УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД „ОБРАЗА И ПОДОБИЈА“ БОЖИЈЕГ
Болести душе
 

 
Исцелење бесомучних
 
Типична слика стања опседнутих (поседнутих) и њиховог исцелења од стране подвижника благочашћа дата је у животопису духовника Светогорске пустиње јеромонаха Јоаникија, чији извод дајемо овде (Животопис подвижника благочашћа. Фебруар, с. 147-149).
„У лето, после црквене службе, у храму се веома често могао видети јеромонах Јоаникије пред кивотом чудотворне иконе св. Николе како чита молитве заклињања (тј. молитве за изгоњење демона, егзорцизме) над оболелима од бесомучности, којом приликом су се при томе могли чути дивљи крици.
Неки су га сурово вређали најодвратнијим псовкама, а било је и таквих који су се бацали на њега са ударцима, тако да је понекад морао и батине да претрпи од њих.
Но он је кротко и храбро подносио ова помамна дејства духа таме, и газио га је свеоружијем молитве и поста којима се обично служио у оваквој врсти борбе која се обично завршавала његовом победом: страдалници би ућутали, смиривали се, престајали да бесне, почињали су да се моле Богу и да плачу, или су пак избацивали из себе смрдљиву пену; након тога је следило њихово потпуно исцелење.
Једном су му довели мушкарца огромног раста, козака-граничара иза Кубана, са зверски изобличеним лицем: с великим напором су га вукла двојица снажних козака, његових рођака. Бесомучни је снажно урлао нељудским гласом, у звуцима тог гласа чула се и рика медведа и завијање вука, и гроктање свиње, а очи су му светлуцале неизрецивом злобом.
У светогорској пустињи испред саборне цркве која се налази на узвишици, налази се пространо камено степениште које води на зараван са црквом. Довевши бесомучног овим степеницама, његови сапутници више нису имали снаге да га воде даље, због чега је један од њих пошао у цркву да обавести о томе оца Јоаникија. Овај је изашао из цркве са епитрахиљем и требником у руци, и, смело пришавши болеснику који је био прострт по земљи, спремао се да чита над њим молитве заклињања.
Болесник одједном скочи, и бацивши се на оца Јоаникија, зграби га и пребацивши га преко рамена, потрча с њим степеницама око саборне цркве.
Присутни људи се уплашише и не знадоше шта да предузму: одмах појурише за бесомучним и угледаше да се управо наспрам западних врата цркве бесомучни опет срушио на земљу, а отац Јоаникије је здрав и читав седео на њему и држао га за косу. Рођаци појурише да бесомучноме вежу конопцем руке и ноге, али о. Јоаникије им то забрани. говорећи: „Не дирајте га, оставите га на миру; више неће побећи; ухватили смо се у коштац, и ево видите ко је победио“ – и показа бесомучникову главу коју је чврсто држао за косу.
Затим, покри бесомучника својим епитрахиљем и поче да чита над њим своје молитве. Болесник је мирно лежао, само је тешко дисао, као да се спрема да нешто избаци из себе. Најзад је с великим напором избацио смрдљиву крваву пену, толико смрдљиву да су људи око њега устукнули од смрада. После тога се болесник придигао, устао, почео да прави метаније према саборној цркви, ушао у саму цркву и почео тамо да се усрдно моли, а сутрадан, након исповести код о. Јоаникија, причестио се светим Тајнама којима није приступао око пет година.
На исповести је објаснио да га је бесомучност задесила у време када се дрзнуо да истуче своју мајку и од тада га је бесомучност сурово кидала. С пуном надом у оздрављење упутио се он са Свете Горе кући на Кубан, добивши поуку од о. Јоаникија како да се понаша да не буде опет изложен дејствима злог духа.
Касније је о. Јоаникије, сећајући се овог случаја, причао да је, када га је бесомучник пребацио на своја рамена и понео степеништем на зараван око саборне цркве, осетио у себи ону необичну снагу којом је без напора победио бесомучног, у мислима призивајући најслађе име Господа Исуса.
Не само одрасле, него су често о. Јоаникију доводили и децу са очигледним знацима бесомучности: говорила су разним наречјима, прорицала будућност, богохулила тако да их је страшно било слушати. Но, по мишљењу оца Јоаникија, било му је далеко лакше с њима да изађе на крај, него са одраслима. Не због тога што су у питању била слаба деца, већ због тога што је још увек невина дечја природа била далеко пријемчивија за дејство Божије благодати.
Догађало се да су све што је о. Јоаникије чинио сам у својој келији или чак помишљао у себи, бесомучници затим причали са свим појединостима и свако његово претеривање у храни или пићу разобличавали уз претње, говорећи да ће због тога бити узалудан његов труд да их исцели.
Имајући у виду овакве болеснике, о. Јоаникије је нарочито обраћао пажњу на пост, из искуства сазнавши да су пост и молитва најбољи помоћници у успешном лечењу оваквих страдалника.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *