НЕ ТРАЖИ ОД ЉУДИ ДЕЛА БОЖЈА[1]
Кад сам стигао код старца Порфирија, појави се нека монахиња и стаде ми говорити:
– Чујте, оче, морате ме разумети: Старац је болестан и никога не може да прими. Ући ћете само на часак, узети од њега благослов и одмах изаћи. Схватате, оче, Ви сте монах и због тога од Вас очекујемо више разумевања.
Заиста, Старац је био веома болестан, али и живахан.
– Како се зовеш? – упита ме.
– Михаило – одговорих му. Ухвати ме мало за мишицу.
– И већ десет година си монах? – упита ме изненађено. – Свака ти част; очито да си још као дечак примио постриг. Приђи, чедо моје, да ти нешто кажем. Још се нагни; дођи ближе.
Приђох му веома близу.
– Ја сам, дете моје, врло болестан и никога не виђам. Али, кад си ти ушао у собу, нека сила је свише ушла у мене и открила ми твоје проблеме, али и њихово решење. Бог те је овде довео да одговорим на твоја питања. Знам да си ишао и другима, и да су те они прогласили кривим. Низашта ти ниси крив, чедо моје; пусти их, нека говоре шта хоће. Шта је требало да чиниш, ти си учинио и исцрпео своје могућности. Па ипак, пече те питање: зашто Бог није одговорио на твој труд, кад си ти имао часне намере? Зар није то питање које те мучи?
Остао сам запањен. Био сам сведок онога што се ни у сну не бих усудио да пожелим: преда мном је био живи старозаветни пророк.
– Да, тако је – прихватих.
– Дођи, онда – рече Старац – да ти кажем и решење. Михаило, луда главо, ти си крив за све.
Ја скочих и усправих се.
– Па добро – побуних се – зар не рекосте малочас да нисам крив низашта? Сад сам за све ја крив?
– Да, ти си крив за све – понови Старац. Ухвати ме за браду и повуче к себи.
– Блесане један – рече – зашто од људи тражиш дела Божија?
Поскочих као опруга и повиках на њега:
– Значи, и Старац припада људима?
Но, наједном ми све постаде јасно, али ми Старац замери због ових речи.
– Па добро, кад већ не схваташ, онда иди.
– Схватио сам, схватио сам доста – рекох ја гануто – само што ми је требало много времена да схватим.
– Дођи – вели Старац показујући нарочиту доброту.
Ја се поново нагнем над њега.
– Видим те – настави он – као на длану. Чекај да ти опишем твоје стање. Бре, Михаило, зашто се жалиш старцима због својих проблема? То су Божије ствари. Зашто их иштеш од стараца?
Поче ово да ми потанко објашњава, и заврши:
– Закључак: препусти се Богу, и видећеш Његову величину.
– Не схватам – рекох – шта значе речи “препусти се Богу”.
– Е – вели он радосно – ако већ не схваташ, онда се то не може објаснити. Пођи сада на Свету Гору, па када будеш схватио, дођи поново да наставимо разговор.
Стадох да се жалим.
– Па добро, Старче – рекох му – прешао сам хиљаду километара да бих дошао овамо, а Ви ћете ме сада послати натраг не разјаснивши ми ништа од онога што ме толико мучи?
Старца гане моја притужба.
– Ах, чедо моје – уздахну он. – Твоје некадашње “ја” иде пред тобом и запречује ти путеве. Та дивља звер поседује вековно искуство и борила се са хиљадама и хиљадама људи. Зна она како поступа човечија душа и како ће се узнемирено срце понети: да ће гануто срце пожелети покајање и Христа. И тако, кад види да је срце омекшало и да се колеба, поставља заседу на путу којим ће оно проћи у свом трагању за Христом, и покушава да га осујети. Једина брига тог превејаног лава, те старе звери која вреба на друмовима, јесте да заведе људе и да их сврати са њиховог пута ка небу… Некадашње човеково ,ја”, чедо моје, односно његов егоизам, зна како да изигра и понизи сваку лепу и божанску делатност нашег срца.
Збуних се.
– Старче – упитах – да ли је некадашње човеково ,ја”, које поседује толико искуство, коначно егоизам или сатана?
Старац учини нехајан покрет као да сам га питао за некакву свакодневну ситницу.
– То је једно те исто – прошапта. – Назвао га овим или оним именом, доспеваш до истог.
Кад је Старац говорио о човековом егоизму, стицао се утисак да је реч о некој другој личности, која у теби поступа потпуно независно.
Настаде кратак предах; помолих се у себи да он значи сабирање снага, а не крај разговора. Моја молитва би услишена. Изненада, Старац подиже поглед и живахно се загледа у мене.
– Нема потребе – настави – ни да идеш тамо куд си наумио.
– Куда да идем? – упитах зачуђено.
Нисам намеравао никуда да идем. Дошао сам право овамо и хтео сам да се вратим назад.
– Па – рече он уз извесну нелагодност – зар ниси ништа помишљао кад си излазио са Свете Горе? Да пођеш, рецимо, до неког лекара специјалисте?
– Ааа! – узвикнух зачуђено. – Помишљао сам да посетим психијатра.
– Да – узврати Старац живахно. – Они, чедо моје, нису за тебе. Немају ништа да ти понуде. Понекад су, можда, корисни за неке случајеве, али не за тебе. Затим, многи од тих лекара раде без Бога, па ако их и ти посетиш, само ће се учврстити у својим ставовима. “Ево”, рећи ће, “монах који је пошао за Богом, доспео је дотле да од нас тражи помоћи.” Пусти их, сироте, на миру – и лекаре и остале.
Старац поче да ми објашњава разлику између психолошких и духовних појава. Колико сам разумео, био је једини који је поседовао то дубинско знање – због тога је могао да уочи разлику између најмањег психопатолошког порива и деловања духовног искушења. Нагласио је следеће: све што је божанско, прима се слободно. Овај истински океан слободе, са много искрености, али и са великом тананошћу, примао је улепшавање душевне беде. (Заиста, запањујуће је како нека очигледна рушевина покушава да убеди друге како представља величанствену грађевину.) Његова племенитост и осећајност биле су задивљујуће. Свако му је показивао само оно што је очито. Но, Старац је наговештавао да су му познати човекови стварни проблеми. Кад би се саговорник престрашио (а то се често дешавало), он би се одмах зауставио и, пун радозналости, упитао би га:
– Да те нисам повредио? Опрости ако јесам. Није ми то била намера.
Монах који је провео двадесет година на Светој Гори хтеде да посети старца Порфирија. Старац му мало ублажи ране, али монах се ипак ражести. Касније ми је говорио:
– Постоји тамо у Атини, у Оропосу, један блесави Порфирије. Ишао сам да га посетим, а он ми исприча некакве глупости.
Оче – одговорих му – имаш право на своје мишљење. Али, не могу да га поднесем, јер сам ја кроз тог човека познао избављење и Бога. Да није било тог човека у моме животу, данас бих вероватно био без Бога.
НАПОМЕНЕ:
[1] Из књиге: Μιχαήλ μονάχου, Ή ύπακοή και ή εκμετάλλευσή της. Αθήνα 1998. (Монах Михаило, Послушност и њена експлоатација, Атина 1998)
