УМЕСТО ЕПИЛОГА
Поштовани и љубљени мој Старче,
Пре него што си пошао у небеску отаџбину, оставио си нам поруку своје непресушне љубави: “И кад одем, ја ћу наставити да вам говорим, но хоћете ли ме слушати?” Не могу да знам да ли те чујем, међутим, могу да знам да ти чујеш мене.
Узео сам на себе, не на властиту иницијативу, да побележим своја сећања из периода мог учеништва крај тебе. Тешко дело, кад о неком ко је уистину велик, покуша да пише неко ко је врло мали – кад о једном светитељу пише један грешник.
Благодарим ти, јер си помогао мом слабашном сећању; па ипак, можеш видети да и поред твоје помоћи, ово што сам написао није достојно благодатних дарова које си тако рано задобио и које си ваљано сачувао све до краја свог живота на земљи. Осећам да све оно што сам код тебе могао да уочим, није довољно у односу на величину твоје светости; да је све што сам записао и покушао да протумачим, врло сиромашно у односу на богатство твоје љубави. Изоставио сам доста тога што је лично моје или других, нешто сам заборавио, а за нешто нисам налазио речи којима бих то ваљано изразио.
Знаш, све што сам о теби писао, представља кап у односу на океан, мутну светиљку у односу на сунце, субјективну злоупотребу уместо објективног представљања твоје умиљате личности. Потребно је да многе мале светиљке обједине своје бледе пламичке, па да се, макар и незнатно, осветли истинска слика твоје душе. Пре свега, потребно је да Бог пошаље неког светитеља попут тебе, који би верно описао твој живот. Дотад, задовољићемо се тиме што ћемо једни другима причати оно што је сваки од нас кратковидо видео и наглуво чуо.
Са љубављу и смирењем светитеља живео си, и тако си отишао. Кад смо сазнали за твоје упокојење, ти си већ почивао у свом последњем земаљском станишту. Твоја брижна љубав није желела да се усред зиме покрену хиљаде твоје духовне деце како би дошли на твој погреб. Твоје истанчано смирење није прихватило да се изговарају речи које величају твоје врлине. Тражио си од својих светогорских послушника да тек после твог погреба објаве вест о твом престављењу. Отишао си онако како си и дошао: брижан, смирен и нечујан.
Напустио си освећене атонске обронке и сишао у грешно атинско поље; са јововским трпљењем подносио си своје непрекидне болести, грејао си залеђена срца, просветљавао помрачене умове, укрепљивао клецава колена. Са љубављу си упртио свој крст а да ниједног трена ниси престао да истовремено и друге надахњујеш како би и они могли да понесу свој крст. А кад си своје дело привео крају и кад си предосетио свој крај на земљи, вратио си се скиту где си примио монашки постриг, где си удостојен да кажеш своје “свршено је”. Често си ми говорио: “Желим да пођем на Свету Гору. Тамо ми је добро”. Христос је услишио твоју свету вољу и заувек те одморио у врту Своје
Пресвете Мајке. Сад живиш у васкрсењу, као што се сви за то молимо, надамо и верујемо. Јер, ти си још овде на земљи предокусио васкрсење.
Док си живео на земљи, увек смо имали проблем: кад ћемо моћи да те сретнемо. Сад је тај наш проблем решен. Говорио си нам: “За Христа и за упокојене светитеље, и у најнеприкладнијим часовима ми смо радо прихваћени”. Сад више немамо проблем кад ћемо те срести, него како да стекнемо духовни слух да бисмо могли да те чујемо кад нам се обраћаш.
У твојој личности задобили смо снажног небеског заштитника. Верујемо да се ти молиш за нас, као што се Христос молио за своје ученике: “Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном” (Јов. 17,24). Ми се не усуђујемо ни да помислимо да ћемо се некад обрести тамо високо где си ти. Међутим, не желимо ни да се раздвојимо од тебе. Светитељи нас уверавају у то да смрт не може да раскине везу која спаја старца са његовом духовном децом. Јесмо, и заувек желимо да останемо твоја деца – наравно, ми тога нисмо достојни, али смо ипак твоја деца. Довољно нам је да, твојим заступништвом и нашим покајањем, можемо да ти се макар мало приближимо у твојој небеској келији како бисмо задобили утеху и снагу за свој подвиг.
Заједно са “свима светима” ти прослављаш Бога; попут светогорских славуја веселиш се и неометано се радујеш Христу, “Који је све”, узимаш у заштиту чланове живе Цркве како би и они били удостојени да се уврсте у победничку Цркву…
Наиђу, понекад, тренуци кад при помисли на тебе очи буду испуњене сузама, а душа спокојем.
Не знам шта је то што осећам – туга, радост, радосна туга? Што год да је, знам да је неизрециво лепо. Можда се у тим благословеним тренуцима твоје молитвено заступање пред Господом појачава и умањује моју духовну глухоћу. Зато што ти ниси престао да ми се обраћаш од тренутка кад си отишао на небо. У тим потресним тренуцима, са трепетом се питам: можда се и у твом случају понављају речи које је Христос упутио својим ученицима: “Боље је за вас да ја одем” (Јов. 16,7). Можда та крсноваскрсна туга и радост истовремено представљају непосредни одјек Господњег обећања: “Нећу вас оставити сиротне” (Јов. 14,18), и: “И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас” (Јов. 16,23).
Сваки пут кад бих доживљавао та чудесна ганућа, чезнуо сам за тим да те чујем, и то све јасније. Да чујем твоје речи, да бих мало-помало научио да сричем твој језик, језик смирене љубави. Да личим на простог монаха који се обраћао светом Николи као да је жив. Јер, ти си жив. Проблем је у мом духовном мртвилу, што је плод мог грешног живота. Јер, још увек нисам одлучно да следим оно што си ми говорио овде на земљи: “Постани мртав већ сада, умирући за своје рђаво ја”. Учио си ме томе не само својим речима, него и својим животом. Јер, кроз своју здушну и непрекидну борбу, ти си “умро пре него што си умро”; а кад је дошла смрт, устукнула је, није те дотакла, јер си био “бесмртан већ овде на земљи”. Твоја љубав у Христу победила је смрт. Није случајно то што те нисмо видели мртвог. Сећаћемо те се увек живог. Држао си се верно речи Христових и зато нећеш видети смрти вавек (Јов. 8,51).
У рукама држим једну књижицу са твојим писмом упућеним твојој духовној деци. На првој страни видим твоју фотографију на балкону скита, изван твоје келије, како побожно и са осмехом држиш своју омиљену велику икону Богородице са Христом, пред којом сам се толико пута поклонио. Говорио си ми: “Поклони се најпре Пресветој Богородици, а онда ми целивај руку”. На последњој страни видим твој скромни гроб са једноставним дрвеним крстом на коме пише твоје име; видим земљу која покрива твоје часно земаљско станиште, а унаоколо видим дивље цвеће које символише небеско цвеће нежне љубави твога срца. На средишњим странама читам твоје писмо. Како мудро нас саветујеш, са коликим самопрекором говориш о свом животу, са колико поверења очекујеш суд љубави Божије, са колико смиреноумља молиш да ти опростимо “за све чиме си нас жалостио” – ми који смо тебе жалостили својим гресима!
Овде на земљи ниси живео ти – живео је Христос у теби. Све чудесно што си рекао и учинио, биле су речи и дела Христова “кроз тебе”. Ти си се крио да би се Христос “у теби” јасније пројавио. Привлачио си нас себи да би постао “брачни посредник” који ће наше душе сјединити са Жеником Христом.
Многе си муке претрпео и много си се уморио љубећи Христа и људе “у Христу”, и сад се с правом радујеш и одмараш у “украшеној ложници” Христовој, “одакле одбеже сваки бол, мука и уздисање”.
Сада “присније” учествујеш у Великој Пасхи, “у незалазном дану Царства” Христова, где непрекидно одјекује глас оних који празнују и где је бескрајна сладост оних који гледају неизрециву красоту Лица Његова.
Прими, молим те, Старче, ово моје убого писање као синовски благодарни одговор на твоје очинско опроштајно писмо, као незнатан израз захвалности за све преизобилно благо што си ми пружио, као молбу за опроштај због свих горчина које си са мном окусио, као преклињање упућено твојој неисцрпној љубави да ме не заборавља тамо високо на небу, да не заборавља твоју духовну децу и да се увек сећа читавог света.
Волео бих, Старче, да сам могао да ти говорим снажније и изражајније, и зато би боље било да сам ћутао. Јер, наше најплеменитије жеље, најблиставије мисли, најнежнија осећања, не могу се изразити речима, већ нашом тихом молитвом Христу, Који нас све мистично сједињује у Својој љубави божанској, бесконачној и вечној.
