СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ (СВЕТОВЊАКА И МОНАХА) КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВO

 

СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО

Из Речи Божије и учења Светих Отаца
 

 
IV
 
ЖИВОТ ЈЕРЕЈА ТРЕБА ДА БУДЕ РАВНОАНЂЕЛСКИ
 
У онима који ми приступају бићу свет (Лев.10,3) То се односи на оне који се више од других приближавају Богу и Његовој светињи (тј. јереје Божије). Живот свештеника Божијих треба да буде равноанђелски. Они су анђели земаљски, нешто мало мањи од анђела небеских (Јев.2,7; Пс.8,6), подражаватељи живота великог савета анђела (Ис.9,6), небески људи, браћа Богочовека, који их освећује и који се не стиди да их назива браћом својом (Јев.2,1112). Уста свештеника треба да чувају разум. „Бог је свештеницима даровао разум као неки залог, или као неку скривницу одакле верни могу да узимају духовну храну и црпу разум и просвећење. (Свештеник) је као анђео Господа Сведржитеља (Мал.2,7). Шта је, дакле, свештеник? Посланик или весник (анђео) Божији, тумач воље Божије у односу на руковођење и учење Цркве“ (Иринеј, архиепископ псковски, Тумачење Пророка Малахиje, c. 216).
Како да вас назовемо свети? Света Црква пева: „Да ли херувимима, будући да на вама почива Христос, или серафимима, будући да га прослављате“. На херувимима, као на престолима, почива Христос, Цар славе. На јерејима, пак, Он не само да почива, него и пребива: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њима (Јн.6,56). Јереји су, у већој мери неголи остали верни, обитељ (Јн. 14,23) Триипостасног Бога, храмови Духа Светог који у њима живи (Рим.8,11), Цркве Бога живога (2.Кор.6Д6). Састављајући сабор са анђелима, јереји од ноћи ране духом Господу (Ис.26,9) и моле му се свакодневно: „Уставши од сна, падамо пред тобом, Благи, и узносимо ти анђелску песму, Моћни: свет си, свет, свет, Боже, помилуј нас Богородицом“ (Тропар, јутарња молитава). Предстојећи страшном престолу славе Божије и припремајући се да на Литургији принесу Бескрвну Жртву за спасење свега света, они се моле: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске анђела и арханђела да служе славе твојој, учини да са нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове твоју благост“ (Молитва малог входа на Литургији). У молитви, пак, Трисвете песме они умољавају: „Ти сам Владико, кога трисветим гласом певају серафими и славослове херувими… прими Трисвету песму и из уста нас грешних“, која је иста као и анђелска. Изливши своје смиреноскрушене молитве Господу серафима и Цару славе, који у светима почива, са жељом да их, грешне и непотребне, удостоји да свештенодејствују свето и пречисто Тело и часну Крв Његову, они се моле, док се поје Херувимска песма: „Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици трисвету песму певамо, сваку сада житејску бригу оставимо као они који ће примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога“. На Литургији пређеосвећених дарова они такође скрушено вапију: „Сада силе небеске са нама невидљиво служе“… У време појања анђелске песме: „Свет, свет, свет је Господ Саваот“… они се моле: „Са блаженим силама ти и ми, Владико човекољубиви, вапијемо и говоримо“… и тако даље. И, творећи вољу богобојажљивих слугу својих – свештеника, и слушајући њихове молитве, Господ, Цар славе и анђела, шаље своје свете анђеле да заједно са њима служе и моле се.
Преподобни Нил, подвижник синајски писаше епископу Анастасију: „Светило велике Византијске Цркве, или, боље речено, целог света, дивни свештеник Јован (Златоуст), као прозорљив, много пута је видео да дом Господњи у скоро сваки час, а нарочито у време Божанствене и Бескрвне Жртве, не остављају анђели, нити га лишавају своје бриге. Једном, испуњен дивљењем и радошћу, он насамо причаше о томе својим блиским духовним пријатељима. „Чим јереј, говорио је свети Јован, започне са светом проскомидијом, блажене силе у мноштву силазе са неба, обучене у пресветле ризе и босоноге, те са пажљивим погледом и лицем доле приклоњеним, са страхопоштовањем, у великом тиховању и ћутке окружују жртвеник и стоје до свршетка страшне Свете Тајне. Затим, разишавши се по читавом свештеном храму, сваки од њих припомаже по потреби, подстиче и крепи епископе, презвитере и ђаконе који се налазе у храму и свима који (по древном чину) деле пречисто Тело и часну Крв. Ово пишем, додаје свети Нил, да ни сами, познавши колико се тога страшнога одвија у Божанственој Литургији, не бисмо изгубили страх Божији и предали се немарности, и да ником другом (из клира и пастве) не бисмо дозволили да у време проскомидије и службе Божије разговара и дошаптава се, да смело другима даје знаке, да се клати са стране на страну, осврћући се тамоамо, или да безбрижно и без устручавања прелази с места на место. Јер, Господ је говорио Мојсију, а преко њега и свим јерејима: Учините побожним, а не немарним, синове Израиљеве“ (Лев.15,31) (Дела Нила Синајског, том 3, Писмо 282).
На питање једног побожног ђакона о томе шта треба да мисли или у чему да се поучава док предстоји жртвенику заједно са јерејем, свети Варсануфије Велики је одговорио: „Служитељ (у чину ђакона) треба да буде као херувим: сав око, сав ум. Он треба да размишља и да мисли о небеском, са страхом и трепетом, те да славослови, будући да носи Тело и Крв бесмртног Цара. Он такође представља и серафиме, с обзиром да пева славословље и скривене тајне, као светим крилима, осењује рипидом. На тај начин он се уздиже над земљом и свим вештаственим. У храму унутрашњег човека он треба непрестано умом да пева победничку песму величанствене славе Бога нашег: Свет, свет, свет је Господ Саваот. Пуни су небо и земља славе твоје (Ис.6,3)“ (Варсануфије Велики, Руководство у духовном животу, стр. 237-238).
Свето приповедање преподобног Нила и богомудри одговор светог Варсануфија јасно говоре о томе са каквим анђелским страхопоштовањем јереји Божији треба да врше службу Божију, нарочито Литургију, и са каквим страхом да проводе време свог странствовања (1.Пт.1,17).
И још: „Брат који је живео са светим авом Филимоном је, као сведочанство његовог великог смирења и равноанђелског живота, причао следеће: „Међу богоносним оцима нашим, преподобни отац наш Филимон је био најтрезвоумнији, држећи се суза, скрушености и побожности. Он се веома рано удостојио презвитерског чина. Међутим, пошто се истински и животом и разумом дотакао небеског, он је на све начине, као велико оптерећење, избегавао служење Божанствене Литургије. Стога он у току многих година свог подвижништва веома ретко приступаше светој трпези (ради служења). Без обзира на тако опрезан живот, он се чак ни Божанским Тајнама није причешћивао кад год би се десило да дође у општење и у разговор са људима, премда никада није разговарао о земаљским стварима, већ само о ономе што је било од духовне користи за оне који искаху да са њим поговоре. Када је имао намеру да се причести Божанственим Тајнама увек је најпре дуго досађивао Богу, умилостивљујући га молитвама, певањем Псалама и исповедањем. Њега је обузимао страх и трепет кад би чуо свештеникове речи: ,Светиње светима’. Јер, у том моменту, говораше он, цркву испуњују свети анђели, а сам Цар сила се, извршивши тајанствено свештенодејство, и претворивши хлеб и вино у своје Тело и Крв, преко Светог Причешћа усељава у срца наша. Стога, додаваше он, треба чисти и непорочни, као изван тела и без икаквог колебања и сумње, да се осмелимо да приступимо Светом Причешћу пречистим Христовим Тајнама. Тако ћемо постати заједничари просвећења које се њима дарује. Многи од светих отаца су се удостојили виђења светих анђела који су их чували (од свега неприличног). Стога су се и сами они држали дубоког ћутања, ни са ким не разговарајући“ (Руско добротубље, T. 3, стp. 394; 410).
Ова свештена прича је неописиво корисна за све и за сваког свештеника Божијег – световњака, будући да их, уколико сами зажеле и покажу произвољење, при помоћи Божије благодати, ништа неће омести да буду побожни. Међутим, нарочито је душеспасоносно да је стално имају на уму јеромонаси који носе анђелски образ и које зовемо преподобним и светим оцима. При томе, они не треба да је имају на уму да би се, из сазнања своје греховности, уклањали од свештенослужења (јер, ко је чист од скверни – Јов 14,4), него да би на сваки начин све духовне и телесне силе употребили за напор да живе чисто и беспрекорно, подражавајући, по мери својих сила, побожност светог аве Филимона.
„Једном је преподобни отац наш Сергије Радоњешки вршио Божанску Литургију заједно са својим братом Стефаном и сродником Теодором, који је већ имао свештенички чин. Стојећи у цркви, молчалник преподобни Исакије је изненада у светом олтару угледао четвртог мужа чудесног лика, који је у блиставим ризама служио са осталом тројицом, сијајући необичном светлошћу… На малом входу са Јеванђељем, чудесни муж је ишао за светим Сергијем. Његово лице је сијало као сунце, тако да Исакије није могао чак ни да погледа у њега. То необично виђење га је навело да прекине ћутање и да се са питањем обрати побожном старцу Макарију, који је стојао поред њега: „Какво је то чудесно виђење, оче? Ко је тај дивни муж“. Макарије је, и сам запрепашћен чудом, одговорио: „Не знам, брате, али је и мене обузео страх… Да није можда дошао неки свештенослужитељ са стране“… Међутим, никог са стране није било… Блажени Сергијеви ученици су тада схватили да са њиховим авом служи анђео Божији: јер, „анђели воле себи сличне“.
Литургија се завршила и дивни муж је постао невидљив. Изабравши погодан тренутак, оба ученика, који су били удостојени виђења, насамо запиташе преподобног Сергија о његовом тајанственом саслужитељу. Смирени старац је у почетку избегавао да да објашњење: „Шта сте необично видели, децо моја“, говорио је он. „Служио је брат мој са сином својим и ја недостојни са њима. Више никог са нама није ни било“. Но ученици нису одустајали од питања: „Господа ради, не криј од нас, часни оче. Јер, ми смо својим очима видели четвртог, налик на анђела Божијег, који је служио са тобом“. Тада им је преподобни рекао: „Децо моја љубљена! Кад вам је већ сам Господ Бог открио ову тајну, како ћу је ја сакрити? Онај кога сте видели заиста јесте анђео Господњи. Ја недостојни нисам имао такву посету само сада, него и увек када вршим Божанску Литургију. Али, ви строго чувајте ову тајну док сам ја жив“ (Архимандрит Никон, Житије преподобног Сергија Радоњешког, 1885. г., стр. 168169).
Навешћемо још неке богомудре савете и упутства преподобног оца Теогноста о томе какав треба да буде и како треба да се понаша онај ко је удостојен свештеничког чина, те каква се чистота и светост захтева од њега.
1. „Онај ко се удостојио божанственог и часног свештенства, најпре треба самог себе непрестано да приноси на жртву, умртвљући телесне страсти и сласти. Тек тада он може смело да приступи животворној и страшној жртви. У супротном ће бити сажежен Божанским огњем, као неко лако сагориво вештаство.
2. Схвати да си удостојен равноанђелске части и старај седа, са сваком врлином и чистотом, пребиваш непорочан на степену на који си призван…
3: Онај ко је примио свештенство треба да буде чист од свих страсти, а нарочито од блуда и злопамћења. У вези са њима он не треба да има чак ни лаке помисли, уколико мисли да се не подвргне Божијем гневу и проклетству.
4. Убељен више од снега бујицама суза, са светлом савешћу као светитељ у чистоти се дотичи Светих Тајни, спољашњом ангелоподобном благопристојношћу пројављујући унутрашњу лепоту душе.
5. Побожно и са страхопоштовањем врши животворне и нетрулежне Тајне, желећи нетрулежност и бесмртност.
6. Кроз Причешће поставши приносилац и заједничар Тела Божијег, дужан си да примиш и подобије Његове смрти, не живећи више себи, него, по апостолу, Ономе ко се распео и умро за тебе (2.Кор.5,15). Међутим, уколико ради тела и света живиш страсно не престајући да вршиш Бескрвну Жртву, ти себе припремаш на вечно мучење после смрти. Коме није познато да су многи од оних који су недостојно свештенодејствовали били покошени изненадном смрћу и послани право у тамошња мучилишта?
7. Један јереј и уједно монах због своје побожности беше славан. Због спољашњег изгледа многи су га сматрали достојним поштовања, премда се изнутра тајно надимао и скрнавио. Једном је он вршио Божанствену и свештену Литургију. Стигавши до Херувимске песме, и преклонивши, по обичају, врат пред светом трпезом, он је почео да чита: „Нико… није достојан“… И одједном је умро, будући да га је душа оставила у том положају.
8. Наведени случај свакоме показује какво анђелско настројење и чистоту пречасно свештенство захтева „од оног ко намерава да му приступи“. По примању, пак, свештенства непоколебивост и целомудреност треба да су још већи него раније….Ако допустимо да се помрачи светлост и да се било шта смрадно помеша са миомирисним уљем (благодати свештенства), ми ћемо, авај, као крадљивци светиње, наследити погибао.
9. Ти си као непотребан сасуд ради неке мале чистоте достојно ступио у анђелски и божанствени чин свештенства, поставши, по апостолу, изабрани сасуд пријатан Господу. Због тога свеусрдно чувај неокаљаном част које си се удостојио. Чувај божанствени дар као зеницу ока…
10. Смело пришавши под иго свештенства, учини правим путеве своје и правилно управљај речју истине, са страхом и трепетом градећи своје спасење. Јер, Бог наш је огањ који сажиже…(Пон Зак..4,24; 9,3).
11. Познавао сам једног од освећених (тј. свештеника) који се усуђивао да недостојно приступа Божанском тајнодејству, обузет блудном страшћу. Због тога је запао у тешку и неизлечиву болест и већ се приближавао смрти… Он је учинио све ради лечења своје болести. Међутим, она не само да се продужавала, него се још и појачала. Дошавши најзад себи и схвативши да умире због недостојног литургисања, он се са заклетвом заветовао да више неће приступити свештенодејству без достојне припреме.После те речи истог тренутка је следило исцелење болести, тако да јој ни трага није остало.
12. Чин свештенства и свештеничка одежда су блистави,наравно, уколико при томе посвећени има и душу која блиста чистотом. Међутим, уколико се он оскрнави немарношћу и уколико презре савест која сведочи о срамоти, светлост постаје тама која води у вечни мрак и огањ. Они ће се избећи једино уколико се изабере други пут: врлински живот са смирењем, који безбедно води у Царство Божије.
13. Стицање спасења се остварује врлином и у обичном положају, а не само часним свештенством, које захтева равноанђелски живот. Према томе, или буди бестрасан на анђелски начин, остајући разумом као ван света и тела, те ступи на небеску лествицу (тј. у свештенство), или, пак, схвативши своју немоћ,устукни пред висином која немарнима прети великим падом, и прихвати се живота који је заједнички мноштву и који такође приводи и приближава Богу. Јер, у оквиру њега ако и паднеш,лакше ћеш поново устати покајањем и благодаћу свемилостивог Бога.
14. Тело и крв не могу наследити Царство Божије (l.Kop.15,50). Причешћујући се Телом и Крвљу Бога, ти постајеш Његов сутелесник и сараствараш се са Његовом Крвљу. Тиме ти већ у себи имаш Царство небеско. Због чега те, онда, опседају страсти тела и крви? Бојим се да Дух Божији не усхте да остане у теби због плотског мудровања (Пост.6,3), због чега ћеш у часу Суда бити расечен на пола. Тада ће се од тебе као од недостојног узети благодат „свечасног свештенства“, те ћеш бити послан на вечно мучење у ад.
15. Изгледа да страха Божијега нема пред очима твојим,будући да недостојно свештенодејство сматраш нечим неважним, заведен самољубљем које те убеђује да је Божанство милостиво… Ужасни се!… Сети се колико је велико дело свештенослужење. Стога, или се достојно, чисто и равноанђелски користи влашћу божанственог свештенства, или као разуман човек одступи од страшног служења. У супротном ћеш, будући немаран на том делу и заваравајући софизмима савест која те изобличава,једном, када буде расуђено и пресуђено, завапити са стењањем: Оно чега се бојах дође на мене, и чега се страших задеси ме (Јов3,25).
16. Трезвоумно и са болним напором најпре за самог себе са скрушењем и сузама приноси светоспасоносну Свештену Жртву ради очишћења: јер, ко ће те по твојој смрти сажаљевати или приносити жртву за тебе у мери у којој ти сам себе сажаљеваш.
17. Без свог очишћења се не усуђуј додиривати Свете Тајне, да не би био сажежен божанственим огњем као сено и да сесе не би разлио као истопљени восак.
18. Заиста, уколико будеш како треба вршио ово божанствено, свечасно и страшно свештенослужење, и уколико те савест ни у чему не буде укоревала, ти ћеш и стећи најуверљивију наду у спасење… Међутим, ако није тако – пази… И свакако је боље, по сазнању своје немоћи, отказати се од високог чина свештенства, неголи га примити и носити и поред познања своје недостојности и нечистоте. Јер, у супротном случају ћеш по спољашњости за многе бити висок, док ћеш, у ствари, због недостојности, бити сличан лешу који је достојан плача.
19. Служење часног свештенства и његово умилостивљење Бога, те неодступно заступништво за све пред Њим толико превазилази свако псалмопевање и молитву, колико сунце превазилази звезде. Јер, ми на жртву приносимо самог Јединородног, који се из човекољубља на дар заклао за грешнике. Њега предлажемо и приводимо као [жртву] за умилостивљење, и то не само ради остављења грехова, него и ради даривања свега што нам је нужно и за шта се молимо. Тело које је сједињено са Божанством као неки угаљ спаљује свако безакоње, и просвећује срца оних који са вером приступају. Исто тако и Божанствена свечасна Крв боље од сваког исопа омива и чисти сваку нечистоту и пороке оних који се осмељују да приђу Светим Тајнама са сваким скрушењем и уздајућим умилењем. Где је још могуће добити нешто слично?…
20. Каква чистота и светост се захтевају од јереја који додирује Божанствено Тело, те каква смелост, с обзиром да треба да буде посредник између Бога и људи, имајући као самолитвенике Пресвету Богородицу, небеске анђелске чинове и све свете од вајкада? Мени се чини да он треба да има анђелску и арханђелску (чистоту и светост): јер, чину треба да одговарају и особине“ (Руско Добротољубље, том 3, стр. 418-420, 428-431, 435, 436).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.