УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ
Болести душе
 

 
Раст „унутарњег“ „духовног“човека
 
„Сви ми пак који
откривеним лицем одражавамо
славу Господа преображавамо се
у тај исти лик из славе у славу
као од Духа Господа.
(2 Кор. 3:18).
 
У овом процесу преображења, како пише даље апостол Павле:“Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор 4:16).
А блажени Дијадох пореди образ Божији у нама „са цртежом на који ми стављамо боје током целог нашег живота, све више се уподобљавајући и приближавајући Богу, по мери нашег стицања Светог Духа Божијег“.
У овом процесу се запажа блиска аналогија с таквим једним природним процесом као што је дисање пуноглавца. Пуноглавац извесно време живи и у води и у ваздуху, истовремено дише у води још увек постојећим шкргама, а истовремено на ваздуху још недовољно развијеним плућима. Исто тако постепено одумире „спољашњи“, „душевни“ човек, по мери раста „унутарњег“, „духовног“, прелазећи из сфере воде – световних интересовања – у сферу ваздуха – живота у виши.ем свету.
Тако се мења људска душа у непреображеном човеку од примитивног несловесног стања до обожене природе светог који се уподобио Христу.
Како се одвија раст унутарњег човека? Господ пореди узрастање Божијег царства Духа Светога у души са растом биљке: „Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје и ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу “ (Мк. 4:2628).
За Хришћанина је важно да се овај раст одвија интензивно, непрекидно и неометано.
Када ће биљка расти најуспешније?
Онда, када њени корени буду налазили у земљи довољно количину хранљивих материја, када лишће буде непрестано упијало из ваздуха кисеоник и угљену киселину, када на њој не буде никаквих штеточина, када на време буде имала кишу и росу, и главно, када њено лишће буде на сунцу и када буде упијало светлосну енергију.
Постоји иста аналогија и за процес узрастања у људској души Духа Светог Божијег. Господ је говорио: „Не живи човек о самом хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4:4). Дакле, истина су речи које добијамо од Бога кроз Исуса Христа, оне су наша храна – сокови који хране нашу душу.
Истину можемо црпети из Светог Писма и из духовних књига. Зато је духовно читање један од најважнијих услова раста у нама Духа Светога Божијег. Зато треба читати књиге које садрже истину исто тако редовно као што треба хранити храном наше тело.
Али то још није потпуна исхрана: биљке примају угљеник из ваздуха помоћу сунчеве енергије, али и уз прилив раствора соли из земље. Господ је рекао: „Ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи“ (Јн. 6:53). Зато се као допуна исхрани истнном треба се хранити и Телом и Крвљу Христовом у тајни Причешћа. Тиме заједничаримо са вечним животом.
Биљци је непрестано потребан и кисеоник помоћу којег она дише као и животиња.
Дисање наше душе, по речима Светих Отаца, јесте молитва која, по заповести Господа и светих Апостола, мора бити непрекидна.
У целини се у биљци збива непрестано растење њених ткива на рачун истовременог међусобног дејства соли из земље, угљеника и кисеоника из ваздуха и сунчеве енергије.
Овај процес је тајанствен. Нема ничег чудног у томе што је још тајинственији процес „стицања“ у души Духа Светог Божијег под утицајем: истине – коју прихвата ум, Тела и Крви Господње које прихвата тело, и молитве – која иде из срца.
Ако је тло загаћено штетним солима, на њему не могу расти биљке. Такво је на пример слано тло. Биљка пресађена на такво тло упија штетне сокове и осушиће се. Осушиће се и душа која је упила у себе штетне мисли – философију безбожности, гордости, неморалности итд. Све идеје које изопачавају истину троваће душу.
Код биљке ће престати растење и она ће закржљати и чак увенути, ако је гуши коров, ако јој прашина покрије лишће а облаци је одвоје од сунца. Исто тако и све што нам смета да дођемо у додир са истином и Црквом – сујета, „бриге овога века, богатства, и животне насладе“ (Лк. 8:14; Мт. 13:22) – све то гуши и зауставља раст душе и омета стицање Духа Божијег.
Најзад, ако биљка у извесној мери буде лишена свих набројаних здравих услова раста, нападају је штеточине – гусенице, лисне ваши, гљивице, плесни и сл. Тако ће и душу која се удаљила од Бога-Сунца, нападати мрачна сила, и у њој ће ницати страсти и страстне склоности које су у стању да је погубе.
До сада смо налазили потпуну аналогију измећу раста биљке и стицања Светога Духа у души Хришћанина. Али међу њима постоји и битна разлика.
Царство Христа – Царство Духа, неизмерно је изнад царства биљака и животиња и у њему постоје сопствени закони којих нема у нижем биљном царству.
Човек је створен по образу и подобију Божијем, дата му је слободна воља, чега нема код биљака и животиња. Биљкама се даје све неопходно на оном месту где оне расту.
Животиње су обдарене инстинктом који их води да би их одржао у животу. Оне се не удаљавају од закона природе. Познајући законе животињског света, човек може да предсказује како ће се понашати ова или она животиња у различитим случајевима. За човека овакво предсказивање није увек могуће.
Како треба да се одражава наша слободна воља на услове духовног раста? То је пре свега могућност избора средине, чега нема код биљака и животиња.
Човеку у нормалним условима живота у овој или оној мери овај избор пружа Бог. У нашој вољи је да тражимо Бога и истину, или пак да се препустимо животу безбожног и сујетног света у свим његовим правцима. Ми сами бирамо књиге које ћемо читати. Такође бирамо људе с којима се добровољно зближавамо и дружимо у животу. Сами распоређујемо своје слободно време и одлучујемо на шта ћемо га употребити.
Силазак Духа Светога у наше срце не зависи од нас, већ од наших напора – да га очистимо посредством покајања и тиме створимо услове за тај силазак.
Постоји још једна особина у расту сваког животињског организма за разлику од биљака: то је закон вежбе. Само се они удови тела развијају, чији се рад непрестано вежба. И све врлине ће се развијати само ако их будемо непрестано развијали.
Зато Господ говори: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Мт. 12: 30). И још: „Ко има, даће му се…, а ко нема узеће му се и оно што има“ (Мт. 13:32).
Зато само уз нашу пажњу према свом духовном расту, уз бригу за стално вежбање у врлини, можемо очекивати успех.
Треба имати на уму и то да ће се процес развоја „унутарњег“ човека одвијати интензивно само у случају ако се истовремено у души буде брзо одвијао други процес – процес одумирања „спољашњег“, „душевног“ човека.
Господ каже: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре а једно остане; ако ли умре, многи род доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни (Јн. 12: 24-25).
Ако не буду постепено слабили окови спољашњег света страсти и страстних склоности, у души се неће моћи развијати врлине.
Ето то су основни услови преображења „спољашњег“ човека у „унутарњег“.
Како већ рекосмо, очишћење, оздрављење и преображење душе не догађају се одмах, већ постепено, уз многа испробавања човекове вере, и чврстине намере да иде према Богу, у непрестаности стремљења његовог срца према чистоти и чврстини његове љубави према истини.
Како пише преподобни Макарије Велики: „Када дејство божанске благодати осењује душу, по мери вере свакога и душа прима помоћ одозго (свише), и тада је благодат осењује само делимично.
И не мисли да ће свачија душа бити обасјана; унутар ње остаје још увек велики простор за порок, и човеку су потребни велики напор и труд, повезани са дејствујућом благодаћу у њему.
Зато божанска благодат која у истом тренутку може човека очистити и учинити савршеним, почиње да посећује душу, постепено, да би испитала људску слободну вољу – да ли она чува свецелу љубав према Богу, ни у чему се не здружујући с лукавим, већ се свецело предајући благодати.
На тај начин, душа током времена ничим не гневећи и не вређајући благодат, у самој постепености налази себи помоћ.
Благодат заузима простор у душама и у мери у којој душа током многих година постаје вешта и сагласна са благодаћу, пушта корење до најдубљих њених одаја и помисли, све док душа не буде обузета небеском благодаћу која већ влада у том сасуду.
Тако су многи били увођени у заблуду самим дејством благодати у њима: они су помислили да су достигли савршенство и рекли су: од нас је довољно, немамо потребе ни за чим. Али Господ је бескрајан и недокучив.
Хришћани не смеју да кажу да су постигли циљ, већ се смиравају и дан и ноћ. Душа има много удова и њена дубина је велика, и грех који се увукао у њу овладао је свим њеним просторима и одајама срца. Зато, када човек тражи благодат, она му долази и овладава можда двема одајама душе.
