СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ – ЗБОРНИК ЦРКВЕНО-ПОУЧНИХ ЧИТАЊА У ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

 

СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
Зборник црквено-поучних читања у дане Страсне Седмице
 

 
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ БЕСЕДА 77.[1] НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ
 
А од смокве научите поуку:
Када се гране њене већ подмладе и олистају,
знате да је близу лето.
Тако и ви кад видите све ово,
знајте да је близу пред вратима.
(Мт. 24,32-33)
 
1. Пошто је Исус Христос рекао: Одмах ће се по невољи тих дана (сунце помрачити и биће свршетак века), ученици су га упитали када ће то бити, и желели су да знају сам дан, а Он им је изнео пример у коме је споменуо смокву, и тиме показао да је остало мало времена и да ће се Његов други долазак збити ускоро. Он је то потврдио том причом, али и речима: Знајте да је близу пред вратима. Исус Христос у исти мах предсказује и духовно лето, то јест ону тишину која ће тог дана наступити за праведнике након зиме која их сада опседа; грешницима, напротив, предсказује зиму по истеку лета, што је потврдио касније, када је рекао да ће их тај дан затећи усред уживања и задовољстава. Он је споменуо смокву као пример не толико да би одредио време, јер је могао га да одреди и на други начин, колико да би потврдио да ће се Његово предсказање неизоставно испунити. Као што мора да постоји прво, тако мора да постоји и последње. Своје предсказање будућег Исус Христос увек објашњава навођењем законитих појава у природи: исто то, по угледу на Њега, чини и свети апостол Павле. Тако, беседећи о васкрсењу мртвих, Исус Христос говори: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн 12,24). И свети апостол Павле, Његов ученик, употребљава исти пример у разговору с Коринћанима о васкрсењу: Безумниче, говори он, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре (1 Кор 15,36). Знајући да ће му ученици поново и убрзо приступити са питањем када ће се то десити, Исус Христос их одмах након овога опомиње да се то време приближава: Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде (Мт 24,34). Шта Он разуме под речима ово све? Оно што је задесило Јерусалим: ратове, глад, помор, земљотресе, лажне христосе, лажне пророке, ширење јеванђеља, метеже, раздоре и све што се, како рекосмо, мора збити до Његовог доласка. А зашто је рекао: Овај нараштај неће проћи? Овде није реч о нараштају који је тада живео, него о нараштају верних, јер нараштај не означава искључиво време, него и пример религије и живота. Тако је речено: Ово је род оних који траже Господа (Пс 23,6). Осим овога Исус Христос је раније рекао: Треба све то да се збуде, и: Проповиједаће се ово јеванђеље. То исто Он говори и овде, и каже да ће се све то неизоставно збити, а нараштај верних ће остати и неће га прекинути ниједна од горе поменутих несрећа. Биће разорен Јерусалим и изгинуће већина Јудејаца, али ништа неће надвладати овај нараштај: ни глад, ни помор, ни земљотрес, ни ужаси битака, ни лажни христоси, ни лажни пророци, ни прелеститељи, ни саблазнитељи, ни издајници, ни лажна браћа, ни друга, овима слична, искушења. Да би њихово убеђење било још веће, Он говори: Небо и земља ће ироћи, али ријечи моје неће проћи (Мт 24,35), то јест пре ће се срушити небо и земља, тако чврсти и непомични, него што ће проћи једна моја реч. Који сумња у ово нека испита све што је речено, и тада ће признати да је ово истина, јер ће наћи да је све тако, и ако буде судио по ономе што се збило, повероваће у оно што ће се збити, нека у све ревносно проникне и увиди да су догађаји који су уследили потпуно потврдили истину пророчанства. Исус Христос је споменуо стихије да би показао да је Црква драгоценија од неба и земље, али и то да је Он Творац свега што постоји. Он је рекао и о крају света, у који многи не верују; управо зато споменуо је небо и земљу и тиме показао Своју неизрециву моћ и са потпуном влашћу објавио да је Он Господ васцелог света: тако онима који сумњају у Његове речи показује да су све оне потпуно истините. А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, ни Син, до Отац мој сам. Речима ни анђели Исус Христос поучава своје ученике да се не напрежу да сазнају оно што не знају ни сами анђели. Речима ни Син забрањује им и да знају, и да питају о томе. Да је ове речи изговорио управо с том намером, познај на основу тога да им је по васкрсењу с највећом влашћу ускратио знатижељу чим је приметио да јој се одвише предају. Сада је одредио многе и небројене знаке, а тада је једноставно рекао: Није ваше знати времена и рокове (Дап 1,7). И да ученици не би рекли: „Презиру нас због наших недоумица, а зар смо то заслужили?“ одмах додаје: Које Отац задржа у својој власти. Он се веома бринуо о томе да их уважавају и да ништа од њих не буде скривено, али у овом случају Он препушта самом Оцу да зна времена и рокове, а чим је изнео да је то дело важно, забранио им је чак и да питају о томе. Да то није било тако, да Сину Божијем заиста није био познат час краја, када би Он то сазнао? Заједно с нама? А ко ће почети да то утврђује? Он је знао Оца онолико колико и Отац Сина, и зар није знао о последњем дану? Осим овога, Дух све испитује, и дубине Божије (1 Кор 2,10). А зар Син није знао и час суда? Он је знао како треба судити, знао је тајне свакога: и зар је могуће да није знао оно што је мање важно? Ако све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде, да ли је могуће да Он није знао тај дан! Ако је Он створио векове, онда је створио и времена, а ако је створио времена, онда је, несумњиво, створио и дан. Како је могуће да не зна тај дан, кад га је Он створио?
2. Ви говорите да знате и Божију суштину: зар Син Божији, који непрестано пребива у недрима Оца, не зна последњи дан, без обзира на то што је сазнање суштине много важније, бескрајно важније, од сазнања дана? Како присвајате себи веће, а мање не приписујете Сину у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол 2,3)? А као што се, напротив, не може рећи да сте ви знали Божију суштину, иако то веома често, због свог безумља, тврдите, тако нико не може рећи да Син није знао тај дан: не, Он му је сасвим добро познат. Он ништа није рекао једино о дану управо зато што је пре тога све рекао, означио времена, рокове, и довео своје ученике до самих врата (јер је речено: Близу пред вратима). „Ако питаш о дану и часу, нећеш о томе ништа од мене чути“, говори Он; „ако пак питаш о времену уопште и о знацима који ће претходити, ништа нећу скривати и објаснићу ти све подробно. Изнео сам много доказа о томе да ми је познат тај дан; кад сам рекао о удаљености времена, предсказао сам све будуће догађаје, одредио сам чак и то колико је остало времена од данас до тога дана (то ти објашњава прича о смокви), и тако сам те довео до самог предворја. Ако ти нисам отворио врата, то је ради твоје користи.“ Ради већег убеђења у то да незнање није разлог због кога Христос није ништа рекао о дану свршетка, обрати још пажњу да Он горе поменутим знацима о Свом поновном доласку придодаје и ово: Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт.24, 38 и 39). Исус Христос је ово рекао као доказ да ће доћи изненада и неочекивано, када се већина буде утапала у задовољствима. Исто говори и апостол Павле: Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија (1Сол 5,3). Да би објаснио ту ненаданост, апостол додаје: Као бол на трудну жену. А како је Исус Христос рекао: По невољи тих дана? Ако тада (у последњим временима) буду задовољства, мир и сигурност, како рече апостол Павле, зашто онда Он говори: По невољи тих дана? Какве су то невоље у радостима? Задовољства и мир имаће једино они који немају никаквог осећаја. Управо зато апостол није рекао – када буде мир, него: Када Говоре: Мир је и сигурност, и тиме изразио њихову неосетљивост, пошто су се и у Нојево време безаконици презасићивали задовољствима, док су праведници проводили живот у невољи и жалости.
Из тога се види да ће се са доласком антихриста међу нечастивим и онима без наде у своје спасење умножити необуздано сластољубље: тада ће бити облапорност, преједање и пијанство. На тај начин пример који је Исус Христос навео потпуно објашњава ствар. Као што у то време, говори Он, када је припреман ковчег, људи нису веровали, него су, чак и тада када је ковчег био готов и предсказивао блиску несрећу, спокојно посматрали и предавали се задовољствима, као да их не чека никаква несрећа, тако ни сада, ако се и јави антихрист, за којим ће уследити свршетак, а после свршетка казне и неисказана мучења, ни те будуће невоље неће изазвати никакав осећај страха у људима које је разврат потпуно опио. Управо зато ће и њих као бол трудну жену, како каже апостол, снаћи те ужасне и неумитне невоље. Зашто Исус Христос није споменуо несрећу која је наишла на Содомљане? Он је хтео да изнесе као пример светски догађај у који такође нису веровали ни када је био предсказан. Пошто многи нису веровали у долазеће, Он их убеђује у то тако што наводи примере прошлих догађаја, и тиме потреса њихова срца, а уједно указује да је Он деловао и у претходним случајевима. Затим Исус Христос износи нови знак свог доласка, тако да на основу свих тих знакова постаје очигледно да је Он знао тај дан. Који знак? Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт 24,40,41,42). Све ово служи као доказ да је Он знао тај дан, али је једино својим ученицима забрањивао да питају о њему.
Управо зато је споменуо Нојеве дане, ради тога је рекао да ће тада бити два на њиви и остало, и тиме им указао на Свој долазак, толико изненадан да уопште неће мислити о њему. И двије ће мљети, и то такође служи као знак да га уопште неће очекивати. Затим се узимају и остављају и слуге и робови, и они који себе буду вежбали у трудовима, и они који се нађу у лењости и нераду, из свих сталежа, пошто се и у Старом завету говори: Од онога који седи на престолу до слушкиње за жрвњем (уп. Изл 11,5). Иако је Исус Христос рекао да ће се богати тешко спасити, Он овде уверава да неће сви богаташи страдати, као што ни сви сиромашни неће бити спасени: и од ових и од оних неки ће бити спасени, а неки страдати. Ја чак мислим да се овде указује и на то да ће се Његов поновни долазак збити у ноћи: то потврђује и јеванђелист Лука. Сад видиш да Исус Христос тачно зна све околности коначног свршетка (Лк 17,34). А да га Његови ученици не би поново питали о томе, још једном додаје: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш; није рекао не знам, него: не знате. Чим им је објавио скоро и сами час, Он опет предусреће њихова питања о томе јер жели да они непрестано страже. Он им је рекао: Стражите, и тиме открио своју намеру да им не објављује кад ће доћи последњи дан. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи крадљивац, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији (Мт. 24,43,44). Он им то говори да би стражили и увек били спремни. Пошто је желео да увек буду спремни за сусрет с Њим и да увек буду врлински, рекао им је да ће доћи онда када га не очекују. Речи: Кад би знао домаћин итд. значе следеће: када би људи знали кад ће умрети, сигурно би се побринули о том дану.
