NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Paralelne/dvostruke ličnosti i karakteristike duše savremenog civilizovanog čoveka

(po ocu Aleksandru Jeljčanjinovu)
 
„Ne može joj se prići“ – čitamo o duši u navedenoj pesmi Zinaide Hipius. I doista nije lako sagledati svoju dušu i shvatiti njeno stanje. To nije darovano mnogima, a ako je i darovano, onda samo delimično („jer delimično znamo“ – piše apostol Pavle u 1 Kor. 13:9).
O. Aleksandar Jeljčanjinov piše da dušu treba razmatrati iz perspektive njenog razvoja tokom života.
Kako čovek odrasta, a po zakonima nasleđivanja i podražavanja, za dušu prijanja greh i razvijaju se strasti i strastne sklonosti. One kao da se talože na čisto jezgro duše, postepeno ga prekrivaju omotačima iza kojih je ovo, najčešće, čisto jezgro često sasvim neprimetno.
Kao rezultat toga stvaraju se „paralelne/dvostruke/udvojene/ ličnosti“, o kojima ovako piše o. Aleksandar Jeljčanjinov: „Mladalačka zamršenost i složenost, njen hamletizam, obično potiču od sledećeg: talantovani mladić (ređe devojka) sa bujnim umom i fantazijom, sa snažnom prijemčivošću za utiske – pod uticajem knjiga, primera, ljudi, kao rezultat rada uma i fantazije stvara u sebi paralelne ličnosti, garderobu kostima i maski koje na kraju krajeva, kao lari (zli duhovi iz stare grčke mitologije potiskuju osnovno jezgro ličnosti i parazitiraju u njemu.
Otuda složenost, zamršenost, neizbežna lažljivost i gubitak svoje ličnosti“.
Otuda očigledno potiče ona razdvojenost duše o kojoj je govorio o. Aleksandar Jeljčanjinov: „Borba sa razdvojenošću naše duše traje celog našeg života. Čovek može čitav svoj život da proživi kao nečija slaba senka i kopija, a tako žive mnogi. Prvenstveni i najvažniji smisao postajanja je da čovek bude što treba da bude, uzdižući se do preobraženja sebe u obraz i podobije Božije“.
Kako kaže Sveto Pismo: „Sav svet u zlu leži“ (1 Jn. 5:19), a pravih Hrišćana je samo „malo stado“(Lk. 12:32).
Sada pak, u poslednjim danima, nastala su teška vremena (2 Tim. 3:1) i period odstupanja od vere, kada je pravih hrišćana sve manje i manje.
Otuda su razumljive one mračne boje kojima o. Aleksandar Jeljčanjinov opisuje dušu savremenog civilizovanog čoveka.
„Evo tipa čoveka koji se često sreće: u njemu se spajaju tri osobine: 1) gordost, vera u svoje snage, oduševljenje (kod nekih) svojim stvaralaštvom, 2) strastna ljubav prema zemaljskom životu i 3) odsustvo osećaja greha.
Kako ovakvi ljudi mogu prići Bogu? Kakav je njihov put? Mogu li se oni promeniti? Onakvi kakvi jesu oni su beznadežno izolovani od Boga, oni čak nemaju ni potrebe za Njim.
I ovakav tip se kultiviše od strane savremenog života – vaspitanjem, literaturom itd. Ideja Boga je iskorenjena iz njegove duše i kakve su katastrofe, i to lične katastrofe, neophodne da bi se takav čovek mogao preporoditi“.
Uvažavajući zakoniti pesimizam o. Aleksandra u odnosu na savremeno duhovno stanje čovečanstva, ipak treba imati na umu sledeće ohrabrujuće reči Svetog Pisma: „Gde se umnoži greh, onde se još više umnoži blagodat“ (Rim. 5:20), i reči Gospodnje: „Data mi je svaka vlast na nebu i na zemlji“ (Mt. 28: 18); „I na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16: 18); „Ne bojte se: Ja sam pobedio svet“ (Jn. 16:38).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *