УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ
Болести душе
 

 
Страсти
 
„А који су Христови, распеше тело
са страстима и жељама“
(Гал. 5:24)
 
Како рекосмо, људска душа је непрестано изложена дејству предлога који потичу од мрачне силе – греховних мисли и жеља.
Борба против „предлога“ није тако тешка, ако се човеково срце налази у стању духовне будности и способно је да се супротстави појави ступања у разговор са помислима. То је као када човек убије комарца и више га нема.
Али ако се већ појавило ступање у разговор са помислима, ако је комарац успео да нас убоде у само срце, од човека се захтева већ известан духовни напор приликом супротстављања искушењу. Још је опасније поробљеност помишљу. Оно је, по одређењу преп. Филотеја Синајског, „насилно и сурово одвођење срца ( у ропство), држање у њему и стапање као у један живот са поробљивачем“.
Уколико поробљеност постаје дуготрајно или се често појављује. постане хронично, душа ће бити у стању страсти.
Дакле постоје следећи степени којима грех улази у нас: слика предлог, пажња, интерес – прихватање помисли, нагон – поробљеност, страст.
Као извор порекла страсти светоотачка литература помиње мрачну силу. Преп. Јован (саподвижник преп. Варсонуфија Великог), каже да су „страсти демони“.
А св. Јован К. овако карактерише моћ утицаја страсти на човека: „Страст је жестока, немирна, непромишљена, зла и плаховита“.
Схиархимаидрит Софроније даје овакво одређење страсти: „Потпадајући под демонски утицај, човек трпи пораз своје богоподобне слободе и отпада од божанског живота.
Овакво стање, као стање страдавања, у аскетици се назива ‘страст’. У овом називу изражена је, с једне стране, идеја страдања у смислу пасивности и ропства, а с друге, идеја страдања у смислу разарања и смрти…
Када се неки страсна помисао или слнка учврсти у души, тада човек постаје у овој или оној мери опседнут (поседнут). Страсти су ‘опседнутости’ различитог степена напона и силе“.
Дакле, страсти су болести, ране душе демонског порекла које приликом снажног развоја воде душу духовној смрти. У стању страсти човек као да се налази у стању душевног пијанства.
Свети Оци помињу осам главних страсти: стомакоугађање. блуд, тугу, униније (чамотињу), среброљубље, таштину, гордост и гнев. Неке од ових се заснивају на изопаченим потребама тела. Ту спадају страсти стомакоугађања и блуда. Друге страсти продиру кроз мисли и ум и заснивају се на маловерју душе. Ту спадају туга и униније. Страсти, туга и униније (чамотиња), имају много заједничког, али међу њима постоје и разлике.
Туга је супротна радости и карактерише се притајеним незадовољством душе, нечим што се догодило или нечим постојећим, одсуством живог осећања вере у промисао и у неизмерну благодат Божију.
Анђео „пастир“ овако је говорио Ерму о дејству туге: „Световна туга вређа Духа Светога, помрачује разум и онемогућава молитву, јер тужна молитва не узлази престолу Божијем“.
Међутим, постоји и спасоносна туга. Оваква туга се дешава онда, када је човек згрешио и јадикује због почињеног греха. Зато ап. Павле пише: „Јер жалост која јс no Богу доноси покајање за спасење… а жалост овога света доноси смрт“ (2 Кор. 7:10).
Униније (чамотиња) је супротно бодрости или „трезвености“ и карактерише се нерадом, човековом инертношћу због потиштеног стања духа.
Можда није свима јасно зашто овакво стање душе као што су туга и униније Свети Оци називају „страстима“. Зар су туга и униније (чамотиња) исто тако страшни за човека као и друге страсти?
Као одговор наводимо мишљење о томе старца Зосиме из Тројице – Сергијеве лавре који је говорио да „морамо бити бодри, и веома вређамо вољу Господњу, када због невоља које су нас погодиле упадамо у униније, роптање, очајање, неизмерну тугу и окамењену неосетљивост. Те страсти су предворје геене огњене. Очајавајући, душа већ сва гори у огњу који је гори од геенског, нема у њој више никаквог осећаја, осим једног оштрог и болног осећаја који све убија и све спаљује.
Нипошто и ни под каквим околностима не очајавајте. Униније (чамотиња) је џелат који убија енергију, неопходну за добијање у срцу Духа Светога. Очајник губи молитву и умире за подвиг“.
Ето зашто је преп. Серафим Саровски дивејевским сестрама наредио да се највише боје унинија и да од њега беже као од огња. Говорио им је: „Нема ничег погубнијег од духа унинија!“ Да би га избегле, он је чак наредио сестрама да увек буду не само сите и да једу до миле воље, већ да и на посао носе хлеб.
Среброљубљем се назива страст, заснована на склоности срца ирема материјалним добрима и вредностима. Можда се некима страсна склоност према материјалним добрима може чинити нечим безначајним? Али то није тако. Како пише о. Александар Јељчањинов: „Среброљубље је, чини се, другостепени грех; но у стварности, то је грех од изузетне важности – у њему је истовремено фактички одбацивање вере у Бога и љубави према људима и страсна склоност према ниским стихијама. Оно рађа злобу, окамењеност и претерану брижност. Његово савладавање је делимично савладавање свих тих врста греха“.
Ово је у потпуном складу са речима ап. Павла који пише: „Корен свих зала је среброљубље“ (1 Тим. 6:10).
Најпогубнија и најбогомрскија страст је гордост – уздизање себе самог и претварање себе у идола, сматрање да је човек изнад свих других, опседнутост собом, својим врлинама. способностима, умом и слично.
„Нема ниједне друге страсти – пише св. Јован Касијан – која би тако уништавала све врлине као зла гордост. Она, као каква свеобухватна зараза, не задовољава се слабљењем једног од удова, или једног дела, већ цело тело погађа смртним растројством.
Свака друга страст се задовољава својим границама и својим циљем, те премда узнемирава и друге врлине, углавном се против једне усмерава. Тако да понекад онај који је одан једној страсти (на пример, стомакоугађању и другим) није сасвим далеко од других врлина, а ова (гордост), чим обузме јадну душу, онда као какав свирепи тиранин, након заузимања највише тврђаве врлине, цео њен град до темеља разара“.
С гордошћу је повезана и страст таштине.
Према изразу Светих Отаца, гнев је „пожар душе“.
Према речима св. Јована К/ронштатског/: „Гнев је страшна и противприродна појава у човеку“ и представља изненадно и нагло заоштравање незадовољства душе неким или нечим.
Гнев се заснива на жестоком непријатељству, гордости, самољубљу, као и маловерју или неверју душе; душа није свесна за време наступа гнева да у свему што се догађа треба да види вољу Господњу, увек добру и савршену.
Како пише еп. Теофан Затворник: „Гневљивост се испољава када сматраш себе вишим од других; сматрај себе мањим и избећи ћеш то.
У борби против гнева добро је: 1) ћутати; 2) избегавати онога који изазива гнев; 3) молити опроштај; 4) унутарње призивати Господа да нам умири срце“.
Догађају се, међутим, и случајеви безгрешног гнева.
Господ је рекао: „Сваки који се гневи на брата својега ни за шта, биће крив на суду“ (Мт. 5:25).
Какав је то гнев који није узалудан?
На ово свети Пимен Велики даје овакво објашњење: „Узалудним се сматра гнев за сваку увреду каквом би те увредио твој брат; чак и кад би ти ископао десно око или одсекао десну руку, а ти се разгневио на њега, разгневио би се ‘узалуд’. Имаш право да се разгневиш на онога који хоће да те одвоји од Бога“.
Почетни стадиј гнева је раздражљивост од које често патимо и на коју тако мало обраћамо пажњу. Врло смо склони да је оправдамо умором, пренапетошћу нервног система, болешћу итд.
Међутим, она је неопростива у било којој прилици. Она сведочи о томе да се ми у исто време налазимо у власти мрачне силе и грешимо од тешког греха против љубави према ближњему.
Ту се, осим тога, страст почетног гнева сједињује с гордошћу; у свему оправдавамо себе, а својим оштрим речима и осудом често заражавамо и душу ближњега душевним пороцима раздражљивости, осуђивања, непријатељства. самооправдавања и узношења.
Када се осећамо болесним, трудимо се да сазнамо од лекара узрок наше болести и молимо га да нас излечи. Али како се мало занимамо за излечење духовних болести!
А тако је важно знати пуну дијагнозу наших душевних болести, знати, какве страсти првенствено владају нама. И сазнавши најважнију од наших душевних болести, треба да почнемо да се лечимо, обраћајући у почетку посебну пажњу на преовлађујућу страст.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *