СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ (СВЕТОВЊАКА И МОНАХА) КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВO

 

СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО

Из Речи Божије и учења Светих Отаца
 

 
ЗАКЉУЧАК
 
Из наведених сведочанстава Речи Божије и светих отаца свако без сумње може да изведе закључак о томе колико је високо, свето и мукотрпно служење свештеника Божијег Светој Цркви и у којој мери је он, уколико је срдачно и са пажњом пастир себи и своме стаду, самоодречни добар војник Исуса Христа (2.Тим. 2,3), добровољни доживотни мученик који ратује добар рат, бори се добрим подвигом вере за живот вечни (1.Тим.1,18; 6,12) и састрадава у Јеванђељу по сили Бога (2.Тим.1,8).
После доношења закључака може се родити питање: А за ово које способан (2.Кор.2,16)? Где наћи такве трудбенике који се немају чега стидети и који право управљају речју истине (2.Тим. 2,15)? Божанска благодат која лечи немоћи и допуњује недостатке оствариће своју силу и у немоћи (2.Кор.12,9) само уколико се делатељ управља Христовим смиреноумљем, коме Бог даје благодат (1.Пт.5,5).
За часне младиће који траже свештенство неће бити сувишно навести следеће упозорење једног богомудрог старца. Старац је писао одговор једноме, који му је поставио питање: „Ви говорите о строгом мишљењу једног духовно-мудрог старца који наводи правила светих апостола и светог Василија Великог и одмах наводите своје мишљење, тј. да би Цркве требало затворити уколико би у наше време све испуњавали по правилима светог Василија и других. Наиме, тада не би било оних који служе и који се причешћују. Ви ме, дакле, питате о мом мишљењу. Тешко мени грешнику. Шта да о томе кажем… Како ја схватам, ваше питање се односи на свештенство… Ја нисам теолог и не могу да се бавим догматима. Ипак, моје оскудно схватање се слаже са строгим закључцима онога старца. Зар Бог нема достојних служитеља, који могу да послуже човечијем спасењу? Ми верујемо да се свете тајне врше и преко грешника, с обзиром да је Господ Онај ко приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје (Молитва Херувимске песме).
Ипак, каквој одговорности подлежу они који се усуђују да у оскврнављеним ризама улазе у небеску палату?! Свако то зна! У тим случајевима не треба узимати издвојено Господњу реч: Ни ја тебе не осуђујем; иди, и од сада више не греши (Јн.8,11). То је било у земаљском Његовом животу (при томе, упућено жени) и у Старом Завету. Када је, пак, дао власт апостолима и њиховим следбеницима да вежу и раздрешују, Он је рекао отворено: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт.18, 18), и: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче… (Лк.10,16). И, како ћемо ми нашим мудровањем мењати апостолска и отачка правила или по своме их тумачити… И ја још мислим да не би било оних који падају међу онима који се спремају за свештенство уколико не би посвећивали никога против правила, већ би се строго држао надзор и опрез. Ипак, рећи ћу: „То није моја ствар“. У историјама житија светих видимо много примера, тј. видимо несретне случајеве и казне којима су се подвргавали они који су се дрзнули на тако нешто. Према многима је, опет, Господ дуготрпељив, те их чисти невољама, напастима и болестима, по неисказивој милости својој. Но, то је дело посебног промисла ради спасења, а не саборног расуђивања и правила. Ја вам опет понављам да се слажем са споменутим старцем“ (Збирка писама јеросхимонаха Макарија, старца Оптинске пустиње, 77. писмо монасима).
Свети Исаак Сирин говори: „Кажу да оно што је од Бога долази само по себи и да ти и не осетиш“. То је истина, али само ако је место чисто, а не оскврнављено… итд. (Дела светог Исаака, стp. 19).
Немамо више шта да додамо. Сваки књижевник који се научио Царству небескоме и има у ризници својој ново и старо (Мт. 13,52) разумеће шта су рекли старци.
Скупљено из Речи Божије и светих отаца онај ко се потрудио у скупљању са смелошћу посвећује „племенитим часним младићима, богословима“. Они, можда, још заузети припремним наукама за предвиђени подвиг, чак и немају времена да се лате искључиво читања Речи Божије и њеног светоотачког тумачења. Он се усуђује да сабрано предложи и пажњи и љубави сабраће у Христу, младим свештеницима Божијим, који су још нови у подвигу свештенства. Свечасним, међутим, оцима који су већ средовечни и опитни, он нема довољно смелости да сакупљено предложи, с обзиром да они могу да кажу: „И сами смо учитељи новог Израиља. Зар то да не знамо“ (Јн.3,10). Ипак, ако и неко и од њих, отаца и браће, изволи да прочита сакупљено, нека се помоли за скупљача, свог смиреног сабрата, не осуђујући његове недостатке, који су се можда из недовољне умешности појавили. Целивајући свете руке светих јереја Божијих, које се подижу на молитву без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8) и дотичући њихове стопе, које су излизале свештене прагове црквене, онај који се потрудио у скупљању смирено и усрдно умољава да се помоле за његову немоћ и да га не осуде за смелост да говори о предмету који је изнад њега. Њиме је у овом случају руководила искрена љубав према сабраћи у Христу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.