СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ (СВЕТОВЊАКА И МОНАХА) КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВO

 

СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО

Из Речи Божије и учења Светих Отаца
 

 
V
 
ЖИВОТ ЈЕРЕЈА ТРЕБА ДА БУДЕ МОЛИТВЕН
 
Ради такве равноанђелске чистоте и светости, које су неопходне свештенику Божијем, његов живот у духу и истини, више него код осталих верујућих, треба да буде и молитвен. Истински богомољци ће се клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и они који му се клањаЈУ> У духу и истини треба да се клањају (Јн.4,2324). Дело светих анђела је непрестано молитвено славословље Триипостасног Бога на небу. И дело свештеника Божијих, земаљских анђела, пре свега, треба да буде молитвено стајање пред Богом, пред Његовим страшним престолом у светим храмовима. Осим тога, и изван свештенодејства, они треба да, по мери својих сила, телом, или боље, умом, срцем и духом узносе Богу молитве, мољења, молбе, славословља и неизрециве уздисаје срца, по заповести Господа Спаситеља: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт.24,42); будите спремни… (ст. 44); бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт.26,41); пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33); свима говорим (а нарочито вама, јереји моји): Стражите (ст. 37); благо слугама оним које Господар дошавши нађе будне (Лк. 12,37). То се, дакле, односи на свештенике, молитвенике, који изнад свих треба свагда да се моле и да не клону (Лк.18,1). Пример им дају и апостоли, који су били истрајно и једнодушно на молитви и мољењу… (Дап.1,14), у ломљењу хлеба и у молитвама (Дап.2, 42), сваки дан… истрајно и једнодушно у храму (ст. 46), у молитви и у служби речи (Дап.6,4). Јер, ко би усрдније требало да испуњава заповести светих апостола од јереја Божијих: Будите, дакле, целомудрени и трезвени у молитвама (1.Пт.4,7); будите трезвени и бдите… (1.Пт.5,8), у молитви постојани (Рим.12,12), молите се духом, а молите се и умом (l.Kop.14,15; 19). Истрајте, браћо свештеници Божији, са сваком молитвом и прозбом молећи се свеусрдно са болом срца и са пламеним устремљењем у Духу (тј. умом у срцу) у свако доба. Уз то, бдите са сваком истрајношћу у молитвеном труду и мољењу за све свете (Еф.6,18), за верујуће, за просвећене светим крштењем, не само за ваша духовна чеда, већ и за све православне Хришћане. То је прави и неодложни свети дуг свих јереја Божијих. Свети Јован Златоуст истиче да свештеник стоји на стражи читавог света и да заступа све људе, не само живе, него и умрле. „(Бог) је свештенику дао свет на старање, и он га грли са очинском брижљивошћу. Јереј се моли за престанак ратова, за смиривање немира, за мир и благостање свих земаља, за срећу свих људи, за престанак појединачних (Јак.5,14) и општих болести (свенародних епидемија)… Какво срце треба он да има да би се тако молио! Заиста, за тако нешто једва да је довољно срце Мојсија или Илије“ (Свети Златоуст, О свештенству). Свештенику, наиме, више него било коме другоме приличи и одговара да испуњава молбу светог апостола: Браћо моја љубљена и најжељенија, радости моја и венче мој, сатрудници моји у служењу Светој Цркви, јереји Божији, чија су имена у књизи живота: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: Радујте се у својим богобојажљивим срцима. Не брините се ни за што (земаљско – сујетно), него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил.4,1; 3,46). Свети апостол не очекује да јереји оставе све друго и да се само моле, тј. да се не брину ни о чему другом и да само стоје на молитвама. Он, пак, тражи да њихово главно дело буде молитва, а све остало, тј. брига о неопходном (земаљском), само додатак искању Царства Божијег (Мт.6,31-33).
Молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. „Господ је близу: остави своје бриге и Њему казуј своју потребу. То су управо и услови успеха у молитви“.
„Прво: моли се у свему, тј. у сваком случају, при свакој потреби, и спољашњој и унутрашњој, и духовној и житејској невољи. Немој мислити да ћеш у нечему сам успети, а да ће ти у другоме Господ помоћи… Све је од Бога – и велико и мало. У свему Њему прибегавај, и све примај као да је из Његових руку, премда си се и сам трудио. У томе је суштина преданости Богу, у томе је и први услов успеха у молитви“.
„Друго: моли се молитвом и мољењем, тј. из дубине душе, а не само врхом језика. При молитви, ма о чему била, ти треба да имаш осећај потребе и свест да од Господа можеш добити тражено… Молитва увек треба да буде са осећајем из дубине душе. У њеној основи је вера и уздање“.
„Треће: моли се са захвалношћу. Свети Василије Велики саветује да сваку молитву започнемо са захваљивањем. Захвали се за добијено, а затим се моли за ново“ (епископ Теофан). Свети Јован Златоуст говори: „Апостол жели да ми у молитвама не само иштемо, него и да захваљујемо за оно што имамо. Јер, како ће се молити за будуће онај ко не уме да захвали за прошло? Према томе, треба да се захваљујемо за све, чак и за непријатности. То је, наиме, својство душе истински племенитог човека“.
„Четврто: моли се, износећи жеље своје. Кажи Богу шта ти је потребно како знаш и умеш. Уопште нису неопходне многе и лепе речи… Говори својим речима оно што осећаш. Изговарање молитве управо доказује твоју веру у близину Господњу и Његову пажњу… Учини да Бог зна за твоје потребе“ (епископ Теофан).
„Пето: моли се Богу, представљајући своје молбе. Уколико си свестан да Бог постоји, молећи се пред Њим ти нећеш смети да изговориш молбу која му је неугодна. Моли се за ствари које су Бога достојне. Такве молитве су Богу пријатне, док на остале Он не обраћа пажњу. Стога се молите за оно што му је угодно“ (свети Златоуст). „Овде израз: Богу још значи – са нерасејаном мишљу, са страхопоштовањем, са свешћу да си пред Богом и да у Божије уши преносиш своје молбе“ (епископ Теофан).
Коме је више него јереју, Божијем молитвенику, неопходно да у молитви буде истрајан и бди са захваљивањем (Кол.4,2)? „Свети апостол заповеда да будемо истрајни у молитви, истовремено саветујући да молитва не треба да буде кратка.
У молитви будите истрајни значи: молите се много и дуго“ (епископ Теофан). Свети Златоуст каже: „Због тога што трпљење у молитвама често изазива досаду и разлењивање, говори се: бдите, тј. будите трезвоумни, не лутајући (мислима тамоамо)… Ђаво зна колико је велико благо – молитва и стога тешко наваљује на онога ко се моли. У молитви будите истрајни, као у нечем напорном. Бдите у њој са захваљивањем како би ваш посао био захваљивање за видна и скривена доброчинства, за оно што ће нам Он учинити на добро (без обзира да ли је сагласно са нашим жељама или не) и за Царство и за геену (која нас услед страха задржава од греха), и за жалост и за утеху. Тако обично треба да се моле свети (јереји Божији), захваљујући Богу у молитви за сва доброчинства“.
Јерејима Божијим нарочито је прилично, неопходно и спасоносно да се непрестано моле, као стражари Цркве, као духовни војници Цара Христа, који чувају и себе и верујуће синове Свете Цркве од видљивих и невидљивих непријатеља спасења. И свети апостоли су им заповедили: „Молите се без престанка (1.Сол.5, 17). И у другим посланицама свети Павле заповеда: Будите у молитви постојани (Рим.12,12), бдите у њој (Кол.4,2). Сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба (Еф.6,18). Постојаности и упорности у молитви учи и сам Спаситељ причом о удовици, која је истрајношћу у молби умолила неправедног судију (Лк.18,1 и даље). Очигледно је да непрестана молитва није случајна препорука, већ неотуђива црта хришћанског духа. Живот Хришћанина, по апостолу, јесте сакривен са Христом у Богу (Кол.3,3). Он пажњом и осећањем треба непрекидно да пребива у Богу, што и јесте молитва без престанка. Са друге стране, сваки Хришћанин је храм Божији, у коме обитава Дух Божији (l.Kop.3,16; 6, 19; Рим. 8,9). Тај Дух, који увек у њему пребива и заступа га, у њему се моли уздисајима неизрецивим (Рим.8,26), учећи га молитви без престанка… Као сваки дар, она треба да се разгорева (2.Тим.1,6).
Она се разгорева молитвеним трудом и нарочито трпељивим пребивањем у црквеним молитвама. Моли се без престанка и труди се у молитви, те ћеш стећи непрестану молитву, која ће се већ сама вршити у срцу без особитих напрезања. Сваком је очигледно да се заповест светог апостола не испуњава само извршењем наложених молитава у одређено време, већ и свагдашњим хођењем пред Богом (Пс.15,8), посвећивањем свих дела свевидећем и свудаприсутном Богу, неговањем топлог обраћања Њему умом у срцу. Сав живот, у свим његовим испољавањима, треба да буде прожет молитвом. Њена, пак, тајна је у љубави према Господу. Заволевши женика, невеста се од њега не раздваја умом и осећањем. Тако и душа, сједињена љубављу са Господом, стално са Њим пребива, упућујући му топле речи из срца. А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (l.Kop.6,17)“ (епископ Теофан).
Говор и учење о молитви (посебно умној, унутрашњој, срдачној, непрестаној) без опитног познавања личи на говор рођеног слепца о светлости сунца или на говор о сладости меда оногко га никад није пробао. Преподобни Мелетије Исповедник каже: „Молитва не захтева учитеља, већ усрдност, жељу и посебнумарљивост: тада њен учитељ постаје Бог“, који даје молитву ономе ко се моли (1.Цар.2,9), и који је рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Стога онај ко ово пише, не смејући ни помислити да се назове „умни молитвеник“, једноставно из ризнице дела светих отаца извлачи поједине богомудре савете о непрестаној молитви, која је свим јерејима Божијим – молитвеницима неопходна као ваздух дисању.
Умну, срдачну, непрестану молитву, која тиња у срцу као „неугасива свећа или као жуборећи поточић“, треба усрдно искати и измолити од Бога. „Моли се за молитву и Онај ко даје молитву даће и теби молитву коју иштеш. О томе свети Макарије Велики говори: „Присиљавај се на молитву и Господ ће ти је, видећи усрдност са кајом је иштеш, најзад дати““ (Епископ Теофан, Писма о духовном животу, стр. 190).
Такође, неопходно је умољавати и Пресвету Богородицу, подражавајући преподобног Максима Капсокаливита Атонског: „Од младости сам имао, говорио је преподобни Максим преподобном Григорију Синаиту, велику веру према Госпођи мојој Богородици. Ја сам јој се са сузама молио да ми да благодат умне молитве (срдачне Исусове молитве). Једном сам дошао у храм по обичају и са великим усрђем и обилним сузама се помолио за то. Када сам затим са страхом приступио да целивам свету икону која је приказивала пресвети и пречасни лик њен, изненада сам осетио топлоту која је ушла у груди и срце и која није палила, већ услађивала, орошавала и подстицала моју душу на умиљење. Од тог тренутка мој ум је почео непрестано да се поучава у молитви, а срце да се услађује сећањем на Господа мога Исуса и Богомајку: молитва већ више није слабила у моме срцу“ (исто, стр. 188189). Премилосрдна Госпођа наша Богородица је сваком доступна: само јој се треба молити, искати. Треба приступати са смирењем, скрушено и са сузама њеном пречудесном светлом лику и она ће нас услишити и даровати благодат умне молитве.
Навешћемо неке богомудре савете наших молитвеника, светих отаца о навикавању на умно-срдачну молитву.
1. Свети Јован Златоусти учи: „Молим вас, браћо (јереји Божији, монаси и благочастиви световњаци) никад не прекидајте са држањем правила ове молитве (умне Исусове молитве)“. Надругом месту каже: „Свако је дужан да непрестано вапије: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, без обзира да ли једе, пије, седи, служи, путује, или нешто друго ради.Тако ће име Господа Исуса Христа, силазећи у дубину срдачну,сатрти змију која сеје зло у срцу (Мк.7,2123), а душу спасти и оживотворити. Непрестано пребивај у призивању имена Господа Исуса, како би срце прогутало Господа и Господ срце, и како би постали једно“. И још: „Не одвајајте ваше срце од Бога. Увек у срцу чувајте сећање на Господа нашег Исуса Христа, све док се име Господње не запечати у њему. Ни о чему другом не помишљајте,него само о томе да се Христос прослави у вама“.
2. Свети Јован Лествичник учи: „Сећање на Исуса нека се сједини са твојим дисањем“.
3. Свети Исихије Јерусалимски пише: „Ако желиш да стидом покријеш (зле) помисли и да несметано будеш трезвоуман усрцу, нека се молитва Господу Исусу прилепи за твоје дисање.Тако ћеш за мало дана видети испуњење своје жеље“ (Писма о духовном животу, стр. 234).
4. Свети Симеон архиепископ солунски каже: „То призивање – „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, сваки благочастиви (а најпре свети јереј Божији и монах) треба увек да изговара као молитву и умом, и језиком, и стојећи, и ходећи, и седећи, и идући у кревет (на спавање), и било шта радећи. Он треба увек да приморава себе, па ће добити велики покој и радост, као што опитно знају они који се о томе брижљиво стаpajy“ (yпор. Mт .7,7; 8,11).
5. И још: „Исусова молитва – Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног – јесте и молитва, и завет, и исповедање вере, и опскрбљење Духа Светог и божанствених дарова, и опраштање грехова, и исцелитељица душе и тела, и посредница божанственог просвећења, и кладенац милости Божије, и заступница откривења Божијих тајни, јединствено спасоносна, с обзиром да у себи носи име Спаситеља нашег Бога, име Исуса Христа, Сина Божијег, којим се и ми именујемо. И нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап.4,12) (Руско Добротољубље, том V, стр. 481-483).
6. Како треба да се молимо умом? Свети оци говоре да онајко жели да буде разумно трезвоуман треба, сишавши путем дисања унутар срца, непрестано да приморава себе да се моли чисто и без маштања. Он не треба само да пази на речи молитве(„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“),већ и удубљујући се у њих, све док се ум не просвети у срцу. Свети Дијадох говори: „Они који ово свето и преславно име без престанка мислено држе у дубини свог срца, најзад ће угледати светлост свог ума“ (исто, стp. 450).
7. И још: „Непрестана молитва се од душе не одваја ни дању, ни ноћу. Она се састоји у умном делању (призивању имена Исуса) са сећањем на Бога (Пс.15,8) уз стално умиљење“ (исто,Никита Ститат, гл. 74, стр. 143).
8. Монаси имају неодложан дуг да пребивају непрестано у“умном делању“: он не допушта никакво извињење. Блажени молитвеник, отац Серафим Саровски их је веома често поучавао да памте тај свој дуг. „Ако си монах, или још свештеномонах, говори преподобни Нил Синајски, те претерано знатижељно (уз заборав свог умног делања) и са пријатношћу испитујеш дела браће у Христу (који по немоћи поступају непристојно), свакако си заборавио своје сопствено срце: ти не познајеш своју келију и падаш у заблуду, скрећући од истине и изгубивши пут. Пази само каквом крају идеш“…
9. Блажени молитвеник, отац Серафим Саровски је поучавао једног јереја-монаха (касније архимандрита Н.): „Учи се умносрдачној молитви. Јер, како уче свети оци (у Добротољубљу),Исусова молитва је светиљка стазама нашим и звезда водиља према небу. Исусова молитва (која непрестано дејствује у уму и срцу) јесте бич против плоти и зле похоте (особито блуда и стомакоугађања). Обичној молитви Господе, Исусе Христе, Сине Божији, додај – Богородицом помилуј ме грешног. Спољашња молитва није довољна. Бог пази на ум. Стога монаси који спољашњу молитву не спајају са унутрашњом нису монаси, већ црни угарци. Монах који не зна (или је заборавио) делање Исусове молитве нема печат Христов. Књига неће научити молитви: она само указује на прав пут бављења њоме. Напротив, неопходно је имати крепко старање о њој (тј. молитви)“ (Казивање о животу оца Серафима Саровског, стр. 114-119; изд. Понетајевског женског манастира, 1885 г.)
10. Преподобни Нил, подвижник синајски, предлаже следеће богомудре савете монасима, посебно онима који су јереји:
а) Гледај горе ка Богу! Шта ти имаш заједничко са земаљским? Не пожели ни да видиш оно што чини свет (Писмо 24, књ.2).
б) У монашком чину треба да се понашаш пажљиво и опрезно… Уколико из дубине срца уздишемо ка Богу, бићемо обавезно услишени… (Писмо 62,80).
в) [Дешава се да] пламте нечисте жеље сластољубља, да узбуђена плот узнемирава, да нас искушава свака ђаволска подмуклост и зла намера. Међутим, све ћемо победити вером, надом,трпљењем, бдењем, молитвом, псалмопојањем, читањем (РечиБожије и светоотачких дела), смиреноумљем и другим подвизима, а пре свега призивањем имена Исуса Христа (Писмо 33, књ.2).
г) Крепите се, браћо свештеноиноци, напредујте у Господу, јачајте, напрежите силе, будите трезвоумни (у умном делању Исусове молитве), користите веру, трпљење, молитву (посебно црквену), Псалме, метаније, бдења (у келијама), мало спавање,читање, кротост, безмолвије, мир (са свима), смиреноумље, крсно знамење: и видећете да ће непријатељи нестати као дим (Писмо 88).
д) „У искањима и молитвословљима неопходно је, браћо, дака Свесавршеном од свега срца помислима призивамо (уздисајима неизрецивим – Рим.8,26). Господ не слуша… расејани ум, нити чујни глас, већ неизрециве уздисаје срца… као Мојсијев вапај умом (Изл.14,15). Молећи се и телом (стојећи), постарајмо се дасе више молимо умом, како саветује апостол: Молићу се Богу духом, а молићу се и умом (l.Kop.14,15)“ (Писмо 112). „Чиста и упорна молитва чини монаха недостижним за невидљиве непријатеље, загревајући и крепећи његов ум“ (Писмо 138, књ. 3).
ђ) Наш Саздатељ од оних који желе да се спасу (тј. покајника) прима не само.чистоту, правду, подвижнички живот, него и жаљење због греховних падова, и ударање у чело, и бијење у груди, и падање на колена, и ширење руку са срдачном тугом, и целив блуднице која отире Владичине ноге, и плачући вапај због греха, и дубоко уздисање, и плод усана које исповедају име Његово (тј. умну молитву), и ум који са болом узвикује, и миомирис плача, и сузне капи, и подизање очију оних који искрено гледају према Богу и плачу (због грехова) и скорбне помисли“… (Писмо 205).
е) „Ми не треба да се лењимо, да падамо у униније, да сеумарамо, већ да без престанка призивамо у помоћ многопоштовано име Исуса Христа, те да њиме побеђујемо, мучимо и савлађујемо непријатеље (спасења)“ (Писмо 233). „Старај се, брате, да уздисајима, сузама и благом надом обухватиш невидљиве и многожељене ноге Исуса Христа, човекољубивог Владике Господа нашег“ (писмо 237).
ж) Твоја молитва, јереју Божији – монаше, нека буде трезвоумна, како од Бога не би тражио нешто неблагоугодно. Изговарање имена Божијег (Исусова молитва) обраћа демоне у бекство… Увек се сећај Бога и твој ум ће постати небо… Пост сматрај оружјем, молитву – бедемом, а сузе – очишћењем. У цркву ходи као на небо: у њој не говори и не помишљај ни о чему земаљском.
з) Ако руке пружаш на посао, нека ти језик поје, а ум се моли. Бог иште да га се увек сећамо… Када си у цркви не лутај умом (носећи се тамо-амо). Јер, они који стоје пред царем се не смеју и не предају расејаности (том II).
и) „Блажен је онај ко је неуспављив у молитвама, читању и добрим делима: он ће се просветити како не би заспао на смрт… Када пребивамо у (молитвеним) бдењима, нас неизрециво посећује благодат Господња“ (Писмо 26, књ. 7). Сам Владика је пребивао у бдењу: Исус проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,12). И ти, јереју Божији – монаше, „молитвеним вапајем уместо рукама грли невидљиве стопе човекољубивог Бога. Тако ће твоје земљано срце постати сребрни или златни украс и жртвеник Господњи“ (Писмо 28)… Јереј Божији, а посебно монах, треба „да прекрасно пребива у ноћној молитви, ничим се не расејавајући и не лутајући мислима“ (Писмо 31).
ј) „Веома је корисно често се молити (у келији) у крстообразном положају. Тако нас свештенике благосиља Бог, а тако и ми благосиљамо друге… То, међутим, уопште не укида благочастиво и благољепно коленопреклањање“ (Писмо 84).
Не само свештеници Божији, него и уопште сви Хришћани треба непрестано да се моле. „Нека нико не мисли, браћо Хришћани, да само лица свештеног чина и монаси имају дуг да се без престанка и увек моле, а не и световњаци. Не, и не! Сви смо ми дужни да увек пребивамо у молитви. Најсветији патријарх константинопољски Филотеј у житију светог Григорија Солунског Паламе пише да је светитељ имао пријатеља Јова, човека простог, али веома врлинског. Беседећи једном са њим о молитви, владика је рекао да сваки Хришћанин уопште треба да увек буде у молитви и да се моли непрестано. Тако заповеда апостол Павле уопште свим Хришћанима: Молите се без престанка (1.Сол.5,17). Тако говори о себи и пророк Давид, иако беше цар који се старао о царству: Свагда пред собом видим Господа (Пс.16, 8), тј. увек мислено видим пред собом Господа у својој молитви. И свети Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им да име Божије треба помињати чешће неголи што се удише ваздух… Говорећи још много тога Јову, светитељ је додао да по заповестима светитеља не треба само ми да се увек молимо, већ и све друге да учимо молитви: и монахе, и световњаке, и мудре и просте, и мушкарце, и жене и децу, и да их подстичемо да се моле без престанка.
Старцу Јову се то учинило новим, те је почео да се спори. Он је светитељу говорио да је непрестана молитва дело само аскета и монаха, који живе ван света и његове сујете, а не и световњака, који имају толико брига и посла. Светитељ је тада навео нова сведочанства у потврду те истине и нове неоспорне доказе. Међутим, старац Јов ни њима није био убеђен… Свети Григорије је затим, избегавајући многоречитост и сваку препирку, заћутао. Затим су се они разишли.
Када се затим Јов молио сам у својој келији, јавио му се анђео кога је послао Бог који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4). Прекоривши га што се спорио са светим Григоријем и што се супротстављао очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана, опоменуо га је од лица Божијег да убудуће пази на себе… Тада је Јов пожурио светом Григорију. Павши ничице, он га је молио за опраштај и открио му све што му је рекао анђео Господњи.
Видите, браћо, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се увек моле умном молитвом: Господе Исусе Христе… помилуј ме. И ум и срце треба да им се навикну да увек изговарају свештене речи… Бог је небеског анђела послао ради откривења да код никог не би остала сумња.
Међутим, световњаци говоре да су оптерећени пословима и бригама и да не могу да се моле без престанка. Њима одговарам да Бог нама није заповедио ништа немогуће. Онај који се стара о спасењу своје душе може да испуни заповест о непрестаној молитви. И усред света многи су испуњавали дело непрестане молитве. Например, отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, дворски чиновник, премда имађаше обавезу према кући, жени и деци, и премда га називаху оцем и учитељем цара Андроника, беше толико привезан уз Бога и сједињен са умном непрестаном молитвом да је много пута заборављао да цар и великодостојници говоре са њим о државним стварима… Цар је, штитећи га, говорио: „Константин има своје мисли, које му понекад не дају да се пажљиво односи према нашим делима“.
Било је и много других световњака који су били свецело предати умној молитви, како уверавају историјске белешке о њима. Дакле, браћо Хришћани, преклињем вас, заједно са светим Златоустом, не занемарујте такву молитву ради спасења ваших душа… У почетку то може да вам се учини веома тешко. Међутим, будите уверени, говорим у име Бога Сведржитеља, да ће вам свето име Господа нашег Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће: са временом ћете се навикнути и осетити да је сладосно име Господње… Из искуства ћете познати да то дело није тешко, већ могуће и лако.
Имајте у виду и начин непрестане молитве управо умом. Ми то увек можемо чинити, уколико желимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када узимамо храну и пијемо, ми свагда умом можемо да творимо умну молитву, која је истински угодна Богу. Телом радимо, а душом се молимо. Никад немојмо одустајати од духовног делања умне молитве, по заповести Господа Исуса: А ти кад се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт.6,6). Клет душе је тело, а врата су пет телесних чула. Душа улази у клет своју уколико ум не лута тамо-амо по световним делима и стварима, већ се налази у свом срцу… И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно, додаје Господ. Бог који зна све сакривено види умну молитву и узвраћа јавним великим даровима. Јер, ова истинита и савршена молитва испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима, налик миру које постаје миришљавије уколико јаче затварамо суд. Уколико молитву јаче затвараш унутар срца, утолико више обилује божанском благодаћу. Блажени су они који се навикавају на то небеско делање, с обзиром да побеђују свако искушење злих демона… Тим делањем умне молитве се гасе непристојне жеље плоти, обуздавају страсти… и низводи роса Духа Светог у срце… Та умна молитва усходи до самог престола Божијег и као кадионица мирише пред Господом, налик на молитве светих (Отк.5,8). Та умна молитва јесте светлост која просвећује душу човека… Она сједињује Бога са човеком и човека са Богом… стављајући га у положај свагдашњег разговора са Њим. О, ни са чим несравњива благодати умне молитве: ти си уистину дивно и чудесно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом“ (Руско Добротољубље, том V, стр. 516520).
Према томе, свим побожним световњацима, који искрено желе и траже спасење душе, заиста је спасоносно да непрестано молитвено призивају најслађе име Господа Исуса, да њиме дишу, оживотворују се, облагоухају се као миомирисним миром, терајући греховни смрад и очишћавајући срца своја. Утолико је, пак, приличније и спасоносније да слуге Божији – јереји, световни и манастирски, пребивају у умном делању Исусове молитве. Јер, првенствено за њих је „премилостиви Исус – сладост божанствена“ (Акатист најслађем Исусу, икос 1).
„Исус знаменује спасење“, благовести Христов светитељ Димитрије Ростовски: „И надени му име Исус, јер ће он cnacmu народ свој од греха њихових (Мт.1,21). Јер, нема другог имена… којим бисмо се могли спасти (Дап.4,12). У то највеће име Исусово поклања се свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил.2,10). Исусово име је силно оружје против непријатеља, како говори свети Јован Лествичник: „Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу, ни на земљи нема јачег оружја“ (Лествица, гл. 15). Колико је само то најдраже име Исус сладосно срцу које га воли, колико је жарко жељено за оног ко га тражи! Јер, Исус је сав жеља, сав сладост! Колико је само пресвето име Исус драго слузи и заробљенику Његовом (посебно јереју Божијем), који је заплењен Његовом љубављу! Исус у уму (јереја), Исус – на језику: Исус се срцем верује за праведност, Исус се устима исповеда за спасење. И када ходи, и када седи, и када било шта ради, (јереју Божијем) је Исус пред (умним) очима: Јер расудих, каже апостол, да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога (l.Kop.2,2). За онога ко се прилепи за Њега(тј. за свештеника Божијег), Исус је просвећење ума, лепота душе, здравље тела, весеље срцу, помоћ у жалостима, радост у тузи, излечење у болести, утеха у свим невољама и нада спасења. Он сам је ономе ко га воли – награда и уздарје“ (Реч на Обрезање Господње, 1. јануар, Минеј светог Димитрија).
На свим путевима и у свим делима живота, од ујутру до увече и ноћу, најслађи Исус је светлост тиха, истинита, која обасјава сваког слугу Његовог јереја, који иде за Њим. Ходећи са Исусом, слуга Његов јереј неће ходити у тами, него ће имати светлост живота. Кад у храму стоји пред светим престолом, Исус, као неугасива свећа, гори у његовом срцу. Када са Светим Даровима пође на свештеничку дужност, Исус, који му живи у срцу, иде пред њим као најсветлији светионик његовим ногама. Уколико чита Реч Божију, Јеванђеље – Исус је светлост уму и срцу његовом. Тако светлост Христова увек, свуда и у свему просвећује слугу Божијег јереја.
„Пригрлићемо те сви смирени јереји, најслађе име Исусово! Клањамо се усрдно пресветом имену твоме, најслађи и сведарежљиви Исусе! Хвалимо највеће име твоје, Исусе Спасе!… Услади срце наше собом, Исусе! Заштити и огради нас свуда именом твојим, Исусе! Знаменуј и запечати слуге своје именом својим, Исусе! Нека и у будућем веку твом заједно са анђелима славимо и величамо најчасније и великољепно име твоје, Исусе“ (Реч на Обрезање, Минеј светог Димитрија).
Били су увек, а и сада постоје у свету и његовим сујетама, слуге Христове, јереји, свети и светлоносни молитвеници Исусовим именом. То свето семе (Ис.6,13) јесте корен света! Писац ових редова имао је част да лицем у лице види једног таквог старца, умног молитвеника, ученика Исусовог, оца протојереја арзамаског Аврамија Њекрасова. Он је живео усред великог града и његових сујета, са женом и домаћинством. Код оца Аврамија (сада већ почившег у Господу) су се учили многи, и монаси и монахиње… У младим годинама и он је био ученик и поштовалац блаженог баћушке Серафима Саровског, великог молитвеника.
Отац протојереј Аврамије је поучавао: „Желиш ли да се спасеш? Непрестано се моли… и све трпи до краја: јер, који претрпи до краја тај ће се спасти“. „Биј немилосрдно демоне именом Исусовим и бићеш добар војник Христов“.
„Не буди без молитве Исусове ни на једну минуту. И устајући, и седећи, и ходајући, и при трпези, и при сваком послу, чак и међу људима не изостављај из свог ума кратку молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Често и усрдно изговарање ове молитве са вером и љубављу сачуваће твој ум од расејавања и злих помисли, а срце – од лукаве похоте“.
„Шта да радим“, питао је неко оца Аврамија. „Ја још нисам научио да вршим молитву Исусову у послу: ако што читам или пишем, мој ум је сав заузет читањем или писањем“… „Да би стекао то благо, тј. дар непрестане молитве, одговорио је старац,неопходан је подвиг: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. Међутим, само ти сам за себе можеш да се подвизаваш“.
„Ја се подвизавам, али немам успеха“. „Значи да још слабо пазиш и да се слабо подвизаваш. Удвостручи своју пажњу, умножи подвиг свој, па ћеш, уз Божију помоћ, успети у подвигу: Исусова молитва ће за тебе постати природна као и само твоје дисање, без кога не можеш постојати“.
„Против унинија и потиштености постоји лек: умносрдачном Исусовом молитвом се старај да увек будеш у Богу који је извор радости и утехе“.
„Не испуштај ни на трен ока из свог срца најслађег и свештедрог Исуса. Без Њега је горко живети“.
„Не губи пажњу: увек буди са Господом кроз непрестано сећање и призивање Његовог најслађег имена“.
„Исусова молитва нека буде дисање твоје душе… Најслађи Исус нека не излази из твог ума и срца… Са најслађим Исусом све ће за тебе бити сладосно: саме жалости ће ти се учинити као небеска мана“…
„Обављај своје унутрашње делање без слабљења: непрестано са вером и љубављу призивај многопоклањано име Господа Исуса“… „Почешће гледај да остајеш сам са собом, у клети свог срца, беседећи са Богом кроз умну молитву, која ће таквом радошћу и сладошћу напунити душу твоју да нећеш зажелети да потражиш утеху ни у чему земаљском“.
„Изнад свега држи се молитве Исусове. При њој строго пази на себе, у страху Божијем“. „Најбоље је од свега да се при умној непрестаној Исусовој молитви држиш смирења, које је сигурна ограда душе“ (Писма оца протојереја Аврамија Њекрасова духовној деци).
Ето како је умни богомољац, смирени јереј Божији поучавао и сада поучава и монахе и јереје у свету, браћу у Христу.
Доброваспитани младићи, који се спремају на свето, велико и богоугодно јерејско служење, унапред треба да се потруде око умног делања и да у својим чистим срцима, као у алавастровим судовима, укорене скупоцени нардови мирис (Мк.14,3) – најслађе име Господа Исуса. Они у семинарији и затим на дужностима псалмопојца и учитеља у црквеним школама богато усељавају у душе своје Реч Христову (јеванђелску и апостолску о домостроју Његовог спасења) у свакој мудрости богословских и пастирских наука, учећи и уразумљавајући себе и упражњавајући се у молитвама, тј. у Псалмима и славопојима и песмама духовним. Они, што је најбитније од свега, у благодати певају Господу у срцима својим, непрестано се сведушевно и усрдно молећи умносрдачном Исусовом најслађом молитвом (Кол.3,16). Уколико се не потруде да у срцу поседују и носе тајно поучавање именом Исусовим, они неће моћи да од полусветских младића одједном постану богомољци – јереји Божији. Стога нека се унапред потруде, пазећи на читање и божанско учење, клонећи се поганих и бапских прича, тј. празног штива које квари ум, памћење и машту (1.Тим.4,13; 7) и испуњавајући се Духом Светим (Еф.5,1819). Они треба да се спремају да умножено приме Његову Божанску благодат у тајни свештеничког рукоположења, кроз полагање епископових руку. Исус Христос, Син Божији на достојне, тј. на оне који му се моле, шаље Духа Светог од Оца небеског (Јн.14, 16). Богослови, најчаснији младићи треба да се унапред спреме да „буду свештеници за Хришћане још пре свештенства“, како се изразио свети Григорије Богослов о свом другу, светом Василију Великом. Проучавајући науке у Атини, говори свети Григорије о себи и светом Василију, „ми смо један другом поверили своје жеље и њихов предмет – мудрољубље (тј. живот у одрицању од света) и један другоме постали све: и пријатељи, и другови за трпезом, и рођаци… Ми смо се пружали напред, имајући за сараднике Бога и своју љубав. Код обојице је постојало једно упражњавање – врлина, и један напор – живети ради будућих нада до одласка одавде, одвајајући се од овдашњег. Ми смо се дружили и са пријатељима и то целомудреним и мирољубивим, чије пријатељство је било од користи. Од предавања, ми смо више волели савршенија, неголи пријатнија. Нама су била позната два пута: први и најдивнији је водио нашим свештеним храмовима и тамошњим учитељима, а други (који није био једнаког превасходства са првим) – наставницима спољашњих наука. Друге путеве, тј. на празнике, на представе, на народна сакупљања и на гозбе ми смо препуштали заинтересованим. Јер, ми нисмо сматрали достојним пажње оно што не води врлини и не чини бољим свог љубитеља… Ми имамо једно велико дело и име: бити и именовати се Хришћанима… Тако смо се један уз другог и један са другим узносили ка Богу“ (Епископ Теофан, Древни монашки устави, 1892, cтp. 213-215).
