NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Unutarnje oko i unutarnji sluh „duhovnog čoveka“
 
„Dakle, ako oko tvoje bude zdravo
i sve telo tvoje biće svetlo“
(Lk. 11:34).
 
„Ko se udostoji da ugleda samoga sebe,
taj je bolji od onoga
koji se udostojio da vidi anđela“
(Prep. Isak Sirin).
 
Kako piše Sv. Makarije Veliki: „Svako treba da zna da postoje oči koje su unutarnjije od ovih telesnih očiju, n da postoji sluh koji je unutarnjiji od ovog sluha“.
Čemu služe čoveku unutarnje oči i sluh: o tome govori prep. Isak Sirin: „Ko svakog časa posmatra svoju dušu, njegovo srce se raduje otkrivenjima. Ko viđenje uma svoga usredsređuje unutar sebe samog, taj vidi u sebi zoru Duha“.
Upravo razvoj tih naročitih „unutarnjih“ organa jedan je od pokazatelja uzrastanja „duhovnog“ čoveka. Kako piše sv. Jovan Kronštatski: „Unutar nas postoji duhovno oko kojim mi milion puta bolje vidimo, nego telesnim vidom koje je samo oruđe našeg duhovnog oka, provodnik kroz koji duša ili misli, ili spoznaje sve vidljive predmete.
Kakvi su predmeti sazrcanja tog duhovnog oka?
Viđenje duhovnog sveta. Osim vidljivog sveta postoji beskonačni Duh, beskonačni Um, Koji je sve stvorio i Koji stvara u veštastvenom svetu koji je ostvarenje Njegovih misli i ideja; i postoji svet duhovni, anđelski, bezbrojni, koji živi u neprestanom sazrcanju božanstva i svih Njegovih dela svemoći i premudrosti.
Naše duhovno oko je najviše upravljeno ka Gospodu, i u tom slučaju Njegovo dejstvo se naziva sazrcanjem i bogomislijem: to sazrcanje i bogomislije može se prostirati u beskraj, jer je beskonačan Sam Bog, i ima svojstvo da čisti dušu od greha, da usavršava i približava nas sve više i više Bogu – Izvoru naše svetlosti, naše misli, našeg života“.
Dakle, kod „unutarnjeg“ čoveka mora se postepeno razvijati sposobnost neprestane pažnje okrenute prema sebi, prema svojim mislima, osećanjima, sklonostima, zahtevima i doživljajima.
Treba primetiti da je naša sposobnost da čujemo unutarnjim sluhom i vidimo duhovnim očima za nas važnija, nego fizički vid i sluh. O tome govori i Sam Gospod Koji se žalostio zbog odsustva kod Jevreja unutarnjeg vida i sluha. On je govorio o Jevrejima: „Očima svojim gledaju i ne vide, ušima čuju i ne razumeju“ (Mk. 4:12).
Kako piše prepodobni Isak Sirin: „Potrudi se da uđeš u svoju unutarnju odaju i ugledaćeš nebesku odaju; zato što su i jedna i druga – jedno isto, i zato ušavši u jednu, vidiš obe. Lestvica tog carstva skrivenog unutar tebe je u tvojoj duši. U sebi samom rastereti se greha, i naći ćeš tamo stepenice kojima ćeš biti u stanju da se uspneš“.
Kako se vidi iz reči prepodobnog Isaka postojanje sposobnosti unutarnjeg vida predodređuje mogućnost spasenja čovekove duše kroz pokajanje. Spasitelj kaže: „Svetiljka telu je oko, ako, dakle, oko tvoje bude zdravo i sve telo tvoje biće svetlo, ako li oko tvoje bude kvarno. i telo tvoje biće tamno. Pazi, da svetlost koja je u tebi ne bude tama. Jer ako je sve telo tvoje svetlo da nema ni jednoga dela tamna, biće svetlo celo kao kad te svetiljka obasjava svetlošću.“ (Lk. 11:436).
Ovde Gospod govori o nevešstastvenom telu duše i sposobnosti da vidimo kako je odevena – ili u prljavštinu strasti i strasnih sklonosti, ili – u lepotu vrlina: ljubavi vere, smirenja itd.
I ako je unutarnje „oko čisto“, ako čovek ume da vidi mrlje greha koje se pojavljuju na odeći njegove duše, on će imati mogućnost najdubljeg pokajanja, a kroz pokajanje i očišćenja i preobraženja.
Ako mu je oko pak „nečisto“ tj. onda zbog unutarnjeg slepila, čovek nema mogućnosti da vidi mrlje greha na odeždi duše. Otuda nema ni mogućnosti pokajanja.
Treba se, uostalom, ograditi da je razvoj unutarnjeg viđenja samo lagani proces, kao i ceo proces preobraženja „spoljašnjeg“ čoveka u „unutarnjeg“.
U protivnom, ljudskoj duši bilo bi čak loše prilikom iznenadnog potpunog prosvetljenja unutarnjih očiju. O tome ovako govori podvižnik blagočašća I. I. Troicki: „Ne otkriva odjednom Gospod čovekovu njegove grehe: jer, inače, od straha ne bi izdržao i umro bi“.
Najvažniji uslov za sticanje sposobnosti „unutarnjeg“ vida očiju srca, jeste, po rečima prep. Varsonufija Velikog, postojanje u čoveku siromaštva duha i smirenja. On piše jednom od svojih učenika: „Po sili unutarnjeg čoveka trudi se da smiriš svoje pomisli; i tada će ti Bog otvoriti oči tvog srca“.
Kako kaže prep. Makarije Veliki: „Kao što ove oči čulno vide i prepoznaju lice prijatelja i voljenoga, tako i oči duše dostojne i verne, prosvećene božanskom svetlošću, duhovno vide i raspoznaju istinskog prijatelja, najslađeg Ženika – Gospoda, čim je duša ozarena Svetim Duhom.“
Na taj način se duša, misleno sazrcavajući jedinstvenu i neizrecivu Lepotu, ranjava božanskom ljubavlju, upravlja se na svaku duhovnu vrlinu, te usled toga stiče bezgraničnu i neiscrpnu ljubav prema prečeznutom Gospodu.
Prepreka za razvoj unutarnjeg sagledavanja (svoje duše i njenog stanja) jeste prijemčivost za utiske (tj, snažni doživljaji u srcu spoljnih pojava – događaja, priča, knjiga, razgovora i sl).
Kako se tome odupreti?
Episkop Arsenije Čudovskoj odgovara: „Zagledaj više unutar sebe: tamo ćeš ugledati svu svoju prljavštinu.
To će izazvati prijemčivost za utiske druge vrste – tugu, plač, žaljenje zbog svojih grehova, čiji rezultat neće biti nespokojstvo koje nastaje od prijemčivosti prve vrste, već unutarnje smirenje srca“.
Dubina samopoznanja i poznanje ponora ljudske grehovnosti predstavljaju isto što i dostizanje duhovne mudrosti. I tada se, po rečima arhiepiskopa Jovana: „Mera mudrosti čoveka određuje i merom njegove evanđelske mržnje prema sebi“.
 
* * * * *
 
„Čisti srcem po rečima sv. Grigorija iz Nise – ne vidi u sebi ničega osim, Boga.“
Prema tome, „čisti srcem“ će videti Boga ne samo posle smrti u Carstvu nebeskom, već još ovde na zemlji; njihov unutarnji čovek će sazrcavati veliku ljubav Božiju prema sebi, Njegov svagdašnji, večni i dobri promisao, i shvataće mudrost sudbine koju im On šalje – svoje, bližnjih i svih naroda. I u miru sa celim svetom u njegovoj spokojnoj duši uvek će zvučati reči sv. Jovana Zlatoustog: „Slava Bogu za sve“! – „Aliluja!“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *