УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
Унутарње око и унутарњи слух “духовног човека”
“Дакле, ако око твоје буде здраво
и све тело твоје биће светло”
(Лк. 11:34).
“Ко се удостоји да угледа самога себе,
тај је бољи од онога
који се удостојио да види анђела”
(Преп. Исак Сирин).
Како пише Св. Макарије Велики: “Свако треба да зна да постоје очи које су унутарњије од ових телесних очију, н да постоји слух који је унутарњији од овог слуха”.
Чему служе човеку унутарње очи и слух: о томе говори преп. Исак Сирин: “Ко сваког часа посматра своју душу, његово срце се радује откривењима. Ко виђење ума свога усредсређује унутар себе самог, тај види у себи зору Духа”.
Управо развој тих нарочитих “унутарњих” органа један је од показатеља узрастања “духовног” човека. Како пише св. Јован Кронштатски: “Унутар нас постоји духовно око којим ми милион пута боље видимо, него телесним видом које је само оруђе нашег духовног ока, проводник кроз који душа или мисли, или спознаје све видљиве предмете.
Какви су предмети сазрцања тог духовног ока?
Виђење духовног света. Осим видљивог света постоји бесконачни Дух, бесконачни Ум, Који је све створио и Који ствара у вештаственом свету који је остварење Његових мисли и идеја; и постоји свет духовни, анђелски, безбројни, који живи у непрестаном сазрцању божанства и свих Његових дела свемоћи и премудрости.
Наше духовно око је највише управљено ка Господу, и у том случају Његово дејство се назива сазрцањем и богомислијем: то сазрцање и богомислије може се простирати у бескрај, јер је бесконачан Сам Бог, и има својство да чисти душу од греха, да усавршава и приближава нас све више и више Богу – Извору наше светлости, наше мисли, нашег живота”.
Дакле, код “унутарњег” човека мора се постепено развијати способност непрестане пажње окренуте према себи, према својим мислима, осећањима, склоностима, захтевима и доживљајима.
Треба приметити да је наша способност да чујемо унутарњим слухом и видимо духовним очима за нас важнија, него физички вид и слух. О томе говори и Сам Господ Који се жалостио због одсуства код Јевреја унутарњег вида и слуха. Он је говорио о Јеврејима: “Очима својим гледају и не виде, ушима чују и не разумеју” (Мк. 4:12).
Како пише преподобни Исак Сирин: “Потруди се да уђеш у своју унутарњу одају и угледаћеш небеску одају; зато што су и једна и друга – једно исто, и зато ушавши у једну, видиш обе. Лествица тог царства скривеног унутар тебе је у твојој души. У себи самом растерети се греха, и наћи ћеш тамо степенице којима ћеш бити у стању да се успнеш”.
Како се види из речи преподобног Исака постојање способности унутарњег вида предодређује могућност спасења човекове душе кроз покајање. Спаситељ каже: “Светиљка телу је око, ако, дакле, око твоје буде здраво и све тело твоје биће светло, ако ли око твоје буде кварно. и тело твоје биће тамно. Пази, да светлост која је у теби не буде тама. Јер ако је све тело твоје светло да нема ни једнога дела тамна, биће светло цело као кад те светиљка обасјава светлошћу.” (Лк. 11:436).
Овде Господ говори о невешстаственом телу душе и способности да видимо како је одевена – или у прљавштину страсти и страсних склоности, или – у лепоту врлина: љубави вере, смирења итд.
И ако је унутарње “око чисто”, ако човек уме да види мрље греха које се појављују на одећи његове душе, он ће имати могућност најдубљег покајања, а кроз покајање и очишћења и преображења.
Ако му је око пак “нечисто” тј. онда због унутарњег слепила, човек нема могућности да види мрље греха на одежди душе. Отуда нема ни могућности покајања.
Треба се, уосталом, оградити да је развој унутарњег виђења само лагани процес, као и цео процес преображења “спољашњег” човека у “унутарњег”.
У противном, људској души било би чак лоше приликом изненадног потпуног просветљења унутарњих очију. О томе овако говори подвижник благочашћа И. И. Троицки: “Не открива одједном Господ човекову његове грехе: јер, иначе, од страха не би издржао и умро би”.
Најважнији услов за стицање способности “унутарњег” вида очију срца, јесте, по речима преп. Варсонуфија Великог, постојање у човеку сиромаштва духа и смирења. Он пише једном од својих ученика: “По сили унутарњег човека труди се да смириш своје помисли; и тада ће ти Бог отворити очи твог срца”.
Како каже преп. Макарије Велики: “Као што ове очи чулно виде и препознају лице пријатеља и вољенога, тако и очи душе достојне и верне, просвећене божанском светлошћу, духовно виде и распознају истинског пријатеља, најслађег Женика – Господа, чим је душа озарена Светим Духом.”
На тај начин се душа, мислено сазрцавајући јединствену и неизрециву Лепоту, рањава божанском љубављу, управља се на сваку духовну врлину, те услед тога стиче безграничну и неисцрпну љубав према пречезнутом Господу.
Препрека за развој унутарњег сагледавања (своје душе и њеног стања) јесте пријемчивост за утиске (тј, снажни доживљаји у срцу спољних појава – догађаја, прича, књига, разговора и сл).
Како се томе одупрети?
Епископ Арсеније Чудовској одговара: “Загледај више унутар себе: тамо ћеш угледати сву своју прљавштину.
То ће изазвати пријемчивост за утиске друге врсте – тугу, плач, жаљење због својих грехова, чији резултат неће бити неспокојство које настаје од пријемчивости прве врсте, већ унутарње смирење срца”.
Дубина самопознања и познање понора људске греховности представљају исто што и достизање духовне мудрости. И тада се, по речима архиепископа Јована: “Мера мудрости човека одређује и мером његове еванђелске мржње према себи”.
* * * * *
“Чисти срцем по речима св. Григорија из Нисе – не види у себи ничега осим, Бога.”
Према томе, “чисти срцем” ће видети Бога не само после смрти у Царству небеском, већ још овде на земљи; њихов унутарњи човек ће сазрцавати велику љубав Божију према себи, Његов свагдашњи, вечни и добри промисао, и схватаће мудрост судбине коју им Он шаље – своје, ближњих и свих народа. И у миру са целим светом у његовој спокојној души увек ће звучати речи св. Јована Златоустог: “Слава Богу за све”! – “Алилуја!”.
