби Небеског Госта. „Да ли је Он овде? Да ли сам Га увредио неким грехом или неуздржањем или немарношћу, или нескромношћу, или запостављањем неке заповести?“ – непрестано се пита унутарњи човек.
Ако су таласи душевног света нејасни, ако се муљ подигао са његове дубине, ако нема мирне површине савести, мора се одмах тражити онај гмизавац који је узбуркао море. И нашавши га, треба га убити покајањем и смирено и неодступно молити Небеског Госта да се поново врати.
И, гле, горчина покајања се растворила у умиљење, на очи су избиле сузе. „Он је ту“, „Он је ту, драги Гост“. Он је опростио. Он види моју немоћ, види моју скрушеност. види моје срце и одлучност да не понављам грех. И у божанском снисхођењу Он се поново вратио и обасјао небеском светлошћу ожалошћену и узнемирену душу“.
Унутарњи човек има релативно мало пријатеља у спољашњем свету. Али зато колико је њих у унутарњем. Они су тако блиски, драги његовој души, тако су увек приступачни, тако је лако општити с њима. У сваком тренутку су спремни да услише молбе њима упућене и тако брзо и чудесно помажу.
Ако унутарњи човек пожели да чује њихов глас, да ужива у разговору, и тада су му они у сваком тренутку приступачни. Ето, пред њим су полице са омиљеним књигама. То је читава ризница истине, духовне светлости и мудрости. Ево књиге Светог Писма. Ето говори он са тридесетосморицом великих психолога „Добротољубља; ево гласа Сабора торжествене Цркве који се разлеже из књига „Житија светих“, итд.
 
* * * * *
 
„Како удобније,пријатније, веселије и богатије да уредим свој живот? Како да се снабдем и прибавим себи све што ми је потребно за тело? Како да обезбедим у сваком погледу живот тела и како да постигнем савршено здравље?“, и томе слично – то су уобичајена размишљања и питања којима се бави душевни, спољашњи, световни човек.
Унутарњи човек о томе не мисли, већ: „Каквим гресима грешим најчешће? Какве страсти првенствено владају мноме? Из чега се састоје моја уобичајена искушења? У чему се састоји онај мој крст с који.м морам да пођем за Христом? (Мт. 10:21).
Како да развијем у себи хришћанске врлине? Како да се приближим Господу и од Њега добијем душевни мир и спокој срца? Како да уђем у оно Царство Божије које је „унутра у нама“? (Лк.17:21), итд.
Добија ли одговоре на сва ова питања унутарњи човек?
Да – добија увек, по обећању Спаситељевом, да „Сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“ (Мт. 7:8).
И мада се човек још увек није ослободио страсти, иако се „наш спољашњи човек распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4:16).
Иако још није у потпуности очишћена душа, Господ се ње не гнуша, као што се није гнушао некада да сиђе са неба да би се родио у убогој пећини.
Само да не затварамо врата срца, само да не пропустимо куцање Великог Госта: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном“ (Отк. 3 :20).
Велика је награда трудбенику који ради на чишћењу свог срца: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ – говори Господ (Мт. 5:8).
Како пише Макарије Велики: „Хришћанин је нова твар. Он се разликује од свих људи у свету обновљењем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу, те својим умом има обитавалиште своје на небесима.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *