УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
Како победити у себи страст?
Како пише св. Игнатије Брјанчанинов: “Свако супротстављање захтеву страсти, слаби ову; непрестано супротстављање је одагнава. Свако одушевљење страшћу појачава је, непрестано одушевљење страшћу поробљава онога којн јој се предао”.
Страсти се најсавршеније побеђују развијањем страстима супротних врлина и очишћења срца путем појачаних молитава и духовних подвига.
Тако на пример, ако се узраста у смирењу. угасиће се гордост и таштина. Ако цвета кроткост, неће бити места за раздражљивост и гнев; ако у души влада радост, у њој неће бити места за тугу итд.
Узрастање у врлинама догађа се путем достизања јединог хришћаниновог циља – стицања Духа Светога Божијег. Али то се не даје одмах. Исцелење од страсти исто тако захтева дугогодишњу борбу. Требало ми је петнаест година да победим гнев – сведочио је један од великих подвижника. А преп. Серафим је говорно: “Врлина није крушка, нећеш је одмах појести”.
Дакле, сви они који почињу свој пут спасења треба да имају па уму не само његову “ускост” и нужност многих напора, него и то да могу читаве године проћи, све док не буду прумећени знаци искорењења страсти и усађивања врлина.
Ево шта о томе сведочи игуманија Арсенија (Уст-Медведицки манастир), која је у детињству почела свој духовни живот и још као млада девојка ступила у манастир: “Сећам се, када сам почела да живим с мајчицом (Ардалионом – својом старицом), често сам слушала њене поуке о путу спасења и, као да сам сазрцавала тај пут од почетка до краја, често сам питала мајчицу – ‘где сам ја’ – и мајчица ми је увек одговарала да мене нема нигде, зато што у мени још увек нема ничег што служи као залог спасења, нема чак ни живог сазнања о погибељи која приморава да тражимо истинско спасење.
Признајем да нисам сасвим схватала тада речи моје мајчице, иако сам им веровала и жалостила се због свог стања, али сам ускоро живо осетила њихову истину”.
Доживевши 41. годину игуманија Арсенија је достигла и чистоту помисли, и чистоту чула, и нерасејану молитву. И у исто време она је имала снажан доживљај да јој страсти још увек нису побеђене. Ево шта пише она у једном писму о свом стању у то време: “Чистоту помисли и чистоту чула није тешко стећи осамљивањем, читањем (духовним), вежбањем у молитви; али чистота срца се стиче многим смртима, она је свлачење страсти са себе.
Покушајте да се осамите на неко време, да се одвојите од сваке бриге, предајте се молитви и видећете како се стишавају сметене помисли, како се смирују распојасана чула, почећете да се молите у мирном и пажљивом расположењу.
Али у грудима је и даље несхватљива тежина која притиска, она је без икаквих побуда, без икаквих жеља, али лежи као камен на срцу, ствара мрак и тескобу која као зид стоји између душе и Господа. Овај зид може срушити само благодат Божија уз нашу одлучну борбу против страсти по заповестима Божијим”.
Како видимо из овог сведочанства игуманије Арсеније, треба разликовати чистоту ума од чистоте срца. Чак и мирна и нерасејана молитва још увек не служи као показатељ победе над страстима које се гнезде у срцу.
Како сведоче Свети Оци и старци, нико од Хришћана нека не мисли да су његове страсти потпуно искорењене. Оне могу бити после покајања и подвига донекле ослабљене Божијом благодаћу, али оне одмах оживљавају поново и снажно обузимају душу, ако због неког греха, умишљености, гордости, немилосрдности према ближњему, преузношења и томе сл, благодат Божија напусти човека. У историји Цркве за то има много примера (на пример, житије преп. Јакова Постника – слави се 4. марта по старом календару).
Можда ће се код неких Хришћана појавити питање: зашто Господ допушта оваква погубна искушења душе, као што је навала страсти?
На ово питање преп. Исак Сирин одговара овако: “Изложеност душе страстима је корисна ради рањавања савести; пребивати пак у страстима – дрско је и бестидно. Бестрашће се уопште не састоји у томе да се не доживљавају страсти, већ у томе да се оне не прихватају”.
Страсти муче душу, међутим, оне нису само због тога лоше, већ као што говори старица Ардалиона (из Уст-Медведицког манастира); “Оне су лоше више због тога што не дају души да заједничари са блаженством – сјединењем душе са Христом. И само добро није крајња граница тежњи душе: спокој душе је само Бог”.
