СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ (СВЕТОВЊАКА И МОНАХА) КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВO

 

СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО

Из Речи Божије и учења Светих Отаца
 

 
VI
 
СВЕТЛИ ЛИК СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ, ИЗОБРАЖЕН У ПАСТИРСКИМ ПОСЛАНИЦАМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
 
Молећи просвећење од великог Архијереја, Господа нашег Исуса Христа, који свима отвара мислене очи, ми ћемо сада, уз молитве светог апостола Павла, у његовим Пастирским посланицама потражити светли духовно-наравствени лик јереја Божијег, по руководству богопросвећених учитеља наших, тумача Светог Писма.
Ако ко епископство жели, добро дело жели (1.Тим.З,1). Шта апостол подразумева под епископством? „Презвитерство“, одговара блажени Теодорит. „Епископом се назива овде презвитер, с обзиром да после правила за епископе пише правила за ђаконе. У то време су исте људе називали и презвитерима и епископима“ (уп. Фил.1,1).
Жели… „Он епископство не жели да би се користио влашћу и угледом. Напротив, он жели само дело епископства, тј. бригу о спасаванима и њихово руковођење ка спасењу“. „Дело епископства је многотрудно и одговорно. Њега не може да издржи онај ко му приступа равнодушно: захтева се ревносна жеља“.
Добро дело… „Свети апостол ревносну жељу за јерејским чином и служењем назива жељом доброг дела, с обзиром да је њен предмет добар: просвећивати истином, чистити појмове, поправљати нарави, руководити духовни живот према високом савршенству, одбијати лажна учења и лажне учитеље, тешити ожалошћене, обезбеђивати помоћ бедним и немоћним, бити многобрижним и свеуређујућим оцем“ (епископ Теофан).
Епископ (тј. јереј Божији) треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, побожан, поштен, гостољубив, кадар да поучава (ст 2).
Без мане… „Он треба да је беспрекоран како не би давао никаквог озбиљног и оправданог повода за прекор и оптужбу“ (Теодорит). „Рекавши „без мане“, апостол је именовао сваку врлину… с обзиром да руководитељ мора да буде светлији од сваког светилника и да води беспрекоран живот. Наиме, сви треба да гледају на њега и да по његовом животу уређују свој сопствени живот“ (свети Златоуст). Свештеника „савест не сме да гризе ни за какав грех од времена његовог препорода у Христу (од времена крштења). Јер, како би он могао да прекорева оног ко греши уколико тајно у срцу схвата да је сам себи дозвољавао оно због чега изобличава другог“ (блажени Јероним).
Једне жене муж… „Хришћанину није забрањено имати другу жену (по смрти прве). Ипак, онај ко је достојан свештенства треба да се уздржава и од оног што је другима дозвољено због висине чина. Онај ко га жели, треба да буде неупоредиво виши од свих“ (Амвросије).
Добра жена је благи удео, и биће дата онима који се боје Бога (Сир.26,3). Дар Господњи је ћутљива жена… Благодат над благодаћу је стидљива жена (ст.17; 18). Из љубави према Господу и ближњима спремајући се на мученички подвиг свештенства, младић који живи у страху Божијем и чистоти треба од Господа да себи умољава сапутницу живота – супругу: добру (као уздарје ономе ко се боји Господа), ћутљиву и стидљиву. Он треба да измоли супругу која ће (док он јутрењу је Богу и буди се из сна, припадајући Благоме и вапијући му анђелску песму) и сама устајати од сна у почетку страже своје рано ујутру и проливати молитвено срце своје као воду пред Господом (Пл.Јер.2,19), иштући од Њега своме мужу свештенику помоћ за његово свето и многонапорно служење. Супруга свештеника Божијег треба да има свагдашњу бригу да јој украшавање да не буде споља: у плетењу косе… или облачењу хаљина, него у скривеноме срцу човека, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено (1.Пт.3,34), тј. да јој цели дан пролази у кротости и ћутању, са тајном молитвом у клети срца. Држећи се пристојно и неизвештачено и украшавајући се стидом и частитошћу, а не златом и бисером, жена свештеника Божијег нека се више од свега уресује добрим делима – побожношћу и врлинама (1.Тим.2,910). Када муж устане ради испуњења молитвеног правила пред лицем Господњим, и жена његова треба да се моли са њим, учећи и децу (ако их је Бог даровао и ако су довољно одрасла за молитву). Дом јереја Божијег је по преимућству домаћа црква и у смислу хришћанске породице и у смислу другог храма Божијег. Када свештеник седне да спрема поуку за духовну децу, нека му жена помогне расуђујући о предмету поучавања и тражећи текстове из Речи Божије. Док јереј у храму Божијем стоји пред светим престолом, молећи се за себе и због људских незнања, и посебно приносећи Бескрвну Жртву за спасење свих Хришћана, његова жена треба да излива мољења пред Господом и да пред Њим казује тугу своју (Пс.141,3), умољавајући најпре за духовне потребе свог супруга, за своје потребе и тек потом за свакодневне. Она треба да се моли да Господ учини своју милост и да им да све што је неопходно за искање Царства Божијег (Мт.6,33). Ако свештеник нема времена да оде у црквену школу, нека га жена замени и оде да каже дечици реч разума Божијег, која учи хришћанском животу… Нека, дакле, супруга свештеника Божијег и трудбеника Цркве Христове у свим благим делима и трудовима буде његова помоћница – ђакониса. Где такву наћи? Хвала Богу! Света Црква и њени пастири епископи припремају такве добре супруге за будуће свештенике Божије у духовно-црквеним школама. Тамо, без сумње, учитељи и васпитачице малој деци свештеника, ђакона и црквених служитеља у њихове чисте душе и срца богато усељавају реч Христову, учећи их и уразумљујући их у свакој мудрости и откривајући им тајну како да Псалмима и славопојима и песмама духовним у благодати певају Господу у срцима својим (Кол.3,16).
Васпитачи и нарочито васпитачице (уколико су мудри и уколико воле своје мале ђаке) у шестогодишњем курсу учења епархијских виших школа за девојчице, могу у њихове кристално-чисте душе положити јако много премудрости Божије, која је у свему вешта и која има свети Дух разума… (Прем.7,21-28), те сијање вечне светлости, сећајући се и знајући да је само закон Господњи савршен, да окреће младе душе према светлости знања, да је сведочанство Господње верно, да умудрује младенце (Пс.18,8), да је заповест Господња светла, и да npoсвећује њихове духовне очи (ст. 9).
Као свој узор васпитачице би могле узети свету мудру Емилију, мајку великог светитеља Василија. Обучавајући своју младу кћер Макрину, она је поступала на следећи начин: када је девојчица рано ујутру устајала, љубећа мајка ју је, осветивши је молитвама и мољењима Господу, упућивала у свето учење. Она је унапред бирала из Речи Божије јеванђелско и апостолско учење, нарочито користећи Псалме и мудре изреке из Соломона и Исуса сина Сирахова, налажући јој да их учи напамет. При томе је она објашњавала Макрини да Бог воли само оног ко пребива уз Његову мудрост (Прем.7,28), те да сам одозго даје премудрост свима који је ишту (Јак.1,5) (Архиепископ Филарет Черниговски, Свети подвижници Источне Цркве, Житије Макрине).
И васпитачи и васпитачице будућих супруга јереја би требало да их што мање оптерећују телесним вежбањем, које је мало корисно, и да их што више да обучавају у побожности, која је корисна у свему за садашњи и будући живот (1.Тим.4,78). Они на њих не треба да налажу пролазну земаљску мудрост кнезова овога века који су пролазни, коју Бог претвара у лудост (l.Kop. 2,414; 1,20), већ више да им уливају мудрост која је одозго, која је чиста, мирна, кротка, послушна и остало (Јак.3,17). Међутим, нека они опросте писцу: можда je у програму духовних училишта за девојке и без његовог упутства све предвиђено.
Од тих духовних ученица, одгајених у црквено-епархијалном свештеном училишту богослов искључиво треба да бира једину и јединствену жену, самученицу, самолитвеницу, саветницу и да је уведе у своју кућу као једномишљеницу (Пс.67,7) ради живљења и сарадње у једнодушности у дому Божијем (Пс.54,15). Подвиг љубави и милости према свом роду је велики. Не јурећи за великим миразом, који се понекад даје за светску девојку, будући свештеник Божији не треба да узима супругу која му није сродна по средини и васпитању. Напротив, он треба да узме супругу из свог рода, макар и са незнатним миразом. Тако ће, можда, избавити јадне родитеље од горке бриге и суза због збрињавања кћери, а саму девојку спасти од тешког тражења горке „такозване кришке хлеба“. И што је најважније, он ће у својој супрузи наћи духовно-образовану помоћницу и саветницу у делу Божијем, на чије извршавање себе самопожртвовано посвећује.
Трезвен… „Јереј се поставља за стражара дома Божијег. Он је и дужан да будно чува тај дом“ (епископ Теофан). „Њему приличи да буде будан и способан да предвиди како треба да дејствује“ (Теодорит). „Бити трезвен значи бити оштрог погледа, увек будан, пажљив да би све видео и увек био спреман за свако неопходно дело“ (Теофилакт). „Ко је трезвен треба да буде прозорљив, да са свих страна има хиљаду очију, да буде проницљив и да ничим не замрачује свој умни поглед“ (свети Златоуст).
Мудар… „Под мудрошћу треба разумети душевно напредовање“ (Теодорит), наиме, здравоумље или благоразумност како у понашању, тако и у управљању паством… (Теофилакт).
Поштен… „Лик свештеника Божијег треба да сија свештеном красотом која ће изазивати свеопште уважавање“ (епископ Теофан). Блажени Теодорит пише: „Он треба да буде умерен и у говору, и у спољашности, и у погледу, и у ходу како би и на телу била видна душевна благообразност“.
Гостољубив… „Гостољубив је онај ко драговољно прима странце“ (Теодорит). Јер, онај ко је само према месним становницима љубазан, предусретљив и милостив, уствари болује од пристрасности. Он према странцима треба да је још дарежљивији, како би његово братољубље било очигледније (Теофан).
Кадар да поучава… „Од потчињеног се то не захтева. То сезахтева најпре од онога коме је поверена дужност надгледања од јереја“ (свети Златоуст). „Под овим апостол не разуме красноречивог, него оног који је научен Божансжом и способан да да одговарајући савет“ (Теофилакт).
„Кадар да поучава“ значи да свештеник треба да поседује дар поучавања како би кад год се укаже прилика из уста његових учење потекло као река и како би увек могао испунити речено: Проповедај реч, настој у време и у невреме, покарај, запрети, утеши са сваком стрпљивошћу и поуком (2.Тим.4,2) (епископ Теофан).
Стих 3: Не пијаница, не убица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив.
Не пијаница… „Свети апостол то сам објашњава у прописима ђаконима, тј. да не пију много вина (1.Тим.З,8)“ (Теодорит). Много пије вино онај ко воли да попије. Међутим, „онај коме се поверава служење у Цркви (свештеник), треба првенствено да се ослободи од те страсти“ (Теодорит). Опијање је већ крајње грубо и ниско (за јереја). За свештеника је сасвим непристојно да много пије. „Јер, чак и ако се не опија, ипак настројење његове душе постаје сасвим рђаво код многог пијења. У стара времена, они који су ступали на служење у светилишта сасвим остављаху коришћење вина“ (Теофилакт, Икуменије).
Светитељ Христов Алексије, митрополит московски, чудотворац пише својим пастирима-јерејима: „Пишем вам, децо, да од себе одсечете корен зла који подиже свако безакоње – пијанство. Оно уништава душу, помрачује (духовне) очи, изнурује тело, скраћује живот, гаси у човеку страх Божији, удаљава га од Бога и доводи до душевног и телесног сиромаштва“ (Житије светог Алексија Руског, Архиепископ Филарет Черниговски, 12. фебpyap, стp. 250).
Светитељ Христов Тихон је у Окружној посланици свештенству Вороњешке епархије писао са срдачним болом: „Ви и сами знате да страст пијанства сатире не само тело, него и душу. Она погубљује тело с обзиром да ништа у тој мери не одузима здравље. Она уништава и душу с обзиром да тада у највећој мери долази до свађе, непријатељства, туче, поклика, псовања, нечистих помисли, изгреда и других сличних саблазни. Стога свети Златоуст негде тачно говори: „Нико није толико мио ђаволу као онај ко пребива у пијанству“. А зашто? Стога што нико тако не испуњава његову вољу као пијаница. Међутим, тешко човеку, по речи Христовој, кроз кога долази саблазан (Мт.18,7). А ви који сте постављени на свећњак, на које сви гледају и које узимају за узор, који су светлост светуи со земљи, по речи Христовој (Мт.5,13-15), како ћете служити и свештенодејствовати ујутро кад су вас претпостављени синоћ видели како се пијани свађате и правите испаде? 3ар неће свако ко види пијаног свештеника како се непристојно понаша помислити у себи говорећи: „Види какав поп! Шта је само јуче радио, а данас служи! Какав је он богомољац, заступник и остало“. Он тебе осуђује, а ти си крив због његовог осуђивања: тако обојица имате грех. Њему је грех што те осуђује, а теби је грех што си му дао повод за осуду. Стога пастирски саветујем и братски наговарам: на сваки начин се чувајте пијанства да би што боље могли избећи грех и да не бисте дали повод за саплитање ближњега“ (Свети Тихон, Дела, том 1, стр. 9, 10).
Пијанство је сам Господ забранио: Али пазите на себе, посебно јереји Божији, да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и да Дан онај не наиђе на вас изненада (Лк.21,34). Пазите, наиме да дан изненадне смрти не наиђе изненада и затекне вас у пијанству: тада ћете погинути заувек, с обзиром да пијанице, заједно са другим непокајаним грешницима, неће наследити Царство небеско (l.Kop.6,10; Гал.5,21). У смртном греху пијанства налази се други смртни грех – разврат (Еф.5,18). Са пијаницом да и не једете, заповеда апостол (l.Kop.5,11). Сине, поучава премудри, буди мудар и исправљај мисли свог срца. Не буди винопија (Прич.23, 19-20). И други премудри каже: У вину се не храбри (не опијај се), будући да многе погуби (Сир.31,29): анђео смрти их је однео пијане од вина. Вино пијаницу чини сиромахом: Онај ко воли вино неће се обогатити: сваки пијаница и блудник ће осиромашити (Прич.21,17; 23,21). Пијанство води ка глупости (Прич.20,1), прекорима и свађи: Коме приличи јад, коме приче, коме судови, коме туга и кавге, коме непотребне жалости, коме поплавеле очи, ако не онима који живе са вином и испитују где ће бити гозбе (23,29-31). Тешко пијаницама: Тешко онима који рано устају и иду на силовито пиће и који чекају вече: вино ће их сажећи... Они пију вино, а не гледају на дело Господње и не помишљају на дела Његових руку (Ис.5,11-12). Каквим сузама треба да оплакујемо пијанице после таквих доказа Речи Божије о погубности пијанства и после таквих Божијих опомена? Крвавим… Сви треба да се смирено, усрдно и сведушно моле за ближње који су се подвргли ужасном пороку пијанства да их сам милосрдни Господ избави од беде. Утолико пре се треба молити за свештеника Божијег уколико се, по несрећи, подвргне тој страсти…
Навешћемо једно благодатно средство за избављење од пијанства: „Блаженом старцу, богомољцу оцу Серафиму Саровском, дошла је једном нека госпођа. Она је са горким сузама пред светим старцем описала свој бедни живот. Њен муж се предао страсти пијанства те је у опијеном стању постајао тиранин. „Научите ме, оче, како да се ослободим од моје беде“, молила је несретница. „Да ли верујеш у помоћ Мајке Божије нама Хришћанима“, запитао је отац Серафим. „Како да не верујем! Ја сам Хришћанка и молим се Царици небеској за заштиту. Међутим, моје молитве су слабе. Научите ме како да се молим“… Блажени старац је рекао: „Испуни са вером следеће правило: у току четрдесет дана без престанка, сваки дан, прочитај Благовештенски акатист Пресветој Богородици и добићеш неизоставну помоћ, заштиту и избављење од Обрадоване која нас ни по успењу не оставља“. Госпођа је послушала поуку оца Серафима. По доласку кући, одмах од првог дана је узела да испуњава дано јој молитвено правило. Међутим, током свих четрдесет дана њене молитве промене на боље са мужем није било. Чинило се чак да је он постајао још раздражљивији, још више зао према супрузи и још склонији вину. Четрдесетог дана, када је лармаџија заспао мртвим сном, изнурена несретница се у дубокој ноћи прихватила правила и прочитала акатист Божије Мајке. Изјутра следећег дана њен муж се баца пред њене ноге, молећи је са сузама за опроштај за све нанете увреде и дајући обећање у име Божије да ће се променити на боље. Он је испунио своје обећање и од тада је постао најпримернији отац породице“ (Душекорисно штиво, 1877, децембар, cтp. 431).
Тако је премилосрдна Богородица, због смирено-скрушене и сузне молитве супруге избавила мужа од ужасне страсти пијанства. То благодатно излечење од страсти пијанства је свима доступно. Стога би свакако из љубави према страдајућој браћи у Христу у свету свештеници, а у манастирима игумани са свим јеромонасима и братијом по нахођењу свом могли да чине молења за јадне паћенике по заповести светог апостола: Молите се Богу једни за друге да оздравите (Јак.5,16)[1]. Услиши Господе, очисти Господе, учини и не закасни тебе ради (Дан.9,19). Има, на несрећу, и међу твојим слугама свештеницима несретних робова страсти пијанства… Избави их од њеног мучења својом благодаћу.
Не убица… не кавгаџија, какав је често онај ко пије много вина. Међутим, у односу на испуњење начелничке дужности, са којом је везано кажњавање непоправљивих, то може да значи да свештеник не треба да строго испитује, да буде напрасит или да сурово кажњава (епископ Теофан). Апостол забрањује да се гневимо или беснимо, али заповеда кажњавање: Оне који греше покарај пред свима… Покарај, запрети… (1.Тим.5,20; 2.Тим.4,2). Он не треба да је свадљив, „тј. да не воли да заподева тужбе“ (Теодорит), да учествује у тужбама или уопште у препиркама и раздору.
Не лихвар… Свети апостол има у виду оног ко за стицање не користи средстава која општи суд не одобрава, например – давање новца под интерес, а можда и оног ко никада неће пристати да се у нечем мрском огреши ради добитка, или да уопште све своје служење обрати на тај циљ (епископ Теофан).
Него кротак… „Он учи како је могуће не бити кавгаџија и свадљив. Ко је кротак, неће бити такав“ (Теофан). „Кротки мирољубиво трпи личне непријатности и вређања. Таквоме највише приличи да буде свештеник“ (епископ Теофан). „Он треба да уме да трпи нападе против њега… Међутим, он не треба он да остави без пажње када друге вређају, с обзиром да то не би био знак скромности која је својствена свештенику. Јер, речено је: Који управља, нека је ревностан (Рим.12,8)“ (Теодорит).
Не среброљубив… „Апостол није рекао – неграмжљив, с обзиром да даје умерене законе, него – који не воли новац. Јер, човек може да има новац са којим се долично располаже, тј. да је његов господар, а не слуга“ (Теодорит). „Осим тога, свештеник треба да помаже, због чега је неопходно да има понешто чиме ће чинити добро. Међутим, он треба да поседује без привржености према ономе што има, како се не би скратила доброчинитељска рука“ (епископ Теофан).
Стих 4: Који својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу.
„Онај ко је у кући показао искуство доброг управљања у свим деловима, ступајући у управљање Црквом неће ступити у ново и потпуно непознато дело. Стога ће се брзо снаћи како да делује у једном или другом случају“ (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: „И Црква је исто што и мали дом. Као што се у кући налазе жена, деца, слуге и најзад муж, који је изнад свих својом влашћу, тако и у Цркви срећемо – жене, децу и слуге. Као што предстојатељ Цркве има саучеснике у власти, тако и муж у кући има жену као саучесника власти. Овде се треба бринути о исхрани удовица (и сирочади), а тамо муж на свом издржавању има робове и кћери“.
Који има послушну децу са сваком скромношћу… „Какав је отац управитељ, ако деца нису добра“ (епископ Теофан). „Код куће је свештеник дужан да показује добар пример управљања. Јер, ко ће поверовати да ће онај ко свог сина не уме држати у послушању неког; туђег приволети да га послуша“ (свети Златоуст). Деца треба да имају „послушање према родитељу, као глави куће, а поштење према свима и у кући и изван… У томе се састоји добро понашање деце“ (епископ Теофан). Блажени Теофилакт пише: „Са сваком скромношћу значи – и у речима, и у делу, и у одећи, и уз то пред свима и у свако време“, и наводи: „Како је могуће надати се да ће он туђе учинити часним, када својим крвним допушта да живе нечасно“.
Стих 5: Ако неко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију?
„Реч „не уме“, указује или на недостатак благоразумности, или карактера, а реч „старати“ изобличује лењост и недостатак усрдности за добробит дома. Како се од оног ко у управљању домом не показује ни усрдност, ни карактер, ни благоразумност може очекивати да у управљању Црквом покаже старање о њеном добру“ (епископ Теофан). „Зар је могуће ономе ко не уме располагати са малим поверавати старање о најважнијем и Божанственом“ (Теодорит). „Домом је лакше управљати. Према томе, како може управљати црквеним делима онај ко ни кућу своју не уређује добро“ (свети Златоуст). „Ако он није могао бити добар управитељ оног што је невелико, лако преодољиво и лако управљиво, како ће усмерити нарави толиких душа и непредвидиве помисли“ (Теофилакт).
Свештеник Божији, украшен таквим каквотама и врлинама, и треба да ступи у свето служење Цркви Божијој. Богослов (тј. будући свештеник), како је већ речено, који се благовремено спрема чистим непорочним животом, треба на сваки начин да негује и у себе укорењује врлине које свети апостол захтева од јереја. Уколико смирено испита себе и позна да их поседује, он треба да прими рукоположење од епископа. Апостол му, као да је већ ступио у свештено служење, говори: Да знаш, свештениче, како се треба владати у дому Божијем, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1.Тим.З,15).
Како се треба владати… „тј. понашати се, држати се и са другима општити и на њих утицати, у дому Божијем, у Цркви или заједници верујућих. Пастир напаса. Какав је пастир онај који не напаса? Његово дело је да делује међу пасенима: да учи, поучава, поправља, теши, отрежњава, штити“ (епископ Теофан), „уређује Цркву“ (Амвросије) или духовно стадо верујућих.
„Дом Божији, Црква Бога живог јесте заједница верујућих. Бог је свуда. Међутим, у Цркви је Он на посебан начин у сваком од верујућих, а самим тим и у целом њиховом скупу… Бог Отац је обећао: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2.Кор.6,16). Бог Син је потврдио: Ја сам са вама у све дане (Мт.28,20). О Светом Духу је посведочено: Ви сте храм Божији и Дух Божији обитава у вама (l.Kop.5,16). Триипостасни Бог, живи и стваралачки, живи у сабору верујућих, у телу Цркве. Ту тајну је Спаситељ открио говорећи: Ја сам у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама (Јн. 14,20) благодаћу и дејством Светога Духа… Бог себи твори дом од душа, обраћајући их себи, чистећи их, освећујући их и испуњавајући их. Он собом све испуњава, све сједињује у једно, и живе и упокојене, и све држи у живом међусобном једномислију“.
Црква је стуб и тврђава истине… Црква Бога живог… Бог је сама истина. Стога је и све у Цркви истинито: истинито је исповедање вере, истинито је освећење светим тајнама, истинито је облагодаћење, истинит је живот по Богу који Он успоставља, истинита је помоћ Божија, истинита су обећања која оживотворавају оне који се труде у дому Божијој. У њој је све истинито и на другом месту не тражи истине“.
„Црква је стуб истине, с обзиром да тврдо и непоколебиво стоји у истини и чува је. Она је тврђава истине, будући да успокојава умове који су узнемирени лажју која се појавила“ (епископ Теофан).
Блажени Теофилакт пише: „Црква је сместилиште истине. Јер, све што је у њој смештено јесте истинито. У њој је светлоблистава проповед… преславан живот богат унутрашњим плодовима. У њој је архијереј – Син Божији, а велика жртва је – Његово Божанско Тело“.
Како свештеник Божији треба да живи у дому Божијем – у светој Цркви?
Вежбај се у побожности (1.Тим.4,7), говори му свети апостол. „Живот Хришћана је свецело сакривен са Христом у Богу (Кол.3,3) Стога је апостол сав живот по вери назвао побожношћу“ (епископ Теофан).
„Вежбај се у побожности, тј. упражњавај се у чистој вери и праведном животу. Усредсређуј се на најбоље понашање с обзиром да се у томе састоји побожност“ (свети Златоуст). „Побожност је ревносно старање о богоугодном животу сједињено са правом вером“ (Икуменије).
„Вежбај се… Не пропуштај ни један случај у коме можеш учинити дело по духу своје свете вере. Или, шта више – проналази такве случајеве да би се утврдио у делима по вери нашој, а затим се већ без труда пред Богом и људима показао као трудбеник који се нема чега стидети (2.Тим.2,15)“ (епископ Теофан).
Побожност је корисна у свему пошто има обећање живота садашњег и будућег (ст.8).
„Побожност је корисна у свему, тј. и за благостање у садашњем животу, и за вечно блаженство у будућем“ (епископ Теофан). „Подвизи побожности доносе неизоставну и обилну корист… Упражњавање у побожности доноси плод и у будућем животу. Они и овде и тамо пружају утеху“ (свети Златоуст). „Онај ко је побожан, тј. кога савест ни у чему лошем не изобличује, и овде се весели духом, имајући поуздана обећања будућих блага, а тамо ће заиста заживети истинским животом“. „Ко не зна за преступ и чини добра дела радује се и у садашњем животу, а порочан човек не само да ће тамо бити кажњен, него и овде трпи казну, стално живећи у страху, ни на кога не смејући да погледа са храброшћу, дрхтећи, бледећи и мучећи се“ (свети Златоуст).
Богомудри савети светог Исаака Сирина веома приличе свештенику Божијем који се вежба у побожности и који жели да се, заједно са својом паством, просвети светлошћу: „Постојано се обремењуј молитвама пред Богом у срцу које има чисту помисао и које је испуњено умилењем и Бог ће сачувати твој ум од нечистих и мрских помисли, да се због тебе не би прекорео пут Божији“ (Дела Исаака Сирина, стр. 16).
„Стално се упражњавај у размишљању, читајући Божанска Писма са исправним разумевањем како се твој вид, при незапослености твог ума (услед недостатка читања), не би оскрнавио страним непотребним помислима“ (Дела Исаака Сирина, стр. 16).
„Почетак пута живота је – свагда се поучавати умом у Речи Божијој… У томе и јесте врлина да човека свој ум не обраћа на свет (тј. његове сујете и страсти)… Без таквог удаљавања се нико не може приближити Богу“ (стр. 2). „За одвраћање расположења душе од неприличности и за одстрањење узнемиравајућих сећања, која се појављују у плоти и која изазивају метежни пламен, ништа није толико добро као погружавање у љубав према изучавању Божанског Писма и схватању дубине његових мисли… Душа (таквог љубитеља) пребива у усхићењу због нових представа са којима се среће у мору тајни Писма“ (Дела Исаака Сирина, стр. 5).
И Спаситељ говори: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни, а баш она сведоче о мени (Јн.5,39). Јер, што се раније написа за нашу се поуку написа… (Рим.15,4).
Вежбајући се у побожности молитвама и просвећујући се светлошћу Речи Божије, свештеник ће од себе и на своју паству преносити светлост. И ко ће се, ако не свештеник Божији, поучавати у закону Господњем даноноћно (Пс.1,2), са жеђу спасења (Пс. 118,174). Он ће тада имати ум Христов (l.Kop.2,16), који све ucnuтује (док њега самог нико зао не испитује) (ст. 15), и чула навиком извежбана за разликовање и добра и зла (Јев.5,14). Његов ум, просвећен молитвеним читањем Речи Божије, примиће помазање од Светог, и знаће све (1Јн.2,20), одгајен речима вере и добром науком Христовом (1.Тим.4,6). Држећи се стално речи сагласне ca јеванђелским учењем, он ће бити у стању да поучава верујуће у здравој науци и да покара оне који се противе закону Христовом, тј. непокорне, празноречиве, обмањиваче (разне јеретике и секташе који се множе), којима треба уста затворити (Тит. 1,9-11).
Стих 12: Нико да не презире твоју младост, али буди образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти.
Већина свештеника код нас ступају у служење Светој Цркви у младим годинама, при чему мало ко напуни 25 година. Да не би омаловажавали њихову младост, свети апостол наређује: „Поучавај паству своју добром нарави, добрим животом и добрим делима (Прем.4,9) како би те следила без обзира на твоју младост“ (епископ Теофан). „Апостол у ствари говори да, уколико желиш да те не омаловажавају, треба да будеш отеловљени закон када наређујеш, да на себи показујеш усавршавање закона, да живот твој сведочи о речи“ (Теодорит).
Нека млади јереји себи као узор за подражавање узму светог апостола Тимотеја: „Свети Тимотеј је по годинама био млад, а по нарави – велики старац. Апостол га је саветовао: буди такав да твоје напредовање у свему представља образац добрих дела, да у теби младом буде видно васпитање (дисциплина) достојно поштовања и дивљења, да твоја дела не дају да се види твој узраст, да те сви имају као старца, а не као младог, да они који су годинама старији црвене што нису, слично теби, исправни у понашању и особинама, а млади да у теби, своме вршњаку, имају учитеља. Диван је тај млади, најсветији Тимотеј, с обзиром да је његов пример имао снагу да обуздава неваспитану младост и изобличава старост која не чува прилично јој достојанство“ (Амвросије).
Да не презире… „Јереју, не доведи себе дотле да те презиру због твоје младости и немој давати разлога за непоштовање према теби“ (епископ Теофан). „Покажи живот украшен добром нарави, и неће бити презрена твоја младост, него ће, напротив, привлачити опште дивљење“ (Теофан). „Уколико будеш водио живот достојан (свог чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити“ (свети Златоуст).
Буди образац вернима… „У свему пружај пример добрих дела. Заправо, буди узор у животу, показујући се пред другима као отеловљени закон, као правило и устав доброг живота. Јер, учитељ треба да буде такав“ (свети Златоуст).
У речи… тј. учитељству, „у говорењу оног што као учитељ треба да говориш. Видиш да учитељ треба да припреми реч или да је има припремљену“ (Икуменије), „да би говорио са лакоћом“ (Теофан), „да би без потешкоћа ступао у разговор“ (свети Златоуст). Треба да будеш образац и обичном речју у међусобном општењу, у разговорима и беседама, како би и садржај и начин говора били поучни, по савету: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф.4,29) (епископ Теофан).
У живљењу… „Ти треба да будеш образац у начину понашања при сусретима и општењу са другима, у складу са местом, временом, лицима и својим чином. Примена тог правила је умесна и у свакодневним, и у грађанским, и у црквеним порецима живота и узајамних односа“ (епископ Теофан), те „у обичном животу и у црквеном чину“ (Теофилакт). Свети Исаак Сирин говори да и реч и живот треба да буду једнако добри и сагласни, с обзиром да је „реч која долази од дела – ризница наде, а мудрост коју не оправдава дело – залог стида“ (Дела Исаака Сирина, стр. 10).
У љубави… Ти треба да будеш образац љубави која грли све као браћу и сестре (Теофан). Љубав треба да исходи из чистог, пуног срца како би и дела била љубазна и обилна. Примајући паству у своје руке, пастир све треба да прими као рођену децу и сроднике и да се о свима брине као о својима (епископ Теофан).
У духу… „Ти треба да будеш образац и духовним настројењем или даром благодати Светог Духа“ (Теофан). Одвајајући се од свега земаљског и чулног, ти све треба да чиниш у славу Божију, по вољи Његовој, у Његовом присуству, са страхом и дубоком побожношћу. „Ти не треба да се уздижеш даром благодати Светог Духа, већ пре да се смираваш, страхујући да се не покаже да ниси делатан и плодотворан колико би требало, судећи по датом дару“ (епископ Теофан).
У вери… „Ти треба да будеш образац у правој и неколебивој вери, која верује Богу и у оном што је немогуће (у природном поретку)“ (Икуменије, Теофан). Постоје две вере: права вера, која без сумње у помислима прихвата све што нам је Бог открио, и вера у Бога, која је уверена да Он не оставља оног ко му се преда те да доводи до жељеног краја, тј. вечног блаженства, без обзира у каквом је ко положају био на земљи… Другом вером у Бога се примају уразумљивања, поткрепљења наравствене енергије и избављење из околности које су тешке и опасне за чистоту срца и савести. Њен врх је вера о којој говори Спаситељ: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити (Јн. 14,12), и још: Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити, и биће вам (Мк. 11,24; Mт.21,22).
У чистоти… Ти треба да будеш образац у непорочности, „у девственој чистоти и целомудрености“ (свети Златоуст, Теофан). Тиме се подразумева и девственост срца, која се не може имати уколико не постоји равнодушност према женској лепоти, чак и при одсуству похотних жудњи. Онај ко живи у духу (као што је указано речју – у духу) треба да је слободан и од тога, сматрајући све жене за сестре. Тиме се одстрањује претпостављање било које и прилепљивање уз њу једино због спољашњости, а не због духовног достојанства“ (епископ Теофан).
Светитељ Христов Тихон Задонски је једном јереју писао свој савет: „Са женом живи хришћански, а не скотски. У време служења и пред служење од ње се удаљавај: знаш шта пишем. Саветуј и њу да воли чистоту. Читај l.Kop.7, а нарочито ст. 29. Ако си млад чувај чистоту душе и тела: на лица младих девојака и жена не гледај приљежно да сатана не би узмутио твоје срце. Избегавај да исповедаш младе жене и девојке: и сам си млад и сатана може у срце да ти посеје коров. Нека њих други свештеник исповеда“ (Житије светог Тихона, део 1, стр. 110-112). Монаху, пак, светитељ саветује: „Веома је опасно да се монах (а нарочито свештеник) дружи са женама и познаје их. Због тога он без нужде не треба да жене пушта у своју келију. То је веома опасно, а и саблажњиво. Пази се, монаше, да оно што си великим трудом сакупио за један минут не изгубиш и сам себе погубиш. Како видимо из историје, и столпници и чудотворци су (ослабивши опрезност) падали. Шта се онда може очекивати од сломљених трсака? Дакле, чувај се, вољени, жене да се не би опекао“ (Дела , Tом 1, стp. 220).
Стих 13: Пази на читање, утешавање иучење.
„Пази на читање Божанских Писама, на утешавање оних који имају потребу и на учење које је упућено уопште свима“ (свети Златоуст). „Учење предлаже разне поуке (уопште – за сав народ), а утешавање бодри утучене или саветима смирује гневне“ (блажени Теодорит). „Утешавање је када кротком речју побуђујемо друге на добра дела, а учење – када нешто скривено (свете тајне вере) урезујемо у умове слушалаца“ (Амвросије). Свети Златоуст говори: „Тимотеју (свети апостол) заповеда да се бави читањем. Послушајмо то сви и научимо се да не занемарујемо проучавање Божанственог Писма. То је речено свима… И Христос указује на учитеље када говори да је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо (Мт.13,52). И свети Павле саветује исто: Кроз mpnљење и утехом Писма имамо наду (Рим.15,4). Он је сам најбоље од свих то испуњавао… с обзиром да се занимао читањем (Речи Божије)… Јер, велика корист проистиче од Писма. Зар ћемо се онда лењити (да читамо) или да расејано слушамо“. „И триблаженом Тимотеју, ма колико био духован, учитељ (апостол) налаже да пази на читање. Из тога можемо закључити да се и ми морамо трудити да припремимо пут за примање благодати Светог Духа“ (Теодорит).
Стих 14: Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе.
Теби је, свештениче Божији, епископским рукоположењем дата велика, света и освећујућа благодат Светог Духа, „дар свештенства и пастирства“. „Пастир који занемарује читање, утешавање и учење јесте немаран и пренебрегава дар пастирства, који му је дат и који се у њему налази. Он свој талант закопава у земљу (Мт.25,25), или своју кесу завезује у убрус (Лк.19,20) и предаје се сну“ (епископ Теофан). „Пастир народа (верника) који не мари о томе (читању и осталом), у ствари не мари о благодати која му је дата, Он и постаје водич народа да би се, саветујући и учећи, бринуо о његовом спасењу и да би његово постављење у чин доносило плод. Бог га је, наиме, ради тога и уздигао на тај ступањ да би помагао спасењу Његовог народа. Стога ће онај ко, удостојивши се такве части, буде немарљив бити сматран као презиратељ Бога и назваће се најмањи у Царству небеском (Мт.5,19)“ (Амвросије). Разгоревај благодатни дар Божији који је у теби (2.Тим.1, 6). „Онај ко дело пастирства испуњава како треба разгорева дар Светог Духа – дар свештенства. Онај, пак, ко га не испуњава – гаси га… Није довољно добити дар благодати: неопходно је и разгоревати га или развијати, трудећи се у вршењу дела за које је дат… Што је ток ваздуха за огањ, то су трудови по дару благодати за тај дар“ (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: „Ја знам да имаш нелицемерну веру услед чега ти и напомињем: треба имати ревност да би се разгоревао дар Божији. Као што огањ тражи дрва, тако и благодат тражи наше усрђе које ће је распламсавати. Дар Божији је благодат Светог Духа коју си примио ради предстојања у Цркви… и сваког служења у њој. Разгоревај значи да од нас зависи и њено гашење и распламсавање. Због тога и на другом месту апостол говори: Духа не гасите (1.Сол.5Д9). Од безбрижности и лењости Он се гаси, а од пажње и усрђа се распламсава“.
Стих 15: Ово проучавај, у овоме стој, da се напредак твој покаже у свему.
Ово – значи у свему реченом раније, тј. буди образац вернима, пази на читање, утешавање и учење, и шта више, храни се речју вере и обучавај се у побожности у нади живота вечног, те не занемаруј благодатни дар и разгоревај дар Божији… Проучавај ово, о томе размишљај, то држи непрестано на уму и промишљај, тиме свеусрдно буди заузет… Буди сав у свом пастирству. Напредак је успех, савршенство. Да се напредак покаже – значи да буде очигледно да си у свему савршен, и у животу, и у читању… савршен у свом послу и чину, тј. у пастирству. На тај начин ће се само по себи устројити да нико не презире твоју младост. У свему означава или свим људима или у свим стварима“ (епископ Теофан). „Учитељ се мора више од свих старати о томе (тј. да буде узор и да поучава)“ (свети Златоуст).
Стих 16: Пази на себе и на науку, истрају томе.
„Пази на самог себе и друге учи“ (свети Златоуст). „Брини о себи и о учењу других, не жалећи труд. Принуђавај себе на примеран живот и на неуморно учитељство… Истрај у томе са марљивошћу, приљежношћу и трпљењем. Пребивај у томе: у тим пастирским трудовима и занимањима немој знати за умор“ (епископ Теофан).
Светитељ сверуски, првопрестолник московски митрополит Петар, у поучењу својим свештеницима говори: „Схватите, децо, у какво достојанство сте призвани Богом! Ви се називате стражарима Цркве, пастирима словесних оваца, за које је Христос пролио своју спасоносну Крв. Стога будите истински пастири, а не најамници, који се хране млеком и одевају вуном, а о овцама не брину (Јез.34,3). Немојте следити такве. Подражавајте истинског пастира Христа, који је рекао: Ја сам nacmup добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн.10,11).
Будите, децо, пример за своје стадо, по речи Спаситеља: Ви сте светлост свету. Ви сте со земљи. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт.5,1316). Ви, пре свега, треба да светлите врлинама, кротошћу и смирењем и да се чувате свих непристојних дела, којима се саблажњава свет. Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт.18,7)Оградите се страхом Божијим. Одсеците од срдаца ваших сваку израслину штетну по душу: гнев, љутину, завист, мржњу, пијанство (корен сваког зла) и смех. Речено је: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф.4,29). Ваша дела треба да су велика као што је велико и ваше име… Јереј треба да моли Бога прво за себе, а затим за људска сагрешења. Он духовну децу треба да учи страху Божијем, кајању за грехе, љубави, кротости, смирењу, милостињи. Учите духовну децу да иду у Цркву Божију, призивајте их да плачу за грехе своје пред Богом, да пост проводе са страхопоштовањем, без преједања и пијанства и да се причешћују Светим Даровима сваке године. Није Хришћанин онај ко не прима Дар Христов… Ако ви, децо, учините како сам вам написао, тј. по закону Божијем, моћи ћете пред Богом да кажете: Господе, eeo нас и деце коју си нама дао… Сва блага овог света пред Богом не значе ништа у поређењу са људском душом. Стога се, Бога ради, свим силама трудите да спасете себе и стадо своје…“ (Архиепископ Филарет Черниговски, Свети подвижници Источне Цркве, 21. децембар).
Велики светитељ Петар је призивао на такву опрезност и пажњу према високом пастирском дугу мало просвећене свештенике свог времена, који у поређењу са садашњим просвећењем нису имали пред очима толико обиље духовне светлости. Савремени, пак, свештеници, много боље просвећени наукама, који имају Реч Божију преведену на разумљиви руски језик и протумачену светим оцима и другим великим мноштвом светилника духовног просвећења, утолико више треба да појачају своју пастирску опрезност и готовост за поучавање.
Проповедај реч, јереју Божији, настој у време и невреме, noкарај, запрети, умоли, са сваком стрпљивошћу и поуком (2.Тим.4, 2).
„Ето у чему је главно дело пастира. Ако га испуни, биће оправдан, а ако га не испуни, оно ће га осудити на Страшном суду. Њега већ неће спасти никакве врлине, уколико буде немаран на дужности учитељства“ (епископ Теофан). „И због чега, заправо, апостол преклиње? Шта то значи? Проповедај реч значи не скривај или не закопавај у земљу дар који имаш. Уплашимо се тога ми који се лењимо да проповедамо“ (Теофилакт). Настој у време и невреме, „настој увек да проповедаш“ (епископ Теофан), „проповедај без престанка и говори неуморно. Немој рећи једном и доста, већ увек говори и учи“ (Теофилакт). „Шта значи у време и невремс! Немој назначивати одређено време за проповед, већ увек имај времена за њу: не само у време мира, покоја, или пребивања у цркви, већ и у опасности, у тамници, у узама, и макар се спремао да идеш на смрт. И у то време карај и не престај да уразумљујеш… Погодно време за кажњавање је када се покаже изглед за успех, или када је подесан случај“ (свети Златоуст). „Понеки сматрају да је погодно време за проповед када је мирно и спокојно, а непогодно када је смутно (када није до проповеди). Други опет погодном проповеђу сматрају проповед у цркви, а непогодном – ван цркве. Или, још другачије: не чекај време пада, него учи пре него што неко (од пасених) падне“ (Теофилакт). „Не чекај време, него чим видиш да је проповед неопходна и да може да донесе корист проповедај без обзира у каквим околностима се налазио“ (епископ Теофан).
„Покарај… кад видиш да треба да покараш, тј. када видиш да неко греши или да намерава да згреши. Тако нешто никако не пропуштај немарно“ (Теофилакт). „Прекор заслужује и онај ко скреће у неправославно мишљење и онај ко нарушава заповести. Прекоревање има циљ да једноме разоткрије погрешно мишљење, а другоме погрешност понашања: и једног и другог треба довести до сазнања кривице и у њима побудити жељу за исправљењем. То (од свештеника) захтева крепко срце које се неће стидети лица“ (епископ Теофан).
Запрети… „Пошто онога ко је погрешио покараш и докажеш његову грешку, ти му запрети“ (Теофан).
Запрети… значи строгошћу пастирске власти га принудити да се исправи, наложити на њега епитимију, употребити поправне црквене казне, које се налажу као завоји на ране. Тиме га треба довести до решености да се исправи и поставити на пут исправљења (епископ Теофан).
„Умоли… значи преклињи, убеди и утеши. И једно и друго је неопходно ономе ко се исправља како би драге воље и са усрђем прошао дело самоисправљања. Ту је умесно и охрабрење успехом и лакоћом његовог достизања, а још пре светлошћу стања оног ко живи исправно“ (епископ Теофан). „Забрана и кажњавање је слично сечењу, а утеха – пријатном завоју. Значи, стави завој утехе да једнострано сечење, које изазива крајњи бол, не би бацало у очајање“ (Теофилакт).
Реченом покарај, запрети, умоли, свети Златоуст додаје: „Ако је било што од овог изостављено, и све остало постаје бескорисно. Уколико будеш претио без карања, испашћеш дрзак и нико те неће слушати. Уколико, пак, прво покараш, слушалац ће примити претњу, а без ње ће остати бестидан. Са друге стране, ако почнеш карање и претњу, чак и силом, а не предложиш утеху, опет ћеш покварити читаво дело. Јер, карање само по себи јесте неподношљиво, уколико није разблажено утехом“.
Са сваком стрпљивошћу и учењем… „Пошто се ради о исправљању немоћи, које се не подају брзом лечењу, пастир који лечи треба да има дуготрајно стрпљење. Лечење се увек врши слободном изменом мисли, осећања и расположења. То, пак, првенствено може бити остварено променом убеђења. Стога пастир на то мора усмеравати бригу и напор. Он, дакле, треба да учи са сваком стрпљивошћу, са кротошћу и љубављу, не љутећи се на неуспех“ (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: „Онај ко уразумљује треба да има велику стрпљивост (при поучавању) како слушалац не би веровао без основе. А шта значи реч и учењем која је додата стрпљивости? Немој карати са гневом, са мржњом, са злобом, нити са непријатељством (тј. као против непријатеља). Све то мора бити остављено. Већ, како? Са љубављу, са саучешћем, тугујући више од самог караног, сажаљевајући душом његов положај“.
Ето јасне, светле, спасоносне ризнице уразумљивања, тако непроцењиве за јереја Божијег, која се налази у светоотачким објашњењима његових пастирских брига и обавеза према њему самоме и према пасенима. Тумачење Пастирских посланица светог апостола Павла је за њега посебно неопходно и неизрециво скупоцено.
У окружној посланици пастирима месних Цркава своје епархије, светитељ Христов, Митрофан Вороњешки поучава: „Часни свештеници Бога свевишњег! Вође стада Христовог! Ви треба да имате светле умне очи, просвећене светлошћу разумевања, како бисте и друге могли водити правим путем. По речи Господњој, ви треба да будете сама светлост: Ви сте светлост ceeту. Ви, као пастири, треба да овцама дајете ману Речи Божије, слично као што су анђели припремали чулну ману у пустињи. Ви, као заступници, у молитвама вашим треба да подражавате светог Мојсија и Павла, који су се ревносно молили Богу за људе своје! Мојсије је говорио Богу: Господе! Ако им сада опрашташ грех њихов, опрости им. А ако ли не, избриши и мене из књиге cвовje, у коју си ме записао (Изл.32,32).
Павле, пак, говори: Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу (Рим.9,3) Тако и ви треба да ревнујете за спасење људи Божијих. Добри пастири су били спремни да положе душе своје за овце. Тако и ви припремите себе. Пасите стадо Божије, које вам је noверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и no Богу, нити због нечасног добитка, него из срца (1.Пт.5,2). Уручујући светом апостолу Петру пасење својих оваца, Христос Спаситељ је три пута је рекао: Паси. То је свакако и због тога што пастири на три начина пасу стадо које им је уручено: речју учења, молитвом и силом светих тајни, те начином живота. Те три врсте пасења и ви усрдно испуњавајте: предајите људима реч учења, собом показујте пример (доброг) живота, усрдно узносите молитве Богу за паству која бам је уручена, старајући се да их назиђујете светим тајнама. Другим речима, просвећујте неверујуће светим крштењем, оне који згреше после крштења приводите покајању и исправљењу живота, достојне удостојавајте пречистим Тајнама Тела и Крви Христових. Брините се особито о болеснима како из овог живота не би одлазили без Свете Тајне Причешћа. Заједно са божанственим Павлом сведочимо вам пред Богом и Господом Исусом Христом: проповедајте реч, настојте у време и невреме, карајте, претите, тешите са стрпљивошћу и учењем. Умољавам вас, браћо, уразумљујте недоличне, тешите малодушне, штитите немоћне, будите стрпљиви са свима, молите се без престанка, на свему захваљујте, јер је таква воља Божија за eac у Христу Исусу (1.Сол.5,14-18). Будите пример за верне у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти. Немојте давати повода за саблазан никоме како би ваше служење било беспрекорно: у свему се показујте као Божије слуге. Уколико се свега овога будете придржавали, при доласку Пастиреначелника ћете добити неувењив венац славе. Нека бисмо сви добили ту славу, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме приличи слава и сила са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин“ (Архиепископ Филарет Черниговски, Свети подвижници Источне Цркве, 23. новембар).
Ова поука светитеља Христовог, који је већ добио венац славе небеске за свети живот и који је пастви био узор како речју тако и животом (тропар), неизрециво је поучна и спасоносна за сваког свештеника Бога свевишњега!
Постарај се да се покажеш ваљан пред Богом, трудбеник који се нема чега стидети и који право управља речју истине (2.Тим.2, 15).
Сада свуда има много разних расколника и секташа. Стога се nocmapaj, свештениче Божији, да се покажеш ваљан. Потруди се да се они које пасеш удаљавају од њих, од вукова у овчијим кожама, да се не упуштају са њима у спорове. Ти, пак, још са већим усрђем нуди реч истине, реч једине истине, како верни, будући њоме преиспуњени, не би имали чак никакве жеље да своје уво отварају за слушање њихових басни и за спорове са њима. Засићени хлебом истине они ће осећати одвратност од теста добијеног од плеве лажи, тј. људима несвојствене хране. „Постарај се да се покажеш ваљан, зналац свог посла, мудар пред свевидећим Богом, који те је изабрао и наложио ти служење речи благовести. Буди мудар извршитељ воље Божије и оправдај Његов избор и наду у тебе“ (епископ Теофан).
Трудбеник који се нема чега cmuдemu… „јесте онај ко је беспрекоран и ко се не стиди дела које је прихватио и које обавља“ (епископ Теофан). „Нимало се немој стидети да чиниш све што се односи на благовест, чак и ако би требало да се подвргнеш (не само понижењу него и) ропству, или да претрпиш и друге невоље“ (свети Златоуст).
Који npaвo управља речју истине… Свети Златоуст учи: „Многи злоупотребљавају и изврћу реч истине (као расколници и различити секташи), додајући много неисправног… Одвајај неисправно и све слично томе одбијај и одсецај са великом снагом. Као по затегнутом концу одсецај духовним мачем све излишно и туђе благовести“. „Као мачем одсецај излишна и лажна учења, која су слична непотребним израслинама на кожи. Води (умове) правим, или заправо десним путем, благодаћу Духа Светог“ (Теофилакт, Икуменије). „Пастир Цркве је постављен да би свима делио чист хлеб речи истине Божије“ (епископ Теофан).
Бежи од младалачких жеља, а држи се правде, вepe, љубави, мира са свима који призивају Господа од чистог срца (2.Тим.2,22).
„Под младалачким жељама се не подразумевају плотске страсти (мада се и оне могу узети у обзир), већ више младалачка наглост кoja не даје да се спокојно разматрају дела и која подстиче на непромишљене кораке – на спорење, на раздражљиву оштрину и слично“ (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: „Младалачке жеље нису само блудна стремљења, него и сваки неумесан порив. Нека старији схвате да им не приличи да раде оно што раде млађи. Младалачки неразумна стремљења човек пројављује када је на речима оштар, или кад у делима показује упорност и властољубље, када му срце није умерено и утврђено, када му помисли ума нису удубљене, већ лако лебде по врховима. Стога апостол поучава да бежимо од младалачких фантазија како се не бисмо њима заносили“.
А држи се (тј. настој, ревносно стреми и на сваки начин се старај да се не одвајаш од) правде, вере, љубави, мира са свима који призивају Господа од чистог срца. „Он не учи томе да са другима не треба брижљиво да чуваш мир. Општу слогу и мирољубивост треба држати са свима. Међутим, једнодушно се може и треба живети само са онима који призивају Господа од чистог срца. Држи чистосрдачни мир са онима који призивају Господа“ (епископ Теофан). „Шта значи – са онима који призивају Господа од чистог срца? Апостол као да говори: Немој имати поверење у све који призивају Господа, него само у оне који га призивају искрено, нелицемерно и без лукавства. Са таквима општи, а са другима не треба да будеш близак, већ само по могућности чувај мир“ (свети Златоуст).
Стих 24: Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима, поучан и незлобив, који са кротошћу кара оне који се противе.
„Немој да се препиреш, али тихо и кротко поучавај противнике“ (епископ Теофан). „Јер, онај коме је поверено проповедање божанствених поука треба да их предлаже без препирања“ (Теодорит). „Ми не те треба се свађамо ни при неслагању: слуга Божији треба да је далеко од свађе. Ако је Бог – Бог мира, како ће слуга Бога мира моћи да се свађа (свети Златоуст).
Него да буде тих према свима… „Тих, али не млитав. Млитава реч неће изазвати никакво дејство. Понекад треба и снажно говорити, премда не свадљиво. Иначе, зашто би апостол на другом месту писао: Карај са пуном влашћу (Тит.2,15), и још: Карај их без поштеде (Тит.1,13)? Он заповеда да се то чини у духу кротости. Снажно карање, које се чини са кротошћу, може нарочито дирнути. Одлучна реч без кротости може само да постиди, а ако је сједињена са кротошћу – може да дирне срце и победи“ (свети Златоуст).
Поучан… „за све који желе да уче“ (свети Златоуст). „Клони се од онога ко започиње разговор са жељом да се свађа. Међутим, немој одбијати онога ко тражи уразумљење и поуку. Пастир и сам мора да тражи оне који се издвајају у учењу и да их уразумљује кротком, али снажном речју. Међутим, он треба да се удаљује од онога ко остаје упоран у свом кривом мишљењу, које се противи истини Божијој. Јер, тако на другом месту заповеда и свети Павле: Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се (Тит.3,10)“ (епископ Теофан).
Незлобив… „Немој се љутити и раздраживати при неуспеху речи која уразумљује“ (епископ Теофан). „Добро је додао апостол да учитељ посебно треба да има незлобивост. Иначе ће све бити узалуд“ (свети Златоуст).
Стих 25: Који са кротошћу кара оне који се противе: еда би им како Бог дао покајање за познање истине.
„Рекавши незлобив, апостол додаје: Који са кротошћу кара оне који се противе. Ту нарочито учитељ треба да поступа са кротошћу… Нико, наиме, не може бити расположен према човеку који се љути и свађа.
Са кротошћу… говори апостол. Видиш ли како треба приступати онима који желе да се науче? И не треба остављати разговор са њима све док се не убеде“… (свети Златоуст). „Апостол учи (пастира) да истраје у учењу и да не очајава због оних који тешко примају реч проповеди. Онај ко са очинском кротошћу поучава неверујуће (кривомислеће и заблуделе) и великодушно слуша њихова противречења, често може да убеди и крајње упорне јеретике“ (Теодорит).
Еда би им како Бог дао покајање за познање истине… „У тим речима нема уверености, али нема ни очајања: можда ће се уразумити… Бог је моћан да исправи онога ко је пао у лаж“ (епископ Теофан). „Можда ће и бити неког исправљења… При уразумљивању (учитељ) треба да има велико стрпљење… Он треба да поучава и смирењу… Еда би како Бог дао да никне, јер све што ниче припада Господу. Ти садиш и заливаш, а Он даје те расте и припрема плод“ (свети Златоуст).
А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дело јеванђелиста, служење своје испуни (2.Тим.4,5).
Буди трезвен у свему… „Имај бодру помисао“ (Теодорит). „Труди се, предупређуј, приводи овце у безбедно место, пре него што наступи зараза“ (свети Златоуст).
„Као стражар дома Божијег, пастир увек мора бити трезвен и будан“ (епископ Теофан). Он треба да је посебно будан ако дозна да се код њега у парохији међу православнима појављују вуци грабљивци: јеретици, секташи, расколници, тј. тровачи простодушних верника, који их трују својим зловерјем.
Злопати се… „Уколико добробит пастве и добро пасених изискује, прихвати сваки болан труд, не жалећи и не штедећи себе“ (епископ Теофан). Осим ограђивања пасених православаца од зловерја кроз његово изобличење, од пастира се захтева „и будна молитва са постом, и проповедање речи (чистог учења), и обилажење ради поучавања и исправљања, и држање спасоносних поредака без обзира на препреке и противљења“ (епископ Теофан).
Врши дело јеванђелиста… „Изврши и доведи до краја дело благовесника спасења које ти је наложено“ (епископ Теофан). „Доведи до краја оно што си започео и сеј семе благовести док су још здрави“ (Икуменије).
Служење cвoje испуни… „Задовољавајуће испуни своје служење да би и савест твоја и сви који те знају рекли да си са своје стране све учинио, тј. да ни једно дело није пропуштено, да ни један напор није одложен, да ни једна предострожност није остављена без пажње, да си био свагде где је требало да будеш, да ниси ћутао и да ниси избегавао дело“ (епископ Теофан). „Без обзира да ли слушају или не, ти излажи учење. Јер, на тај начин ти вршиш дело достојно служења“ (блажени Теодорит). „Апостол саветује да пазимо на црквену дисциплину, да дејствујемо храбро, да објашњавамо Писмо. Тако ће пасени, поставши уразумљени и мудри, моћи да лако избегну прелести празних басни“ (Амвросије).
Да би испунио заповест Господа Спаситеља: Истражујте Писма ради спасења (Јн.5,39), да би сејао Реч Божију (Мт.13,39; l.Kop.9,11), да би испуњавао дуг проповедника Јеванђеља и избегао казну за непроповедање Јеванђеља (l.Kop.9,16), да би проповедао једино Христово Јеванђеље (Гал.1,78), да из уста његових не би изашла никаква рђава, већ само блага реч, на изграђивање вере, да би му реч увек била у благодати, сољу зачињена ради разумног одговора сваком ко пита (Кол.4,6), да би се држао само истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се npomuвe (Тит.1,9), свештеник, тј. пастир душа треба да познаје Свештене Списе. Она њега и његова богоуручена духовна чеда умудрују за спасење кроз веру у Христа Исуса. Јер, „Божанско познање (Светог Писма) умудрује за спасење“ (Теофан), и омогућује живот по Богу.
Свети Златоуст говори: „У Писмима се излаже шта треба и шта не треба чинити. Она су светило за оне који се налазе у тами. Онај ко зна Писма како треба не саблажњава се ничим што се дешава и све сноси храбро: једно прима вером и приписује недостижном домостроју Божијем, а за друго види основу и налази примере у Писмама. У Богу је скоро све скривено: Његова дела је немогуће испитивати. Ти треба да знаш да Он све устројава, да о свему промишља, да смо ми слободни, да Он једно извршава, а друго попушта, да не жели никакво зло, да не бива све по Његовој вољи, већ нешто и по нашој (наиме, све зло је само од нас, а све добро како од нас, тако и од Његове помоћи), да се од Њега ништа не може сакрити. Тако Он делује у свему! Знајући то, схвати шта је добро, шта зло, а шта – безразлично. Наиме, врлина је – добро, порок је – зло, а безразлични су богатство, сиромаштво, болести, живот, смрт, замке против нас, клевете итд. Познавши то, ти ћеш схватити да праведници овде страдају. Понекад се дешава да неки од њих и живе у благостању. Разлог, пак, тога је да врлина не изгледа страшна. Зли се, међутим, овде веселе да би тамо добили казну. А неки од њих се и овде кажњавају да зло не би изгледало као добро и да дела њихова не би остала некажњена. Ипак, не кажњавају се сви зли да се не би изгубила вера у Дан Васкресења. И међу добрима постоје људи који чине зла дела, за која и одговарају овде (тј. кажњавају се), исто као што и међу злима постоје људи који чине добра дела, за која овде добијају награду, како би за зло тамо претрпели пуну казну. Дела су Божија у већој мери непостижна… Ако будемо тако размишљали, ништа нас неће збунити. А почећемо да на тај начин размишљамо уколико стално будемо слушали (и читали) Писма. Јер, ту ћемо наћи много примера и уразумљујућих поука за све речено“.
Све је Писмо богонадахнуто, и корисно (посебно за јереја-пастира) за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у npaведности, да буде савршен Божији човек, припремљен за свако добро дело (2.Тим.3,16-17).
Све Писмо… тј. књиге Светог Писма, или Библија. „Све Писмо је богонадахнуто. Стога, говори апостол, не сумњај у њега“ (свети Златоуст). Богонадахнуто… свети Петар сведочи да ниједно пророштво Писма не бива no личном тумачењу (тј. да човек не говори сам од себе). Јер, никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи (2.Пт. 1,2021). „Назвавши га богонадахнутим, апостол Свето Писмо издваја од људских списа. Јер, преко пророка и апостола је (Божију истину) говорила Божија благодат или Свети Дух“ (Теодорит).
Све је Писмо богонадахнуто и корисно… као дах из уста свеблагог Бога, који је животворан за сваку (утолико више за разумну) твар (Пс.103,30; 118,50). Свети пророк Давид описује душеспасоносност Речи Божије: Закон Господњи је непорочан – обраћа душе. Господње сведочанство је поуздано – умудрује младенце. Господња оправдања су права – веселе душе. Господња заповест је светла – просвећује очи (Пс. 18,89). У складу са тим је и апостолово указање на корисност Божанственог Писма.
Светитељ Христов Тихон Задонски је посебно волео Свето Писмо. Сав прожет духом његовим, он говори: „Писмо Свето, које су нам предали пророци и апостоли, јесте истинита Реч Божија којом Отац небески милостиво беседи са нама недостојнима. Оно је снисходљива посланица нашег Саздатеља коју је преко светих и верних слуга својих (као посланика) послао нама са небеса. У њој је Он открио благонаклоност воље своје. Ако, дакле, Хришћанине, слушаш служитеља Божијег који чита Јеванђеље или друго Писмо (тј. књигу из Библије), или ако сам (узевши у руке књигу Светог Писма) читаш са страхопоштовањем, размисли и схвати да Бог велики и недостижни кроз Реч своју говори теби, ништавном слузи свом. Када се молимо на прави начин, ми у молитви као да беседимо са Богом. Исто тако, ми Њега слушамо како нам беседи и одговара на наша искања и потребе када слушамо или читамо Његову Реч са усрђем“ (Дела светог Тихона, том 3, стр. 180).
Све је Писмо корисно за учење… „с обзиром да просвећује ум, саопштавајући му познање сваке истине која нам је неопходна у нашом положају“ (епископ Теофан). „Оно нас поучава корисним догматима и указује на добра правила живљења“ (Икуменије). „Оно нас поучава ономе што је неопходно да знамо. И нема ништа што се не резрешује помоћу Божанственог Писма“ (Теофилакт). „Јер, ми се из Писма учимо ономе што не знамо“ (Теодорит). „Ми (из Писма) можемо сазнати оно што не знамо и разрешити своје недоумице“ (свети Златоуст).
„Научивши истини, Писмо приводи и карању: оно изобличава како лаж, тако и неисправан живот“ (епископ Теофан). „Ми из Писма можемо поцрпсти и изобличење лажи“ (свети Златоуст). „Писмо изобличава и наш безакони живот“ (Теодорит).
„Изобличивши, оно подстиче и руководи ка исправљању не само лажних погледа, већ и лоших навика живота“ (епископ Теофан). „Оно призива на прави пут оног ко је пошао странпутицом (уопште, како у наравственом, тако и у умном смислу)“ (Теодорит), тј. „призива на замену погрешних схватања исправним и на окретање врлини уз одбацивање лоше навике“ (епископ Теофан). „Из Писма је могуће поцрпсти и исправљење и уразумљење, и допуну онога што недостаје и што треба надокнадити“ (свети Златоуст).
„Онај ко је исправио путеве своје треба да зна како да иде правим путем без скретања и како да све више и више успева у правичности, утврђујући се у њој. Писмо и томе поучава, будући корисно за васпитавање у правди“ (епископ Теофан). „Оно нас васпитава свим видовима врлина“ (Теодорит). „Оно умудрује за стицање праведности и вршење праведних дела“ (Теофилакт), те „уводи у истину и узводи ка савршенству у њој“ (Икуменије).
„Све то води ка савршенству и чини нас сродним Богу свих“ (Теодорит). „Стога апостол додаје: Да буде савршен Божији човек. Божији човек је онај ко себе посвети Богу и ко се стара о том богоугађању. Таквоме је и сам Бог покровитељ: он се налази под Његовом приметним благовољењем“ (епископ Теофан). „Апостол говори да Писмо пружа поуку како би човек Божији био савршен. Према томе, без њих није могуће бити савршен“ (свети Златоуст). „Исправљење и уређивање нарави остварује се преко Писма како у човеку који живи по Богу не би било недостатка ни у чему добром. Уколико, дакле, и ти желиш да постанеш исто тако савршен, здрав и увек у свему прав, узми за саветника Божанствена Писма“ (Теофилакт).
Припремљен за свако добро дело… „тј. способан, који и зна и уме да чини свако добро, и то да га чини на најбољи начин. Ето каквим Писмо чини човека Божијег“ (Теофилакт).
Све што су рекли свети оци о Светом Писму нарочито је примењиво у пастирском животу. Оно сваког учи, изобличује, исправља, васпитава у сваком добру и приводи пуном савршенству. Оно утолико више пастиру, на коме лежи обавеза да пасене проводи целим назначеним путем, до појединости пружа руководство. Стога сваки ревнитељ за спасење, а нарочито пастири треба да се баве изучавањем Божанствених Писама, и то не било како, површно, већ суштински“ (епископ Теофан), стално, усрдно, даноноћно, незасито.
Свети Исаак Сирин описује неизрециву корист од проучавања Речи Божије: „Непрестано проучавање Писма представља светлост за душу. Јер, оно саопштава души корисне напомене о томе да се чува од страсти, да пребива у љубави према Богу и у чистој молитви, а такође пред нама оцртава миран пут по трагу светих“ (Дела светог Исаака, стр. 195, 196). „Упражњавање у читању Божанствених Писама крепи ум и посебно служи као освежење молитве“. „Молитву сматрај кључем за поимање истинског смисла онога што је речено у Божанственим Писмима“ (стр. 450, 512, 583).
Јер, чинећи ово, свештениче Божији, уз чист беспрекоран живот, усрдно се поучавајући у Речи Божијој и поучавајући у њој Богом ти уручене душе, спашћеш и себе и оне који те слушају (1.Тим.4,16).
Спашћеш и себе… „Јер, ако будеш тако поступао, од тебе се већ нема шта више тражити: ти си своје дело испунио како треба… Али, апостол обећава и више од тога: Спашћеш и оне који те слушају. Они ће свакако поћи за тобом. И пошто ти, дејствујући на наведени начин сигурно достижеш спасење, и они ће, следећи те, достићи оно што си ти достигао“ (епископ Теофан). Ако си извршио и затим научио, по заповести Господњој (Мт.5,19), „нико неће одолети твојој речи и убеђењу и сви ће те послушати, ићи по твом учењу и примеру и спасти се“ (епископ Теофан). Свети апостол убеђује да пастир у свему буде узоран у добрим делима и примеран у трудовима учитељства. Напредак треба да се пројави не само у учењу, већ и у делима. Јер, као што добро дрво рађа добре плодове (Мт.7,17), тако и добро учење не може имати зле плодове. Када се виде добра дела, они који слушају стичу корист од слушања с обзиром да се убеђују у плод доброг учења. Јер, оно што се предлаже у речи учења увек се схвата као истинско и прима са страхом и богобојажљивошћу уколико се види да га се са страхопоштовањем придржава и онај који поучава. На тај начин добар народни пастир добија двоструки плод – и за своја добра дела, и за спасење пасених који га слушају. И обрнуто, ако буде немарљив, он ће и за себе и за њих дати одговор Богу“ (Амвросије).
Како је велик пред Господом још у овом животу добри пастир, творац Његовог светог закона и учитељ верних (који ће се великим назвати и у Царству небеском – Мт.5,19) и како богобојажљиво и са страхом духовна чеда слушају истинског пастира види се из житија и примера светитеља Христовог Тихона. У Вороњежу су грађани, убеђујући један другог да се повинују саветима и наредбама светог Тихона, обично говорили: „Он ће се пожалити Богу“. Дај Господе да такав буде и сваки пастир – свештеник Божији.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На Светој Гори Атонској у Манастиру светог великомученика Пантелејмона више пута (186970 г.) смо били сведоци силе општебратске молитве. Неретко се дешавало да се тешко разболи свети старац духовник, отац јеросхимонах Јероним… Отац архимандрит Макарије, после свеноћног бдења, које су буквално сву ноћ сви провели, каже у храму: „Оци и браћо, помолимо се за нашег оца (Јеронима), који нам је толико неопходан“. Затим он нареди јерођакону да наглас на амвону изговори по бројаницама сто молитава: „Спаси Господе и помилуј болесног слугу твог, нашег духовног оца јеросхимонаха Јеронима… Спаси Господе слугу твога“. И сво братство, ћутке, иако је уморно, чини појасне поклоне… И истог дана или следећег старац духовник се потпуно опорављавао…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.