НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна психологија » УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ
Болести душе
 

 
Разлика између „спољашњег“ и „унутарњег“ човека
 
Поменута карактеристика „унутарњег“ духовног човека, и његова разлика спрам „спољашњег“ и „душевног“ човека може се представити следећом табелом:
 

„Спољашњи“ или душевни човек Унутарњи или духовни човек
   
1. Бог
Првенствено само апстрактни појам. Бог је далеко, а ако Му се мисао и обраћа, онда је то хладна мисао, само из навике, приликом читања молитвеног правила. Бог је Онај Који све воли, Свеблаги, брижан као мати, све прашта при покајању, а што је главно близак, и у свим стварима мог живота (и најмањим) учествује. Испуњава сваку молбу, ако је она на корист мени или ближњем.
   
2. Свети
Свети су негде тамо, ван мог живота. Свети су блиска браћа у Христу која се увек моле за нас и брину се о нама. Они хитају да испуне сваку молбу и одмах је преносе Богу.
   
3. Циљ живота
Текућа брига, сујета, оптерећења, непријатности. Ум обично не поставља питање о смислу живота, не мисли да се живот сваког тренутка може прекинути. Све се потчињава једном унутарњем захтеву – како угодити Господу и стећи Светога Духа, и тиме учинити себе достојним за будући, истински вечни живот. Човек жели да сваки дан проведе тако добро и сабрано као да му је то последњи дан у животу.
   
4. Свете Тајна Цркве
У Тајнама покајања (исповести) и причешћа Светим Тајнама или уопште не учествује или учествује једанпут годишње по обичају, а не из потребе за њима. У Тајнама Цркве – покајања и причешћа, види најнеопходније средство за одржавање живота у духу и учествује у њима, ако не сваке недеље, онда бар најмање једном месечно. Испитује, памти или записује своје грехе, пажљиво се спремајући за Свете Тајне.
   
5. Молитва
Ако молитва и постоји онда се у најбољем случају своди на „ишчитавање“ правила ујутру и увече, веома расејано, при чему ум ретко прониче у речи молитве; током дана мисли о Богу се губе. Молитва не задире у осећања срца и зато не доноси спокојство и душевни мир. Молитва је пажљива, усредсређена, мисли молитве срце снажно доживљава. Мимо правила мисли се током дана све време обраћају Богу, час у непрестаној Исусовој молитви, час за помоћ пред почетак посла, час са захвалношћу за добијену милост, час у молитви за ближње који доживљавају непријатности или неприлику, час са славословљем, покајањем итд.
   
6. Ближњи
Обично му није стало до њих, већ само до себе; интереси ближњих су му далеки, према њима осећа хладноћу или чак непријатељство н мржњу. Не жели ни да говори ни да има посла са њима, изузев најближих: рођака, људи са којима се среће на послу или људи са којима дели заједничка световна интересовања. Сви људи су драги и вољени, као браћа и сестре у Христу или као „образи Божији“ (чак и они неверујући и далеки по свом погледу на свет). Хоће да им у сваком погледу угоди: уцвељене да утеши, тужне да развесели, несрећнима да помогне итд. Не мисли на себе, већ на ближње, како да им помогне, услужи их, како да улепша њихов живот. нечим да их обрадује.
   
7. Уобичајено стање душе
Душа је у тескоби, немиру, незадовољна је животом и приликама око себе. Често очајава, бива тужна или раздражена. Дух је светао, радостан, миран, спокојан, задовољан свиме, у свему види добар промисао Божији, за све захваљује Богу: „Слава Богу за све!“
   
8. Преовлађујуће мисли
О ономе што оптерећује живот, што не задовољава, што смета, од чега хоће да се избави, чега се човек боји, чега се прибојава, што га плаши или узнемирава у погледу будућности; или о ономе што жели страстно, по сваку цену итд. Уз спокојство за будућност, уз потпуно задовољство садашњошћу, мисао се обраћа само текућем задатку – како га испунити по вољи Божијој и како га усагласити по Његовим заповестима. Шта ми сада налаже Господ? Не грешим ли у нечему у осећањима и мислима? А све што је у будућности Господ ће Сам уредити!
   
9. Мисли о себи
Све у животу зависи од мене, од мог планирања унапред, вештине и спретности. Немам разлога да се са било ким саветујем – ја све најбоље знам; само је моје мишљење исправно и непогрешиво. Све зависи од промисла Божијег; моји напори ништа не значе. За све треба тражити помоћ од Бога и молити за то у непрестаној молитви; ја сам ништа, грешан сам, јадан, слеп и убог. Најбоље је да у свему слушам мудрост старца и духовног оца кроз које говори Сам Бог. Осим тога, треба пажљиво ослушкивати сва туђа мишљења.
   
10. Слободно време
Хоће да се забаве и забораве. Свиђају им се занимљиве књиге које сликају узбудљив живот са заплетеном фабулом. Хоће да се моле, да буду у самоћи или искреном разговору с духовно блиским људима; читају првенствено духовне књиге које очишћују душу и пале огњем ревности у богоугађању.
   
11. Спољашња обележја разликe између нереображеног и духовног човека (по архиеп. Јовану Шаховскоју):
„Лице злог човека је увек злобно, нељубазно, па чак и погубно за околину.“ „Кроз лице човеково (нарочито кроз његове очи)очигледно се испољава у њему све добро и светло што у њему постоји; лице доброг човека се светли као огледало које одражава унутарњи свет истине Божије.“
   
12. Све поменуто сведочи о томе да:
Неслободна душа се налази у знатној мери у власти мрачне силе која чврсто држи у канџама њена осећања, улива јој страсти и страстне склоности, шаље несавладива искушења и мисли. Дух живи у Богу и тежи све потпунијем и потпунијем јединству с Њим. Човек се преображава и бива награђен за све љубављу према свима, смирењем, душевним миром, савршеном радошћу, понекад умиљењем и благодатним сузама, а на највишим ступњевима духовним обасјањима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *