СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ – ЗБОРНИК ЦРКВЕНО-ПОУЧНИХ ЧИТАЊА У ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

 

СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
Зборник црквено-поучних читања у дане Страсне Седмице
 

 
БЕСЕДА У ПЕТАК ШЕСТЕ НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА, ИНОКЕНТИЈА, АРХИЕПИСКОПА ХЕРСОНСКОГ
 
Душекорисну савршивши Четрдесетницу,
и свету седмицу страдања Твога, молимо да видимо,
Човекољупче, и прославимо у њој величину Твоју,
и неизрециво дело љубави Твоје, једнодушно вапијући:
Господе, слава Теби.
 
Дан за даном, недеља за недељом, и ево, прошла је готово читава света Четрдесетница, мада је, са друге стране, због ненавикнутости на уздржање и пост, она можда деловала бесконачно. Пост траје још једну недељу: али ти дани не припадају Четрдесетници, већ имају посебан значај, будући да су посвећени сећању на страдања Господња. Они су као купола и крст на храму. Због тога сама света Црква задржава нашу пажњу на данашњем дану, више пута објављујући: „Душекорисну савршивши Четрдесетницу!“ Она тако поступа како би се ми, дошавши до краја Четрдесетнице, сабрали у мислима и размотрили да ли смо достигли циљ светог поста? Јер могуће је и много посејати, а не пожњети ништа; могу се употребити многи лекови, може се чак потрошити, као што каже Јеванђеље о крвоточивој жени, читаво имање на лекаре, а не излечити се.
Дакле, шта је сада са нама, то јест, са нашом душом и савешћу? Осећамо ли у себи неку благотворну промену? Можемо ли са невестом, која је описана у Песми над песмама, рећи: Зима прође, минуше дажди, отидоше, цвијеће се види по земљи (Пнп 2,11)? Ах, ми смо навикли да природу, која нас окружује, називамо неразумном: али погледајте како сверазумно она врши своју дужност и обавља свој посао! Само што се лице летњег сунца окренуло ка њој, тог тренутка, она је почела да се свлачи, и сада је потпуно свукла своју тешку зимску одећу. Обасјана и огрејана зрацима пролећа, одлучно се умила од зимских нечистота, и у потпуности је мору вратила сву воду коју је дуговала, и сада, сваког дана, све више и више, износи из својих недара све оно што је претходне јесени рука земљорадника поверила пољима и њивама. На светли празник, свуда на земљи ће се појавити нова празнична одећа од зеленила и цвећа. Горе и брежуљци ће се опасати радошћу, и нови хор птичица ће објавити нову песму радости и благодарења Творцу природе. И нама се, браћо моја, од самог почетка светог поста, можемо рећи, приближило духовно сунце, Господ и Спаситељ наш: јер Црква не објављује тада без разлога речи апостола: Јер нам је сада спасење ближе (Рим 13,11). Шта је пак произвело у нама то приближавање и умножавање светлости и духовне топлоте око нас? Да ли се растопио у нама лед неосетљивог срца? Јесмо ли се умили од греховних нечистота – сузама вере и покајања? Је ли спремна наша душа, попут земље, да изнесе плодове љубави и правде? Сусрећући се са даном васкрсења Господњег, можемо ли рећи да и ми већ нисмо мртви духом, да и ми, по благодати Божијој, имамо макар делић вечног живота? Садашњи пост је управо за ово и био предодређен. Јер шта је хтела Црква, налажући нам га? Свакако не то да нас сачува од употребе неколико јела, или да нам ускрати одређена задовољства. Не, требало је да пост обузда нашу чулност, да укроти, а затим и умртви наше страсти, да очисти наше мисли и жеље, да ослободи дух и савест, да пробуди у нама тугу која је по Богу, и свету чежњу за небеском отаџбином, да нас приближи небу, очисти, просвети и освети читаво наше биће.
Управо због тога се Четрдесетница назива душекорисном. Да ли је таква била и за нас? Шта смо стекли од толиког броја читања, молитви, коленопреклоњења, или пре, од наше исповести и причешћа светим тајнама Христовим? Ми вас не мучимо, попут сурових настојника, браћо моја, ради плодова поста, него као лекари, ради вашег добра, хоћемо да вам скренемо пажњу на стање вашег срца и душе. Јер лако се може догодити да неки, чак и желећи спасење своје душе, нису умели да искористе великопосни подвиг. То се догађа, на пример, ако се у време поста ограничавају само на уздржање од хране и пића, или само на више или мање редовно одлажење у цркву, или само на површно исповедање својих грехова пред свештеником, или на исправљање некаквих небитних недостатака у свом понашању и животу, тада, када је ради нашег спасења потребно далеко више – неопходна је потпуна промена наших плотских мисли и осећања, свецело обновљење нашег духа и срца, или, кас што каже реч Божија, читаво ново рођење одозго. Ако се неко, будући неразуман, заустави на овој указаној неплодној површности благочешћа, тај нека зна, да он, иако је наизглед чинио много, још није учинио ништа како треба, и да је потребно да се изнова труди, и да почне, такорећи, од почетка. То јест, шта да учини? Да се удуби у своје срце и савест, и да се увери да без освећења одозго у корену свега што чини, чак и код оних који су добри, јесте самољубље, а не света и истинита љубав према Богу и ближњем, и да је све што израсте из тог корена нечисто пред очима Божијим и није достојно Царства небеског. Потребно је да уочи то, и да моли Господа да га Он сам изведе из пламена страсти и лоших навика, и да сам у њему сазда чисто срце и подари му дух скрушен – оно срце из којег се саме по себи јављају заиста добре мисли и дела – онај дух који једини може бити стециште благодатних дарова и боравиште Духа Божијег у нама.
Али како учинити све то, упитаће неко, када је већ прошла света Четрдесетница и прошло је време најприкладније за то? Тачно, време поста је најприкладније за ово важно дело, али дани страдања Господњих који следе, можемо рећи, још су прикладнији. Као што на средини земљине кугле, на линији равнодневице, или такозваном екватору, сунце сија тако снажно да за један дан све нарасте више него код нас за недељу дана, то исто можемо рећи и за дане страдања Христових који наступају. Тр је наш духовни екватор: ту су уперени сви зраци духовног Сунца. Само када, са наше стране, не би изостале сузе истинског покајања, у једном часу и минуту, са нашом душом и срцем, могло би се догодити оно, за шта би у друго време било потребно чекати читаве недеље и месеце.
Дакле, нико да не губи наду! Да се под знамењем вере и крста саберу сви који заостају! Да се врате на своје место сви одбегли! На Голготи је за све верујуће приступ, за све који се кају – опроштај, за све који заиста воле – живот вечни. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *