СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО
Из Речи Божије и учења Светих Отаца
ПРЕДГОВОР
Сетих се старих дана и поучих се у свим делима твојим, Господе (Пс.142,5). Један јереј Божији, сиромашан духом, и болешљив телом (Пс.68,30), због немоћи прикован уз одар, невољни усамљеник у својој келији, провођаше бесане ноћи, у којима “се испитује стрпљење страдалника”. Зауставивши пажњу на речима светог Псалмопојца, он се присетио нечег из својих старих дана. Пре 33 године, завршавајући курс у Т. семинарији (1860. г.), богослови (а и он, пријатељ њихов) су писали састав на тему: “Свештенство није занат, већ добровољно мучеништво”.
Не може се он присетити како је тада себи растумачио то питање. Међутим, на срамоту своју, чини се да он тада није схватао и није разумео тему: он је решио површински, и без разумевања, будући да није усрдно изучавао Реч Божију (тј. свакодневно занимање богољубаца – Пс. 118,97), као што ни светоотачке творевине (тј. скривницу Божанствене премудрости) уопште није читао. Да ли су и данас такви младићи који се васпитавају за добро – богослови (тј. будући свештеници)? Да ли они из детињства познају Свештене списе (2.Тим.З,15)? Да ли усрдно читају Свету Библију, толико неопходну за њихов будући подвижнички живот у свештенству. Да ли су упознати са делима светих отаца?
Проживео си скоро свој век, говорио је сам себи тај јереј. Прибројан си био лику служитеља Христових, који свештенослуже Јеванђељу Божијем (Рим.15,16), [лику] управитеља тајни Христових (l.Kop.4,1). Сада, пак, мирећи се са супарником својим (тј. савешћу), по дуготрпљењу Милосрдног Судије, док си на путу са њим (Мт.5,25), већ очекујеш да небески Управитељ дома ускоро потражи од тебе да положиш рачун о управљању домом, будући да због немоћи и болести, а више због грехова, више не можеш њиме управљати (Лк. 16,23).
Сада би, међутим, требало да, уз помоћ Божију, која се у немоћи показује (2.Кор.12,9), решиш наведено питање, по мери разума датом ти од Бога, који је Господ разума (1.Цар.2,3), тј. да изложиш у којој мери је свештенство добровољно мучеништво.
Но, најпре окрени поглед ума на протекли живот свој у чину јереја Божијег. Да није покуњена глава твоја, увиђајући немогућност да се оправда пред Првосвештеником будућих добара (Јев.9,11)? Да ли си му, по мери људске немоћи, био подобан, тј. свет, незлобљив, чист, одвојен од грешника (Јев.7,26)? Да ли си, улазећи у Светињу над светињама ради приношења Господу Бескрвне Жртве, приступао великом свештенодејству са истинитим срцем, очишћеним од зле савести (Јев. 10,22)? Не, Господе, помилуј ме, јер сам немоћан (Пс.6,3). Чинећи мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве, и за све који су у власти (1.Тим. 2,12), да ли си био мученик у срцу скрушеном, злопатећи се као добар војник Христов, који не добија венац, ако се не бори по правилу (2.Тим.2,35), и будући свестан многих грехова у савести својој и свог недостојног предстајања? Да ли си братији својој у Христу, којој си постављен за оца и учитеља, могао, по речи апостолској, смело говорити: Угледајте се на мене, братијо, ученици, чеда моја духовна, као и ја на Христа (l.Kop.4,16; 11,1)? Светој вољи великог Првосвештеника Господа Исуса Христа (Јев.4,14) било је благоугодно да те, немоћног и недостојног, укључи у лик Његових јереја. Предстојећи пред страшним престолом Божијим и помишљајући да нико од везаних телесном похотом и сластима није достојан да приђе или да се приближи Цару славе, он је смирено молио благост Његову да очисти савест његову од мртвих дела, како би достојно служио Богу живоме и истинитоме (Јев.9,14), те да буде милостив неправдама његовим и да више не спомиње грехе и безакоња његова (Јев.8,12), да опрости и да не помиње грехове младости и незнања његовога (Пс.24,7). Јер, боље је бити одлучен од предстојања престолу благодати, неголи недостојно му приступати. Многе и свете слуге твоје, о свесвети Господ, који почиваш у светима, из смирења се нису усуђивали да приступе страшном престолу твоме… Да ли је Господ, који не жели смрти грешника, него да се обрати и буде жив (Јез.33,11), услишио молитву његову? Због немоћи и болести своје ти сада не свештенослужиш. “Теби, који не очекујеш оправдање од својих (добрих) дела, остаје само нада на штедрост Божију” (Преподобни Нил Синајски, Писмо 14, књ.1).
Многе ране сналазе грешника (Пс.31,9) и Господ га наказује (Јез.7,9) ради његовог спасења, као блудног сина. Јер, кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина кога прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима (Јев. 12,67). И тебе, јадни грешниче, смиривши те болестима и немоћима, Господ љуби и жели твоје спасење. Стрпљиво трпи невољне скорби, кад већ више ниси достојан да, као свештеник, будеш добровољан мученик за Христа. Стога са смирено-скрушеним осећањима своје недостојности пред Првосвештеником вере коју исповедамо, Господом Исусом Христом (Јев.3,1), приступи [најзад] решавању наведене теме. Узми у руке два огледала: Реч Божију и дела светих отаца. Гледајући у њих, изнађи образе јереја Божијих, добровољних мученика ради Бога и ближњих.
Отворивши своју свештену Библију, тај јереј је на првој страни корица као подсетник нашао забелешку: “Ми, православни Хришћани треба да имамо на уму и да се сећамо да имамо Књигу над књигама, која садржи чисту истину, тј. свету Библију, непроцењиви дар Божији, коју са побожношћу треба да поштујемо и волимо. Ми треба Господу да благодаримо за њу, поучавајући се у њој даноноћно и саображавајући живот свој по њој. Приступајући слушању и читању, ми треба да покажемо дубоко поштовање, очистивши ум од сујетних помисли. Читајући, ми треба да будемо пажљиви и да схватамо, да прихватамо срцем и пројавимо намеру да [прочитано] испунимо, захваљујући Богу што нас је нахранио. [Најзад], ми треба да се помолимо за силу да остваримо сазнато” (Епископ Теофан, Писма о хришћанском животу, том 4, стp. 164).
Отворивши своје Јеванђеље, он је такође нашао и запис за памћење: “Ова свештена књига је мати свих књига. Она је молитва над молитвама и путеводитељ ка Царству небеском, те људе који живе на земљи приводи познању истине. Она чини да се они још у телу удостојавају да Бога виде срцем, те да се у будућем веку удостоје да се лицем у лице наслађују сладосним виђењем Свете Тројице” (Јеросхимонах Партеније Кијевски, Житије).
Прелиставајући своју Свету Библију, он је нашао [потврду]: Реч Божија је жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклог мача, и продире све до раздиобе и душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. И нема meapu непознате пред Њим, него је све голо и откривено пред очима Његовим (Јев.4,1213).
Отворивши књигу премудрог светитеља Исаака Сирина, он чита: “Често и не знајући за ситост, читај у књигама учитеља (тј. светих отаца) о промислу Божијем. Јер, оне руководе ум ка сагледавању поретка у творевинама и делима Божијим, укрепљују га, својом тананошћу га припремају за стицање светлозарних мисли, и чине да у (непогрешивој) чистоти ступа ка познању твари Божије. Читај Свето Јеванђеље, које је завештано Богом ради познања целе васељене, како би схватио силу промисла Божијег о сваком роду, и како би се ум твој удубио у чудеса Божија” (Дела, стр. 407-408).
У таквим огледалима, која су светла као сунце Божије (будући да су очи Господње хиљаде пута светлије од сунца – Сир.23,27), тј. при светлости Христовој, која просвећује све, може се угледати лик добровољног мученика Христовог, тј. свештеника.