3. Да се, дакле, не бисмо старали о само једном дану смрти, Исус Христос не одређује ни дан свеопштег краја, ни дан смрти било ког појединца: Он жели да то увек очекујемо, да тај дан буде предмет непрестаног старања. Зато крај живота сваког човека оставља у неизвесности. Затим отворено назива Себе Господом, а дотад то никада није тако јасно говорио. Сем тога, ја мислим да је у овоме садржан и прекор лењима, и то прекор због тога што се мање брину о својој души него што се они који очекују лопова брину о својим новцима. Док очекују лопова, ови последњи су на опрезу и не дозвољавају да се било шта однесе из њихових остава; а ви, говори Он, и поред тога што знате да ће Господ доћи, да ће сигурно доћи, уопште не стражите, не спремате се, и смрт ће вас задесити ненадано; тај дан долази управо зато да би донео пропаст безбрижнима; као што би богаташ избегао да буде покраден, кад би знао када ће то бити, тако бисте и ви заштитили себе кад бисте били спремни. Даље, Он је споменуо суд, и ево сада се, напокон, обраћа вођама и говори о казнама и наградама. Прво говори о судбини оних који извршавају своје обавезе, а онда се задржава на судбини грешника, с циљем да завршним речима изазове страх у слушаоцима. Ради тога најпре говори: Ко је, дакле, тај вјерни и мудри слуга кош постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на вријеме? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим (Мт. 24,45,46,47)? Јесу ли, кажи ми, ове речи знак Његовог незнања? Ако на основу Његових речи: Ни Син (не зна) (Мк 13,32), говориш да Он не зна дан свршетка света, шта ћеш онда рећи на речи: Ко је, дакле, тар. Зар ћеш рећи да Он ни то не зна? Не; ниједан безумник то неће рећи: у првом случају још се и може наћи какавтакав разлог, али овде ни то није могуће. Шта значи Његово питање: Петре, љубиш ли ме (уп. Јн 21,15)? Зар није био убеђен у Петрову љубав? Или ове речи: Гдје сте га метнули (Јн 11,34)? Слично питање може се чути и од Бога Оца; тако је и Он говорио: Адаме, где си? (уп.Пост З,9) Такође: Вика је у Содому и Гомору велика.Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (Пост 18,20,21). И на другом месту: Ако чују, знаће? (уп.Јез 2,5) И у Јеванђељу: Ваљда ће се застидети кад виде Сина мога љубњенога (уп. Лк 20,13). Сви ови изрази показују незнање. Али Бог није ово говорио зато што не зна, него с намером да прикладније оствари свој циљ. С Адамом је Он онако говорио с намером да га подстакне да тражи опроштај за свој грех. Содомљанима је оно речено да би нас поучило да никада не судимо ако не знамо само дело. Код пророка је оно речено да би се спречила она безумна мисао – да предсказање, тобоже, нехотично води непослушности. У јеванђелској причи оно је речено да би се показало да су они били дужни да се тога држе – да поштују Сина. А овде да не бисмо били одвише знатижељни, и уједно да би указало на изузетну важност тог питања. Притом размисли које је то Његово незнање исказано тим речима, ако Он не зна чак ни онога кога поставља!
А назива га блаженим: Блажен је, каже, тај слуга, а не каже ко је тај, већ само: Кога постави Господар његов, и: Блажен је, кога нађе да чини тако. Ово, дакле, није речено о самом имању, него и о уму, и снази, и надареностима, и о свим обавезама које су свакоме наложене. Ова прича може да се односи и на световне главаре будући да свако треба да употребљава оно чиме је обдарен на корист свих. Ако си обдарен мудрошћу, или ако ти је дата у руке власт, ако си богат, или поседујеш шта друго, не треба да употребљаваш то чиме си обдарен на штету своје сабраће, или на сопствену погибију. Од слуте, поменутог у причи, захтевају се две ствари: мудрост и верност (један од узрока греха је и неразумност); он се назива верним зато што од имања свога господара ништа није потајно присвојио за себе, и ништа није потрошио без потребе и без циља, а мудрим (разборитим) зато што је умео да на прави начин употреби имање које му је поверено. И нама су исто тако потребне верност и мудрост, како због тога да не бисмо присвајали себи оно што припада Господу, тако и због тога да бисмо правилно употребили оно чиме смо обдарени. Ако немамо једну од те две особине, онда је и она друга несавршена. Ако је слуга и веран, и не краде, али упропаштава имање тако што га расипа на непотребне ствари, онда је и то велика кривица. Ако пак уме добро да води имање, али у исто време краде, онда је и то такође не баш мала кривица. Нека на ово обрате пажњу они међу нама који имају новац, јер се Христове речи не односе искључиво на вође, него и на богате. И једнима и другима поверено је богатство: учитељима оно које је више потребно, а вама богатима оно које је мање потребно. Ако вође нештедимице расипају блага, она важнија, а ви не желите да покажете издашност у мало важном, и не само издашност него чак ни благодарност, будући да се даје туђе, какво ћете тада имати оправдање? Ипак, пре казне, која чека неправедне, послушајмо како ће бити награђен онај који поступа онако како приличи: Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. Које звање се с овим може изједначити? Која реч ће уверљиво изразити то звање, то блаженство, када Цар небески, којем све припада, постави човека над свим својим имањем? А назива га мудрим управо зато што верност у малом води ка добијању великог; за мудро поступање он овде добија небо.
4. Даље Исус Христос поступа онако како увек и поступа: Он управља слушаоца тако што износи и награду која чека добре, и казну која прети злим. Зато и додаје: Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расећи ће га напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт 24,48-51). Ако неко каже: „Видиш ли до какве је мисли дошао слуга зато што није знао када ће бити тај дан? јер је рекао: Неће мој господар још задуго доћи“, онда ћемо одговорити да до те мисли није дошао зато што није знао када ће бити тај дан, него зато што је био зли слуга. Зашто таква мисао није пала на памет верном и мудром слути? Несрећниче! – иако се господару не жури, зашто уопште не очекујеш његов долазак?
Зашто се не забринеш? Из овога, дакле, дознајемо и то да Господ не оклева. Онаква мисао не припада Господу, него лукавом слуги, и због тога се он и осуђује. Да Господ не оклева, послушај апостола Павла, који говори: Господ је близу. Не брините се ни за што (Флп 4,5,6), и: Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јев 10,37). А ти пази на оно што долази и памти како често Исус Христос опомиње о неизвесности дана и тиме показује колико је та неизвесност корисна слугама да се пробуде. Шта ако неки нису из овога извукли никакву корист за себе? И друга средства, дата на спасење, такође некима нису донела користи. Но Господ не оставља своје дело. Шта даље – упитаћеш – говори Господ? Доћи ће у дан када се не нада, и у час када не мисли, и задесиће тога слугу најжалоснија судбина. Видиш како често Он ово понавља и показује колико је спасоносна неизвесност дана управо зато што нас држи у непрестаној забринутости. Предмет његове бриге је то да стално будемо на опрезу: као што слабимо увек кад проводимо срећан и миран живот, тако нас несрећан живот највише утврђује; зато нас Он стално поучава да након мирног и безбрижног живота следе несреће. И као што је на претходним страницама показао на Ноју, тако и овде говори: када се онај слуга опија и лудује, тада му се спрема ужасна казна. Нећемо, ипак, обратити сву пажњу искључиво на казну која је њему одређена: размотрићемо још и то не поступамо ли и ми исто тако, мада то не примећујемо. И заиста, њему су слични они који имају новац и не помажу сиромашнима. Јер и ти само водиш своје имање, баш као што служитељ цркве управља оним што она поседује.
Као што последњи нема овлаштења да по својој вољи и без реда расипа блага која сте ви принели у корист сиромашних, јер су она дата за храну сиромашних, тако ни ти не можеш да расипаш своја блага по својој вољи. Иако си добио родитељско наслеђе, иако је тиме све имање постало, рекло би се, твоја својина, све то, ипак, припада Богу. Кад и ти сам захтеваш да имањем, које си ти дао, располажу онако како си ти одредио, зар мислиш да Бог своју имовину неће затражити од нас с већом влашћу и да неће обратити пажњу на то када је расипамо без икакве користи? Не, то није истина. Он ти је поверио богатство да би ти давао другима храну у право време. Шта значи давати у право време, давати сиромашнима, гладнима? Као што ти повераваш вођење имања слуги који је сличан теби, тако је и Богу угодно да ти Његово благо употребљаваш како приличи. И мада може да те лиши имања, Он га оставља код тебе управо зато да би ти имао прилику да покажеш своју врлину. Тиме је Он све људе поставио тако да су потребни једни другима како би кроз то љубав једног према другом учинио најврелијом. Али ти, добивши од Бога, не дајеш: ти чак и тучеш оне којима треба давати, вршиш насиље. Ако је недавање злочин, како ће онда бити помилован онај који врши насиље?
5. Мени се чини да Исус Христос ово говори на рачун насилника и лакомаца, и објављује им оштру осуду за то што туку оне које треба да хране. Мислим, такође, да он овде циља и на сластољупце, будући да сластољубље такође очекује тешка казна: Једу и пију, каже, с пијаницама, чиме је исказао презасићавање стомака.
Заиста, ниси ти добио имање да би уживао, него да би чинио милостињу. Да ли је то имање твоје сопствено? Оно припада сиромашнима, а теби је само поверено, иако си га наследио од оца, иако је оно стечено честитим и многим радом. Зар Бог није могао да га узме од тебе? Али Он га не одузима зато да би могао да чиниш милост сиромашнима. Запамти да Исус Христос у свим причама разобличава оне који нису употребљавали своје богатство за храну сиромашнима. Тако и девојке нису осуђене што су грабиле туђе, него што нису дале своје; ни онај слуга који је закопао свој талант није био лакомац: он само није удвостручио тај талант; ни они који су презрели гладне не кажњавају се за то што су присвојили туђе, него за то што нису умножили своје, као и поменути слуга. Нека обрате пажњу на ово они међу нама који угађају стомаку и богатство, које никако не припада њима, него сиромашнима, расипају на богато постављене столове. Немој мислити да оно што ти је по Божијем човекољубљу заповеђено да раздајеш као своју имовину заиста и јесте твоје. Све то Бог ти је дао на зајам да би могао да га употребљаваш на корист. Према томе, не сматрај својим када дајеш Њему од онога што Њему припада. Никада нећеш рећи да је новац, који си ти дао на зајам некоме да га употреби на стицање нечег корисног, био његов. Тако је Бог дао теби богатство да би ти њиме купио небо. Не употребљавај на највеће зло Његово човекољубље да те не узимају као пример незахвалности. Размисли како је драгоцено имати средство које би после крштења разрешило наше грехове. Да Господ није рекао: „Учини милостињу“, колико би људи рекло:
„О, кад би се жртвовањем имања могло избавити од несрећа које су се надвиле над нама!“ Када је ово постало могуће, онда остају у немарности. Али ти говориш: „Ја дајем.“ Шта дајеш? Ниси дао ни онолико колико је дала она жена која је дала само две лепте, ниси дао чак ни најмањи део у поређењу с њом; ти више расипаш на непотребне издатке, на богате гозбе, на пијанство, на прождрљивост, час позиваш себи друге, час сам њима идеш, час сам трошиш на живот, час друге примораваш да троше на живот, а самим тим спремаш за себе веома велику казну, прво за то што сам то чиниш, и друго за то што друге примораваш да то чине. Сети се оног слуте који је осуђен за то исто: јео је и пио с пијаницама. Казна не стиже једино пијанице него и оне који су заједно с њима пијанчили, и то је потпуно праведно: зато што они и сами себе уништавају и не маре о спасењу ближњих. Али ништа толико не раздражује Бога колико небрига о спасењу ближњих; Он је наредио да слугу расеку напола управо зато да би изразио свој гнев; зато је и уредио да најважнија особина Његових ученика буде љубав: Онај који воли обавезно се брине о благостању вољене особе. Држаћемо се, дакле, тога пута, јер је тај пут управо онај који нас води на небо, чини нас онима који се угледају на Христа, и по могућности подобним Богу. Запамти да су пре осталих потребне поглавито оне врлине које обитавају на том путу. Ако хоћете, размотрићемо их, и судићемо о њима по Божијем суду. Нека постоје два пута врлинског живота, и нека један од њих чини добрим једино онога који њиме ходи, а други уједно и ближњега. Погледајмо, који нас од њих потпуније и боље узноси на највиши степен врлине. Апостол Павле веома често осуђује онога који се брине једино о свом сопственом добру (када говорим: Павле, разуми под тим самог Христа), а онога који се стара о добру ближњега прославља похвалама и почастима. Одакле ово знамо? Послушај шта он говори о једном, а шта о другом: Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога (1Кор 10,24). Видиш ли како он једно одбацује, а друго налаже? И опет: Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка (Рим 15,2). Даље следи неисказана хвала, сједињена с уверењем: Јер и Христос не угоди себи. Довољна би била већ и ова разматрања да се покаже на којој страни је победа. Уосталом, да би то било од велике користи, погледаћемо која су добра дела заиста у исти мах корисна и за нас саме и за ближње. Пост, лежање на земљи, чување девствености и целомудреност корисни су управо за оне који то чине, а ближњем корист доносе милостиња, поучавање и љубав. Послушај и овом приликом Павла, који говори: И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1 Кор 13,3).
6. Видиш ли како се љубав сама по себи прославља и овенчава. А ако хоћете, прећи ћемо на треће поређење. Узмимо да један пости, држи чистоту, предаје се мучеништву и сажеже се, а други ради напредовања ближњег одлаже мучеништво, и не само одлаже него и умире без тога. Који ће од њих, по преласку из овог живота, бити удостојен веће славе? Немамо потребе да овде много говоримо и беседимо надуто и нашироко јер нам то објашњава свети Павле и говори: Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради (Флп 1,23,24). Чујеш ли да се напредовању ближњега даје предност у односу на одлажење Христу? Јер бити са Христом пре свега значи испуњавати Његову вољу, а Христова воља не тражи друго до само бригу о користи ближњег. Ако хоћеш, изнећу ти и четврти доказ. Петре, љубиш ли ме, говори Христос, напасај јагањце моје (уп.Јн 21,15): и пошто га упита и трећи пут, рече да је то знак љубави. Ово није речено једино самим свештеницима, него и свакоме од нас коме је поверено макар и мало стадо. Не презири управо мало, јер је Отац мој, каже апостол, њему наклоњен (Лк 12,32). Свако од нас има овцу и дужан је да је води на добар пашњак. Чим устане из постеље, муж треба да се стара једино о томе да и делима и речима шири у својој кући и својој породици велику побожност; нека и жена исто тако надгледа кућу, али осим ове дужности она обавезно мора да се стара и о томе да се цела породица труди за Царство небеско. Ако и у стварима овога света, пре кућних послова, настојимо да извршимо друштвене обавезе, како, у противном, не бисмо били подвргнути стављању у окове, судским мучењима и свакојаком срамоћењу, тим више у духовним делима морамо настојати да испунимо првенствено дела Цара свега – Божија дела, да не бисмо били послати тамо где је шкргут зуба. Тражићемо оне врлине које су и нама самима на спасење и ближњем на корист. Такве су милостиња и молитва; молитва, дакле, сама узајмљује своју силу и добија крила од милостиње. Молитве твоје, речено је, и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4).
И не само молитве него чак и пост такође од милостиње узајмљује своју истрајност. Ако постиш без милостиње, онда твој пост није пост: такав човек је гори од прождрљивца и пијанице, и то онолико колико је шкртост гора од раскошности. Али што говорим: пост? Ако си и непорочан, ако и држиш девственост и целомудреност, а не чиниш милостињу, бићеш изван брачних одаја. Шта се може изједначити са девственошћу, која је због своје изврсности и у Новом завету била постављена као обавезни закон? Али и она се одбацује ако није удружена с милостињом. Ако су девојке одбачене зато што нису чиниле милостињу, ко онда без ње може добити опроштај? Нико. Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Кад у пословима овога света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити – колико више мора бити ово испуњено у духовним делима! Управо у томе се у ствари састоји живот; напротив, ко живи искључиво за самог себе, а ни о ком другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод људског рода. „А шта ће бити“ кажеш, „ако своје оставим, а о туђем будем водио бригу?“ Не, није могуће да онај који води бригу о другима у исти мах не води бригу и о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од кога ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се од сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно с апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор 11,29)? Ако пак будеш тражио само своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући расеченог напола, и онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ова беседа се чита на Велики уторак, на јутрењу, по катизмама.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *