СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО
Из Речи Божије и учења Светих Отаца
IX
ЈЕРЕЈИ БОЖИЈИ ТРЕБА ДА ПОУЧАВАЈУ ДРУГЕ. ЗБОГ ТОГА И САМИ ТРЕБА ДА УСРДНО ИЗУЧАВАЈУ РЕЧ БОЖИЈУ И СВЕТООТАЧКУ
Од Господа Првосвештеника призвани (Јев.5,4) и преко епископа изабрани за Јеванђеље Божије (Рим.1,1), пастири и учитељи (Еф.4,11), одређени за градове и села свештеници Божији треба да испуњавају дело које им је уручио Христос: научити све Хришћане, учећи их да држе све заповести Господње (Мт.28,1920), проповедати у свету Јеванђеље свим верујућим (Мк.16,15), говорећи: Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк. 16,16), проповедати народу и сведочити да је Христос од Бога одређени Судија живих и мртвих, о коме сви пророци сведоче да ће именом Његовим примити опроштење греха свако ко верује у Њега (Дап. 10,4243).
То је основни предмет проповеди свештеника. Он „при сваком виду учења треба да улива познање Христа Исуса, да усађује учење о Њему, да напомиње Његово огромно милосрђе и наглашава да је Он једини који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење (l.Kop.1,30). Јер, оно што у односу на свету веру и вечно блаженство пише или прича без заснованости на вери у Исуса Христа јесте бесплодно и неспасоносно“ (Књига о дужностима презвитера, 38).
„Ризница вере Христове налази се у Речи Божијој, у Светој Цркви и у делима светих отаца. Пастир је дужан да из тих чистих и животворних извора црпи основу за своја поучавања, тј. да из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу говори (2.Кор.2,17) и призива све грешнике на покајање (Дап. 17,30), а онима који се боје Бога пружа реч спасења (Дап. 13,26). Он треба да уразумљује разуздане – нарушиоце устава Свете Цркве, пијанице, развратнике, да теши малодушне и оне који су пали духом због непријатности, стешњавања, гоњења, лишавања, невоља и болести као и оне који не подносе увреде и искушавања ради Христа“ (свети Златоуст). „Он треба да заступа слабе, који изнемогавају у вери (Рим.14,12), чија је савест слаба (l.Kop.8,7; 11,12), који су слаби у познавању свете вере, у убеђењима, у правилима хришћанског живота, који су спремни да отпадну од вере (православне у неку секту, раскол, јерес), или падну у грехе. Дуг љубави пастиру налаже да такве подржава“ (епископ Теофан).
Пастири – свештеници треба искључиво да пребивају у молитвама и служби Речи Божије (Дап.6,4), те да буду постојани у науци апостолској (Дап.2,42), говорећи увек и свима, не само у храму Божијем, него и у сваком згодном случају Реч Божију са смелошћу (Дап.4,31) И ни један дан они не треба да престану да уче и проповедају Јеванђеље о Исусу Христу у градовима и у селима, у храму и по домовима пасених, на празнике Божије и на свакој служби и треби (Дап.5,42).
Пазећи себе, тј. на свој дуг учитељства, и на све стадо словесних оваца Христових, тј. чеда Цркве, у коме их Дух Свети постави да напасају Цркву Господа и Бога, пастири не треба да пропуштају да објављују сву вољу Божију (Дап.20,27-28) о правди и уздржању и о будућем суду Божијем (Дап.24,25), тј. да је закон Божији свет и заповест – света и праведна и добра (Рим.7,12). Јереју, учи и истрај у учењу. Ти си учитељ и добио си дар учитељства: стога и пребивај у учењу, о њему мисли, њиме буди заузет, њега обављај како приличи и на сваки начин се труди и буди марљив (епископ Теофан). „Под учењем се разуме тумачење Божанствених догмата“ (Теодорит), тј. „[догмата] о нади хришћанској, о Пресветој Тројици, о стварању и промислу, о блаженом стању у рају и о паду, о Оваплоћењу Бога и нашем спасењу у Њему, и благодати Светог Духа“ (епископ Теофан).
Јер ако проповедам Јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље (l.Kop.9, 16). „Ако проповедам Јеванђеље ја не заслужујем посебну похвалу, јер ми и обавеза налаже. То је мој дуг“ (епископ Теофан). „Чисним то као слуга, служећи Владику. Ни један слуга не мисли о себи високо када испуњава господарево наређење“ (Теодорит).
Међутим, да би добродушно, успешно, радосно проповедао и учио, очекујући награду од Пастиреначелника, сваки јереј-пастир треба и сам да усрдно учи. Он треба да испуњава заповест Господњу: Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни (Јн.5,39). А онај, пак, ко је од Бога (позвани пастир) слуша речи Божије (Јн.8,47) и савете светог апостола: Буди добар служитељ Исуса Христа, одгајен речима вере и добром науком којој си следовао (1.Тим.4,6), све саветујући браћи – пасенима. Проповедај и учи да је Христос – Спаситељ свих људи, особито верних. Пази на читање и учење. Ово проучавај, у овоме стој. Пази на себе и на науку, истрај у томе: јер чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1.Тим.4, 10-16). Тако ћеш се удостојити двоструке награде: неувенљивог венца славе од Пастиреначелника (1.Пт.5,4) и од епископа, апостолског наследника, с обзиром да су презвитери који су добре старешине достојни двоструке части, особито они који се труде у проповедању и учењу (1.Тим.5,17). Још радоснија ће бити награда кроз мир савести за испуњење пастирског дуга [по реченоме]: Јер ми и обавеза налаже.
Свештене списе који те могу умудрити за спасење читај усрдно. Све је Писмо богонадахнуто и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божији човек, припремљен за свако добро дело (2.Тим.З,1517). Проповедај реч… (2.Тим.4,2). Чврсто се држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци (оне којима је потребна утеха) и покарати оне који се противе (тј. безаконике, злочинце, лажне учитеље). Јер, има много непокорних, празноречивих и обмањивача… којима треба уста затворити, који изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка (Тит. 1,911). Такви су сви лажни незвани учитељи – вође расколника, секташа и других душегубитеља…
При изучавању Речи Божијих немој се ослањати на своје силе, већ се непрестано моли свеблагом Богу, вапијући умносрдачно: „Отвори, Господе, моје умне очи и схватићу чудеса твоја из закона твога (Пс.118,18). Не скри од мене заповести твоје (ст. 19), јер сведочанства твоја поучење су моје (ст. 24). Утврди ме у речима твојим (ст. 28). Уразуми ме, и истраживаћу закон твој и чуваћу га свим срцем својим (ст. 34). Постави слузи своме реч своју ради страха твога (ст. 38), јер је закон твој поучење моје (ст. 77). Ишчилеше очи моје за речју твојом (ст. 82). Колико заволех закон твој, Господе: сав дан поучење је моје (ст. 97). Светилник је ногама мојим реч твоја и светлост стазама мојим (ст. 105). Поучаваћу се законима твојим свагда (ст. 117). Сведочанства твоја су радост срца мога (ст. 111). Чудесна су сведочанства твоја, тога ради истраживаше их душа моја (ст. 129). Разжежена је реч твоја (која очишћује распламсано срце) и слуга твој заволе је (ст. 140). Претекоше очи моје јутро да изучавам речи твоје (ст. 148). Зажелех спасење твоје, Господе, и закон твој поучење је моје (ст. 174)“. Само оно што је више од тебе (тј. непостижно, Божанско) не тражи: не испитуј оно што је изнад твојих сила. Разумевај оно што ти је наложено, с обзиром да немаш потребе за скривеним.
Светитељ Христов Тихон је сав био испуњен духом Речи Божије. Како сведоче његова дела, он ју је знао скоро напамет. У време свог архипастирствовања, он је убеђивао своје сатруднике, свештенике Божије: „Нови Завет, тј. Јеванђеље и Посланице светих апостола читајте са свакојаком марљивошћу и пажњом. Читајући, молите се Заступнику Новог 3авета; Исусу Христу, Господу нашем, да просвети ваше душевне очи Духом својим Светим како бисте схватили силу његову. Читајући ту богонадахнуту књигу и сами ћете се утврђивати у побожности, као уосталом и људе који су вам поверени. А уколико то читање оставите, знајте да ћете бити слепе вође слепаца, а слепи слепога ако води, по речи Христовој, оба ће у јаму (тј. у вечну погибао) пасти (Мт.15,14), од чега милосрдни Господ да вас сачува. Сам Бог заповеда да се марљиво чита Свето Писмо: Да не одступи од уста твојих књига овог закона. Размишљај о њему дан и ноћ и разумно испуњавај све што је у њему написано. Тада ћеш бити успешан и maдa ћеш ucnpaвumu пуmeвe своје (тј. живот твој): mada ћеш се уразумити (Ис.Нав.1,8).
Све је Писмо богонадахнуто и корисно за учење (2.Тим.З,16;17)… Бог нам је по својој благости и дао Писмо да бисмо га читали и, читајући, испуњавали оно што је у њему написано. Јер, Свето Писмо је посланица Бога човеку, у којој нам открива свету вољу и поучава нас како треба да живимо. Размислите, дакле, са каквом вољом и пажњом треба да читамо Божију посланицу. Зар не би са великом радошћу читао писмо које би ти написао наш монарх, земаљски цар? Свакако, са великом радошћу и пажњом! Међутим, Цар небески је теби, земном и трошном човеку, послао посланицу – Свето Писмо. Због чега, онда, остављаш такав дар, такво непроцењиво благо? Када читаш Јеванђеље, Христос Бог са тобом говори. Када му се, читајући, молиш, ти са Њим говориш. О, слатког ли разговора! О, миле ли и пријатне беседе! Разговара Бог са човеком, Цар небески са трошним прахом, Господ са слугом! Шта је од тога пријатније и корисније? Видите ли корист од читања Светог Писма? Уколико га оставите, видећете шта ће вам се десити: Бог је посредник између вас и мене“ (Дела, т. 1, стр. 13 и 14, Окружна посланица клиру Воронешке епархије).
Неком вороњешком свештенику светитељ је писао из Задонска: „Шаљем ти по твојој жељи савет. Читај и размишљај и поступај по њему. Међутим, боље је да сам читаш Реч Божију. Из ње се учи да пасеш и себе и људе који су ти поверени од Бога. Моли му се марљиво да те сам научи како да пасеш стадо Христово. При томе памти да треба да тражиш људе, а не људско, тј. ишти спасење душе“. Савет светитеља Христовог Тихона нарочито је спасоносан и користан младим новопостављеним јерејима Божијим (Житије светог Тихона Задонског, стр. 109-118. т. 1, 1862. г.).
Навешћемо још богомудрих светоотачких савета: „Седајући за читање Божанственог Писма, најпре призови Господа да отвори очи срца твога како би не само разумео, него и испунио написано. Јер, онај ко чита а не твори, презире Божанствено Писмо“ (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 59).
„Велика је корист од читања Божанственог Писма: оно је светлост и храна за душу“ (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 39).
„Као што риба не може живети без воде, тако ни душа без безмолвија и поучавања у Божанственим Писмима не може да се спасе“ (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 41).
„Често поучавање у Божанственим Писмима успављује страсти, као дивље звери“ (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стp. 43).
„Усрдно пази на читање Божанствених Писама: ту ћеш наћи све обрасце подвижништва и светости“ (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 55).
„Неопходно је да ми (нарочито јереји учитељи) увек прибегавамо читању и поучавању у Божанственим Писмима, тј. било да нам гнев узнемири срце, било да похота распали тело, било да нападну зле помисли, било да се нешто друго штетно појави. Онога ко чита Божанствена Писма и поучава се у њима дан и ноћ пророк упоређује са дрветом које је посађено близу извора вода. Јер, и душа која је посађена уз воде Божанствених Писама и која се напија њима цвета и постаје богата духовним плодовима. Сабирајући у себе росу Свесветог Духа, она гаси пећ спољашњих невоља и унутрашњих страсти“ (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 57).
Светитељ Златоуст говори: „Душу која живи уз изворе Светог Писма и која из њих упија воду и росу духовну, неће савладати никакве житејске смутње и невоље. Ако је нападне болест, или укор, или клевета, или подсмех и увреда, или било какво зло овдашњег света, она ће без тешкоће од себе да уклони пламен болних осећања све док црпи насладу и утеху у читању Свештених Писама. Човека у невољи ништа тако дејствено не може утешити као читање Божанствених Писма: ни господство, ни достојанство, ни бреме високе власти, ни присуство пријатеља, нити било што друго у животу. Због чега? Због тога што је све друго трошно и пролазно и због тога што је утеха од њега трулежна. Онај, пак, ко чита Свето Писмо, беседи са Богом. Према томе, каква земаљска сила може у очајање свалити човека смућеног духом уколико га Бог теши? Дакле, старајмо се да читамо и то не неколико сати, већ стално“.