Ето богословима свештеног узора за подражавање. Неко ће рећи: „То је идеална висина за нас“. Никако, јер онима који искрено љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Ходи, младићу, путевима срца свог као непорочан (Проп.11,9): одјутра младости сеј семе врлине и молитве (ст. 6). Добро је да онај ко жели да буде јереј Божији у младости узме јарам Господњи (Пл.Јер.3,28). Нека они који су жељни свештенства, припремајући се за њега, као јарам Господњи у младим чистим срцима понесу најслађе име Господа Исуса. Нека се њиме просвећују и чувају на свим опасним путевима младости. „Са слатким Исусом, како је говорио старац Аврамије, арзамаски протојереј, за њих ће све бити сладосно… Кроз умну молитву се сједињавајући са Богом, они неће зажелети да траже утеху ни у чему земаљском“, које је иначе често толико кобно за младост. Њихов живот у свету који у злу лежи (1Јн.5,19), усред погубне и распусне похоте телесне, и похоте очију и надмености живљења (2,16), од њих као оних који ће се одвојити од света на свето свештеничко служење Богу, захтева високо самоодрицање и уски пут чистоте и светиње, који никако није нижи (ако не и виши) од монашког. Говорећи о данима своје младости, свети велики епископ Василије исповеда: „Пуно времена сам утрошио на сујету: скоро сву своју младост сам изгубио у сујетном труду, упражњавајући се у разумевању поуке мудрости коју је Бог окренуо у лудост. Када сам најзад, као пробудивши се из дубоког сна, обратио поглед на чудесну светлост јеванђелске истине и увидео бескорисност мудрости кнезова овога века који су пролазни (l.Kop.2,6; 14), ја сам, проливши пуно суза због свог жалосног живота, пожелео да ми буде пружено руководство у превасходном изучавању догмата благочастивости. И пре свега, предмет мог старања беше покушај да постигнем извесно исправљење у нарави, поквареној дуговременим општењем са лошим људима“ (Епископ Теофан, Древни монашки устави, стр. 215).
Кад чак и велики светитељ, који је био „јереј за Хришћане још до свештенства“, смиравајући се, тугује због дана своје младости, савременим младићима, богословима, свакако приличи да озбиљно размисле о себи и проводе живот са великом опрезношћу.
Како да се они науче да још до свештенства своје златно драгоцено време проводе говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф.5,19), тј. „да се науче да певају Псалме и да увиде њихову сладост, с обзиром да се, појући их, испуњавају Духом Светим“ (свети Златоуст)? О томе су дата богомудра правила светих отаца у црквеном уставу Православне Цркве. Са њима су, без сумње, богослови добро упознати, услед чега немају потребе „да их ико учи“. За оне који имају недоумица постоји упутство у Псалтиру са последовањем (Кијево-Печерска Лавра, 1870).
У Псалтиру са последовањем на првом листу је „православно исповедање вере, а даље, на другом и трећем, кратко објашњење о слагању прстију за крсни знак, на петом и шестом – устав о Псалтиру, тј. како се чита током читаве године, на седмом – речи светог Василија Великог: „Ниједна друга књига не слави Бога као Псалтир: она је врло душекорисна. Она Бога слави заједно са анђелима. Она га уздиже и прославља велељепним гласом. Она понекад подражава анђеле, понекад проклиње и одгони демоне, задајући им велики плач и ране, а понекад се моли Богу за цара и кнеза и за сав свет. Псалтиром ћеш и за себе самог умолити Бога… Овај, дакле, такозвани Псалтир личи на велико море: у мору вода никад не оскудева… Тако се и у Псалтиру не умањују химне… Псалтир представља врлину и смелост према Богу у односу на спасење душе: јер, велика је награда за пост и поклоне и читање Псалтира“. Даље следи подстрек браћи за читање, итд. Онај који жели нека сам прочита.
Братија је запитала великог Јована Златоустог: „Да ли је добро оставити Псалтир“. Он је рекао: „Боље је да сунце заустави своје кретање, неголи да се остави Псалтир“. Затим следи казивање блаженог Августина… о снази Псалама. „Појање Псалама украшава душу, призива анђеле у помоћ, протерује демоне, одгони таму, сачиња светињу. За грешног човека оно је јачање ума и заглађивање грехова… Оно је изабрана песма пред Богом која прогони сваки грех… Псалми умољавају за будуће, уздишу о садашњем, кају се због прошлог… Они су старима утеха, младићима украс, зрелост ума и савршенство“… итд.
Неки брат је питао великог Варсануфија преподобног: „Да ли је за мене добро да упражњавам молитву: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, или је боље да се поучавам у Божанском Писму и стихословљу Псалама“. Свети Варсануфије је одговорио: „Треба радити и једно и друго: мало једно, мало друго, наизменично, по написаном: Ово је требало чинити и оно не остављати“ (Мт.23,23) (Дела Варсануфија Великог, пит. 126).
Према томе, неодложно је и душеспасоносно да и младићи, који се спремају за свето велико свештеничко служење и желе да буду ближњи Цара небеског, Христа, себе освећују и псалмопојањем и умном Исусовом молитвом. Псалме треба учити чак напамет, како би се носили у устима и срцима, као нека сладост. Може се узети на пример стих: Боже, услиши моје мољење. Господе, не остави ме без своје помоћи (Пс.62,2), и усрдно понављати. „Ова молитвица, говори преподобни Јован Касијан, садржи смирено исповедање сопствене беспомоћности и Бога као јединог помоћника, увек спремног на помоћ. Она садржи веру и наду онога ко се моли да ће му Он помоћи и од сваке беде га избавити. Онај ко без престанка призива Бога овим речима, умом ће видети и срцем осетити Бога поред себе. Он ће му се обраћати као Оцу са срцем сина који воли и на себе привући Божији покров, заклон и ограду“ (Дела Јована Касијана Римљанина, Руско Добротољубље, том 2 стp. 146).
Светитељ Христов Тихон Задонски нигде није ходио нити путовао без Псалтира (малих размера). Читајући га, он га је најзад научио наизуст. Приметивши у личном опиту исцељујућу и спасоносну силу Псалама, светитељ је „ради подстицаја своје униле душе и подстрека на покајање својих ближњих“ од посебно умилних Псалама саставио нарочити молитвени канон, разделивши песме припевом великог канона: Помилуј ме Боже, помилуј ме! То је у ствари скраћени Псалтир, веома питак, слађи од меда и саћа, дражи од хиљаде злата и сребра (Пс. 118,72; 103). За богослове би било врло лако и спасоносно да овај кратак Псалтир изучавају и понављају ради очувања својих душа и тела у светињи и чистоти, као жртву Господу Исусу (Свети Тихон, Дела, том 1, стр. 204210 и примедба 21). Још, пак, лакше и спасоносније је да непрестано понављају најслађе име слатког и свештедрог Исуса, „који је сладост презвитера“ (Акатист Спаситељу, икос 1), и да га даноноћно као миро миомирисно носе у умовима и срцима и устима.
Игуман валаамски и затим пустињак саровски, преподобни старац Назарије, који је усрдно упражњавао умну молитву, говораше: „Помолимо се духом, помолимо се и умом. Удубите се смисао речи светог апостола Павла: Али, волим рећи пет речи умом својим, неголи хиљаде речи језиком (l.Kop.14,19). Не може се описати колико смо сретни што смо се удостојили да говоримо пет речи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, додајући и покајано – помилуј ме грешног. Каква је то само радост! Помислите само: „Господе, кога ја призивам? Саздатеља, Творца свега, пред којим трепте све силе небеске. Исусе Христе, Сине Божији! Ти си ради мене сишао на земљу и био послушан чак до Крсне смрти. Своју најдражу Крв си излио и спасао ме! Помилуј ме грешног, који сам у свему крив““ (Општежитељна Саровска пустиња, стр. 150).
Богослови треба да читају јеванђелске речи и апостолско учење, како би спасоносно снабдевали и своје душе и душе својих будућих духовних чеда небеском маном. Сусречући у Јеванђељу и Апостолским посланицама пресвето име Исус, Христос, Бог, Господ, они треба да се умносрдачно поклањају, умољавајући га да њихове духовне очи просвети светлошћу свога богопознања и да им открије чуда Његовог Божанског закона. Као узор за подражавање нека они узму светог апостола Павла. „Како је само свети Павле волео Господа Исуса Христа? Његово најслађе име је непрестано било на његовом језику. Отворите његове Посланице и само очима прогледајте странице: видећете да су препуне Господњим именом. То се нарочито види у Посланици Ефесцима. Они који му подражавају, тј. љубитељи Господа се навикавају да призивају Његово име, при чему га њихов језик и срце непрестано понављају, као поток који жубори“ (Епископ Теофан, Тумачење Посланице Ефесцима, стр. 227).
Један ученик је питао свог смиреног светог старца, који се већ приближавао исходу из многотрудног у вечни живот: „Оче, реците ми како сада у вама делује (умна Исусова) молитва“. Старац је строго погледао на њега и рекао: „Због чега хоћеш то да знаш“. „Љубав према вама ме је побудила да вас питам о томе“, рекао је ученик. „Ви сте сада веома слаби. Може бити да ћемо се ускоро одвојити од вас и тада ни од кога нећу чути о томе“. Старац је тада прстима десне руке дотакао своје чело а затим их пружио у правцу срца. Зауставивши прсте на срцу, он је рекао: „Као извор који непрестано тече“. Затим је затворио очи и као да се опет удубио у благодатни молитвени ток. Нешто пре смрти старца, исти ученик га је питао: „Оче, у каквом стању је сада ваша молитва“. Пруживши руку од главе до срца, старац је рекао: „Тече“ (Житије схимархимандрита Илиодора Глинског, стр. 62, изд. 1887).
Даруј, Господе, да из срдаца младих, чистих слугу твојих, будућих свештеника, синова вере, тј. из њихове утробе потеку реке воде живе (Јн.7,38), молитвене и поучне благодати Светог Духа, којом би се напојиле жедне хришћанске душе (ст. 37).

Коментарисање није више омогућено.