А неискусни, утешен благодаћу, мисли да је придошла благодат овладала свим одајама душе, и да је грех искорењен. Али велики део душе је у власти греха, а један је део под благодаћу. И човек се обмањује и то не зна.“
Како пише архимандрит Јован: „Духовни живот се не развија скоковито. Лествица духа има своје степене – видиве и невидиве. Преображење (душе) збива се у органском процесу узрастања Царства Божијег ( у човековој души) (Мт. 4:27).“
Исти процес спасења сваког човека збива се у светлости богоопштења час скривеног, час јавног. Сила Божија се сједињује са силом људском, очишћује човека од сваке прљавштине и постепено припрема у његовој души обитавалиште за Господа.
Човек мора да прође два периода у духовном животу: најпре период богоопштења, а затим богоусељења.
У првом случају као да се подразумева спољашње непотпуно сједннење Духа Божијег с духом човека.
Човек осећа божанску силу која му помаже, осећа да га одржава само та божанска сила.
Али, с друге стране, такође осећа да у његовој души још увек остају греховне навике – страсти; он се, например, још увек раздражује, љути, осуђује људе, спреман је да превари, горди се итд.
Човек схвата да његова душа истовремено тежи Богу и истовремено у земаљском свету још увек јој се много тога свиђа и привлачи је. Он хоће да воли сада свом пуноћом свог бића, а тога међутим још увек нема, јер срце делимично воли истовремено и греховно.
Постепено се приликом богоопштења греховне навике и прљаве страсти стално смањују, губе власт над човеком, престају да га тиранишу и потпуно нестају, уступајући место добрим, светим мислима, осећањима и жељама.
Човек и сам са чуђењем примећује да уопште више није онај који је био пре пола године или пре годину дана.
Појавиле су се мисли које му никада нису падале на памет, појављују се осећања која никад није познавао и која чак није ни наслућивао.
Почео је период богоусељења (насељења Бога у човека).
А богоусељење је савршена врста богоопштења, када се Дух Свети потпуно даје човеку и насељава се у њему.
Разуме се да се прелазак од првог периода општења према другом – богојављењу, не догађа изненадно, већ постепено; Тако исто и стенени „богоусељења“ овде на земљи могу бити различити, као што су различити и степени светости.
Дакле, дуг је и узак пут преображења људске душе. Али велики циљеви захтевају и велике напоре и жртве. Ту нема места за „млакост“, половичност и бојажљивост, леност и немарност.
Како каже и о. Н. Николајевски – Хришћанин који узраста духовно увек може примећивати у себи ток процеса преласка од „спољашњег“ ка „унутарњем“ човеку.
Он може пратити како његово некадашње „ја“ као да се топи, замењује се неким другим. И овај други – „унутарњи“, „духовни“ човек биће тајанствени одраз Самога Христа. „Јер више не живим ја, већ живи у мени Христос“ шнне Галатима апостол Павле (Гал. 2: 20).
„Докле се Христос не уобличи у вама… “ – каже он у истој посланици (4: 19).
О сличном преображењу човека сведочио је старац Силуан који је говорио: „Они који чувају заповести Господње личе на Христа. Уподобљење Христу може бити н веће и мање, али том уподобљењу краја нема.
Тако је непојмиво велико призвање човека, иако човек по својој суштини остаје твар, али по благодати он уистину постаје подобан Богу, тј. добија образ божанског бића“.
О истом том говори о. Александар Јељчањинов који пише: ‘Што више буде узрастао у вама унутарњи човек, тим више ћете видети светлост у свему и свакоме око вас, све док не достигнете такву чистоту срца, да ће вам се све унаоколо чинити светлим и преображеним; управо то и јесте пребивање у рају још пре смрти. У том стању живе праведници и свети којих је много међу нама, али које ми не видимо због нечистоте наших очију и срца, то јест, ми их видимо, али нам се они чине као сасвим обични људи, или пак као чудаци и јуродиви“.
Историја Цркве је пуна случајева преображења људских душа.
Ево два упечатљива примера – св. Марије Египатске и Мојсија Мурина. Шта имају заједничко блудница Марија и светитељка која хода по води као по суву; или разбојник и од свих поштовани, испуњен љубављу према свима и милошћу према свима свети отац – пустињак Мојсије.
Овакву могућност корените промене своје душе треба увек да има на уму сваки хришћанин, а нарочито онај који упада у очајање или униније приликом увиђања окорелости својих страсти, порока, грехова и слабости.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *