ПИСАЛИ СУ О СТАРЦУ ПОРФИРИЈУ
Георгиос Папазахос,
професор кардиологије на Атинском универзитету,
један од Старчевих лекара
На наш позив да нам пружи своје сведочанство о великом Старцу, професор г. Георгиос Папазахос одазвао се срдачно и врло спремно и упутио нам писмо.
Пишем ово писмо због унутрашње потребе да говорим о старцу Порфирију. За четрнаест година колико сам покрај њега провео, као један од његових лекара, доживео сам многе ствари које не треба да сакријем од своје браће. Испричаћу неколико “случајева” који Старца показују као болесника и као лекара. Опростите ми што сувише износим своја лична гледишта, но, без њих би истинитост догађаја била нарушена.
Старац као болесник
Он је заиста био болестан. Носио се са мноштвом болести. Лично сам установио: инфаркт миокарда, хроничну упалу бубрега, чир на дванаестопалачном цреву (са повременим крварењима), оперисану катаракту (са одстрањењем сочива, што је имало за последицу слепило), жариште херпеса на лицу, дерматитис (стафилококни) на руци, препонску килу, хронични бронхитис, и аденом хипофизе.
Имао је јововско трпљење. Кад је његов херпес узео маха и кад му је читава десна страна главе (део под косом, образ, ухо, вилица) био претворен у отворену рану, упитао сам га колико јак бол осећа; одговорио ми је: “Као да десни образ притискам уз тигањ са врелим уљем”. При том је био савршено смирен. Није давао никакав знак да се мучи нити је испуштао икакав јаук.
Много пута, док смо седели и његовој келији и разговарали, добијао је уклештење киле, што је било врло болно. Није тражио помоћ. Борио се да је, испод покривача, сам доведе у ред. Нико ништа није говорио; чуло се само како, са непоновљивим миром, шапуће: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”.
Разговор који смо водили једно вече после кардиолошког испитивања и рутинског електрокардиограма, заиста ме је потресао. Нисам могао ни да замислим да неки човек може на такав начин да се односи према својој болести. Рекао ми је: “Исповедићу ти нешто, али да то остане тајна. Имам рак хипофизе. Већ осећам како ми језик отиче и не враћа се како треба у усну дупљу”. Затим ми је медицински исправно говорио о функционисању жлезда са унутрашњим лучењем, и закључио је: “Треба да знаш следеће: док сам био млад калуђер на Светој Гори – имао сам око шеснаест година, осећао сам се толико срећним, нарочито после светог Причешћа, да сам одлазио у шуму и са сузама узвикивао: “Слава Ти, Господе! Ступио си читав у мене; у мене малог и грешног; Ти, мој Христос, Који си био разапет и поднео патње за мене, и Који си ме ослободио мојих греха. А шта ја чиним за Тебе? Какву муку ја подносим за Тебе? Господе, пошаљи ми рак! Христе мој, подари ми рак, да и ја патим заједно са Тобом”. Стално сам изговарао ову молитву, а после сам то исповедио својим старцима. Они ме посаветују да је не понављам јер тиме искушавам Бога. Зна Он шта треба да чини. Нисам се више молио на тај начин. Али сада, добри мој Јоргосе, послао ми је рак. Схваташ ли какво је то доброчинство? Макар и касно, ипак ћу мало патити са Њим”.
Остао сам без речи. Први пут у својој лекарској пракси чујем речи: “Хвала Богу, имам рак”. Био сам заборавио да се преда мном није налазио обичан човек: био је то старац Порфирије.
Старац, ипак, није одбацивао медицинску помоћ од стране многих лекара – своје духовне деце. Штавише, једног дана сам га упитао: “Зашто многи духовни људи, а пре свега монаси, одбацују лекарску помоћ верујући да ће им непосредно помоћи сама Пресвета Богородица?” Одговорио ми је: “Егоизам – работа лукавога – у томе је да мислиш да ће Бог, изузимајући те од других, управо на теби извршити Своју чудесну интервенцију. Бог и сада чини чуда, али ти не треба да их очекујеш за себе. Уосталом, Бог дејствује и кроз лекаре. Лекаре и лекове Господ је дао, вели Свето Писмо”.
Старац је прихватао само класичну медицину, чије је многе гране изванредно познавао. Уз помоћ свог искуства, стеченог током дугогодишњег служења у Поликлиници, и уз помоћ божанственог “благодатног дара”, био је у стању да болест посматра дубински, и често нас је доводио у недоумицу постављајући нам чисто научна питања.
Старац као лекар
Његова специјалност је била “теледијагноза”. Са запањујућом тачношћу могао је да види промене код себе и код других, често и код својих лекара.
Сам ми је причао како је установио хипогонадизам код једног младића тако што га је посматрао, и напрснуће кичменог стуба код једне монахиње која се налазила у другом граду. Вероватно је на хиљаде оних који су од њега добили дијагнозу своје болести, а после је та дијагноза и научно била потврђена.
Овде ћу навести једну његову самодијагнозу. Не подвргавајући се никаквом специјалистичком прегледу, установио је промене на електрокардиограму. Једно вече позвао ме је телефоном: “Дођи, макар било и касно, и видећеш промене на електрокардиограму. Данас ме је више пута болело, а бол је као код ангине пекторис”. И заиста, уверио сам се да је ствар врло озбиљна и упитах га шта га је то данас толико узбудило. Старац почне да плаче и са прекидима ми детаљно опише призоре уличних борби у Румунији. Био је то дан народног устанка против Чаушескуа, и Старац је, уз помоћ свог благодатног дара, гледао рафале и смрт на трговима, као што су објављивале новине следећих дана. Наставио је да плаче, а ја га замолих да заиште од Бога да га накратко ослободи тих “виђења”. Постојала је опасност да му срце откаже.
Ништа мање нисам био потресен ни ја, посматрајући осетљивост “другог” срца једног светитеља. Заклонио сам очи хартијом од електрокардиографа и размишљао: “Каквог значаја, Старче, за тебе имају лекови које се спремам да ти дам? Ти ниси од овога света. Твоје срце куца у Оропосу, а живи у Румунији”. Оставио сам га са страхом да сам видео нешто од светлости једног светитеља.
Много пута сам у његову келију одлазио као лекар дијагностичар, али много пута је и он мени постављао дијагнозу. Поменућу два случаја.
Био сам подвргнут операцији (истовремено две препонске киле); док сам био у периоду опоравка, моја жена и ја пођемо к Старцу. Не знам да ли је он од заједничких пријатеља сазнао да сам оперисан; у сваком случају, чим смо ушли у његову келију, он стаде дуго да ме посматра у правцу стомака, па ми рече: “Видим да је са десне стране извршена добра операција, али са леве стране је право ремек-дело”. Моја жена ми је дала знак руком: “Шта то каже Старац?” Ја, у ствари, нисам ни њој нити било коме другом рекао да је хирург применио метод Souldaise са леве стране пошто је брух био велики. Старац је то видео.
Децембра 1990. године лежао сам у кревету због обилног унутарњег крварења. Док су ме обузимале мисли о томе треба ли да се подвргнем операцији или не, зазвони телефон. Старчеве речи преносим дословно: “Ових дана те често посећујем; благодатним даром који ми је Бог подарио, делујем исцељујуће. Никад нисам у твоју кућу долазио тако често као за ових неколико дана… Нешто ми каже да не треба сад да се оперишеш, већ да промениш начин живота. О хирурзима ћемо касније размишљати. Шта ја сад радим? Према једном лекару се понашам као лекар. (Смех.) Треба више да се одмараш, јер те народ воли. Отео си ми сву славу”. (Смех.) Замислите само како сам се осећао схватајући да сам под његовом заштитом!
Толико је волео све људе који су му приступали, а самим тим и своје лекаре, да је својим благодатним даром и нас исцељивао. Сви који су му искрено приступали, имају слична искуства. Често бих са собом повео своје пријатеље или рођаке, и сви су били веома изненађени кад би Старац почео да говори о њиховим проблемима иако му ја о њима нисам причао. Одлазећи од њега, једна госпођа затражи од мене да се закунем да му нисам говорио о њој пре но што смо дошли у Оропос, код Старца.
Старчев благодатни дар учинио га је осетљивим за људски бол. Једно предвече монахиње прекину кардиолошко испитивање јер се напољу беше скупило много људи који су чекали да узму благослов пре но што падне ноћ. Изашао сам из келије, а посетиоци су само целивали Старчеву руку. Он је био уморан и ни са ким није разговарао. Последња госпођа изађе уплакана. Кад сам поново ушао у келију, затекао сам Старца како плаче. “Ово ми се увек дешава”, рече ми он. “Сад сам видео како ову мајку сутра туче њен син наркоман да би му дала новца. Сиротица се, свакако, саблазнила што има такав проблем, и отиде без икакве помоћи… Шта ти можеш да учиниш, убоги Порфирије… Господе Исусе…” И много пута, шапћући, понови реч “Исусе”.
Старац је био толико једноставан и умилан човек да се ниси устручавао да му поставиш било какво бесмислено питање. Тако га једног дана изазвах: “Како знаш, Старче, да је твој дар прозорљивости од Бога, а не однекуд друго?” Он се добродушно насмеја, па ми рече: “Искушао сам га. Од Бога је, јер не греши. Навешћу ти један пример. Послужитељку цркве у Поликлиници заболи десни горњи умњак, и она се држала руком за десни образ. Рекох јој да јој је покварен леви умњак. Она је, међутим, била упорна да је у питању десна страна; но, кад се вратила од зубара, усхићено ми је рекла да сам имао право. Према томе, да је ово провиђање било од лукавога, оно би се ослонило на осећање болеснице и показало би се погрешним. Но, енергија Божија не греши”.
Као лекар, Старац није “видео” само моје телесне слабости. Настојао је да отклони и многа моја духовна несавршенства и да стекнем смирење. Једно поподне телефонирао ми је у ординацију управо после претеране изјаве љубави од стране једног пара мојих болесника које сам неговао. Навешћу његове речи: “Јоргосе мој, ја сам, Старац. Нас двојица ћемо заједно поћи у пакао. Тамо ћемо чути речи: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лук. 12,20). Примио си добра своја у животу; а оно што си припремио чије ће бити?” (Лук. 12,20). Прекинуо сам га: “Каквих добара смо се науживали у животу, Старче? Олупина од аутомобила, празна штедна књижица, или недовољно сна?” Одговорио ми је жустро: “Шта то причаш? Зар ти свет не говори: како си ти добар лекар; волиш нас, стараш се о нама, не ,гулиш’ нас својим ценама? А ти све то примаш, све гуташ. Е па, изгубио си своју плату! Исто се дешава и са мном. Говоре ми како имам благодатне дарове, како је довољно да их дотакнем па да учиним чудо, говоре ми да сам свет. А ја, безуман и слаб, све то гутам. Због тога сам ти, дакле, рекао да ћемо ти и ја заједно у пакао”. “Ако треба”, рекох, “идемо и у пакао заједно”. Он прекиде везу, говорећи: “Ја ти озбиљно говорим, а ти се увек шалиш. Обојици нам је потребно покајање”.
Следећег дана био сам туробан, размишљајући о томе како ми је већи део година прошао узалуд, између бескорисних, свакодневних ситница. Телефонирао ми је Старац и ободрио са неколико речи: “Докторе, јеси ли икад чуо речи: неће окусити смрти (Јов. 8,52)? Ако хоћемо, можемо избећи смртност. Довољно је да љубимо Христа. Љуби Га и ти, свим срцем својим, господине кардиоложе”. (Смех.)
Старац није био само лекар. Био је и ветеринар. Волео је животиње. Припитомио је агресивне папагаје и научио их молитву. Изненадио сам се кад сам у његовој келији чуо папагаја како понавља молитву.
Једне недеље, у северној Евији, где је Старац молитвено тиховао, одиграо се следећи догађај који ми је он сам испричао: “Једна чобаница ме замоли да прочитам молитву за њено стадо јер јој козе оболевају. Пристао сам, а она је дотерала читаво стадо пред црквицу. Стао сам пред стадо, подигао руке високо и изговорио разне молитве и стихове из псалама који се тичу човекових добара. Стадо је било потпуно мирно. Ниједна коза се није ни помакла. Кад сам спустио руке, јарац је сам од себе кренуо. Пришао ми је близу, целивао ми руку и мирно се удаљио… Је ли тако било?”, упита он једну монахињу која је стајала по страни. “Да, Старче”, рече она, “управо је тако било. Ја сам била присутна.”
Сваки пут кад сам одлазио к старцу Порфирију, обузимао ме је страх није ли то, можда, последњи пут да га прегледам. Због тога сам се старао да што дуже опипавам откуцаје срца, са убеђењем да додирујем тело будућег светитеља Православне Цркве. Кад сам склањао руку са његовог грудног коша, понављао је: “Господе Исусе Христе, помилуј свој свет”. Колико ли само овај свет, наш род, дугује тим молитвама старца Порфирија! Колико му тек дугујем ја лично!
Одлазећи од њега, сагињао сам се да узмем благослов; он ми је некад давао ћушку (био је то крајњи израз његове радости), а некад је моју главу стискао у своје шаке изговарајући при том молитву (била је то његова електрокардиографија).
Једног дана ми је рекао: “Кад одем, бићу вам ближе. После смрти раздаљине нестају”.
Надам се да он сада лакше ступа у наше куће и наша срца.
Никос Зиас,
асистент на Философском факултету Универзитета у Атини
Први мој сусрет са старцем Порфиријем био је веома миран и пријатељски. Он је спокојно и предусретљиво слушао исказе колебљивих душа као да су у питању уобичајени свакодневни разговори. Као да су то биле ствари које је он већ знао.
Некакав мир и тишина разливали су се међу нама и омекшавали наше душе. Није било никакве одбојне строгости – само братољубиво осећање и атмосфера праштања. Старац слуша, истовремено се моли на бројаницу, благосиља и опрашта.
“Велика је ствар духовник”, рећи ће нам он касније. “Због тога у Православљу не постоји очај. Не постоји безизлаз. Зато што постоји духовник, који поседује благодатни дар да опрашта.” На свој једноставан начин, испричао нам је неколико прича о људима који су се ослободили уз помоћ исповести.
Спасавајућа Старчева беседа, са његовим ваздушасто лаким присуством у спокојном часу заласка сунца, умирује наша срца.
Једног пролећног јутра затекнемо га како, скоро пружен по земљи, обрађује јагоде. Он изабере неколико јагода и понуди нам да окусимо плодове земље. Успут разговарамо. Без много савета и моралисања, дубоко засеца у душу и ставља мелем благодати Божије. У таквим часовима, он блиста и радује се попут детета. Непрекидно нам говори о молитви – о умносрдачној молитви. Понекад нам објашњава значење свештениковог благослова и целивања руке. “Рука свештеника”, вели он са дивљењем и узбуђењем, “каква значајна ствар, каква тајна!” Старац говори једноставно и скромно, наглашавајући и понављајући да је врло мало образован – имао је четири разреда основне школе.
Једне вечери сакупило се наше друштво; са нама је био и један Светогорац. Почело је да се смркава. Време је било претеће – као да се спремала непогода. Па ипак, чак и они који не беху навикли на мрачну ноћ у природи, покрај Старца су били спокојни. Старац је говорио о разлици између смиреноумља и комплекса ниже вредности. Смирен човек, говорио је он, није расцепљена личност. Он је свестан свога стања и није изгубио средиште своје личности. Свестан је своје грешности, своје ништавности, и прихвата примедбе свог духовника или своје браће. Тугује, али не очајава. Потиштен је, али не пада духом и не пада у јарост. Онај који је обузет комплексом ниже вредности, споља посматрано, испрва наликује на смиреног. Но, ако га само мало дирнеш или посаветујеш, његово раслабљено “ја” негодује, узнемирава се, односно губи и оно мало мира што има. То исто, говорио је Старац, дешава се са патолошки меланхоличним човеком у поређењу са покајаним грешником. “Меланхолик општи једино са собом и занима се само за себе. Грешник који се покаје и исповеди, излази из самог себе. То је оно велико што има наша вера: исповедник, духовник. Кад си нешто испричао духовном оцу и добио опроштај, не враћај се назад.” То је изричито наглашавао: да се човек не враћа на претходне ствари, него да иде напред.
Велики значај, такође, придавао је посту, без крајности и претеривања; наглашавао је његов значај за очишћење.
Старац Порфирије је изговарао речи спасења и пружао спокој душама на једноставан начин, без унапред одређеног програма, беседа и “изјава”. Седећи на стењу или на голој земљи, откривао нам је тајне и истине вере и духовног живота. Говорећи о великом значају који имају метаније и показујући нам како се оне чине на прави начин, којим треба да се оствари покајање, објашњавао нам је значај учешћа тела у молитви и тумачио нам јединство човекове психосоматске ипостаси, што је сматрао основним чиниоцем постојања и облика болести, али и њеног излечења. Блистао је дечачком радошћу кад нам је говорио о умносрдачној молитви. Својим јасним, слабашним гласом, уз пријатне покрете руком, говорио је полако и изговарао једну по једну реч: “Господе наш Исусе Христе, помилуј ме”. У таквом разговору понекад је додавао: “Мени је Бог подарио благодат да се много занимам овим послом”. “Послом” је називао подвиг умносрдачне молитве. “Овај посао је веома користан за све вернике. Очишћује душу и обуздава ум.”
Најзначајније дело, међутим, Старац је обављао у неприступном простору душе сваког човека. Но, то остаје недоступно тумачењу, познато само
Богу и онима који примају добродетељ божанске енергије. О овим стварима се, дакле, не може говорити нити писати. Па ипак, понекад можемо видети потресне промене на људима за које се чини да су доспели до дубине бездана, како се претварају у децу светлости.
Последњих година, највећи део времена Старац је био везан за постељу. Уосталом, читав свој живот био је болешљив и слабашан. То га, међутим, није спречавало да често, врло често, одлази на Свету Гору, и то на неприступачно место где се налазила његова келија. Није га спречавало да се са демонима често бори прса у прса да би ослободио душе напаћених људи који су му прибегавали тражећи од њега помоћ. Увек спокојан, кад више није могао да говори, благосиљао је из свог кревета и шапутао како мисли на нас и моли се за нас.
Отац Порфирије је отишао на небо пролазећи кроз небеске двери, односно кроз Свету Гору. И оданде нас благосиља. А ми у својим срцима чувамо свето сећање на њега као драгоцену успомену. Умирује се наша душа сећајући се призора кротког и смиреног сићушног старчића са црном вуненом скуфијом, кога је Бог обдарио да у овим последњим временима укрепљује душе савремених хришћана.
Константин Григоријадис,
доктор теологије
“Диван је Бог у светима Својим “ (Пс. 68,35)
Пролазак старца Порфирија кроз овај свет, кроз живот нашег времена, представљао је истински благослов Божији. И поред душевне пометње свакога од нас и опште моралне и духовне изопачености нашег друштва, Бог нам је ипак Своју бесконачну љубав, коју гаји према свима нама и према свакоме од нас појединачно, открио кроз преподобни лик старца Порфирија.
Љубав Божија је увек ипостасна, кажу свети Оци наше Цркве. Наиме, пројављује се кроз одређене личности и догађаје. Превасходна објава љубави Божије одиграла се у личности Исуса Христа. “У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина Својега Јединороднога послао у свет да живимо Њиме” (I Јов. 4,9).
То је једна од темељних истина нашег спасења, на коју нас је Старац увек подсећао не толико својим учењем, колико својом освећеном личношћу. Старац је примао Божију љубав кроз нераскидиву заједницу са Христом. Говорио је: “Христос је све, алфа и омега, почетак и крај, наш истински живот”. Његово биће било је преплављено Христовом љубављу према свима нама. Због тога је он људе примао у загрљај са пажњом, поштовањем, присношћу и бесконачном добротом.
Благодатни дарови старца Порфирија
Старац је примио од Бога многе благодатне дарове, и то још у раној младости. Поседовао је велики дар најдубљег осећања људске грешности. Свети Оци Цркве нам помажу да схватимо да властиту грешност није једноставно прихватити. Грешником се осећа онај ко је познао све што му Бог открива кроз заједничарење у Његовој љубави.
Старац Порфирије је био задивљен свим чудесним стварима које му је Бог откривао. Тај духовни узлет показивао је са осећањем властите ништавности. На веома потресан начин, ту стварност је истицао у писму упућеном својој духовној деци: “Ја, међутим, осећам да сам најгрешнији човек на свету… Осећам, ипак, да је премного мојих духовних сагрешења, и молим све вас који сте ме познавали, да се молите за мене, јер за свога живота и ја сам се смирено молио за вас”.
Старац Порфирије је поседовао многе благодатне дарове. Имао је, на пример, дар блискости, дар бдења… Није спавао ноћима јер их је користио за молитву за све људе, а пре свега за оне који су боловали од тешких болести.
Он сам често је говорио: “Ја ћу се помолити. Али, то није довољно. Потребно је да моја молитва н код вас наиђе на одговор. Јер Бог, Који хоће да пошаље своју благодат на нас, треба да нађе наш отворени загрљај како бисмо могли да примимо Његову благодат. Па, било да нас излечи од болести, било да допусти да се настави искушење наше болести, Његов учинак ће бити на корист нашој души”.
Када сам слаб, онда сам силан (II Кор. 12,10)
Старац је сматрао да болести представљају врло велики благослов Божији. Сви знамо да је он био болешљиве природе. Бог је допустио да блажени Старац буде искушан многим болестима.
У болу и у болестима, Старац је видео присуство Бога у човеку.
Кад бисмо га упитали за здравље, он је користио прилику да нам кроз своје лично искуство открије велику истину: “Бог нас превише воли и жели да будемо Његови у толикој мери да себе у потпуности предамо Њему”. “Сав живот свој Христу Богу предајмо.”
Старац је још говорио: “Не молите се Богу да учини да вам буде добро. Зна Он шта је за вас добро. И поступиће по неизмерној љубави коју гаји према човеку”.
Дар прозорљивости старца Порфирија
Врхунац свих дарова које је Бог даровао старцу Порфирију био је дар прозорљивости. Присуство Светога Духа у њему чинило је прозирним не само његово биће, него и бића свих осталих људи. Деловањем и просветљењем Светога Духа, Старац је био у стању да види све што је скривено у нашој човечанској души. Кад је било потребно да нам каже нешто што би било од помоћи за наше приближавање спасењу у Христу, он нам је говорио. И то не на такав начин да се престрашиш и уплашиш, већ, напротив, да се осмелиш и охрабриш како би наставио своју духовну борбу.
Кад је у питању овај Старчев благодатни дар, многи људи су имали тешкоће да схвате о чему се, заправо, ради. Због тога је он, уз извесну притужбу, говорио: “Већина не схвата да овај дар не представља моју способност. Кажем неколико ствари јер ме Бог просветли да их кажем, да би свет осетио загрљај у који нас Христос све прима и да би се тако предао Богу, одговарајући Му на Његову љубав својом љубављу према Христу”.
Сам Старац је говорио како су многи људи посматрали његов дар као способност неког врача или чаробњака. То га је веома жалостило. Ономе ко му је приступао верујући више у некакву магијску силу, није откривао свој дар прозорљивости. Наиме, није одговарао на питања која је такав посетилац постављао. Кад би, међутим, видео да је тај који му приступа спреман на покајање, тад би говорно тачно о оним стварима које су се на њега односиле.
Као пример навешћемо тему здравља, да се не бисмо дотицали других личних духовних питања. Неким људима који су имали проблема са здрављем, Старац је саветовао да пођу код лекара. Био је у стању да установи и да до детаља опише одређен здравствени проблем, па чак и да одреди жариште болести, тако да су и лекари били задивљени његовим познавањем медицине. Многи лекари су долазили к Старцу да узму благослов од њега.
Он им је говорио разне ствари везане за медицину које су биле од велике помоћи у њиховој лекарској пракси.
Другима је, опет, Старац говорио: “Имате тај проблем, али боље да се не подвргавате операцији. Превазиђимо то на други начин”. Уз одређен начин исхране, свакоме је показивао духовни пут који је за њега прикладан.
Могла би се написати читава књига о дару прозорљивости старца Порфирија. У сваком случају, овај свој дар Старац је пружао свим људима ради њиховог духовног изграђивања. Његов циљ како је обично говорио – био је да помогне људима да се нађу у заједници љубави са Христом и, самим тим, да приме властито спасење.
Пут ка освећењу човека
Старац је обично говорио: “Сваки човек је због својих грехова у себи веома спутан. Потребно је да на души оставимо процеп како би у нас ступила светлост и љубав Христова. Тако почиње ослобођење наше душе. Иницијатива увек припада Христу. Ми треба да је прихватимо, а затим ћемо својим неуморним подвигом (молитвом, исповешћу, светим Причешћем, љубављу) бити у стању да осетимо величанства која нам Бог открива. Он нас је, наиме, све предодредио за рај”.
“Христос је тај рај”, говорио је Старац. “Кад волиш Христа, онда, и поред осећања властите грешности и слабости, поседујеш сигурност да си превазишао смрт јер се налазиш у заједници љубави са
Христом. Нека нас Бог удостоји да и овде на земљи, и тамо куда ћемо отићи, угледамо Лице Господње.”
То освећење Старац је посматрао на врло православан и црквен начин. Своју духовну борбу човек увек води у простору Цркве, а не на индивидуалан начин. “Не можеш се покајати како ваља или пребивати у љубави Божијој на вертикалан начин односно Бог и ти, Христос и твоје ја. Љубав Христова се пројављује и увек пролази кроз све људе.”
Старац је доводио људе до светих Тајни Цркве. “Христос се открива и нуди само у Цркви, тамо где се људи – независно од својих грехова – међусобно сједињују и воле, и то не на основу властитих способности, него иштући милост и љубав Христову. Љубав Христова ,обузима’ све нас. Она нас чини једним организмом и омогућује нам да заједничаримо у богочовечанском животу Господа Христа. На тај начин – који је истовремено и једини – превазилазимо подељеност и пропаст греха. Врхунац ове истине јесте света Евхаристија.”
У складу са духовним путем сваког појединачног човека, Старац је увек саветовао што чешће учествовање и причешће на светој Евхаристији. За ово је, наравно, потребна одговарајућа припрема (исповест, покајање, пост, смирење). Помагао нам је да схватимо следеће: што је потпунија наша духовна припрема, то више осећамо своју грешност. Никад се човек не може ослонити на своје моћи, него на милост и човекољубље Христово. На такав пут стицања савршенства, Старац је указивао људским душама.
Марија Кондојани Јоаниду
Старац Порфирије, чије смирење беше несхватљиво за наше појмове, допуштао је својој духовној деци – он богољубив, а ми светољубиви да га жалосте и да му задају бриге, а да при том његова љубав према свима нама нимало не буде умањена.
Увек је био насмешен – чак и кад је давао епитимију. Имао је осмех детета из Царства Божијег и ону детињу безазленост коју срећеш само код мале деце. Поседовао је, такође, и савршену чистоћу, због које се чинило да је прозиран као блиставо чисто стакло; у њему се човек огледао са свим последицама пале природе.
Први пут сам срела Старца у пролеће 1981. године. Нисам добро знала о чему се ради или, ако хоћете, нисам била у стању да то схватим. Наиме, од својих пријатеља у Атини слушала сам доста о њему. Но, зар је лако схватити шта је то светост?
Кад сам ушла у његову колибицу, како смо је називали, затекла сам га како затворених очију лежи на кревету. Приближила сам му се, клекнула покрај кревета, целивала му руку, а он ме је благословио.
Била сам спремна да говорим о мноштву тема које су ме заокупљале. Није, међутим, било потребе да кажем било шта од свега што сам унапред припремила. Чим је почео да ми говори – иако је тог часа био веома болестан и исцрпљен – схватила сам да неће бити потребно ништа да кажем пошто је њему све већ било познато: о чему сам размишљала, шта сам осећала, шта се збивало у мојој души, ко сам, шта сам, каква бих желела да будем…
Тог тренутка схватила сам да мој живот више не може бити исти јер сам, преко старца Порфирија, стекла непосредно и лично искуство Бога.
Иако је тај наш први сусрет трајао врло кратко, ја сам се, по изласку, сва претворила у неизрециву радост, у озарење, у прослављање Свевишњег.
Неколико дана касније поново сам отишла Старцу у посету; овог пута остала сам много дуже. Кад сам се вратила на Кипар, рекла сам својим родитељима: “Тај човек ме воли много више него што ме волите ви, моји родитељи. Сада схватам колико ли нас Бог све воли”.
Прихватао те је и волео, било ко да си и било какав да си. Покрај њега и највећи грех је добијао другачије размере. Ниси се предавао, нису те обузимали безнађе и очај. Само си био тужан зато што си починио једно или друго дело, и зато што се ниси држао речи Божијих.
Старац не само што те није остављао да очајаваш због свог пада, него ти је, напротив, помагао да вреднујеш сваки свој пад како би га искористио као грудобран за нов почетак, за ново духовно прегнуће. Тада би ти он показивао још више љубави, још више разумевања. Узимао би твоју руку у своју и почео би да те поучава како да ходиш путем Божијим.
Свако ко је, макар и једанпут, упознао старца Порфирија, могао би читаве странице да испуни својим искуствима и својим осећањима. Нарочито ако би хтео да објави свој разговор са њим поводом потпуно личних проблема.
Мој телефонски разговор са Старцем:
– Оче, зашто Бог допушта да нам други чине неправду? Зар је то праведно?
– А ко си ти да осуђујеш Бога? Молим те да одмах прекинемо разговор.
Наш телефонски разговор следећег дана:
– Добро вече, Старче.
– Како се радујем што си ме позвала! Много сам желео да ми телефонираш, како бих могао да затражим од тебе опроштај за оно јуче.
– Ви, Старче, да тражите опроштај од мене? Ја треба да паднем пред Ваше ноге и да затражим опроштај што сам Вас јуче толико огорчила.
– Да, желим да ми опростиш што сам ти јуче рекао да прекинемо разговор. Знаш, у том часу овде је био неки јадник који је хтео да изврши самоубиство због нечега што му се десило са његовом девојком. Клечао је овде преда мном, и нисам хтео да он чека док ја причам преко телефона.
Веома је тешко, скоро немогуће, да на хартију пренесем оно што сам осећала и што и сада осећам. Због тога једино што могу да кажем, а што сматрам предовољним, јесте следеће: кад светитељи траже опроштај од нас недостојних, то је као да Сам Христос куца на наша врата. Јер, само људи који доспевају “у меру раста пуноће Христове”, као што нам вели апостол Павле (Еф. 4,13), могу да траже опроштај чак и онда кад одговорност за прегрешење у потпуности припада другима.
То је била величина смирења старца Порфирија. То смирење је, управо зато што је било толико велико, било и остало несхватљиво и за оне који су га познавали и за оне који га нису познавали. Јер, као што нам вели свети Исак Сирин, “смирење је сила коју примају савршени и свети”.
* * *
Последњих година свог живота, Старац је често користио глагол “видим” иако беше изгубио телесни вид.
Јануара 1985. године, била сам у другом месецу трудноће; попут сваке будуће мајке, бринула сам се да ли ће дете, које ћу донети на свет, бити здраво и нормално. Старац ме је позвао телефоном и дословно рекао: “Видим дете у твом стомаку; прави је анђео”.
Отада је често у разговору користио глагол “видим”: за догађаје из будућности, али и садашњости, које ја не само да нисам видела, него нисам ни сањала да постоје. Једном приликом ми је нагласио: “Сећај се свега што ти говорим. Јер, чим нешто кажем, ја заборавим”.
Кад сам већ родила дете, узела сам његову фотографију у понела је старцу Порфирију. На то ми Старац рече да нема потребе да му показујем фотографију јер је он изгубио телесни вид – на шта ја до тог часа нисам обратила пажњу.
“Не видим”, рекао ми је. Те речи, међутим, које за већину нас представљају истинску трагедију – заиста, ко од нас може лако да прихвати потпуно слепило – Старац је изрекао толико једноставно и равнодушно да сам осетила како сам тог трена научила нешто врло значајно.
С једне стране, то је представљало Старчево потпуно прихватање воље Божије; а са друге стране, ово је показало огромну, несхватљиву разлику између телесног и духовног вида. Кад је старац Порфирије користио реч “видим” имајући на уму своје духовне очи, по његовом гласу могло се приметити колико му је радости и весеља пружало то виђење. Док речи “не видим”, које су се односиле на његове телесне очи, као да нису имале никаквог значаја за њега.
* * *
Старац је имао обичај да често узме моју главу у своје руке и да је тако држи неколико часака. То је, заиста, био свети тренутак. Осећао си како се у тај мах за тебе грешног ка небу успиње усрдна молитва, и то из дубине срца једног светог човека – човека који је непрекидно посредовао пред Богом за друге; ради утехе, олакшања и спасења свих.
Такође је имао обичај – то је још чешће чинио – да ти опипа пулс на подлактици. Тада би говорио о болестима које си преболео, али и о болестима које ћеш тек имати у будућности, о осетљивим тачкама твог организма, од чега треба да се чуваш и на шта да обратиш нарочиту пажњу.
Живот старца Порфирија представља још један доказ да наша православна вера јесте истинска вера. Све оно о чему смо читали у синаксарима и житијима светих, видели смо да се савршено јасно потврђује и у личности великог Старца наших дана; кроз њега нам је Бог, на крају двадесетог века, још једанпут открио Своју благодат и Своју истину.
