СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ – ЗБОРНИК ЦРКВЕНО-ПОУЧНИХ ЧИТАЊА У ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

 

СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
Зборник црквено-поучних читања у дане Страсне Седмице
 

 
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ, БЕСЕДА 64. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНТЈЕЛИСТЕ ЈОВАНА БОГОСЛОВА[1]
 
А Исус подиже очи горе, и рече:
Оче, благодарим ти што си ме услишио!
А ја знадох да ме свагда слушаш;
него рекох народа ради који овдје стоји,
да вјерују да си ме Ти послао.
(Јн 11,41-42)
 
Оно што сам рекао много пута то ћу рећи и сада Христос није толико обраћао пажњу на сопствено достојанство колико на наше спасење – и није се бринуо о томе да каже нешто велико, него (се трудио да говори) оно што би нас могло да привуче. Зато у Његовим речима нема много великог и узвишеног, а и оно што јесте тако (речено), то је прикривено, али скромног и обичног има веома много. Пошто је ово последње више привлачило (Њему), Он је чешће говорио тако. Међутим, Он није увек говорио са снисхођењем, како не би увредио будуће (слушаоце Свог учења) – али га није ни избегавао, како не би саблазнио тадашње. Људи који су се ослободили ниских схватања, могу и из једног високог догмата схватити све, а они који су увек били ниских схватања, не би у потпуности пришли (Христу), ако не би често слушали снисходљиви говор. Сигурно знаш да Јудеји, и после тога, не остају (са Христом), него га гађају камењем, прогањају га, настоје да га убију и називају га богохулником. Тада, када се Он представља као раван Богу, они кажу: Овај хули (Мк 2,7; Јн 10, 33, 36), а када је рекао: Опраштају ти се гријеси (Мк 2,9), називају га чак и демонизованим, исто као и онда када је рекао да они који слушају Његову реч неће умрети (Јн 8,51). Исто тако, они га напуштају, када је рекао: Отац је у Мени, и Ја у Њему (Јн 10,38), и саблажњавају се када за Себе каже да је сишао са неба. Ако они нису могли да поднесу такве речи чак ни када их је изговарао у ретким приликама, сигурно би се још мање интересовали за Њега ако би Његова порука увек била узвишена и сва састављена од таквих речи. Међутим, када Он каже: Како ме научи Отац мој онако говорим (Јн8,28), као и: Сам од себе нисам дошао (Јн 7,28), тада они верују; и то управо тада, што се види из речи јеванђелисте који помињући то каже: Кад он ово говораше, многи повјероваше у њега (Јн8,зо). Дакле, ако су речи о понизности привлачиле вери, а узвишене речи одвајале од ње, није ли крајње безумно не мислити да је разлог понизности (речи) то што су оне биле изговаране према способностима слушалаца? Тако и на другом. месту, Он је хтео да каже нешто велико, али је заћутао, указавши на узрок тога речима: Апи да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу (Мт 17,27). Исто то Он чини и овде. Затим, када је рекао: А ја знадох да ме свагда слушаш, Он је додао: Него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују (Јн 11,42). Јесу ли то наше речи? Да ли је то људско нагађање? Дакле, ако неко не би могао поверовати у оно што је написано, да су се Јудеји саблажњавали узвишеним речима, може ли он, чувши како сам Христос сведочи да је говорио понизно како се они не би саблазнили – може ли он и даље мислити да су Његове скромне речи биле дело Његове природе, а не Његовог снисхођења? Тако и на другом месту, кад се чуо глас одозго, Он је рекао: Овај глас није био мене ради но вас ради (Јн 12,30). Међутим, велики може понизно говорити о себи, али понизноме не приличи да о себи сведочи нешто велико и узвишено. То се догађа по снисхођењу, због слабости слушалаца; или, боље, (Христос говори смирено) да би упутио на смиреноумље, да би уверио да је Он обукао тело како би научио оне који га слушају да не говоре о себи ништа велико; а такође и због тога што су га неки, који су га слушали, сматрали непријатељем Бога, и нису веровали да је Он дошао од Бога; мислили су да ће Он укинути закон, завидели су му и били су му непријатељи, зато што је Он називао Себе равним Богу. А када неко, небитан сам по себи, говори о себи нешто велико, без икаквог повода, ни одговарајућег ни неодговарајућег, то може бити само безумље, бестидност и неопростива дрскост. Дакле, зашто (Христос) говори понизно, при неизрецивости и узвишености Свог бића? Како из разлога који су раније речени, тако и зато да га не би сматрали нерођеним. Тако се и Павле, по свој прилици, уплашио нечег сличног, па је зато рекао: Јер све покори под ноге његове (1 Кор 15,27). Заиста, нечасно је чак то и помислити. Ако је, са друге стране, Он мањи од Онога који га је родио, и другачије природе, а неки га сматрају, међутим, равним (Њему), зар Он не би учинио све да га не сматрају таквим? Али Он чини супротно, говорећи: Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте ми. (Јн 10,37).
Исто тако, и онда када каже: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн 14,10), Он нам указује на једнакост. Он би морао, свом снагом, то да оповргне, ако би био мањи (од Оца) и никада не би говорио: Ја сам у Оцу и Отац у мени, или једно смо (Јн 10,30), или: Ко је видио мене, видио је Оца (Јн 14,9). Међутим, када је говорио о сили, Он каже: Ја и Отац једно смо (Јн 10,30), и када је била реч о власти, поново је говорио: Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (Јн 5,21). Али Он то не би могао да чини када би био другачије природе; а чак и кад би могао, тада Он то не би говорио, како не би помислили да су Они једно исто биће. Да ли зато, да га не би сматрали непријатељем Бога, Он често говори и оно што му није својствено; па је зато морао (тако да поступи) у том случају. Али Он – и речима: Да сви поштују Сина као што поштују Оца (Јн 5,23), као и речима: “Дела што Он чини и ја исто чиним” (Јн 5,19), и тиме што назива Себе васкрсењем и животом (Јн 11,25), и светлошћу света (Јн 8,12) – показује да је раван Ономе који га је родио, и потврђује нагађања која су имали Јудеји. Да ли сте видели како је Он много говорио да би се заштитио од оптужби да укида закон? А мишљење о Својој једнакости са Оцем не оповргава толико, него га и потврђује. Тако и онда када су они рекли: “Ти хулиш, јер се правиш да си Бог” (Јн 10,33), Он је то потврдио указујући на једнакост дела.
Али зашто ја говорим о томе, што је Син тако чинио (говорио о Себи са скромношћу), када је и Отац, који није примио тело, чинио то исто? И Он је, ради спасења оних који слушају, допустио да много понизног каже о Себи. Тако речи: Адаме, гдје си (Пост З,9), и: Да видим еда ли све чине, као што вика дође преда ме (Пост 18,21), и: Сада познах да се бојиш Бога (Пост 22,12), и: Послушали или не послушали (Јез 3,11) и: О, када би им било срце свагда тако, овом народу (Понз 5,29), као и: Нема међу боговима такога какав си ти, Господе (Пс 86,8) – као и многи други слични изрази који се срећу у Старом завету, очигледно нису достојни величанства Божијег. Тако је речено и о Ахаву: Ко ће преварити Ахава (2Дн 18,19)? И када ставља самога Себе (Господ) изнад многобожачких богова – упоређујући се са њима. Све је то недостојно Бога (по Његовом Божанству), али је достојно Њега у другим односима; јер Он је толико човекољубив, да ради нашег спасења занемарује изразе који одговарају Његовом достојанству. Па и само то је недостојно (Бога), што је он постао човек, што је примио обличје слуге, што је изговарао понизне речи, и облачио се у одећу смирења – недостојно, ако неко буде гледао на Његову величину, али је достојно, ако помисли на неизрециво богатство Његовог човекољубља. Али постоји и други узрок понизности Његових речи. Који? Тај што су Оца и знали и исповедали, а Њега не. Зато се Он често обраћа Оцу, јер су Њега већ исповедали, а Он сам, још као да није био достојан вере – не због сопствене немоћи, него због неразумности и слабости слушалаца. Зато се Он и моли и говори: Оче, благодарим ти што си ме услишио. Јер ако Он које хоће оживљава (Јн 5,21) и оживљава исто као Отац, па зашто се онда молитвом обраћа (Оцу)? Но већ је време да приступимо разматрању наведеног места. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао (Јн 11,41-42). Питајмо јеретика: да ли је молитвом Он добио силу и васкрсао мртваца? Како је, онда, чинио друга чуда без молитве, говорећи, на пример: “Теби говорим, демоне, изиђи из њега” (Мк 9,25), и: Хоћу, очисти св (Мк 1,41), као и: Узе одар свој (Јн 5,9) и: Опраштају ти се гријеси твоји (Мт 9,2) и (говорећи) мору: Ћути, престани (Мк 4,39)? И по чему би Он био нешто више од апостола, ако и Сам чини чуда кроз молитву? Осим тога и они нису све чинили по молитви, а често су (чинили чуда) и без молитве, само призивајући име Исусово. Ако је пак Његово име имало толику силу, како би онда Њему самоме била потребна молитва? А ако би и Њему била потребна молитва, онда Његово име не би имало силу. И да ли му је молитва била потребна када је стварао човека? Није ли тамо велика равночасност? Јер речено је: Да начинимо човека (Пост 1,26). И шта би било немоћније (од Њега), ако би Њему била потребна молитва? Али погледајмо каква је то молитва: Оче, благодарим Ти што си ме услишио. Ко се икада тако молио? Пре него што је било шта рекао, каже: Благодарим Ти, показујући тиме да му није потребна молитва. А Ја знадох да Ме свагда слушаш. Он није то рекао зато што није могао сам (васкрснути Лазара), него зато што (Они) имају једну вољу. Али зашто је Он уопште имао изглед молитвеника? Послушај, не мене, него Њега самога; а Он каже: Народа ради који овдје стоји, да вјерују да си Ме Ти послао. Није рекао: Да вјерују, да сам ја мањи (од Тебе), да је мени потребна помоћ одозго, да без молитве не могу учинити (чудо), него: Да си Ме Ти послао. А молитва, међутим, значи све то, ако је будемо једноставно схватили. Није рекао: “Ти си ме послао немоћног, упознатог са ропством, који ништа не чини сопственом силом.” Него, оставивши све то, како ти не би помишљао да је истински повод молитве нешто слично, наводи, управо ово: “Да ме не би сматрали непријатељем Бога; да не би говорили да ја нисам од Бога, како би показао да се то дело (васкрсење Лазара) извршава по Твојој вољи. Ако бих ја био непријатељ Бога” – када би Он тако говорио – “то (чудо) се онда не би догодило.” А израз: Што си ме услишио, користи се и за пријатеље, и за равночасне. А ја знадох да ме свагда слушаш. То јест, “да би се извршила моја воља, за то мени није потребна молитва, него (ја то говорим), да би уверио (друге) да Ти и ја имамо једну вољу”. А због чега се молиш? Због немоћних и неразумних. И ово рекавши, викну Громким гласом (ст.43). Зашто пак Он није рекао: “У име Оца мога изађи напоље”? Зашто није рекао: “Оче, васкрсни га”? Зашто, напротив, оставивши све то и узевши изглед молитвеника, Он на делу испољава Своје самовлашће? И то је дело Његове премудрости – на речима изражава понизност, а на делима власт. Будући да (Јудеји) ни за шта друго нису могли да га оптуже већ само за то да није од Бога, и баш тиме су тровали народ, због тога Он управо то (Своје божанско порекло) нарочито видљиво показује у Својим речима, и то онако како је одговарало њиховој слабости. Он је могао и другачије показати сагласност (Своју са Оцем), и то уједно са сопственим достојанством, али народ не би могао да се узвиси до тога. Лазаре, изиђи напоље, говори Он (Јн 11,43) – у складу са оним што је раније рекао: Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши Га оживјеће (Јн 5,25). Да ти не би помислио да је Он примио силу од другог, Он је теби то унапред рекао, а затим је доказао самим делом. И није рекао: васкрсни, него изиђи напоље, обраћајући се мртвоме као живоме. Шта се може упоредити са таквом силом? Али ако Он то не чини сопственом силом, шта ће онда велико показати пред апостолима, који говоре: Шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? (Дап З,12). Ако Он, у случају да не делује сопственом силом, не дода оно што су апостоли говорили о себи, они ће на неки начин бити чак мудрољубивији од Њега, јер су одбацили славу. И на другом месту (апостоли кажу): Људи, шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи (Дап 11, 15). Зато су апостоли, пошто нису ништа чинили сопственом силом, тако и говорили, како би уверили у то. Зар Он не би оповргао такво мишљење о Себи, ако би знао за њега, управо у случају када не би деловао по сопственој сили. Али ко то може утврдити? Међутим, Христос чини супротно, говорећи: Народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао; јер ако би веровали онда не би било потребе за молитвом. И, ако молитва није у нескладу са Његовим достојанством, због чега би онда Он народу износио узрок (молитве)? Зашто није рекао овако: “Да имају веру да сам ја раван Теби?” – требало је то да каже, према мишљењу (које је постојало о Њему). Када су (Јудеји) сумњали да Он нарушава закон – Он је, пре него што би они рекли било шта, изговорио ове речи: Не мислите да сам дошао да укинем Закон (Мт 5,17); и ту потврђује њихове сумње. Једном речју: зашто су била потребна таква околишања и загонетке? Довољно је било рећи: “Ја нисам раван”, и тиме решити проблем. Зар није, рећи ћеш, Он говорио: Не да творим вољу своју (Јн 6,38). Али и то је (говорио) прикривено, примерено њиховој слабости, и из истог разлога због ког је била и молитва. Али шта значи: Што си ме услишио? Значи да у мени нема ништа што је противно Теби. И као што те речи: Што си ме услишио, не указују на то да Он наводно нема силу – јер у том случају у Христу не би била само немоћ, него и незнање, пошто би значило да Он пре молитве, очигледно, није знао да ће га Бог услишити; а, ако није знао, како је онда могао рећи: Идем да ха пробудим (ст. 11)? Јер није рекао: “Идем да се помолим Оцу”, да би га Он пробудио – зато што, кажем, те речи не означавају немоћ, него једномислије, као и речи: Свагда ме слушаш. Или (те речи) треба тако разумети, или (допустити) да су оне речене у складу са мишљењем Јудеја. Ако је пак Он и знао, и није био немоћан, јасно је да Он говори понизне речи због тога да би се ти, због њихове крајње понизности, уверио и, чак и невољно, признао да су оне изречене не према Његовом достојанству, него по снисхођењу. А шта кажу непријатељи истине? “Када је Христос рекао: ‘Услишио си ме’, није говорио по немоћи слушалаца, него да би показао (своју) надмоћ.” Али то не би значило показивање надмоћи, него крајње унижавање себе, и показивање да Он ни по чему није већи од човека. Јер то да се моли није својствено Богу, ни Ономе ко заједно са Њим седи на престолу. Видиш ли, да се Он ни због чега другог није почео молити, већ само ради њиховог неверја? Него погледај како и само дело сведочи о Његовом самовлашћу. Он је викнуо и изиђе умрли увијен (Јн 11,43-44). А затим, да то дело не би изгледало као обмана чула – јер то што је изашао неко које је свезан није деловало ништа мање чудно од самог васкрсења – Он је рекао да га развежу, како би они, дотакавши га и пришавши близу, видели да је то – управо он. И рече: Пустите (га) нека иде (Јн 11,41). Видиш ли како је Он далеко од сујете! Не изводи га, не позива га са Собом, да не би некоме деловао као сујетан – толико је Он био скроман! Када је чудо извршено, једни су се дивили (Њему), а други су отишли и рекли фарисејима. А фарисеји? Уместо да се зачуде и задиве – договарају се да га убију – Њега, који је васкрсао мртваца. Какво безумље! Мислили су да предају смрти Онога који је побеђивао смрт у телима других. Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења (Јн 11,47), кажу они. Још га називају човеком, добивши такве доказе Његовог Божанства. Шта да радимо? Требало је поверовати, послужити и поклонити се (Њему), и не сматрати га више човеком. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ (ст.48). Шта то они мисле да учине? Хоће да узбуне народ, како их, тобоже, угрожава опасност због сумње да желе да приграбе врховну власт. Убрзо ће, кажу, Римљани сазнати за Њега као предводника народа, посумњаће у нас, заузеће и разориће наше градове. А зашто то, кажи ми? Зар је Он проповедао промене? Није ли заповедао да се даје порез кесару? Нисте ли га ви хтели учинити царем, а Он се сакрио? Није ли Он водио скроман и прост живот, немајући ни дом, ни било шта слично? Очигледно, они нису тако говорили због опасности, него из зависти. И поред тога то се догодило, мада против њихових очекивања: (Римљани) су заузели и народ и град – заузели су га, након тога што су они Њега (Христа) убили. Заиста, Његова дела су била изнад сваке сумње. Ко је лечио болесне, учио врлинском животу и заповедао покоравање властима, тај сигурно није планирао присвајање врховне власти, напротив, искорењивао је сваки покушај освајања власти. “Ми” кажу, “закључујемо овако по ранијим (учитељима)” Али они су учили побуни, а Он – супротно. Видиш ли како су њихове речи биле лажне? Заиста, да ли је Он говорио нешто слично? Да ли је водио (са Собом) страшне штитоноше? Да ли је вукао двоколице? Није ли, напротив, тражио пустињу? Али да се не би показало да говоре под утицајем својих страсти, они тврде да се сав град налази у опасности, да заједници прете несреће и да се они плаше за последице. Није то био узрок вашег заробљеништва, него насупрот томе – садашњег (од Римљана), и вавилонског, и оног које је дошло после (вавилонског), за време Антиоха. Није то – што су међу вама били људи који поштују Бога, него то – што је међу вама било неправедних, противника Божијих – то је оно што вас је учинило заробљеницима. Каква завист! Она, када једном ослепи душу, не дозвољава јој да види ништа што је потребно. Није ли (Христос) учио да будемо кротки? (Није ли заповедао) – да када те ударе по једном образу – окренеш и други? (Није ли саветовао) великодушно подношење увреда и показивао велику спремност – на трпљење зла, ма колико други били спремни – на чињење зла? Да ли је то, кажи ми, својствено ономе ко жели да освоји врховну власт? Зар није, напротив, (својствено) ономе ко је искорењивао сваки покушај присвајања власти.
Но, као што сам рекао, завист је страшно зло и пуна је лицемерја. Она је испунила васиону безбројним несрећама. Од те болести суднице су пуне оних који се суде. Од ње потиче страст ка слави и стицању; од ње је властољубље и гордост. Одатле су разбојници на путевима.и пирати на морима. Одатле су убиства – по васиони; одатле – поделе нашег рода. Какво год зло да спазиш, знај да је оно од зависти. Она је продрла и у цркву. Она је одавно била узрок мноштва зала. Она је родила среброљубље. Та болест је све преобратила и развратила истину. Дарови, речено је, ослепљују очи премудрих, и као кормило на ушћу, одвраћају карања (Сир 20,29). Она и слободне претвара у робове. О њој ми говоримо сваког дана, али без икакве користи. Постајемо гори од звери, отимамо сиротима, огољујемо удове, закидамо унесрећенима, додајемо зло на зло. Тешко мени (говорио је пророк), неста побожнога са земље (Мих7,2). И нама је сада време за плакање, или, боље, (и ми) свакодневно треба да говоримо ове речи. Нећемо ништа постићи молитвама, ништа – саветима и наговорима; зато остаје само плакање. Тако је поступио и Христос: када Јерусалимљани, после многих Његових савета, нису ништа од њих искористили – Он је плакао због њиховог слепила. Тако су поступали и пророци: тако и ми треба сада да поступимо. Сада је време плача, суза и туговања.
Право је време да и ми кажемо: Зовите нарикаче нека дођу, и пошљите по вјеште нека дођу (Јер 9,17). Може бити да ћемо кроз то доспети у стање да се исцелимо од оних болести, које крађом граде светле домове и стичу поља. Право је време за плач, али и ви, којима је отето и закинуто, узмите учешће у мом плачу, додајте свом плачу и моје сузе. Нећемо плакати само ради себе самих, него и ради њих; нису они вас оштетили, него су себе погубили. Ви ћете за увреду добити Царство небеско; а они ће ради неправилног стицања доспети у пакао. Зато је боље бити ускраћен, него ускраћивати. Плакаћемо – за њих, али не људским плачем, него (узетим из Светог писма) оним којим су плакали и пророци. Заплачимо горко са Исаијом, и рецимо: Тешко онима који састављају кућу с кућом, и њиву на њиву настављају, да већ не буде мјеста и ви сами останете у земљи; … у великим и лијепијем неће бити никога (Ис 5,8,9). Заплачимо заједно са Наумом, и рецимо са њим: тешко ономе који гради дом свој у висину! Или још боље, плакаћемо ради њих онако како је сам Христос (плакао) ради оних који су живели у то време (Јудејцима), говорећи: Тешко вама богатима, јер сте већ примили награду своју и утјеху своју (Лк 6,24)! Тако, молим вас, почнимо непрестано да плачемо и ми; а ако није неприлично, ударимо се чак у груди због безбрижности (наше) браће. Немојмо оплакивати онога који је већ умро, него оплакујмо крадљивца, користољупца, среброљупца, онога који мрзи. Зашто плакати за онима који су већ умрли, којима (тиме) више не можемо донети никакву корист? Плачимо за онима код којих је још могућа промена. Али у време када ми плачемо они се можда смеју? И то је достојно суза, што се они смеју над оним над чим би требало туговати. Ако би они били, макар мало, дотакнути нашим јецајима, тада би требало престати са плакањем, у нади на њихово поправљање. Али како они остају безосећајни, тако ћемо и ми наставити да плачемо – не само за богате него и за среброљупце, користољупце и крадљивце. Богатство није зло: оно се може употребити и на корист, ако га, на пример, трошимо на сиромахе. Али је зло – страст ка стицању; она води вечној казни. Дакле, плачимо. Можда ће (од тога) и доћи некакво поправљање. Ако се они који упадну (у тај грех) и не ослободе (од њега), онда се, можда, други неће потчинити том злу, него ће се чувати од њега. Али, дај Боже, да се и они ослободе од те болести, и да се нико од нас не потчини њој, како би се сви удостојили обећаних блага, по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По указу Триода, ова беседа се чита на јутрењу Лазареве суботе, после друге катизме и 50-тог псалма.

Comments are closed.