СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
Зборник црквено-поучних читања у дане Страсне Седмице
СИНАКСАР НА ЛАЗАРЕВУ СУБОТУ[1]
Стихови:
Плачеш Исусе – то је својствено природи смртника;
Оживљаваш Свога пријатеља – то је својствено Божанској моћи.
(Овог дана (на Лазареву суботу) празнујемо васкрсење светог и праведног пријатеља Христовог, Лазара који је четири дана био мртав.)
Лазар је родом био Јевреј, из редова фарисеја и био је син, како се сматра, фарисеја Симона, пореклом из села Витаније. Када је Господ наш Исус Христос вршио служење на земљи, ради спасења рода нашег, у то време, дружење са Њим почиње и Лазар. Како је Христос често разговарао са Симоном, пре свега уверавајући га у Своје васкрсење из мртвих, и све чешће боравио у његовом дому, Лазар је задобио Његову нарочиту љубав, али не толико ни он, колико његове две сестре – Марта и Марија. Међутим, када се приближило спасоносно страдање, и када је требало потпуније утврдити веру у тајну васкрсења, Исус се налазио преко Јордана, где је раније васкрсао из мртвих Јаирову кћер и удовичиног сина. Његов пријатељ пак Лазар, поражен тешком болешћу, умро је. Исус који није био тамо, каже ученицима: Лазар, пријатељ наш, заспао је, а мало касније говори: Лазар умрије. Када су га Лазареве сестре обавестиле о томе, Он напушта Јордан и упућује се у Витанију. А Витанија је удаљена од Јерусалима око петнаест стадија[2]. У сусрет Њему, изашле су Лазарове сестре и рекле: “Господе, да си ти био овде, не би умро брат наш, али и сада, ако је само теби угодно, ти ћеш га васкрснути, јер ти можеш.” Исус запита народ где су га сахранили, и сви су га сместа повели ка гробу. Када су уклонили камен, Марта каже: “Већ заудара – јер има већ четири дана како је умро.” Тада Исус, помоливши се и проливши сузе над умрлим, громким гласом узвикну: Лазаре, изађи напоље! И умрли је одмах изашао, и када су га развезали, отишао је кући. Ово поражавајуће чудо изазива завист у јеврејском народу, који постаје огорчен на Христа. Међутим, Христос је, поново се кријући, избегао опасност. Првосвештеници су одлучили да убију и Лазара, јер су се многи, видевши њега, окретали Христу. Али Лазар, сазнавши за намеру, бежи на острво Кипар и остаје тамо где га, касније, апостоли постављају за архијереја града Китаја. Пошто је срећно и богољубиво поживео тридесет година после свог васкрсења, поново умире, тамо бива и сахрањен, учинивши многа чудеса.
Кажу да после васкрсења није јео ништа осим слатког, и да му је Пречиста Матер Божија подарила омофор, који је направила својим рукама. Његове часне и свете мошти је премудри цар Лав (у 9. веку), због неког божанског виђења, пренео у Константинопољ, и са страхопоштовањем и достојанством их положио у храм који је саградио у име овог светитеља, десно од улаза у храм, поред предњег зида светог олтара. И до данас тамо почивају његове часне мошти, испуштајући некакав неизрецив миомирис. А празновање његовог васкрсења на данашњи дан, установљено је зато што су свети и богоносни оци наши, боље рећи, свети апостоли, желећи да после очишћења четрдесетодневним постом укажу на света страдања Господа нашег Исуса Христа, управо овде сместили то натприродно чудо, јер су, првенствено у том чуду, налазили почетак и повод помаме Јудеја против Христа. Овај догађај описује једино јеванђелист Јован, док га други јеванђелисти изостављају, вероватно зато што је Лазар још увек био жив (кад су они писали Јеванђеље[3]) и сви су га видели. Кажу да је управо због тога написано и остало у јеванђељу, јер други не памте ништа о беспочетном рођењу Христовом. Постојала је потреба да се увери да је Христос – Син Божији и Бог, да је Он васкрсао и да ће бити васкрсење мртвих, а управо то се потврђује Лазаром. Ништа Лазар није рекао о аду: можда њему није било ни дато да види шта је тамо, а можда му је речено да не говори о ономе што је видео. Одатле је и то, да се сваки, тек умрли човек, назива Лазаром, а погребно одело – Лазаревим, претпостављамо, у знак сећања на првог Лазара. Као што је Лазар, по речи Христовој, устао и поново оживео, тако и овај, иако је умро, када устане на последњу трубу, живеће вечно.
Молитвама пријатеља Твога Лазара, Христе Боже, помилуј нас. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- По указу богослужбеног устава, овај синаксар се чита после шесте песме.
- Стадиј износи око 192 метара.
- Прим. прев.
