СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ – ЗБОРНИК ЦРКВЕНО-ПОУЧНИХ ЧИТАЊА У ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

 

СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
Зборник црквено-поучних читања у дане Страсне Седмице
 

 
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ, БЕСЕДА 63. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ ЈОВАНА БОГОСЛОВА[1]
 
Јер Исус још не бјеше дошао у село,
него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта.
А Јудејци, који бијаху са њом… и даље
(Jн. 11, 30-31)
 
Велико је благо мудрољубље – мислим на мудрољубље које имамо (ми хришћани[2]). Код незнабожаца су све само речи и приче, а и саме те приче не садрже никакво мудрољубље, јер се све у њима чини ради славе. Дакле, велико је благо мудрољубље; оно нас и овде већ богато награђује. Тако ће онај који презире богатство већ овде задобити корист, јер ће се ослободити непотребних и бескорисних брига. Ко гази славу, већ овде ће примити награду, јер никоме није роб, него је слободан имајући истинску слободу. Ко жели небеска блага, већ овде прима плату, јер мењајући све постојеће ни за шта, лако побеђује сваку тугу. Тако је, ето, и та жена (Марија) овде примила награду за своје мудрољубље. У то време, кад су сви седели око ње – тужни и плачни, она није очекивала да ће јој доћи Учитељ и није обраћала пажњу на своје достојанство, нити је потискивала тугу. Ожалошћене (жене), поред других слабости, имају још и ту болест да желе да уживају поштовање присутних. Али она није имала ништа од тога, и оног часа кад је чула (да је Господ дошао), одмах је отишла Њему. Јер Исус још не бјеше дошао у село. Он није журио – како би било очигледно да Он сам не жуди (да учини) чудо; већ је ишао по њиховом позиву. Или јеванђелист управо то хоће да изрази речима: устаде брзо (ст. 29), или он тиме показује да је (Марија) тако потрчала да би предухитрила Његов долазак. Међутим, она не иде сама него повлачи за собом и све Јудеје који су били у кући. Вбома разборито, зато ју је сестра и позвала тајно, не желећи да збуњује оне коју су се сабрали, и није рекла зашто: јер би се многи удаљили, а овако су пошли за њом, мислећи да је она пошла да плаче (на гробу). Можда (јеванђелист) и кроз то поново потврђује да је Лазар заиста умро. И паде пред ноге Његове (ст. 32). Она је била ватренија од своје сестре. Није се постидела ни од народа, ни лошег мишљења које су многи од њих имали о Христу, јер (ту) је било и много непријатеља Његових, који су говорили: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре (ст. 37). У присуству Учитеља, она је одбацила све људско и бринула се само о томе да Учитељу укаже поштовање. И зашто она говори: Господе да си ти био овдје, не би умро мој брат (ст.32). А шта чини Христос? Засада јој не говори ништа; чак ни оно што је рекао њеној сестри. Јер ту је било присутно много народа, и није било време за такве речи. Он се само смирује и саосећа, и како би их уверио у Своју људску природу, тихо плаче и одлаже чудо до правог тренутка. У ствари, то чудо је било велико, такво, каквих Он није много учинио, и кроз њега је требало да поверују многи. Зато, да оно не би изгледало невероватно народу, ако би било извршено без Њега, и како, поред све величине, не би остало без користи – Христос Својом понизношћу привлачи многе сведоке, како не би било без користи, и истиче у Себи оно што је било својствено Његовој људској природи, то јест, плаче и узбуђен је: зато што туга обично узрокује плач. Потом он обуздава (έταζιμήσας) своју тугу [израз: потресе се у духу (ст.33) значи – зауздао је узбуђење] и пита: Гдје сте га метнули? – како питање не би било сједињено са јецајем. Али зашто Он пита? Зато што неће сам да приступи (извршењу чуда), него хоће да сазна све од других и да учини по њиховој молби, како би уклонио свако подозрење према чуду. Рекоше му: Господе: дођи да видиш. Исусу ударише сузе (ст.34,35). Видиш ли да, чак ни тада, Он ничим није указивао на васкрсење (које ће учинити), него иде (према гробу) као да нема намеру да (Лазара) васкрсне, већ само оплаче? А да је заиста изгледало да је Он кренуо са том намером, то јест да би оплакивао, а не да би васкрсао (Лазара), то показују Јудеји који су зато и говорили: Гле како га љубљаше. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? (ст.З6, 37). Чак и у несрећи, они нису оставили своју злобу. Али (Христос) је имао намеру да изврши дело, још необичније, јер отерати смрт која је већ настала и поразила (човека) далеко је важније, неголи спречити смрт која наступа. Тако они Њега самим тим прекоревају, после чега ће уследити дивљење Његовој моћи. До тада прихватају да је Он слепоме отворио очи, али уместо да му се због тога диве, после смрти Лазара, они клевећу и у вези с тим чудом – да се наводно није догодило. Уосталом, није само по томе очигледно да су сви они били искварени, него и по томе што су га они, још пре него што је Он дошао и пројавио (Своју силу), предухитрили оптужбама, не чекајући да доврши дело. Видиш ли како је њихово расуђивање било погрешно?
Дакле, Он прилази гробу и поново обуздава тугу. Али зашто јеванђелист, доследно и више пута, примећује да је Он плакао и да је обуздавао (Своју) тугу? Зато да би ти знао да је Он заиста обукао нашу природу. Будући да овај (јеванђелист), очигледно, више од других говори о Његовој величини, он и о Његовим људским делима овде приповеда далеко смиреније. О Његовој смрти није рекао ништа што су други (говорили), као, на пример, да је био жалостан, да је био у подвигу, него (је говорио) сасвим супротно, на пример, да се ничице предао (војницима). Тако је оно што је изоставио тамо допунио овде, говорећи о плачу. И сам Христос, говорећи о смрти, каже: Власт имам положити га (свој живот[3]) (Јн10,18), и не говори ништа понизно. Због тога, када говоре о Његовим страдањима, јеванђелисти Њему и приписују много људског, показујући тиме да је Његово оваплоћење истинско. Тако Матеј уверава у то, говорећи о Његовим предсмртним мукама, узбуђењу и зноју, а овај (јеванђелист) – говорећи о (Његовом) плачу. Заиста, када Он не би имао нашу природу, не би га обузимала туга, и то не једном, него два пута. Но шта чини Исус?
Он Себе, ни најмање, не брани пред Јудејима од њихових оптужби. И зашто би се речима оповргавали они, које је тада требало оповргнути самим делом? Међутим, то оповргавање није било тако мучно и могло је боље да их постиди. Исус рече: Склоните камен! (ст. 39). Зашто га Он није позвао и васкрсао, док још није дошао на то место? А нарочито, зашто га Он није васкрсао још док је камен лежао (на гробу)? Онај ко је могао гласом подићи мртво тело и поново га оживети, тај је свакако, далеко лакше, могао истим тим гласом подићи камен. Онај ко је могао, својим гласом, учинити да хода неко ко је умотан у чаршаве, коме су свезане ноге, тај је, много лакше, могао подићи камен. Шта ја говорим? Он је могао то учинити и не налазећи се на том месту. Али зашто није тако учинио? Зато, да би њих саме учинио сведоцима чуда, да они не би говорили оно, што су говорили о слепом: „То је он, то није он.“ Саме њихове руке и само њихово присуство на гробу су сведочили да је то он. Да они нису дошли, тада би, по свој прилици, помислили да виде привиђење или једног (човека[4]) уместо друтог. А сада, када су дошли на место (погребења Лазара) и скинули камен, и када им је речено да развежу мртваца умотаног у завоје, и када су пријатељи, који су га изнели из гроба, по самим завојима препознали да је то он, и када су ту биле саме његове сестре и једна од њих је рекла: Већ заудара, јер је четири дана у гробу (ст. 39) – сада је све то било довољно да затвори уста недобронамерним сведоцима. Због тога им говори да склоне камен са гроба, како би им показао да ће Он васкрснути баш Лазара. Због тога и пита: Гдје сте га метнули? (ст. 34), како они који су рекли: Дођи да видиш (ст. 34), и који су га довели (до гроба), не би могли рећи да је Он васкрсао другога; како би и глас и руке сведочили (о чуду) – глас који је рекао: Дођи да видиш – руке које су одвалиле камен и развезале завоје; (како би сведочили) и поглед и слух слух, тако што је слушао глас поглед, тако што је видео оног који је изашао (из гроба), а једнако (би сведочио) и њух, тако што је осетио смрад. Јер (Марта) је рекла: Већ заудара, јер је четири дана у гробу. Зато сам, са разлогом, рекао да та жена није ништа разумела из Христових речи: Ако и умре, живјеће (ст. 25). Погледај шта она овде говори; (она сматра) да је то дело (васкрсење) већ немогуће, јер је протекло доста времена. Истина, дело је било неуобичајено – васкрснути четвородневног мртваца чије је тело предато труљењу. (Христос) је рекао ученицима: Да се Син Божији прослави (ст. 4), указујући на Себе самога; а тој жени каже: Видјећеш славу Божију (ст. 40), мислећи на Оца. Видиш ли како се због слабости слушалаца различито изражава? Он подсећа Марту на Свој разговор са њом, како би је укорио за то што она не разуме (Његове речи); или пак тада није желео да збуњује присутне, и зато кратко говори: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију (ст. 40).
Дакле, вера је велико благо, велико благо и виновник многих блага, јер људи у име Божије могу извршавати дела Божија. Ако имате вјере, каже (Христос), рећи ћете Гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће (Мт 17,20); и опет: Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн 14,12). А која су то већа дела, рећи ћеш? Дела која су касније чинили ученици; јер чак је и Петрова сенка васкрснула мртваца. Кроз то је, још више, проповедана и Христова сила. Зато што није толико необично то што је Он чинио чуда у току свог живота, колико то што су по Његовој смрти, у Његово име, други могли чинити још већа чуда: то је био несумњиви доказ Његовог васкрсења. Чак и да се Он свима јавио (после Свог васкрсења), ни то не би пробудило такву веру, јер би они који би то видели могли рећи да је то било привиђење. Међутим, ко види да се једним поменом Његовог имена чине знамења, далеко већа од оних која је Он сам чинио, док је био међу људима, тај не може да не поверује, осим ако није крајње безосећајан. Дакле, вера је велико благо; онда, када она потиче од ватреног срца, од велике љубави и пламене душе. Она нас чини мудрацима; она прикрива људску ништавност и напуштајући земаљско умовање бави се мудрољубљем о стварима небеским; и још више: оно што људска мудрост не може задобити, она то у изобиљу и постиже и остварује. Значи, држимо се вере и умом нећемо моћи поверовати у наша дела. Због чега, у ствари, незнабошци нису могли ништа стећи, кажи ми? Нису ли они знали сву спољашњу мудрост? Зашто они нису могли надмашити рибаре, и оне чији је занат прављење шатора и неуке? Није ли због тога што су они све препуштали свом умовању, а ови последњи – вери? Из тог разлога су последњи превазишли Платона, Питагору и уопште све заблуделе људе, победили су учене у астрологији, математици, геометрији и аритметици, и оне који су изучили сваку науку, и постали су толико бољи од њих, колико су истински и стварни мудраци бољи од људи који су глупи и безумни по природи. Заиста, погледај: они (апостоли) су рекли да је душа бесмртна, или, још боље, нису само рекли, него су и уверили у то; а они (други[5]) првобитно нису знали шта је то душа, и када су сазнали, одвојили су је од тела, и поново су почели да страдају ради тог незнања. Тако су једни говорили да је она бестелесна, други да је она тело и да заједно са телом пропада. На исти начин, они су говорили о небу, да је оно одуховљено и да је оно Бог; а рибари су учили и уверавали да је оно творевина и дело Божије. Уосталом, нема ничег необичног у томе што су се незнабошци руководили умовањима, али оно што је достојно суза је што то чине они који се сматрају верницима, и ти људи се показују као духовни. Због тога и они падају у заблуде. Тако су, једни од њих, говорили да знају Бога као што Он зна Себе самога, што се није усудио да каже нико, чак ни међу незнабошцима. Други су говорили да Бог не може рађати бестрасно, и нису му давали никакву надмоћ у односу на људе. Остали су пак тврдили да ни добар живот ни добро владање не доносе никакву корист. Али није сад време да ово оповргавамо.
А то да права вера праћена порочним животом не доноси никакву корист, то показују и Христос и Павле, који су се, пре свега, старали о добром животу. Тако Христос учи: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско (Мт 7,21); и даље: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у твоје име пророковали? … И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт7,22-23). У ствари, људи који су непажљиви према самима себи лако упадају у пороке, и поред тога што имају праву веру. А Павле, у својој посланици Јеврејима, овако говори и уверава: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев. 12,14). Светињом он назива целомудреност, ради које свакоме мора бити довољна сопствена жена, и да не посрне са другом. Јер ако некоме није довољна сопствена (жена), тај се не може спасити, него ће неизбежно погинути, макар имао хиљаде врлина. Заиста, блудник не може ући у Царство небеско; а ово више није ни блуд, него много горе – прељубочинство. Као што жена која је везана за мужа чини прељубу ако је у вези са другим: исто тако и муж везан за жену чини прељубу ако има другу. А такав човек неће наследити Царство (небеско), него ће бити бачен у ад. Слушај шта о таквим људима говори Христос: Црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк9,44). Истина, не постоји никакво оправдање за онога ко, поред своје жене, врши недело са другом; јер то је већ неуздржање. Ако се многи и од своје жене уздржавају када наступи време поста или време молитве, какав онда огањ заслужује онај који се чак ни својом (женом) не задовољава него је још у вези са другом! Ако ономе ко отпусти и одрекне се своје жене није дозвољено да се повеже са другом, јер је то – прељубочинство, какав грех чини тек онај који поред жене коју има у свом дому доводи још и другу? Нека нико не дозволи да такав порок остаје у његовој души, нека га свако ишчупа из корена. (Прељубочинац) не вређа толико (своју) жену, колико самога себе. Јер тај грех је толико тежак и неопростив да ако жена остави мужа против његове воље, чак и када је идолопоклоник, Бог је кажњава, а када она остави прељубочинца – не кажњава је. Видиш ли какво је то зло? Ако нека верујућа жена, каже (Писмо), има мужа невјерујућег и он се приволи да живи са њом, нека га не оставља (1 Кор 7,13). Али за блудницу није тако речено, него како? Сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу (Мт 5,32). Ако кроз заједнички живот (муж и жена) постају једно тело, онда и онај који живи са блудницом неизбежно постаје једно са њеним телом. А како ће, после тога, честита жена, као члан Цркве Христове, примити таквог мужа? Или на који начин ће она имати удео са блудницом? И погледај каква особитост! Она која живи са неверником не постаје нечиста због тога: Јер се, речено је, невјерујући муж посвети женом (1 Кор 7,14). Али за блудницу није тако речено, него како? Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? (1 Кор 6, 15). Тамо освећење остаје и не одузима се, без обзира на заједнички живот са неверником; а овде оно одлази. Заиста, прељубочинство је тежак грех, тежак грех и припрема вечну казну! Оно и овде навлачи безбројне несреће. Заправо, такав човек бива принуђен да води тежак и горак живот, и његово стање нимало није боље од стања кажњеника, који тајно улази у туђи дом, са страхом и великим трепетом, и плаши ее једнако свих – и робова и слободних. Зато вас молим, потрудите се да се ослободите од те болести.
Ако не послушате, не улазите у света предворја. Овце које су прекривене гнојним ранама и заражене болестима не могу ићи на пашу заједно са здравим овцама; не, него их је потребно одвојити од стада, док се не излече од своје болести. Ми смо постали удови Христови, не можемо бити и удови блуднице! Ово није место блуда, него црква; и ти, ако имаш удела са блудницом, немој стајати у цркви, да не скрнавиш то место. Чак и када не би било пакла, чак и када не би било казне, и у том случају, како ти после тог договора и брачне свеће, после те законите постеље, после рађања деце, после таквог заједништва – како ти можеш дозволити себи да се привежеш за другу? Како се не стидиш и не црвениш? Зар не знаш да многи осуђују чак и оне који доводе себи другу жену после смрти своје (прве) жене, иако је то дело које и не заслужује казну? А ти, још за живота своје жене, узимаш себи другу! Какво је тек то неуздржање! Дознај шта је речено о таквим људима: Црв њихов не умире, говори Христос, и огањ се не гаси (Мк 9,44). Плаши се ове грозоте! Бој се овакве казне! Није толико велико задовољство овде, колико је тамо велика казна. Али, дај Боже, да нико не буде подвргнут таквој казни; дај Боже, да ми, подвизавајући се у светости, видимо Христа и достигнемо обећана блага, којих да се удостојимо сви ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем, и Светим Духом, слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По указу Триода, ова беседа се чита на јутрењу Лазареве суботе, после друге катизме и 50-тог псалма.
  2. Прим. изд.
  3. Прим. прев.
  4. Прим. прев.
  5. Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *